PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FOBIJE…

tamoiovde-logo

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

COS_09Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

LJUBAV JE ROPSTVO PO SOPSTVENOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

NAJČUDNIJA PRIČA O „PLATONU IZ ŠUME“

 “Ljubav je rosptvo po sopstvenoj volji“. Ovaj citat portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša najbolje opisuje život Milije Stojaovića (74) iz sela Drešnice nedaleko od Blaca, koji je razočaran zbog nesrećne ljubavi pre 18 godina napustio civilizaciju i preselio se u šumu. Tamo i danas živi u skromnoj kućici na drvetu.

suma-drvo-kuca1Ako poželite da do Milije stignete, odmah da znate, to ćete morati da uradite – pešaka! Šumskim stazama pored vodopada Golijske reke, stiže se do drveta u čijoj se krošnji nazire mala daščana udžerica.

U njoj starac duge sede brade već dve decenije vida ljubavne rane. Milija je ekipi “Informera” poverio svoju životnu priču:

– Iako sam rodom iz Drešnice, gotovo sam 15 godia živeo i radio u Skoplju. Tamo sam zavoleo jednu prelepu crnku Packanu Gerovsku. Ona je pre mene imala dvoje dece, ali meni to nije smetalo i ubrzo smo se uzeli. Imali smo dogovor da mi rodi samo jedog naslednika – kaže Milija i setno nastavlja:

– Ali, avaj, sva moja ljubav je bila uzaludna, pošto nije mogla da mi uzvrati. Posle godinu dana moja Packa me je ostavila i razvela se od mene. Skrhan i razočaran, vratio sam se u rodno selo, a tamo sam doživeo još veću bol, pošto su mi u kratko vreme od bolesti umrli brat, sestra i majka. Ostao sam sam u praznoj kući – prča Milija za ovaj devni list.

Porodična tragedija i čijenica da ljubav svog života ne može da preboli nagnali su Miliju da se odmetne od ljudi i lek za dušu pronađe u bukovoj šumi.

– Razočarao sam se i u život i u ljude i pobegao sam u šumu. Napravio sam ovu kolibu, imam nešto posuđa, izdubljeno stablo za čuvanje hrane, i tu sam već 18 godina. Sve što čujem su žubor vode i cvrkut ptica i mogu vam reći da nema veće slobode od samoće. Srce me i dalje boli, moju ljubav verovatno nikada neću prežaliti, ali sam ovde našao mir i ne želim nikada više da se vratim među ljude. Na neki sopstven način, ovde sam srećan – ubeđuje ovaj starac.

– Milija jedini kontakt sa civilizacijm ima kada ode u Blace u biblioteku. Voli da čita filozofiju i psihologiju, pa su ga meštani zato prozvali Platon iz šume.

– Čitam svakodnevno već 18 godina, a najviše mi leže Platon i Šopenhauer. Uz to sam veliki zaljubljenik u rusku književnost, pogotovo u Tolstoja i Dostojevskog, koji je imao težak život kao ja. Mnogi ljudi misle da imaju bogatiji život od mene jer žive u urbanoj sredini, a ja ću ih samo podsetiti na jedas citat Maksima Gorkog: “Na praznom licu i ožiljak je ukras”. Odnosno, džaba im sve to ako su prazni, a moja duša je i dalje puna emocijama, iako je bolom skrhana – kaže ovaj večiti romantik.

Kao pravi šumski čovek, ovaj starac se hrani samo onim što može da nađe u šumi i uprkos tome je izuzetnog zdravlja:

– Jedem sve oo što priroda nudi – biljke, pečurke, puževe, zmije, kornjače, rakove, ali i ribu koju ručno hvatam u reci. Nije to ništa preterano ukusno, puževi su na primer puni oe sluzi, pa može da ti pripadne muka, rakovi tvrdi, a kornjača mora dugo da se kuva na vatri. ali meni to prija i hvala bogu izuzetnog sam zdravlja, nijedom se nisam obratio lekaru za sve ovo vreme – jasan je Milija.

Govoreći o tome kako ga nije strah da noću spava u šumi, Milija otkriva jednu veliku istinu: “Divlje zveri ikada nikog ne povređuju bez povoda. To na ovom svetu čine samo ljudi.”

Izvor:web-tribune.com

___________________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

tamoiovde-logoJednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

6ef598b10d1539793d4ace8d8b7b613f_xlTrivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

pause-and-playPričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

POJESTI ILI BITI POJEDEN…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.

Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

TamoiOvde-250px-Lophiomys_imhausiOvom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).

Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

 Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera-saveznik-grivastog-pacova

Acokanthera – saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.

Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.

Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…bubamara

nauka.rs_____________________________________________________________________________________