VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

Advertisements

OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S


Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…


FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

„IZVORSKA VODA by TOŠO“…

tamoiovde-logo

Pod(sećanje)

Između Sirogojna i Rožanstva u udolini pored puta nalazi se ova zanimljiva flaša-česma. Na etiketi: „Izvorska voda iz flaše“.

Šteta što je u vreme mog nailaska  flaša bila „prazna“- te ne otpih maker gutljaj vode sa ovog izvora.
Tamo bejah i žedan ostah, meseca septembra 2010.

Bora* S

____________________________________________________________

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

tamoiovde-logo

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

08

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

IMG_8853

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

kalemegdan-sveta-petka-20111

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________

 

ČUVAR CARSKOG DRUMA…

tamoiovde-logo

SELO VRMDŽA – LEPOTE SRBIJE

 Kada prođete kroz selo Trgovište, zađete u atar Vrmdže, jednog od starih i mnogoljudnijih sela sokobanjske opštine, na planini RTANJ, počnete da se penjete između mozaika zatalasanih njiva. Na brdu, iznad njiva i nekoliko kuća, među borovima se nazire Crkva svete Trojice. A kada asvaltnim putem stignete u selo ugledaćete, okruženu kućama, visoku stenu poput štita.

c48f224888efd83a470a9b3f11aa38d6_L

Foto:serbia.com

Prvi put se naselje Vrmdža pominje u pisanim dokumentima u 3. veku. U središtu sela dominira Latin – grad, rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok.

U 6. veku grad je dograđivan kako bi se Vizantija branila od najezde slovenskih plemena.
Grad se, kasnije, pominje u 14. veku kao utvrđeno stanište bogatih vlastelina, koji su, u to vreme, trgovali sa trgovcima iz Dubrovnika.

Vrmdža se pominje i u turskim knjigama poreskih obveznika.

Ostala su dva zida starog utvrđenja i mnoge tajne. Seljaci svedoče da su nalazili široke rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti.

vrmdza_seloSa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.

Vrmdža – zvučna i čudna reč među imenima u „ličnim kartama“ naselja Istočne Srbije. A šta je zajedničko selu Vrmdža i Vrnjačkoj Banji, gradu koji narod zove Vrnjci? Zajedničko im je što njihova imena (Vrmdža i Vrnjci) kazuju da su to mesta sa mnogo izvora, reka i potoka, da su to mesta bogata vodom.

Naši ljudi, i danas, kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu. Znamo da ljude uvek privlače mesta, za koja možemo reći da su izvori zdravlja, snage i lepote.

vrmdza_crkvaCrkva svete Trojice, sagrađena je od tvrdog materijala 1818, a doziđivana je 1892. godine. Milisav Marković iz Knjaževca živopisao je ikono stas vrmdžanskog Božjeg hrama 1894. godine, dve decenije pre nego što će izraditi ikonostas u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji.

U narodu postoji priča da crkva datira iz 13. veka, da je tri puta paljena, da je sadašnja sagrađena na starim temeljima na manastirskom imanju, da je bogomolju, u vreme zuluma drugovernika Turaka, spasao „ferman“ turskog starešine iz Sokobanje, izdat u znak zahvalnosti za ozdravljenje sina, obolelog od sumanutosti.

Dok posmatrate bele kuće među voćnjacima, reći će Vam da je selo udaljeno od Sokobanje desetak kilometara, da se nalazi na 500 metara nadmorske visine, da je podeljeno na mahale ili „male“, da ima oko 200 domaćinstava sa oko 800 stanovnika, koji se pretežno bave poljoprivredom. Reći će Vam da selo ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, da ima uličnu rasvetu, da skoro svaka kuća poseduje telefonski priključak, ali da će i dobru čujnost imati i Vaš mobilni telefon.

Biće Vam zanimljiv govor Vrmdžana, taj karakteristični i prepoznatljivi glas u veoma starim prizrensko – timočkim govorima.

vrmdza_jezeroVrmaško jezero je, po kazivanju starih ljudi, nastalo posle strašne provale oblaka. Bujice su u udolinu sjurile gomile sena i njime zapušile duboku rupu u zemlji. Sada se voda u jezeru obnavlja sa malog nepresušnog izvora u blizini i od kiša i snegova. Jezero je okruženo nedirnutom prirodom i bogato je ribom.

Nedaleko od jezera , ispod brda, nalazi se Vrelo.Tu izvire Vrmaška (Pakle ška) reka. Ona ka selu teče kroz divnu klisuru. Na njoj je bilo mnogo vodenica, a neke i danas rade. Kroz selo protiče i druga rečica – Oravica.

Selo ima i nekoliko česama. Jedna od njih je, kažu, podignuta u doba Turaka. Šume iznad Vrmdže bogate su pečurkama, jagodama, kupinama, drenjinama, lekovitim biljem. Nadaleko je čuven rtanjski čaj.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA…

tamoiovde-logo

Pronađi svoju suštinu

Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć?

feljton-vladimir-300x203Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno.

Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao.

Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.

Uzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet.

Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo.

Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.
Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim.

Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.

Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju.

“Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo.

Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.

Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000 m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini.

Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas.
Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini.

Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti još slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine.

Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.

Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj.

Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“.
Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.

Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku.

U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti.

Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.

Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca…

Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac.

Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.

Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_________________________________________________________________________________________

IZBLEDELA SLAVA…

tamoiovde-logo

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

585619_profimedia0155541554_ffČuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

585620_profimedia0166048697_ffIzvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

585621_profimedia0195536415_fNagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

POREZ NA SUNCE…

tamoiovde-logoGlobalistička globa

Svetski političari puni su fraza o borbi protiv globalnog zagrevanja i ekološkim, obnovljivim izvorima energije (umesto zagađivača poput uglja, nafte, gasa, drva…). Energija vetra, sunca, vode – sve je to (na rečima) ono što treba razvijati

tZTKN6t
Međutim, na delu – stvari i ne stoje tako, pogotovo kada je u pitanju Evropska unija. Setimo se nedavnog slučaja slovenačkog penzionera Jožea Prapera.

On je na krov porodične kuće postavio malu solarnu elektranu i – zato će morati da vrati novac koji je primao poslednje tri godine. Naime, tokom te tri godine on je proizvodio struju, čime je zadovoljavao polovinu kućnih potreba za energijom. Ovaj penzionisani elektroinženjer iz Vuzenice izjavio je da se nada da će pravladati razum i da mu penzija ipak neće biti oduzeta i objašnjava da ga niko nije obavestio da se vlasnici mini elektrana zakonom tretiraju kao „mali preduzetnici”, „što je nespojivo sa statusom penzionera”.
Dobra namera da promoviše obnovljive izvore energije time što je prvi u svom kraju postavio solarnu elektranu – obila mu se o glavu.

Bez obzira na to što je proteklih godina plaćao poreze i doprinose na elektranu (koja, uzgred, mesečno prizvede struje u vrednosti od svega 100 evra), ostaće bez penzije, ukoliko na sudu ne dokaže da na nju ima pravo, ili ako se u međuvremenu ne donese zakon koji bi proizvodnju energije iz obnovljivih izvora dopuštao i penzionerima.
Ni u Španiji nije ništa bolje što se tiče odnosa prema ekološkim izvorima energije.

Prošle jeseni najavljeno je uvođenje novog poreza na solarnu energiju, a vlasnici solarnih panela više neći smeti da prodaju višak energije, tako da su, kažu, mnogi investitori u ovoj oblasti dovedeni na ivicu provalije. S obzirom na to da je vlada ove države donedavno podsticala upravo razvoj solarne energije, mnogi su odlučili da investiraju u ovu oblast. Međutim, ispostavilo se da su se takvi ljudi našli – pred finansijskim kolapsom.

Najavljeno je i da će vlada Španije sprečiti ljude da proizvode sopstvene solarne panele – tako što će svi paneli biti povezani na državnu mrežu, a svako ko to odbije mogao bi da plati ogromnu globu.

A evo i najnovijih vesti: putem Španije idu i Nemačka i Austrija. I ove države su poslednjih godina davale subvencije ljudima koji su koristili solarne panele. Mnoštvo njih je prihvatilo pomoć i nabavili su skupe kolektore, a i mnogi privrednici su radili na tome da svoja postrojenja „priključe” – na sunce. Austrija „menja ploču”: doneta je odluka da se počne sa naplaćivanjem „poreza na sunce”, koji će iznositi 1,50 evrocenti po kilovat satu. Oni koji umeju da „čitaju između redova” zaključili su da je to od početka i bio plan: podstaći ljude da pređu na obnovljive izvore energije, a zatim im to – naplatiti. Priča se da će uskoro sličan porez biti uveden i u Nemačkoj (ma, gde bi Merkelova…).

U stranoj štampi navodi se da su Austrijanci šokirani potezom, jer se osećaju prevarenim: „Prvo su nas namamili da se prebacimo na kolektore za sakupljanje besplatne sunčeve energije, a sada žele da nam tu energiju naplate”.
Gde je kraj? Beskrupulozni vladari sveta verovatno će naći još načina da naplate narodu porez na život. Zašto ne bi bili uvedeni porez na vodu i na vazduh? Jedino je to još preostalo…
Spomenka Milić

Izvor:vizionarski.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

IZUZETNA DESTINACIJA EVROPE…

TAMOiOVDE-logo

Opština Knjaževac pobednik je prvog konkursa za nacionalni izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ – EDEN, objavila je 1. avgusta Turistička organizacija Srbije (TOS), kao organizator konkursa.

TAMOiOVDE-14112013275

Srpska Venecija/Foto: Bora*S

Knjaževac pobednik konkursa za izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ u Srbiji

 unnamedimage003Turistička organizacija Srbije kao organizator nacionalnog izbora za „Izuzetne destinacije Evrope“ (European Destinations of Excellence – EDEN) u Srbiji sa zadovoljstvom objavljuje da je pobednik prvog konkursa održanog u našoj zemlji opština Knjaževac.

Za prateće destinacije izabrani su Kovačica, Topola, Kučevo i zajednička kandidatura Nove Varoši i Prijepolja.

img_1190

Foto: Bora*S

 Ovogodišnji izbor u Srbiji organizovan je sa ciljem da prepozna i nagradi destinacije koje baziraju i razvijaju svoju turističku ponudu na promociji sopstvenog teritorijalno-specifičnog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Pobednička destinacija konkurisala je sa đurđevdanskim obredom Molitva, koji je upisan na Listu elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije i, kao deo Đurđevdanskih običaja, uključen u regionalni predlog za upis Đurđevdana na Unesko Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine.

TAMOiOVDE-img_3618

Foto: Bora*S

 Konkurs je naišao na veliko interesovanje, što potvrđuje ukupno 40 pristiglih prijava. Petočlani stručni žiri u sastavu: dr Violeta Orlović Lovren – ambasador programa u Srbiji sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Danijela Filipović iz Etnografskog muzeja u Beogradu, Danijela Vićentijević iz Sektora za turizam Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Jovan Popesku sa Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment Univerziteta Singidunum i dr Bojan Zečević sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odabrao je navedenih pet finalista, a njihov konačan redosled utvrđen je nakon poseta destinacijama.

TAMOiOVDE-img_3642

Foto: Bora*S

 Nacionalna ceremonija dodele nagrada pobedničkoj i pratećim destinacijama biće održana u okviru proslave Svetskog dana turizma i dodele nagrade „Turistički cvet“ krajem septembra ove godine. Izabrane destinacije u Srbiji biće uvršćene u „Mrežu izuzetnih destinacija Evrope“ (EDEN Network), čiji ciljevi su stvaranje platforme za razmenu dobrih primera iz prakse među nagrađenim destinacijama i podsticanje drugih destinacija u Evropi da usvoje modele održivog turističkog razvoja.

tamoiovde-img_3627

Foto: Bora*S

 Za više informacija o samom konkursu i izabranim destinacijama na raspolaganju su internet stranica www.srbija.travel/EDEN i adresa e-pošte eden@serbia.travel.

 Sandra Vlatkovic, PR Manager

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________

OČARAVAJUĆI UKUS ZDRAVLJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Plodovi delotvorniji od „aspirina“

039530

Trešnje

Crveni, roze ili žuti plodovi, što zavisi od sorte trešnje, sadrže dosta vode, odlično ispiraju stomak, bogate su belančevinama, ugljenim hidratima, vitaminima A, C, kao i vitaminima B grupe.

U narodnoj medicini lek su za razne boljke, a poznavaoci tvrde da je 20 trešanja deset puta delotvornije od aspirina.

Purpurno crvene ili žute boje, jedre, sočne i ukusne, trešnje (Prunus avium) su voće rasprostranjeno po celom svetu i broje preko 900 sorti. Jedu se sveže, koriste se za pravljenje džema, kompota, kolača, rakije. Ipak, ova voćka najzdravija je i najukusnija sirova, jer kada se termički obrađuje, gubi veliki deo arome, boje i slatkoće.
Treba je jesti što više jer je jako lekovita.

Po šoljici serviranja trešnje sadrže zanemarljivih 85 kalorija i vrlo malo masti, ali su zato bogate belančevinama, ugljenim hidratima, vitaminima A, C, au nešto manjim količinama ima vitamina B1, B2, B3 i B6. Sadrže dosta folne kiseline, kalcijuma, kalijuma, gvožđa, magnezijuma i cinka.
U narodnoj medicini lek su za giht i artritis, a poznavaoci tvrde da je 20 trešanja deset puta delotvornije od aspirina. Naučnici sa Univerziteta u Mičigenu dokazali su da imaju i izuzetno antiinfektivna delovanje, kao i da kao bogata riznica antioksidanasa usporavaju dejstvo uzročnika starenja.
Trešnje pomažu i protiv bolesti srca, a imaju i antikancerogena svojstva koja potiču od flavonoida izokvercina i kvercina.
Osim toga, elaginska kiselina snažan je antioksidans koji sprečava oštećenje DNK ćelije, a samim tim smanjuje mogućnost oboljevanja od raka.
Trešnje mogu da se jedu u neograničenim količinama jer ne iritiraju želudac.
Sjajan su izvor bora, koji u kombinaciji sa kalcijumom i magnezijumom povoljno deluje na zdravlje kostiju i njihovu gustinu. Međutim, trešnje nikako ne treba jesti pre ručka jer mogu da uspore izlučivanje želudačnih sokova za varenje, što posebno može da oteža varenje mesa.
B.B.

Izvor: / rtrs.tv/ Agencije

_____________________________________________________________________________________________________

Mango – nemilosrdan u borbi za zdravlje

Očaravajući ukus manga čini da uživamo u slatkim zalogajima i potpuno zaboravimo koliko je zdrav. Bogato vitaminima, mineralima i vlaknima, kažu nutricionisti, ovo voće je odličan saveznik u borbi za očuvanje zdravog srca, vida, jakog imuniteta.

039806

Mango

Kralj voća, kako mango zovu u nekim krajevima sveta, bogat je vitaminima. Samo jedna šolja aromatičnih kockica narandžaste boje sadrži 75 odsto dnevnih potreba za vitaminom C! To mango čini odličnom podrškom imunom sistemu, ističu nutricionisti.
Poznati antioksidans i borac za očuvanje vida, vitamin A, zastupljen je sa oko 24 odsto preporučene dnevne doze. Vitamin B6, ali i drugi vitamini B kompleksa, kojima obiluju sočni plodovi voća koje dolazi iz tropskih krajeva, smanjuju rizik od bolesti srca.
Pomenuta količina manga podmiriće 10 odsto dnevnih potreba tela za vlaknima, a tu su i bakar, magnezijum i kalijum, minerali veoma korisni za čovekov metabolizam.
Izokvercetin, kvercetin, fizetin i astragalin samo su neki od enzima koje sadrže ovi narandžasto-crveni ili žuti plodovi, zahvaljujući kojima se organizam snažnije odupire svakodnevnim izazovima koji dovode do razvoja bolesti poput raka debelog creva, dojke i prostate.
Zbog svega toga, savetuju stručnjaci, svež mango jedite što češće. Sok od manga direkno iz sokovnika, naravno, takođe je odličan izbor. Prerađen možete i da izbegnete.
B.B.

Izvor: / rtrs.tv/ RTS

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

ZEMLJA DOGONA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična sela afričkog plemena

Dogoni su narod koji živi južno od reke Niger, u središnjoj visoravni Malija, poznatoj kao “Zemlja Dogona”.

Dogoni-2Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija (30-ak sela) je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. godine.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-2aCeli koncept njihovih sela je zapanjujući: neka “vise“ sa stena prkoseći svim zakonima prirode, dok se druga sela jedva mogu videti, jer se savršeno uklapaju u svoju prirodnu okolinu.

___________________________________________________________________________________________

U nekim selima se opet vide samo slamnati krovovi koji ‘vire’ iz peska i kamena.

Dogoni-9Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a  jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-15Iako su zadržali osnove verovanja i mitologije, navala turista u poslednje vreme ipak mijenja njihovu društvenu strukturu i kulturu. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama.

rtcg.me

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

Tokom vekova igraju jednu stalnu, glavnu i popriličan broj sporednih uloga…

TAMOiOVDE-SKICA ZA PORTRET-DSC04220

Načinjene od kože ili dlake životinja, vune, pamuka, najlona, poliestera, akrila…U raznim bojama i uzorcima.

Nazuvice, sokne, dokolenice, natkolenice, hulahopke, samostojeće, do bedara ženskih, sa čipkama, gaćicama, halterima…

Greju stopala i noge, sprečavaju znojenje, predstavljaju statusni simbol, krase, oćvršćuju  i podužu zadnjicu, uzbuđuju, paraju se u nezgodni ili pravi čas…

Čarape.

No, ovaj put sa namerom da upoznam čarape jedinstvene u svetu, odlazim u varoš Knjaževac.

Uz srtručnu pomoć Jelene Kurtić, etnologa, antropologa i kustosa  Zavičajnog muzeja Knjaževac i Ljiljane Mihajlović, predsednice udruženja “Izvor”, upoznajem dve  izuzetno bogate zbirke jednog od najlepših delova narodne nošnje knjaževačkog kraja.

Dakle, to su one. I takve su .

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________________________

 DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA

Raznovrsne u ornamenatalnom koponovanju i koloristički bogate, dvopređne čarape su izraziti predstavnici folklorne „naivne“ umetnosti.

TAMOiOVDE-Dvopređne čarape Timoka-Muzej Knjaževac-DSC04225

Poznato je da je dvopređno pletivo rasprostranjeno na širokom evro-azijsko tlu, ali u poređenju sa ostalim područjima u našoj zemlji, posebno u knjaževačkom kraju, sačuvan je najveći broj raznovrsnih i bogatih ornamentnih motiva na dvopređnim čarapama.

U knjaževačkom kraju dvopređni ornamenti dostigli su vrhunac estetskog razvoja. Retko se mogu naći dva para čarapa na kojima su ornamenti i kompozicija šara isti.

TAMOiOVDE-Muzej Knjaćevac-zbirka-DSC04226Dvopređno pletivo su u Srednju Evropu i na Balkan doneli Sloveni za vreme Velike seobe naroda.Dvopređni ornamenti na čarapama, kao autentična narodna tvorevina, doživeli su svoj puni procvat u 18. veku, dok već sredinom 20. veka dvopređni ornamenti i pletivo nestaju.

Dvopređne čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga i dobile taj naziv.

Osnovni delovi čarape su stopalo i gornjište.

 TAMOiOVDE-Dvopređne čarape Timoka-Knjaževac-DSC04223pletenjeČarape se pletu od vrha stopla prema peti. Kada se isplete stopalo ili naglavak onda se pletivo nastavlja u gornjište. Stopalo i gornjište prostrano i ornamentno čine jedinstvenu celinu. Glavno mesto na gornjištima (prema kome se čarape dele na muške i ženske) jeste mesto za srednju šaru.

 U većini slučajeva na ženskim čarapama oblik motiva je složen, većih dimenzija, ispleten u više boja, a na muškim čarapama preovlađuju šare jednostavnijih oblika, manjih dimenzija i samo u jednoj boji (npr. crvena šara na crnoj osnovi).

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04185Najlepše čarape su bile tzv. „mladoženjske“, dok su najvrednije, koje su neke starice čuvale kao najveću svetinju – one odabrane, najlepše, „starinske“. U amanet bi ostavljale ukućanima da ih kada one umru ili njihovi starci, obuju, a one ostale stave pored njih u kovčeg.

Čarape se nisu plele za decu iz razloga što je svaka veća šara zahtevala gusto preplitanje dveju pređa, pa su čarape postajale krute i debele i kao takve neprikladne za nežnu dečiju nogu.

Ornamenti na dvopređnim čarapama su bogata riznica naše kulturne baštine.

 Ovaj značajni etnografski i umetnički materijal je 1965. godine proglašen kulturnim dobrom Srbije.

 TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04184Zbirka dvopređnih čarapa Timoka Vidosave (1902-1981) i Svetozara (1093-1982) Popovića, profesora književnosti knjaževačke gimnazije, dopunjena eksponatima iz fondova Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, predstavla osnovnu građu jedinstvene zbirke „Dvopređnih čarapa Timoka“.

Zbirka Popovića sadrži: 675 etnografskih predmeta s kraja 19. i početka 20. veka.

41 par vunenih rukavica

40 tkanica

100 prtenih košulja

92 vunene suknje

18 pokrovica

308 dvopređnih čarapa

jedinstveni album u svetu sa 240 čarapa nacrtanih u originalnoj veličini i boji, od toga 426 kompozicija narodnih ornamenata u boji, album sa 800 tabli sa ornamentima u crno-beloj tehnici, rukopisnu građu i kartu istraživanja dvopređnih ornamenata i čarapa u oblasti Timoka.

 Jelena Kurtić, iz kataloga „Dvopređne čarape Timoka“, Dušica Živković, Knjaževac, 1985.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 ZAVIČAJNI MUZEJ KNJAŽEVAC 

TamoiOvde-Zavičajni muzej-KnjaževacNа inicijаtivu učiteljа Nikole Micićа Lаnde, Knjаževаc 1970. godine dobijа istrijsko-muzejsku zbirku osnovаnu pri Mаtičnoj biblioteci, а od 1971. grаd preuzimа brigu o stаrinаmа i predmetimа sа obližnjih lokаlitetа. Muzejskа zbirkа nаlаzilа se u prostorijаmа Mаtične biblioteke nа Trgu oslobođenjа br. 19 sve do 1975. godine kаdа je, nаkon sistemаtskih аrheoloških istrаživаnjа nа rimsko-vizаntijskom lokаlitetu Timacum Minus u selu Rаvnа, otvorenа stаlnа muzejskа postаvkа u zgrаdi u Kаrаđorđevoj ulici.

Od 1971. godine zа potrebe čuvаnjа muzejskih predmetа oslobođen je jedаn deo objektа u Kаrаđorđevoj 15. Muzejskа zbirkа je u ovom prostoru i zvаnično otvorenа zа jаvnost 25. novembrа 1975. godine.

Kаo sаmostаlnа ustаnovа kulture počinje dа rаdi 1980. godine pod nаzivom Zаvičаjni muzej Knjаževаc. 1982. godine obezbeđen je objekаt zа potrebe muzejа, а nаkon istrаživаnjа praistorijskih nаlаzištа Škodrino polje i Bаrаnicа, koje je iste godine orgаnizovаo Centаr zа аrheološkа istrаživаnjа Filozofskog fаkultetа u Beogrаdu zbirkа je dopunjenа, te od 1985. dobijа novi izgled. 1987. godine аrhitektа Zаvodа zа zаštitu spomenikа kulture Simа Gušić, rаdi projekаt аdаptаcije objektа u Kаrаđorđevoj 15  nа osnovu kogа će se u nаrednih dvаdeset godinа rаditi nа uređenju prostorа muzejа. 1996. nаkon rаdovа nа sаnаciji i аdаptаciji jednog krilа ovog objektа, deo bogаtog fondа Zаvičаjnog muzejа, zаhvаljujući prof. dr Petru Petroviću, аrhitekti Simi Gušiću, kustosimа: аrheologu Svetozаru Jovаnoviću i etnologu Dušici Živković doživljаvа novu, modernu koncepciju i prezentаciju.

U toku nekoliko decenijа predаnog rаdа Zаvičаjni muzej Knjаževаc postаje kompleksnа celinа u čijem su sаstаvu odeljenjа zа аrheologiju, etnologiju, kulturnu istoriju i istoriju umetnosti, konzervаciju, fotodokumentаciju kаo i vodičkа službа, tj. mаtičnа zgrаdа Zаvičаjnog muzejа, Muzej grаdа u Kući Ace Stаnojevićа i Arheo-etno pаrk sа lаpidаrijumom u Rаvni.

 Zаvičаjni muzej Knjаževаc je smešten u Kаrаđorđevoj 15. Zgrаdа je u sklopu grаdskog jezgrа, sаgrаđenа kаo dvojnа porodičnа stаmbenа zgrаdа u vlаsništvu porodice Sibinović, bivših vlаsnikа timočkih rudnikа „Dobrа srećа“. Podignutа je 1906. godine i pripаdа vrsti kulturnih dobаrа grаđаnske аrhitekture sа stilskim kаrаkteristikаmа secesije, znаčаjnim zа period sа početkа XX vekа.

Radno vreme Zavičajnog muzeja Knjaževac je svakog radnog dana od 8 do 16 časova, vikendom i praznikom po najavi.

Kontakt telefon: 019/731-407

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„IZVOR“-UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE TRADICIJE

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04179Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ je registrovano 2005.godine, broji više od 90 članova ( i muškaraca i žena ) starosti od 16 do 75 godina, različitih profesija i interesovanja.

Sedište Udruženja je lokal u ul.Trg Oslobođenja br.17 u Knjaževcu koji je prodajnog karaktera i sa stalnom postavkom.

U sklopu udruženja „IZVOR“ su:

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04215• Izložbeno prodajni lokal sa sedištem • Izložbeni prostor – gradska postavka kraj 19. i početak 20. veka • Etno zbirka autentičnih predmeta – 19.  i 20. vek sa prostora Budžaka – Selo Ćuštica • Etno prodavnica i suvenirnica “Izvor Stara planina” – Hotel „Stara planina“, Jabučko ravnište

Inače, Udruženje „IZVOR“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04189Pored velikog broja nastupa na gotovo svim manifestacijama u opštini i zemlji Srbiji, Udruženje se bavi i humanitarnim radom na šta je posebno ponosno.

Udruženje „IZVOR“ je dobitnik velikog broja zahvalnica, priznanja i plaketa kao i donacija iz naše zemlje i inostranstva.

 Kontakt „Izvor“:

Trg Oslobođenja 17, Knjaževac 063 15 56 596, 019 730 660

Ljiljana Mihajlović udruzenjeizvor@yahoo.com www.izvor.org.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio&Foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

//

ZABORAVLJENI SVADBENI OBIČAJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.

TamoiOvde-0005-300x207  Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.

 Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.

 Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

 Upoznavanje i proševina

Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale  poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.

Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.

TamoiOvde-svetlana_spajic_grupa-225x300Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.

To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.

Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju.  Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.

„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.

Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.

Dan svadbe

Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini  sa druge strane ne daju devojku.

TamoiOvde-0441-233x300  Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.

 Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.

 Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.

 Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

 Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.

Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Sprema i miraz

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.

Podela dužnosti 

TamoiOvde-Svatovski-običaji-bosne-i-hercegovine-300x178 Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.

Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

TamoiOvde-Buklija-1909.-god.-211x300 Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.

Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.

U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.

U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.

 Ceremonija venčanja

Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana. 

Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.

Na mladoženjinom pragu

TamoiOvde-crkva-300x225Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže  sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:

Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…

Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

TamoiOvde-Djevojke-na-izvoru-1938-300x254  Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

  Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.

 Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro.  Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.

Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.

Autor: Aleksandra Matić/serbum.com

_______________________________________________________________________________________________________

OVDE SE ODMARALA ARISTOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Mesta gde se odmarala evropska aristokratija

Banje u Češkoj važe za najpopularnije u svetu, jer imaju lekovite, mineralne izvore. Gosti, takođe, na raspolaganju imaju kvalitetnu uslugu, komfor, spa objekte, a ujedno mogu da uživaju i u prekrasnom ambijentu okolnih sela gde su smeštene.

KARLOVE VARI

108055_karlove-vari--jirka-matousek_af

Karlove Vari l foto : Jirka Matousek/flickr.com

  Najpoznatija banja u Češkoj su Karlove Vari, svetski poznato banjsko lečilište.

  Ime su dobile po osnivaču, Karlu IV. Po legendi je Karlo pronašao ovu banju, tako što je jedan od lovaca na jelene upao u topao izvor mineralne vode. Nalazi se u severozapadnom delu Češke i udaljene su od glavnog grada Praga oko 130 km.

  Veliki deo današnje slave grad duguje i izuzetno lepo očuvanoj arhitekturi uokvirenoj očuvanom prirodom na okolnim brdima. Grad leži na tri reke: Ohrže, Rolave i Teple. Sve reke u gradskom području imaju uske doline. Reka Tepla je posebno čuvena po svojoj toploj vodi

 

108052_Karlovy-Vary-1281127026_hl

darkside

Banja je prelepa i nije čudo što je važila za omiljeno mesto za odmor evropske aristokratije između dva rata. Termalni izvori u Karlovim Varima su veoma bogati sulfatima i karbonatima.Ima 12 izvora, a njihov hemijski sastav je veoma sličan, ali su temperature, kao i sadržaj CO2 različiti.

  Za lečenje se koristi i mineralno lekovito blato – naročito za muskulaturne probleme, dijabetis i digestivne bolesti.

 

108054_karlove-vari--onufry-porechnyj_hl

Karlove var l foto: Onufry Porechnyj/flickr.com

  Tu su i najstariji, a ujedno i najbolji golf klub i teren u Češkoj. Gosti mogu da uživaju u igranju tenisa, školi jahanja, streljanama, bazenima.

 Grad ima i pozorište, muzeje, a ne treba zaboraviti ni prodavnice sa nadaleko poznatim češkim porcelanom.


Banja je namenjena svim reumatoidnim bolestima,za lečenje degenerativnih oblika lokomotornog aparatusa, dijabetesa i namenjena je za tretmane osoba koje pate od preterane telesne težine.

 Ne preporučuje se u slučaju infektivnih bolesti, a zbog visoke temperature vode, ni u slučaju srčanih oboljenja.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MARIJANSKE LAZNE

 Ovu banju su nekada posećivali Gete, Šopen, Vagner, britanski kralj Edvard, kao i Nikolaj II Romanov.

108057_marijanske-lazne--axel_hl

foto: AXEL-D/flickr.com

  Ona je druga po veličini banja u Češkoj, sa 40 izvora mineralne vode u samom mestu, i sa preko stotinu termalnih lekovitih izvora u bližoj okolini.

  Smatra se da su Marijanske Lazne najlepši grad u Češkoj Republici.

  Banja se nalazi se u prelepom parku i ima veliki broj otvorenih i zatvorenih bazena, kao i wellness centar. Marijanske Lazne su idalno okruženje za lečenje, rehabilitacilu, ali i i za relaksaciju.

Kombinacija lekovite vode, gasova i blata sa najsavremenijim medicinskim tretmanima, pruža vam mogućnost potpunog oporavka u izuzetno prijatnom okruženju.

 Najvažnija karakteristika banje Marijanske Lazne je veliki broj izvora različitog kvaliteta vode, koji se mogu podeliti u dve kategorije:

 

108056_pevajuca-fontana--jim-linwood_af

foto: Jim Linwood/flickr.com

  Voda izvora višeg nivoa sadrži veću količinu soli (natrijuma) i ugljen dioksida. Osim toga, glavni tok se pri površini razdvaja u manje tokove koji zahvaljujući različitoj strukturi tla imaju različit hemijski sastav. A, sporedni tokovi se takođe bliže površini račvaju u manje tokove i u zavisnosti od sastava zemljišta imaju različite postotke kalcijuma, gvožđa i magnezijuma.

 

108058_marijanske-lazne--axel--d_hl

foto: Axel-D/flickr.com

 Najpoznatiji izvor u banji je Krstov izvor, monumentalni paviljon sa kupolom, dvostrukim, patrijaršijskim krstom na vrhu, i 72 jonska stuba. Originalni paviljon je građen od 1818. do 1826, ali je u međuvremenu srušen tako da je današnja građevina u stvari rekonstrukcija iz 1912.

  Voda sa ovog izvora je visoko mineralna sa jakim laksativnim svojstvima, i koristi se i za pijenje i za kupanje.

  Rudolfov izvor izbacuje nisko mineralnu vodu sa jakim postotkom kalicjuma, i koristi se za urinarne probleme. Iznad izvora podignut je paviljon drvene konstrukcije, kao i česma. Voda se usmerava i do obližnje kolonade, a delom se i flašira.

 

 Karolinin izvor ime je dobio po supruzi imperatora Franca Jozefa I. Obližnja kolonada pogidnuta je 1869, a paviljon je rekonstruisan 1989. Voda je nisko mineralna, sa jakim postotkom magnezijuma.

U banji se leče bolesti bubrega, kožne bolesti, digestivni problemi i svi degenerativni oblici lokomotornog aparatusa.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 FRANTIŠKOVE LAZNE

Banja Františkove Lazne skromnije su i manje poznate od Karlovih Vari i Marijanskih Lazni, nalaze se na zapadu.

108061_frantiskovy-lazne--klaus-nahr_hl

foto: Klaus Nahr/flickr.com

  Izvori tople mineralne vode bili poznati već u 12. veku, a prvi pisani podatak o crpljenju takozvane “chebske kiselice” datira iz 1406. godine.

  Drugi mineralni izvori su: Luisin, Solni i Lučni izvor. Ukupno ima 24 izvora tople mineralne vode.

  Banja 1865. stiče nezavisnost od mesta Cheb, kojem su do tada bile podređene.

 Novorenesansne i novobarokne zgrade čine izvanredno skladnu arhitektonsku celinu, tako da je mesto proglašeno za rezervat spomenika.

 

108059_frantiskovy-lazne--paul-sableman_af

foto: Paul Sableman/flickr.com

 

 Širenje mesta se je nastavilo sve do 1890., kada je zaukruženo u približno današnjem izgledu.

Obnovljena, skladna arhitektura daje mestu i danas ugođaj gradića iz vremena Belle Epoque.

 

108060_frantiskovy-lazne-1--klaus-nahr_af

foto: Klaus Nahr/flickr.com

 Banja se pročula po uspešnom lečenju ženskih bolesti, posebno neplodnosti.

 Uz to, s ugljikovom vodom, uspešno se teretiraju kardiovaskularne smetnje.

  M.Nikolić/superodmor.rs