SELO DOBRIH JAJA…

Mokrin

Kao da im je bilo malo nelagodno, ali su se Mokrinčani ipak usudili da, makar i kao poslednju, šesnaestu, na svom spisku, formalnih i neformalnih, organizacija u „ličnoj karti“, koju je ulazeći u konkurenciju za dobar primer moralo da sastavi svako selo, navedu i – preferans klub „Mokrin“.

Foto: facebook.com/MZ Mokrin

Svako ko išta zna o kartama zna da je to jedna vrlo ozbiljna i zahtevna igra koja, što je retko, istovremeno među igračima razvija i konkurentsku borbu i kolektivni duh.

Sigurno da Mokrin nije jedino mesto u Srbiji gde se igra ova igra, ali Mokrinčani, eto, spadaju među retke koji se ne libe da to i javno priznaju.

Štaviše, naglašavaju da to rade organizovano, da su treninzi svakodnevni i da se, naravno, odvijaju gde drugo nego u – kafani.

Još nešto u obično suvoparnim podacima sadrži laku šeretsku notu i upućuje na specifičan duh ovog slavnog banatskog sela. Tamošnji golubarski klub, naime, nije dobio ime ni po kakvoj vrsti goluba, ne zove se, dakle, ni gaćan ni lepezan ni prevrtač.., nego – Lasta.

Kad se samo te dve stvari povežu prosto se nameće utisak da se Miroslav Mika Antić, poznati pesnik, autor „Plavog čuperka iz Garavog sokaka“ i desetina drugih pesama za decu od sedam do 77 godina, morao ispiliti baš u Mokrinu.

Miki Antiću u slavu i čast svakog 24, juna, na dan kada se poet uputio na onaj svet, održava se veliki Memorijal.

Od niza znametinih ljudi poniklih u Mokrinu – da ih je zaista veliki broj putnik namernik se može osvedočiti u mesnom muzeju gde je smeštena galerija sa 1.000 karikatura istaknutih Mokrinčana – ovde ne sme biti izostavljen ni Vasa Stajić, filozof i pisac. Jedna od Stajićevih preokupacija bila je i borba za prava nacionalnih manjina pa nije čudo da je u selu vrlo aktivno i lokalno Udruženje Roma.

Na osobitu životnu filozofiju žitelja Mokrina ukazuju i sledeća dva primera. Svake godine, naime, od početka januara do kraja februara, dakle puna dva meseca, duže nego Olimpijske igre, održava se, doduše samo vikendom, „Svetsko prvenstvo u nadmetanju guskova“.

 

Foto: travel.rs

A ubrzo posle toga sledi još jedno svetsko prvenstvo, ono po kome je Mokrin zaista stekao svetsku slavu. Reč je, naravno, o „Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim jajima, koje traje 11 dana, od Lazarice do Vaskršnjeg ponedeljka“.

Ovo takmičenje je postalo atrakcija prvog reda i ne samo neizostavni deo udarnih (informativnih) emisija nacionalnih TV stanica, nego i događaj sa koga izveštavaju najpoznatiji svetski mediji.

Da parafraziramo „panonskog mornara“ Đorđa Balaševića: „u ovom selu uvek je bilo dobrih jaja“.

Tekst:agrarije.com

_________________________________________________________________________________

Šta je to što čini Mokrin Danas?

Pitate se šta je to što cini Mokrin „tako specijalnim“ u nasim pričama i srcima?
Šta je to što cini Mokrin Danas?

Ovde bih ja kao i svaki drugi Mokrinčanin mogao nabrojati 1000 stvari. Neke od njih(da samo zagrejem pero) mogle bi biti:

Mokrin je naše srećno detinjstvo, Mokrin su naše umrljane od blata pantalone kad smo uveče, kao deca dolazili kućama, Mokrin je jendek u kome smo se igrali „Zoroa“ i zmuraca oko Zrenjaninske. Mokrin su vrbice, lazarice, taljige i mekana alva koja se tako nemoguće lepila za dečije zube. Mokrin je bol u stomaku usled previše pojedenih jaja za uskrs.

Mokrin je bezbrižnost i muzika.Muzika koju su svirali bendovi Mokrina, Balboksi, Đukinovi i moj kum Žika, Sima (fuck) i ja u prostorijama doma kulture. Mokrin su naše prve ljubavi, i naša prva ljubavna razočaranja. Mokrin je najlepši bioskop u kome si mogao pljuckati sa balkona na one dole u mraku.

Mokrin je prekinuta mladost ratom, Mokrin su snovi o odlasku u svet. Mokrin su svi uspesi i ostvareni snovi, Mokrin je nostalgija za srećnim detinjstvom, Mokrin je sigurnost u bolju budućnost.

I jos puno neizrečenih istina. Mokrin je sadašnjost, prošlost i budućnost.

Mokrin je stranica na internetu koja nikada neće biti izbrisana.

Autor:Milenko Milićev

Izvor: angelfire.com

_________________________________________________________________________________

Zasto Svetsko Prvenstvo

Osvano Veliki petak, pa kod mene pravi rusvaj. Unuke nedelju dana vuku kojekakve trave, moglo bi se sad naraniti vec dva osrednja juneta, a odjutros ovi ostali samo zaviju, vezivu i kuvu na dva sporeta. Posle i dresu i mazu mascom da budu onako staklena, ko da su lagovana. A mogu misliti kako je tek kod Nepini?! Kod nji se jos od deda Dusana farba bar dve korpe jaja, pa se vec isti dan od ljusaka sareni sve do Cokine kuce. Pojedu deca ona polupana. Nacemo se, rodjeni, u nedelju u varos da vidimo malo cija su jaca ove godine i da vidimo ko ce pobediti ovog prvenstva.

Mokrin za Uskrs 1987 godine

Nego, jesil ti mislio kadgodj otom zasto smo mi napravili bas svetsko prvenstvo? E, da ti kazem, ako nisi. Od kad je Mokrina uvek su nasi imali bar malo jaca jaja neg ostali svet. Ta, ko bi se jos naselio na ovo mokro mesto di su i crkvu morali da izdignu, nego ljudi koji su imali malo tvrdja jaja, pa im nije smetala bas svaka sitnica. A i kroz istoriju kad gledas sve vuce na to.

Bata istoricar bi ti otom mogo pripovedati nasiroko, ali eto i Djura Jakssic je za one bune izbiro da dodje bas u Mokrinski bataljon. A taj je, kazu, proso svasta u zivotu, a da nije imo jaka jaja ne bi napravio to sto je napravio.I posle kad god je bila kakva ampa i halauka, najvise odere Mokrincane. Tako i od onog rata oni sto su oterali najvise frontovaca za Srem, isterali najvise obaveza od kulaka, poprodavali mline i porusili ciglane, isto su bili Mokrincani. I sigurno da to ne bi uradili tako dobro i detaljno da nisu imali ona prava Mokrinska – tvrda jaja.

A tek di su oni po belom svetu? Nema, mislim, ni jedne malo vece busse na kugli nebeskoj, a da nema bar jednog Mokrincanina. Nije lako ni sa svojima kad zivis, a kako je tek u belom svetu? Ako nemas tvrda jaja, ode ti pogled. E, zato smo mi morali da napravimo bas svecko prvenstvo! Mi ovde u Mokrinu odavno, jer je ovde nasad, a eno i onaj Cokin sa Kanackim Mokrincanima pokaziva Indusima, Japancima i ostalim Amerikancima cija su jaja najjaca. Ajd, pa Hristos Vaskrs!

Pripovetka Mokrincanina Radovana Ristica – Crnje izdvojena iz njegove prve knjige „Usreh“

Izvor: angelfire.com

______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TURISTIČKO SELO ZLAKUSA…

Do 2005. godine Zlakusa je bila poznata po grnčarskom zanatu i trubačkom orkestru Veljka Ostojića a od 2005. godine za selo se uveliko čulo i saznalo zahvaljujući Terzića avliji koja je pokrenula jednu novu stranicu u istoriji ovog sela – od tada ovo selo dobija i pridev „turističko“ i za veoma kratak period postaje sinonim za seoski turizam u Srbiji.

Zahvaljujući Etno parku „Terzića avlija“ od 2005. godine kroz selo je prošao veliki broj gostiju iz celog sveta i svih kontinenata – teško je nabrojati sve države Evrope a bilo je tu gostiju i sa vanevropskih kontinenata – Indonezije, Filipina, Australije, Urugvaja, Brazila, Kube, Meksika, SAD, Kanade, Sirije, Libana, Kine, Koreje, Japana, azijskog dela Rusije, Turske, Irana, Kenije, Tunisa… jednom rečju Zlakusa je vrlo brzo postala magnet za strane turiste i našla se na svetskoj mapi kada je u pitanju ruralni turizam.

Samo nakon dve ipo godine rada Terzića avliju posećuju i ambasadori pojedinih država u Srbiji kao što su Rusija, Tunis, SAD i Francuska…

Terzića avlija i Zlakusa ubrzo postaju zanimljive kao destinacija za škole tako da su uvršteni u programe mnogih đačkih ekskurzija, studijska putovanja, grupne posete sindikata mnogih firmi, sportskih grupa i raznih udruženja i nalaze se u programima raznih turističkih agencija i stranih turooperatora.

Sve veći broj turista koji dolaze i borave u selu povećavaju prihod i trgovinskih radnji u selu, prodaju grnčarskih proizvoda, kao i poljoprivrednih proizvoda na poljoprivrednim gazdinstvima, dok korist dolazi i do samog budžeta Grada Užica preko naplate boravišnih taksi od ostavrenih prenoćišta.

Korist od seoskog turizma osećaju i ostala seoska domaćinstva kategorisana za smeštaj gostiju pošto je sve češći slučaj da grupe domaćih i stranih gostiju ostaju na prenoćištu i selu. Tako su gostoprimljivi domaćini ugošćavali na svojim domaćinstvima grupe iz Slovenije, Holandije, Belgije, Mađarske, Kipra.

Sa razvojem turizma u Zlakusi povećana je poseta i Potpećkoj pećini a sa druge strane Potpećka pećina je dovodila sve više gostiju u selo, tako da su Terzića avlija, Potpećka pećina, pa i grnčarski zanat, danas tri nerazdvojna turistička proizvoda u selu i njegovom okruženju.

Markiranjem staza od strane Terzića avlije, u Zlakusi je zaživeo planinarski turizam a osnivanjem Etno udruženja „Zavičaj“ i Udruženja lončara „Zlakusa“ razvija se poslednjih godina i manifestacioni odnosno kulturni turizam koji ima podršku i od strane poznatih međunarodnih kolonija umetničke keramike koje se održavaju u Zlakusi.

Terzića avlija, da bi doprinela proglašenju Zlakuse prvim ekološki čistim turističkim selom u zlatiborskom okrugu, započinje organizovanje i međunarodnih eko kampova kroz koje je prošlo preko 40 studenata iz više od 16 država pa se s pravom može pričati i o ekoturizmu…

Kako je u planu izgradnja profesionalne trim i biciklističke staze, kako su uređena dva poletilišta za paraglajdere a u selu se održavaju i revijalni paraglajding kupovi, može se očekivati i značajniji razvoj sportskog turizma a Zlakusa je omiljena destinacija mnogih biciklista koji dolaze rekreacije radi iz Užica do sela i učestvuju aktivno svake godine u biciklijadi do Zlakuse donekle je razvijen u lokalnom smislu i rekreativni turizam.

Aktivni odmor je takođe prisutan pošto mnogi turisti koji dolaze ili borave u selu najvećim delom se oprobaju i u starom grnčarskom zanatu, uče pesme i igre užičkog kraja ili učestvuju u branju malina. Kako u Zlakusi je aktivna lovačka sekcija, u selu postoji lovni rezervat nastanjen fazanima, u izgradnji je i lovačka kuća, a u neposrednoj blizini je i najčistija reka zapadne Srbije bogata ribom (Rzav), postoje potencijali i za razvojem lovnog turizma.

U Terzića avliji se s vremena na vreme održavaju seminari na različite teme tako da se može reći da je prisutan u nekom manjem obimu i kongresni turizam. Blizina Roške banje otvara mogućnost da se u selu dožive i efekti banjskog turizma u budućnosti.

Izvor: zlakusa.com

_________________________________________________________________________________

RED VOŽNJE ZBOG JEDNE PUTNICE…

Ovaj japanski voz kreće svakog dana samo zbog jedne putnice

– Zašto ne bih dao svoj život za ovu zemlju kad je vlada spremna otići korak dalje za mene? Ovo znači da je svaki građanin bitan, niko nije ostavljen sa strane i prepušten samom sebi – jedan je od komentara

U jednom malom mestu na japanskom ostrvu Hokaido, na železničkoj stanici već godinama samo jedan putnik čeka.

Radi se o učenici koja svakog dana putuje do svoje škole na ovaj način.

Tako da, ovaj voz ima zadatak da stane dva puta, jednom kada devojčica krene u školu, a dugi put kada se vraća kući.

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

Kompanija “Japan Relvejz” već tri godine funkcioniše na području čitave zemlje, ali se broj putnika na stanici Kami-Širataki drastično smanjio.

Razlog za to je udaljena lokacija, ali i smanjena potreba za uslugama teretnih vozila.

Kompanija se spremala da zatvori stanicu, ali onda su otkrili da je svaki dan koristi jedna učenica.

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

Onda je donesena odluka da je zadrže sve dok ona ne diplomira.

Kompanija je čak prilagodila red vožnje u skladu sa rasporedom učenice.

Ona bi trebalo da završi školu u martu ove godine, pa će tad železnička stanica konačno biti zatvorena.

Mnogi Japanci upućuju vladi Japana pohvale zbog prepoznavanja važnosti obrazovanja i potrebi da ono bude prioritet u državi.

 

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

– Zašto ne bih dao svoj život za ovu zemlju kad je vlada spremna otići korak dalje za mene?

Ovo znači da je svaki građanin bitan, niko nije ostavljen sa strane i prepušten samom sebi – jedan je od komentara na ovu vest na društvenim mrežama.

________________________________________________________________________________

Izvor: telegraf.rs

________________________________________________________________________________

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

„Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

„Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UZIMA ALI I DAJE…

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

Nevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

KOLEGINICE, DOZVOLITE DA VAM PRIČUVAM DETE…

Potez Sidnija Engelberga, 67-godišnjeg profesora na Univerzitetu u Jerusalimu, oduševio je milione ljudi širom sveta. Kada je dete njegove studentkinje zaplakalo dok je držao predavanje, Sidni se nije dao omesti, uzeo ga je, smirio i nastavio izlaganje držeći ga u naručju.

Sidni, inače otac četvoro dece i deda petoro unučadi, vrlo je liberalan i često izlazi svojim studentima u susret. Imajući u vidu da predaje na master studijama, svestan je da među njegovim studentima ima i malo starijih, a ponekad i mladih majki, kojima dozvoljava da na predavanja dovode svoju decu.

Međutim, kada je studentkinji beba počela da plače, Sidni se nije dao omesti. Mladu majku bilo je toliko sramota da je krenula da napusti predavanje, ali joj nije dozvolio.

Ne želeći ni da mu predavanje propadne, uzeo je dete u naručje i smirio ga. Nakon toga nastavio je da predaje sa mališanom u rukama.

Ponašanje profesora, koji već 45 godina predaje, oduševilo je njegove studente, koji su ovekovečili njegovo predavanje s mališanom u rukama i postavili na društvene mreže.

Fotografije su se vrlo brzo proširile internetom, a milioni ljudi pohvalili su Engelbergov potez.

Njegova supruga kaže da su i ona i njen suprug veoma iznenađeni publicitetom.
„Dobio je nekoliko ljubavnih pisama“, kaže kroz smeh supruga Fredi Siskind Engelberg.

Njegova ćerka kaže da Sidni dozvoljava mladim majkama da sa decom prisustvuju njegovim predavanjima na master studijama biheviorizma. Dozvoljava im čak i da ih doje.

„Nijedna majka ne treba da bira između svog deteta i obrazovanja“, ističe Sidni.

Izvor: RTS

____________________________________________________________________________________

SARADNICA KREATIVE NOMINOVANA ZA NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA…

Sa zadovoljstvom vam predstavljamo našu dugogodišnju saradnicu Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Ivanjevaca u Makedoniji. Vesela je saradnik udruženja „Kreativa-kreativno obrazovanje“ od samog početka njegovog međunarodnog angazovanja.

‪Možemo slobodno reći da je Vese Vesela Bogdanovic prvi ambasador nevladine organizacije iz Srbije „Kreativa-kreativno obrazovanje“ i mi smo joj nesebično zahvalni na tome. Vese i „Kreativa“ imaju zajedničko polje delovanja, a to je kreativno obrazovanje.

Ono što često pomenu članovi Kreative je želja da imamo jednu Veselu u Srbiji. Ono, što često javno govori Vesela, je želja da postoji jedna Kreativa u Makedoniji. U svakom slučaju, Vesela kao pojedinac i „Kreativa“ kao udruženje, čine jedan most između dva obrazovna sistema, između Srbije i Makedonije. Korisno je za globalno kreativno obrazovanje sto postoji jedna Vesela kao njegov simbol.

Imali smo čast i zadovoljstvo da Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Makedonije, angažujemo na različitim projektima i da se uverimo u njene sposobnosti.

Osim sto je spremna da prezentuje svoj rad i primere dobre prakse na našim tribinama, konferencijama i okruglim stolovima, isto tako je nebrojeno puta bila spremna da volonterski realizuje različite radionice za naše korisnike.

Drago nam je da je njen rad prepoznat i od strane svetskih eksperata, naučnika, pedagoga, psihologa i novinara i da je nominovana u okviru takmičenja GLOBAL TEACHER PRIZE za NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA zajedno sa još samo 50 nastavnika na svetu (jedina sa Balkana).

Nagrada za ovakvu laskavu titulu je krajnje podsticajna, jer će najbolji nastavnik dobiti okruglih MILION DOLARA.

Znajući kako Vesela Bogdanovic razmišlja, ne sumnjamo da bi dobar deo nagrade bio uložen u kreativno obrazovanje i iz tog razloga UG „Kreativa-kreativno obrazovanje“ želi da to bude upravo Vese, kreativna uciteljica iz Makedonije.

UG Kreativa-kreativno obrazovanje Izvor:kreativnacarolija.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

NEMAM RUKE PREDSEDNIKA…

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU: Ljude koji previše vole novac treba izbaciti iz politike!

Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih

Foto: Reuters

Hoze Alberto Muhika, 79-godišnji predsednik Urugvaja kojeg širom sveta vole svi, budući da je njegov način života pravi primer onog što propoveda, u intervjuu za CNN objasnio je zašto bi ljudi koji previše vole novac trebalo da budu izbačeni iz politike.

“Izmislili smo demokratiju, koja pretpostavlja da je većina ta koja donosi odluke. Upravo iz tog razloga bismo mi, vrh države, morali da živimo na isti način kao i većina stanovnika u državi, a ne kao privilegovani pojedinici”, smatra Muhika, koji je predsednik Urugvaja od 2010, a čak 90 odsto svoje predsedničke plate donira u humanitarne svrhe.

„Crveni tepih, ljudi koji se tu pojavljuju, sve te stvari… Sve to što okružuje većinu predsednika je feudalna ostavština, a osoblje koje okružuje predsednika je kao stara svita“, smatra Muhika.

„Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih“, poručio je predsednik Urugvaja i dodao da bogati ljudi imaju tendenciju da svet posmatraju kroz vlastitu perspektivu, a to je prizma novca.

„Čak i kad se čini da imaju najbolje namere, sve je obojeno željom za novcem“, pojašnjava on.

Mujica je čovek koji je odbio da nosi sve simbole bogatstva i koji sa svojim sugrađanima čeka u čekaonici na pregled kod lekara.

„Kravata je bespotrebna krpa i steže mi vrat. Ja sam neprijatelj konzumerizma, budući da hipekonzumerizam čini da zaboravljamo fundamentalne stvari i ljudsku snagu trošimo na nepotrebne stvari koje nemaju ništa sa ljudskom srećom“, objašnjava Muhika, koji umesto u predsedničkoj palati živi na malom seoskom imanju sa suprugom i tronogim psom.

On navodi i da materijalizam odbija jer ga porobljava i sprečava u tome da uživa u stvarima koje zaista voli da radi, poput brige o farmi i poslovima u vrtu.

„Nemam ruke predsednika. Moje su oštećene i radničke“, kazao je Muhika za CNN.

„Bubu“ ne da ni za milion!

Foto: Fonet/AP

Najvrednija imovina koju poseduje urugvajski predsednik je „buba“ iz 1987. godine. Jedan šeik nedavno mu je ponudio milion dolara za nju, ali je Muhika odlučio da je ne proda.

„Ne bismo nikad mogli da ga prodamo jer bismo time uvredili sve prijatelje koji su nam pomogli da ga kupimo“, izjavio je Muhika, koji je za taj automobil svojevremeno dao 3.000 dolara.
(Alo)
Izvor:kurir.rs

________________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

POJESTI ILI BITI POJEDEN…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.

Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

Ovom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).

Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

 Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera – saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.

Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.

Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…

nauka.rs_____________________________________________________________________________________