|
Životna priča Volfa Grigorijeviča Mesinga, čoveka koji je najviše želeo da pomaže ljudima, a do kraja života nije uspeo da odgonetne tajnu svoje neobične sposobnosti da „čuje“ misli ljudi oko sebe i „vidi“ budućnost, zahtevala bi mnogo stranica, a da opet ne bude ispričana do kraja.
 Oko njegovog imena još davno stvorena je legenda, a o onome što se krije iza nje svedoče oni koji su ga poznavali i tako otkrivaju jedinstvenu sudbinu čoveka koji je imao neverovatan dar i nosio ga kao najveći teret.
„Odlučio sam da napišem knjigu i stavim tačku na sve besmislene priče koje o meni kruže. Zovu me velikim vračom i slugom đavola, šarlatanom i prevarantom, običnim mađioničarem i hipnotizerom. Ja ne spadam ni u jedan od ovih pojmova. Ko sam ja? Ni sam ne znam. Ta sila koju je posedujem, i koja živi u meni, nije pod vlašću ni samog mene“, pisao je o sebi pri kraju burnog života.
Knjiga nikada nije objavljena, a rukopis je, osim delova, izgubljen.
Do četvrte godine bio je običan dečak, rođen 1.septembra 1899. godine u Gori Kalvariji, selu 25 kilometara jugoistočno od Varšave. Onda se teško razboleo, i kada se oporavio, počeo je da čita tuđe misli, vidi događaje koji su se odigravali daleko od njega i predviđa budućnost. Odjednom bi rekao da gori kuća u tom i tom selu, ili da će sutra uginuti krava, i to bi se pokazalo tačnim. Ljudi u selu su ga se bojali i nisu ga voleli. Neki meštani predlagali su čak da „malog čarobnjaka“ treba ubiti. Volfov otac hteo je da dečak uči za rabina, i kada ga nije mogao nagovoriti na to, unajmio je putujućeg glumca, starca bele brade i u beloj odeći, da kao utvara preplaši mališana i kaže mu da mora u školu. Predstava je uspela, dok Mesing u jednoj gostionici nije prepoznao čoveka, a onda napustio školu i pobegao od kuće u 12.godini. U Berlinu, na ulici je pao od gladi i bez znakova života odneli su ga u mrtvačnicu. Sutradan, pre sahrane, naišli su studenti anatomije koje je predvodio poznati profesor Abel, i utvrdili da je Volf u stanju katalepsije. Nakon što su ga povratili, profesor ga je odveo svojoj kući i počeo da proučava i razvija njegove sposobnosti.
Prevario Gestapo
Pošto je ovladao veštinom da svojom voljom danima bude u stanju obamrlosti i oživi, profesor Abel „ustupio“ je Volfa Mesinga jednom cirkuskom menadžeru za 3000 maraka, i za nekoliko meseci za mladića koji umire i vaskrsava znala je čitava Nemačka. Uskoro postaje poznat širom Evrope po tome da čita misli i proriče budućnost. Za njega se zainteresovao i Sigmund Frojd i pozvao ga da ga poseti. Tatjana Lungina, jedna od osoba koje su više od tri decenije bile bliske Volfu Mesingu, seća se:
„Susret se dogodio u Frojdovom stanu. Ko se za koga više zainteresovao, ne znam. Frojd je bio toliko zapanjen da je pozvao Alberta Ajnštajna, koji je bio u tom kraju, da se sam uveri. Ajnštajn je bio jednako zadivljen: on je fizičar, ali šta je ovo!? Na kraju je samo rekao da je to „prirodni fenomen!“, kaže Lungina.
Sledećih godina, Mesing je završio univerzitet i postao psiholog, ali je i dalje nastupao sa trupom. Postao je svetski poznat i bogat, pomoć od njega često traže političari. U Nemačkoj, uoči rata, Hitler, koji se i sam bavio okultizmom, morao je pre ili kasnije da se zainteresuje za njega. Kada je napadom na Poljsku počeo Drugi svetski rat, Volf Mesing na jednom nastupu, na pitanje kako će se sukob završiti, nije odoleo da ne kaže: „Pobediće Poljska, pobediće Sovjetski Savez“, i za njim je krenula potraga. Hitler mu ovo predviđanje nije mogao oprostiti i raspisao je za njegovo hapšenje nagradu od basnoslovnih 200.000 maraka! „Strah od smrti koji sam tada osetio, progoni me do danas“, sećao se kasnije Mesing. Krio se, menjao stanove i hotele, ali ga je Gestapo uhvatio. Izbili su mu zube, i kada je video da ga neće ostaviti živog, odlučio je da po prvi put izvede svoj „psihički eksperiment“ van scene: pozvao je stražare u svoju ćeliju da im pokaže kako on izvodi seansu, uradio je grupnu hipnozu i pred njih prosuo gomilu „dijamanata“. Dok su ih stražari kupili, on ih je zaključao u ćeliji i išetao iz zatvora. Sa svojom poternicom u džepu, uskoro se, krajem 1939. godine, našao blizu sovjetske granice. U zemlji u kojoj je moćni vođa kažnjavao svako drugačije mišljenje, po svakoj logici čoveka koji je znao da čita tuđe misli nije čekalo ništa dobro, ali on se ipak odlučio za SSSR. Staljin je znao za njega, i da bi proverio Volfove sposobnosti, naredio mu je da dođe u njegov kabinet, a obezbeđenju da ga ne pusti ni po koju cenu.
Mesing je ipak, za kratko vreme, ušao na njegova vrata i odmah mu rekao da zna šta misli i da on nije njegov neprijatelj niti će ikada uraditi bilo šta protiv njega! Staljin ga je pustio, uz napomenu da će se možda još neki put sresti, ali je Volf Mesing znao da ga vlast neće ostaviti na miru.
Sledeća provera je bila da pod budnim okom grupe agenata ode u banku i bez isprava i naloga podigne 100.000 rubalja. Blagajniku je dao prazno parče hartije i ovaj mu je isplatio novac. Onda ga je Mesing vratio, a čovek ga je pitao: „Vi želite da uložite novac?“. Hipnotizer je odgovorio: „Ne, ja ga vraćam, vi ste mi ga dali!“. Kada je shvatio da je prevaren, blagajnik je dobio srčani udar.
Staljin lično odobrava Mesingu javne „psihičke eksperimente“, i prvi je bio 20. marta 1940. godine u moskovskom Domu naučnika. Kao „prevodilac“, uvek je uz njega bio jedan major NKVD-a. Kada ga je Aleksej Poljakov, Volfov prijatelj iz detinjstva, kojem je spasao život kada je bio teško bolestan stavivši mu ruku na glavu i od tada su bili nerazdvojni, pitao šta misli o Staljinu, Mesing je lukavo odgovorio: „Staljin? To je pametnica!“.
Tajanstvena misija
Kada je Nemačka napala Sovjetski savez, 22. juna 1941. godine, oko šest sati uveče pred Mesingovu kuću stiglo je vozilo vlade. Odveli su ga u Kremlj, na sastanak čitavog rukovodstva zemlje. Staljin ga je pred svima pitao: „Kaži, kada i kako će se rat završiti?“. Volf je odgovorio: „U maju 1945. godine, Sovjetski savez će pobediti“. Na to je Berija povikao: „To nije moguće! Mi ćemo pobediti mnogo ranije! Ti si nemački špijun“. Ovakva kvalifikacija tada je značila smrtnu presudu, ali Staljin je imao druge planove sa vidovnjakom.
„U avgustu 1941. godine otišao sam da izvršim tajnu misiju sovjetske vlade u Novosibirsk, gde je bila škola za obaveštajce. Ali o tome verovatno nikada neću moći da pričam“, zapisao je mnogo kasnije Mesing. Poljakov tvrdi da mu je prijatelj rekao: „Umem da držim jezik za zubima, nezavisno da li je u pitanju čovek ili država“. U svakom slučaju, naredne dve godine, Volfa Mesinga niko nije video, niti je čuo za njega. Tek 1943. se ponovo pojavio na sceni sa svojim „eksperimentima“. Trijumfalno se vraća u Moskvu i dobija titulu profesora psihologije.
Te godine Mesing je, od novca zarađenog na nastupima, Crvenoj armiji kupio avion, i o tome je snimljen filmski žurnal. To je prvi i jedini snimak na kojem se on pojavljuje. Avion je preuzeo heroj SSSR-a, proslavljeni pilot Kovaljov, i u stotinu bitaka, čak i u bezizlaznim situacijama, ostao neokrznut, a oborio je 31 nemački avion! Bio je kao začaran. Na avionu je pisalo: „Mesing za pobedu“. Kovaljov je na ovom avionu leteo i posle rata, čak do svoje 60.godine.
Prilikom predaje aviona, pročitan je Staljinov pozdravni telegram, koji se završavao neobičnom porukom Mesingu: „Vaša želja će biti ispunjena“. To se odnosilo na Mesingov zahtev vođi da ga vlast ostavi na miru i omogući mu da se bavi psihičkim eksperimentima!
Staljin je ispunio obećanje. Pogotovo što je jednom prilikom, Staljinov sin Vasilij trebalo da putuje negde avionom, sa sovjetskim fudbalerima, a Staljin je u poslednji čas naredio sinu da krene vozom. Avion je pao i svi putnici su izginuli. Aleksej Poljakov, koji čuva Mesingovu arhivu, tvrdi da je to učinio na Mesingovo, telefonsko ili pismeno upozorenje.
Mesing i neprikosnoveni vođa sovjetske države susreli su se još jednom, u rezidenciji u Kuncevu, kada je počela hajka na lekare-Jevreje, Mesingove prijatelje, uz optužbu da su ubili neke visoke državne funkcionere i da su hteli da ubiju i Staljina. Mesing je zatražio prijem, a Staljin mu je rekao: „Znam zašto si došao, da moliš za svoje prijatelje, ali ti to neće pomoći. Vas sve čeka ista sudbina. Uostalom, ti predviđaš budućnost. Znaš li kada ćeš umreti?“ „Znam“, odgovorio je Mesing. „Posle vas, druže Staljin“. „Znači ti znaš kada ću ja da umrem?“ Pitao je Staljin. „Da, znam“, rekao je Mesing. Na tome se razgovor završio.
Rešio kubansku krizu?
Staljin je ubrzo umro, a Berija je krenuo u potragu za Mesingom, koji se krio. Kada je nesuđeni naslednik Josifa Visarionoviča uhapšen, a na čelo države došao Hruščov, posle nekog vremena novi lider obratio se Mesingu sa neobičnom molbom: da javno kaže kako mu se javio Staljinov duh i rekao da želi da bude iznet iz Kremlja i sahranjen kao običan čovek! Ovaj je to odbio, rekavši: „Sa svetom mrtvih ja ne razgovaram“. Posle toga, vlast je pet godina zaboravila na Mesinga, ali mu je Hruščov zabranio nastupe u velikim gradovima. Za vreme kubanske krize, u kuću Volfa Mesinga došlo je nekoliko visoko postavljenih generala iz Ministarstva odbrane. Pitanje je bilo: „Da li će biti rata?“ U stanju transa, Mesingu su stavili prazan papir na grudi, a on je napisao: „Biće mir“. Na pitanje Hruščova da li da pošalje nuklearne rakete Kubi, uputio mu je pismenu poruku sa samo tri reči: „Vi niste ratnik“. Hruščov je, doduše, poslao rakete, ali se posle povukao.
Na svojim putovanjima, Mesing je sreo Aidu Rapaport, i oženio se njome. Proveli su srećnih petnaest godina u braku, kažu da je bila jedina osoba u životu koju je prorok zaista slušao. Njena smrt, za koju je znao kada će se dogoditi, na duže vreme ga je slomila. Više nije nastupao, gotovo ni sa kim nije razgovarao. Svake nedelje išao je na njen grob, i izgledalo je da ga je veliki dar napustio. Još jednom, 1970. godine, do Mesingove kuće došao je vladin crni automobil – predsednik Brežnjev nije verovao u čuda, a Volf kao i obično nije hteo da kaže o čemu je bila reč. Samo je rekao da je „zahtev Brežnjeva bio lične prirode“. Posle nekoliko meseci, Brežnjevljeva kćerka Galina udala se za Jurija Čurbanova, mirnog i stabilnog čoveka, a Mesing je dobio novi stan u ulici Hercina.
Pred kraj života, Volf Mesing patio je od mnogih fobija – plašio se od mraka, da uđe u automobil ili lift. Godinu dana posle smrti Aide, sazvao je najbliže prijatelje i rekao da želi da njima posveti ostatak svog života, da im pomaže. Spreman je bio da ispuni bilo koje njihove zahteve. Bio je veoma tužan što nema svoju decu, zbog odluke koju je jednom doneo, da deca ne bi nasledila njegov dar. Ponovo nastupa, iako je prešao 70-tu. Želeo je da što više bude među ljudima, ali su ga oni istovremeno opterećivali, jer nije mogao da ne „čuje“ njihove misli. Kada je pukovnik Žukovski, njegov bliski prijatelj, doživeo težak srčani udar, a profesor Burakovski oklevao da ga operiše, uveren da će pacijent umreti na operacionom stolu, Mesing ga je pozvao hirurga i proderao se kroz slušalicu: „Radite operaciju, ne oklevajte! Sve će biti u redu!“. Žukovski je posle mesec dana izašao iz bolnice, Burakovski je dobio orden i zvanje dopisnog člana Akademije nauka, a Institut za kardiohirurgiju danas nosi njegovo ime!
Godine 1973. obraća se Ministarstvu zdravlja sa predlogom da oformi laboratoriju za proučavanje njegovog fenomena – od novca koji je on lično uložio. Ministarstvo prećutno odbija predlog. Mesing je govorio: „Doći će vreme kada će se setiti mene. Žao mi je što odlazim sa ovog sveta a nisu me odgonetnuli. Molio sam da svojim novcem napravim laboratoriju, želeo sam da znam šta se dešava sa mnom. Zašto osećam to?“
Nije uspeo da sazna. Umro je 8. novembra 1974. godine, a onda se ispostavilo da je bio jedan od retkih sovjetskih milionera – na knjižicama u raznim bankama ostavio je milion rubalja, što je bilo oko 20 miliona dolara! Kako nije imao naslednika, država je konfiskovala novac, a skromni nadgrobni spomenik napravili su mu prijatelji o svom trošku.
|
Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi! 
Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.
Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.
Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?
Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.
TAMOiOVDE 
