NESVAKIDAŠNJI FENOMEN: VODOPAD ”PADA NA GORE”
Planinari koji su nedavno istraživali Distrikt Pik u Engleskoj, naišli su na redak fenomen izazvan ekstremno jakim vetrovima.
U pitanju je bio vodopad Kinder.
Voda, koja bi u normalnim okolnostima trebala da pada preko stena, u ovom slučaju pada na gore!
Ona je usled jakih naleta vetra vraćena na početak, iznova se boreći sa vetrom i gravitacijom.
Izvor:kafenisanje.rs
_______________________________________________________________________________
NAJČUDNIJA PRIČA O „PLATONU IZ ŠUME“
“Ljubav je rosptvo po sopstvenoj volji“. Ovaj citat portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša najbolje opisuje život Milije Stojaovića (74) iz sela Drešnice nedaleko od Blaca, koji je razočaran zbog nesrećne ljubavi pre 18 godina napustio civilizaciju i preselio se u šumu. Tamo i danas živi u skromnoj kućici na drvetu.
Ako poželite da do Milije stignete, odmah da znate, to ćete morati da uradite – pešaka! Šumskim stazama pored vodopada Golijske reke, stiže se do drveta u čijoj se krošnji nazire mala daščana udžerica.
U njoj starac duge sede brade već dve decenije vida ljubavne rane. Milija je ekipi “Informera” poverio svoju životnu priču:
– Iako sam rodom iz Drešnice, gotovo sam 15 godia živeo i radio u Skoplju. Tamo sam zavoleo jednu prelepu crnku Packanu Gerovsku. Ona je pre mene imala dvoje dece, ali meni to nije smetalo i ubrzo smo se uzeli. Imali smo dogovor da mi rodi samo jedog naslednika – kaže Milija i setno nastavlja:
– Ali, avaj, sva moja ljubav je bila uzaludna, pošto nije mogla da mi uzvrati. Posle godinu dana moja Packa me je ostavila i razvela se od mene. Skrhan i razočaran, vratio sam se u rodno selo, a tamo sam doživeo još veću bol, pošto su mi u kratko vreme od bolesti umrli brat, sestra i majka. Ostao sam sam u praznoj kući – prča Milija za ovaj devni list.
Porodična tragedija i čijenica da ljubav svog života ne može da preboli nagnali su Miliju da se odmetne od ljudi i lek za dušu pronađe u bukovoj šumi.
– Razočarao sam se i u život i u ljude i pobegao sam u šumu. Napravio sam ovu kolibu, imam nešto posuđa, izdubljeno stablo za čuvanje hrane, i tu sam već 18 godina. Sve što čujem su žubor vode i cvrkut ptica i mogu vam reći da nema veće slobode od samoće. Srce me i dalje boli, moju ljubav verovatno nikada neću prežaliti, ali sam ovde našao mir i ne želim nikada više da se vratim među ljude. Na neki sopstven način, ovde sam srećan – ubeđuje ovaj starac.
– Milija jedini kontakt sa civilizacijm ima kada ode u Blace u biblioteku. Voli da čita filozofiju i psihologiju, pa su ga meštani zato prozvali Platon iz šume.
– Čitam svakodnevno već 18 godina, a najviše mi leže Platon i Šopenhauer. Uz to sam veliki zaljubljenik u rusku književnost, pogotovo u Tolstoja i Dostojevskog, koji je imao težak život kao ja. Mnogi ljudi misle da imaju bogatiji život od mene jer žive u urbanoj sredini, a ja ću ih samo podsetiti na jedas citat Maksima Gorkog: “Na praznom licu i ožiljak je ukras”. Odnosno, džaba im sve to ako su prazni, a moja duša je i dalje puna emocijama, iako je bolom skrhana – kaže ovaj večiti romantik.
Kao pravi šumski čovek, ovaj starac se hrani samo onim što može da nađe u šumi i uprkos tome je izuzetnog zdravlja:
– Jedem sve oo što priroda nudi – biljke, pečurke, puževe, zmije, kornjače, rakove, ali i ribu koju ručno hvatam u reci. Nije to ništa preterano ukusno, puževi su na primer puni oe sluzi, pa može da ti pripadne muka, rakovi tvrdi, a kornjača mora dugo da se kuva na vatri. ali meni to prija i hvala bogu izuzetnog sam zdravlja, nijedom se nisam obratio lekaru za sve ovo vreme – jasan je Milija.
Govoreći o tome kako ga nije strah da noću spava u šumi, Milija otkriva jednu veliku istinu: “Divlje zveri ikada nikog ne povređuju bez povoda. To na ovom svetu čine samo ljudi.”
Izvor:web-tribune.com
___________________________________________________________________________________
PRELEPO ČUDO PRIRODE
Popularno ostrvo pored mnoštva blagodeti u kojima možete uživati, nudi jedistven prirodni fenomen koji će vas lepotom ostaviti bez daha
Foto: kulfoto.com
Ostrvo Mauricijus smešteno je u Indijskom okeanu na oko 2.000 kilometara od obale Afrike.
Ostrvo obiluje mnogim prirodnim lepotama, ali ono što ga izdvaja je jedinstvena optička iluzija podvodnog vodopada.
Foto: stregismauritius.com
Naime, struje su “glavni krivac” za stvaranje vodopada, jer su one s vremenom “slagale” pesak s obala Mauricijusa stvarajući kaskade, odnosno ležišta koja odaju utisak slivanja vode nasred okeana.
Ovaj fantastični prizor najlepše je posmatrati iz vazduha.
Kad ga gledate iz drugih uglova, možete videti plavetnilo okeana, mešanje tirkizne, plave i smaragdnozelene boje koje se prelivaju u spust nalik vodopadu, međutim, potpuni vizuelni užitak izostaje.
Foto: Google Maps
Saznanje da ovo nije pravi vodopad ne umanjuje njegovu lepotu, jer prikazuje kako se priroda čudnovato poigrava uvek intrigantnim i nedovoljno istraženim prostranstvom okeana.
Izvor:Telegraf.rs
_______________________________________________________________________________________
Niz Nijagaru su se do sada ljudi spuštali, a ovi se penju!
Penjanje uz vodopad (Foto: JuTjub printskrin)
Alpinista Vil Gad (47) i alpinistkinja Sara Heniken (34), ostvarili su u utorak, 27. januara, istorijski uspeh kao prvi ljudi koji su se popeli uz zaleđene vodopade reke Nijagare.
Gad je godinama tražio, i uglavnom „pokoravao“, spektakularne destinacije za penjanje širom sveta, a onda odlučio da se uhvati u koštac s avanturom za koju je mislio da je nemoguće ostvariti.
„Obišao sam svet u potrazi za najizazovnijim usponima, ali Nijagarini vodopadi bili su moja životna misija za koju ranije nisam verovao da bi mogla biti ostvariva. Suočavanje sa stvarnošću tokom penjanja bilo je nešto neverovatno. Osećaš se tako sitno kad se suočiš s vodopadom“, kaže Gad.
Misija koja mu se činila nemogućom, ostvarena je kada je Sara Heniken izvela uspon dug oko 46 metara, uz vodopad jedne od najpoznatijih svetskih prirodnih, ali i turističkih atrakcija, koju godišnje poseti oko 20 miliona ljudi.
„Odrasla sam u blizini vodopada i kao dete oduvek sam sanjala o ovome. U čovekovoj prirodi je da bude znatiželjan i da prkosi zakonima, pa tako i gravitaciji. To je osećaj koji se ne može opisati“, kaže Heniken.
„Đavolji bazen“: Adrenalinska avantura u Africi
Ako želite da iskusite kako je živeti na ivici, “Đavolji bazen” je pravo mesto za vas. Samo klizave podvodne stene dele kupače od 100 metara visoke litice na najvećem svetskom vodopadu.
Anđela je vrištala dok je došla do same ivice l Foto: st.jai4us/flickr.com
“Đavolji bazen” je s razlogom dobio to ime. Svake godine se formira na Viktorijinim vodopadima i to onda kada se tokom sušnog perioda smanji nivo vode na vrhu, gde se formira prirodni bazen. Stotine ljudi željnih avanture i uzbuđenja se penju na vodopad na granici Zambije i Zimbabvea, puze preko stena u plićaku ne bi li dosegli ovo “čudo” prirode. Samo najhrabriji skoče u bazen i puste da ih voda ponese ka litici zastrašujućeg vodopada. Od pada ih štiti prirodni zid od kamena.
Na ovu avanturu usuđuju se i deca l Foto: wilderness-cat/flickr.com
Najveći deo godine ovaj vid avanturizma bi svakoga odveo direktno u smrt. Ipak, kada nivo vode padne, a to je od septembra do decembra, prirodni zid izađe na površinu taman toliko da formira zaštitu od pada preko ivice. Zapanjujuće je da se čak i deca kupaju u “Đavoljem bazenu”.
Na ovom mestu se sliva oko 500 miliona litara vode u minuti, što uzrokuje spektakularne “eksplozije” kapljica koje formiraju dugu, vidljivu čak i ako ste udaljeni 50 kilometara.
Anđela Stugren je 30-godišnja Amerikanka koja je prešla dva kontinenta, ali je baš na ovom vodopadu odlučila da proslavi prvu godišnjicu braka sa suprugom Franciskom.
Obučena u bikini, ona puzi do same ivice, a onda glavu i ramena potapa u vodenu penu.
Đavolj bazen l Foto: Sarah Depper/flickr.com
Njen suprug koji je inženjer kaže da je uzbuđenje veće nego kod bandži skoka. Tokom prvih nekoliko minuta adrenalin u “Đavoljem bazenu” skače kao i kod najekstremnijih sportova.
– Ako uskočite to dodatno povećava uzbuđenje, ali možete i nežno ući. To je jako zabavno- neki ljudi ulaze polako, plivaju, gledaju i misle, dok ostali vrište- kaže jedan od posetioca.
foto: ipinz/flickr.com
Ako im se prilazi sa severa, Viktorijini vodopadi izgledaju kao oblak pare koji se uzdiže prema nebu. Domoroci su vodopade nazvali “dim koji grmi”. Reka Zambezi sasvim mirno prilazi vodopadima, a njen spori tok remeti samo nekoliko ostrva.
Narod Kololo, koji je nekada živeo iznad vodopada, toliko se bojao vodene bujice da se nikada nije vodopadu ni približio.
Susedno pleme Tonga smatrao ih je za svetinju, a pojavljivanje duge dokazom božijeg prisustva. Na Istočnom vodopadu održavani su religijski obredi u toku kojih su žrtvovani crni bikovi.
Izvor:superodmor.rs
Život na ivici!
Na ivici stene u Australiji zamišljen je neobičan dom sa pet spratova, koji nudi prekrasan pogled na okean.
Ovaj objekat je nazvan „Kuća na litici“, a dizajniran je na zahtev grupe ljudi koja želi dom za odmor na nekom „ekstremnom“ mestu.
Zbog sve većeg broja ljudi koji žele da žive u ekstremnim uslovima, australijske arhitekte rešile su da dizajniraju dom koji bukvalno visi sa litice, piše Bi-Bi-Si.
Nazvali su je, logično, „Kuća na litici“, a dizajn je kreiran kao odgovor na zahteve sve većeg broja klijenata koji istražuju opcije života na ekstremnim priobalnim parcelama u Australiji.
Modularni dom inspirisan je oblikom školjke, a oslanja se na trup i prostire se van litice.
Umesto da bude izgrađena duž horizonta, kuća izgleda kao da je deo Zemljine površine.
Takođe, njena jedinstvena pozicija omogućava neverovatnu vezu sa okeanom koji se nalazi ispod.
U kuću se ulazi sa gornje strane, koja je na nivou vrha litice, a u tom delu se nalazi i parking prostor.
Lift i stepenice povezuju spratove sa spavaćim sobama, dnevnim boravkom i kuhinjom.
Enterijer sadrži minimalistički nameštaj, da bi se naglasila veza između okeana i horizonta.
Na najnižem spratu, kuća se „otvara“ ka drugom otvorenom prostoru i na njemu se čini kao da se lebdi iznad vode. Na tom spratu, tik iznad okeana, nalazi se kuhinja i džakuzi koji dodatno pružaju osećaj luksuza.
Iako je i dalje samo koncept, „Kuća na ivici“ može da obezbedi efikasno i inovativno stanovanje među stenama.
Izvor:rts.rs
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
IGUASU VODOPADI
Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?
Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.
Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.
Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.
Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.
Hučeći spektakl
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.
Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.
Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.
Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Život koji buja
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.
To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.
Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.
Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.
Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“
O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Na kraju…
Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.
Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“
ekopedia.rs
TAMOiOVDE_____________________________
Sopotnica je planinsko selo u jugozapadnom delu Srbije, na obroncima planine Jadovnik.
Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1200 metara, i od najbližeg grada, Prijepolja, Sopotnica je udaljena oko 20 kilometara, i do nje se može doći na dva načina – preko naselja Ivanje, ili preko sela Lučice, a oba se nalaze na magistrali koja povezuje Srbiju i Crnu Goru.
Selo je poznato po reci Sopotnici, od koje nastaju velelepni Sopotnički vodopadi, prebogati bistrom i hladnom planinskom vodom.
Ovi vodopadi su poznati po tome što se nalaze na prvom mestu u Srbiji po visini pada vode, kao i po količini protoka. Sopotnički vodopadi su jedan od najlepših bisera srpske prirode, i njihova lepota svake godine privlači sve veći broj planinara, turista i meštana okolnih naselja.
U blizini vodopada se nalazi i nekoliko starih vodenica, koje predstavljaju jedinstven spomenik arhitekture ovog dela Srbije. Pored toga, u blizini vodopada nalazi se i planinarski dom, kojim upravlja PD Kamena Gora iz Prijepolja, a pored njega, osnovna škola (za prva četiri razreda), mala crkvica izgrađena pre desetak godina., kao i nekoliko domaćinstava.
Svakako, nezaobilazan deo ovog kraja čine i njegovi meštani, koji su spremni da pomognu i ugoste svakog putnika koga put nanese u njihov prelepi kraj. Njihova ljubaznost, običaji i hrana retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.
Ako vam se sviđa ideja da vas huk moćnog vodopada i rečice koja protiče pored vašeg šatora noću uspavljuje a jutrom budi iz sna, i ako želite da sa svega par metara, ili manje, posmatrate kako se velika vodena masa obrušava niz stene, Sopotnica je mesto koje definitivno treba posetiti.
foto:biblioteka-prijepolje
foto:sopotnica.com
foto:sopotnica.com
TAMOiOVDE______________________________________________________
IZVORI PAMUKALE (Pamukkale)
Čudesan beli svet presijava se na sunčevim zracima, ispod ostataka grada u Turskoj,u kojem su se Grci i Rimljani nekada kupali..
Putujući kroz Malu Aziju 1765. godine, engleski klasični filololog Ričard Čendler ( Richars Chandler ) prvo je primetio Pamukale kao veliku belu padinu u daljini.
Kada se približio posmatrao je sa čuđenjem nešto što je izgledalo kao “ velika smrznuta kaskada, talasaste površine, kao da se radi o vodi kaja je zaustavljena ili se u svom toku odjednom skamenila“.
U bazenima ispunjenim vodom vidi se odraz uspravnih belih zidova, stalaktiti vise uz ivicu čitavog područja kao smrznuti vodopadi, a iza tih tankih stubova nalaze se gomile purpurnih lijandera. Tamne planine obrasle borovom šumom uzdižu se iza terasa, tako da stvaraju prekrasnu kulisu za bele padine koje se presijavaju na zracima sunca.
Pamukale znači podeljeno na dva dijela „dvorac od pamuka„. Neki smatraju da je taj naziv motivisan mekim izgledom litica i terasa, ali lokalna legenda kaže da su u davna vremena ovdje divovi sušili obrani pamuk.
Litice, terase i stalaktiti izvora Pamukale prekrivaju površinu od 2,5 km dužine i 0,5 km širine. Nastali su kao rezultat vrućih vulkanskih izvora koji se nalaze na visoravni iznad njih. Voda iz izvora zasićena je kalcijumom i drugim mineralima koje je kišnica rastopila iz stena prolazeći kroz zemlju na putu do izvora.
Kada voda iz izvora curi preko ivice visoravni, na obronku brda ostavlja sloj kalcijuma. Slojevi kalcijuma postepeno su se gomilali hiljadama godina i tako su nastali vertikalni zidovi, terase i stalaktiti blistavo bele boje. Skoro je poznato da su izvori bili poznati 190. godine pre n. e.
Smatra se da je tada Eumen II, kralj grčkog grada Pergama u blizini zapadne obale Turske, osnovao grad Hijerapolis na visoravni na kojoj su su se nalazili izvori. Grad je nazvao po Hijeri, ženi legendarnog osnivača Pergama Telefa. Hijerapolis je 129. godine pre n. e. ušao u sastav Rimskog carstva, a u njegovim izvorima uživali su mnogobrojni carevi, uključujući i Nerona i Hadrijana.
vreme Neronove vladavine, 60. godine, jak zemljotres je srušio grad. Na njegovom mestu sagrađen je novi grad još veći i veličanstveniji od prethodnog, sa širokim ulicama, pozorištem, javnim kupatilom i kućama u kojima je topla voda dolazila kroz kanale. U delu kupatila je smeštena lepa zbirka skulptura, takođe i medicinski instrumenti i nakit.
Već hiljadama godina smatra se da je voda lekovita, da se njome mogu izlečiti ili ublažiti bolesti kao što su reumatizam, visok krvni pritisak i srčane tegobe.
Izvan grada nalazi se groblje sa 1 200 grobnica. Mnoge od njih velike su i bogato ukrašene. Grobnice svedoče o mnogobrojnim bogatim Rimljanima koji su došli u ovaj grad u potrazi za lekom, ali ga nisu pronašli. Današnji turisti su nasljednici bogatih rimskih posetilaca.
Dolaze da se kupaju u toplim bazenima i da se dive svetlucavim belim terasama na obroncima ispod razorenog grada.
izvor:www.znanje.org
priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_____________________________
KAMENA GORA
Kamena Gora je selo u jugozapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Crnom Gorom.
Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1496 metara (najviša tačka je Crni vrh), i kako mnogi kažu, to je najlepše selo u Prijepoljskoj opštini.
Za vazdušnu banju Kamena Gora je proglašena između dva svetska rata. Od grada je udaljena oko 20 kilometara, asfaltnim putem, koji je uglavnom u dobrom ili solidnom stanju.
Pored prelepih zelenih livada, nepreglednih četinarskih šuma koje na pojedinim mestima kao da dodiruju nebo, čistog vazduha i predivnih, bistrom, pitkom i hladnom vodom bogatih izvora koji ovaj predeo čine još bajkovitijim, Kamena Gora ima i svoj poznati više vekova star bor, koji odoleva vremenu, i koji predstavlja pravi simbol ovog lepog sela i njegovih meštana, dobroćudnih gorštaka čija gostoljubivost ali i veoma ukusna i zdrava domaća kuhinja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, čineći da vam poseta ovom divnom mestu i dobrim ljudima ostane zauvek u sećanju.
Zbog svega toga, Kamena Gora definitivno zaslužuje da bude svrstana među najlepše kutke naše države.
Kako doći: Ako nemate sopstveni prevoz, najlakše je iz Beograda vozom doći do Prijepolja, a odatle, preostalih 20ak kilometara preći taksi prevozom, koji u tom gradu nije skup. Pored voza, do Prijepolja možete doći i autobusom, takođe iz Beograda.
Gde odsesti: Moja preporuka je šator, naravno. Pored toga, postoji nekoliko brvnara namenjenih gostima, kao i etno kuća, na čijem se spratu izdaju sobe. Sve se to nalazi u zaseoku Guvništa.
SOPOTNICA
Sopotnica je planinsko selo u jugozapadnom delu Srbije, na obroncima planine Jadovnik.
Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1200 metara, i od najbližeg grada, Prijepolja, Sopotnica je udaljena oko 20 kilometara, i do nje se može doći na dva načina – preko naselja Ivanje, ili preko sela Lučice, a oba se nalaze na magistrali koja povezuje Srbiju i Crnu Goru.
Selo je poznato po reci Sopotnici, od koje nastaju velelepni Sopotnički vodopadi, prebogati bistrom i hladnom planinskom vodom. Ovi vodopadi su poznati po tome što se nalaze na prvom mestu u Srbiji po visini pada vode, kao i po količini protoka.
Sopotnički vodopadi su jedan od najlepših bisera srpske prirode, i njihova lepota svake godine privlači sve veći broj planinara, turista i meštana okolnih naselja. U blizini vodopada se nalazi i nekoliko starih vodenica, koje predstavljaju jedinstven spomenik arhitekture ovog dela Srbije. Pored toga, u blizini vodopada nalazi se i planinarski dom, kojim upravlja PD Kamena Gora iz Prijepolja, a pored njega, osnovna škola (za prva četiri razreda), mala crkvica izgrađena pre desetak godina., kao i nekoliko domaćinstava.
Svakako, nezaobilazan deo ovog kraja čine i njegovi meštani, koji su spremni da pomognu i ugoste svakog putnika koga put nanese u njihov prelepi kraj. Njihova ljubaznost, običaji i hrana retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.
Ako vam se sviđa ideja da vas huk moćnog vodopada i rečice koja protiče pored vašeg šatora noću uspavljuje a jutrom budi iz sna, i ako želite da sa svega par metara, ili manje, posmatrate kako se velika vodena masa obrušava niz stene, Sopotnica je mesto koje definitivno treba posetiti.
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________
Pogledajte kako izgleda kada sevaju 70 munja odjednom ili zalazak sunca na Marsu i još mnogo toga. Koliko maksimalno ljudi može da poveze jedan voz, kako izgleda plava laguna na Ekvatoru, dva sveta koja deli meksičko-američka granica ili bajkoviti dvorac iz Majamija – sve to možete videti na ovim neodoljivim fotografijama. Uživajte u prirodnim lepotama Nacionalnog parka Rago u Norveškoj, rečnog mosta u Magdeburgu u Nemačkoj, Kristalne ledene pećine u Skaftafaelu na Islandu, Festivalu lampiona u Čiang Maiju na Tajlandu ili nastanjenog vulkanskog ostrva Aogašima.
S Media
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Predeli Istočnog Kučaja završavaju se planinom Malinik, koja se izdiže nad selom Zlot ( 21 km zapadno od Bora). Na tom prostoru nalazi se najmonumentalniji i najimpresivniji oblik reljefa Kučaja, jedan od najdužih, najdubljih i najneprohodnijih kanjona u Srbiji, koji skoro po svim karakteristikama nadmašuje daleko poznatiji slovenački Vintgar.
LAZAREV KANJON
Sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna ( Demižlok, Mikulj i Vej ) i jedan izlazni krak ( Lazarev ). Usečen u debele krečnjačke stene, (u pravcu zapad-istok) sa južne strane Malinika a sa severne dubašničke kraške površi, okomitih, divljih litica, sa brojnim siparima, procepima, pećinama, izdvojenim velepnim stenama (“Kula”- stena visoka preko 140 metara, koju mogu da osvoje samo alpinisti), predstavlja remek-delo,vajano, klesano i oslikavano rukom prirodnih procesa, tokom ko zna koliko milenijuma. I koliku god retoričku ili fotografsku veštinu posedovali, prosto nije moguće iskazati niti preneti ni delić impresija TAMO.
A OVDE, jednostavno budete primorani da shvatite ko, šta i koliki ste… Razumete?
U najužim delovima ( ispod Koveja, severnog ogranka Malinika), širina kanjona iznosi samo tri do četiri metra, dubina dostiže i do 500 metara, a dužina sistema kanjona i njegovih sastavnica iznosi preko 9 km.
Ulaz u Lazarev kanjon nalazi se ispred Lazareve pećine, gde je neophodno učiniti poslednje pripreme, pred izazovnu, ali za neupućene i prilično – opasnu avanturu.
To podrazumeva dobar proračun vremena, prikladnu odeću, obuću i opremu (najbolje planinarsku), dovoljno zaliha vode…
Pored opšteg, poseban oprez je neophodan u letnjem periodu, zbog velikog broja ovde prisutnih zmija otrovnica (najčešći je poskok, potom bakarna zmija).
Kanjon je skoro neprohodan. U njemu ne postoje pešačke staze, a teren je izuzetno težak zbog velikog broja krupnog stenja i oborenih stabala. Najneprohodniji deo nalazi se na 2,5 km od ulaza iz pravca Lazareve pećine, kod takozvanih „lonaca“, gde je sklop nekoliko ogromnih stena preprečio prolaz. Na ovom mestu jedini mogući prolaz je sa desne strane preko jednog dosta opasnog sipara.
U najužem delu kanjona nailazi se na seriju džinovskih lonaca , vodom ispunjenih virova, raspoređenih u dva visinska nivoa. Najveći lonac je dužine 7,5 m, širine 6,5 m i dubine 3 m. Celokupnoj atraktivnosti korita doprinose brojne kaskade koje se u kišnom periodu pretvaraju u bučne vodopade.
Vreme potrebno za prolazak kroz kanjon je duže od 8 sati.
Ono, što bih posebno napomenuo je, da u ovu avanturu nikako ne treba kretati bez iskusnog vodiča.
Bogatstvo područja koje je obuhvaćeno Spomenikom prirode „Lazarev kanjon“ (a i mnogo šire) prosto je nemerljivo i ne da se opisati u ovakvoj formi.
Najkraće moguće, pokušavam da samo pobrojim nekoliko izuzetnih vrednosti, čiji redosled navođenja ne rangira, niti određuje i njihovu međusobnu vrednost ili značaj.
Najpre, reč je o predelu izuzetnih prirodnih vrednosti. Bez dileme.
A njih čine:
-Spletovi krečnjačkih kanjonskih dolina impozantnih dimenzija i izrazitih morfoloških odlika i oblika.
-Brojni i značajni speleološki objekti ( na ovom prostoru je otkriveno više od 70 pećina i jama od kojih su najpoznatije i najznačajnije Lazareva pećina(ovde) i Vernjikica).
– Pojave i procesi kraške cirkulacije voda , kao i značajni izvori (Zlotsko vrelo, Mikulj, Fontana Šojnji …).
Ništa manje značajno od napred nabrojanog – bogatstvo biljnog i životinjsko sveta.
Ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, što ga pozicionira među najznačajnije centre biodiverziteta na Balkanu.
Flora područja Lazarevog kanjona predstavlja skoro 20% flore Srbije, koje zahvata 0,02% teritorije iste, uz napomenu da još nisu istraženi teško pristupačni delovi kanjona. Ovde je zabeleženo 74 emdemskih vrsta (vrste koje žive samo na ograničenom prostoru) i 52 reliktne vrste, koje su zahvaljujući klimatskim i mikroklimatskim uslovima tu preživele ledeno doba i ostale do danas. Na ovom području nalazi se 26 vrsta sa spiska Crvene knjige flore Srbije.
Prisustvo 57 vrsta visokog i niskog drveća, te 27 vrsta žbunova, čini ga jednim od najznačajnijih evropskih centara diverziteta listopadnog drveća. Od biljnog sveta posebno treba izdvojiti Ramondia serbika -vrstu ljubičice, koja postoji još od ledenog doba.
Bogatstvo i raznovrsnost životinjskog sveta reprezentuje: 35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 8 vrsta vodozemaca i 9 vrsta gmizavaca. Na ulazu u kanjon, blizu Lazereve pećine, otkrivena je osolika muva – Merodon Albonigrum, nova vrsta za nauku a zabeleženo još 50 vrsta iz ovog roda insekata.
U pećinama ovog područja „stanuje“ 24 od 27 poznatih vrsta slepih miševa(ovde) registrovanih na Balkanu, 2 vrste pećinskih račića (Serbikus i Borus). Od vodozemaca izdvajaju se tri vrste mrmoljaka-tritona (od četiri registrovanih na Balkanu).
Zbog svega napred iznetog i još mnogo toga Ovde nepomenutog, Uredbom Vlade Republike Srbije, Lazarev kanjon stavljen je pod zaštitu kao Spomenik prirode 1. kategorije.
Autor: Bora Stanković
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 