ODMOR ZA DUŠU I TELO…

 tamoiovde-logo

Nacionalni parkovi Srbije

Sezona godišnjih odmora polako se zahuktava, želja da se rasprostre peškir na plaži nekog egzotičnog mesta sve je veća i veća. Teško je pronaći osobu koja uzavreli asfalt ne želi da na nekoliko dana zameni peščanom plažom.

Ali, pre nego što spakujete svoju lepršavu omiljenu garderobu i krenete put mesta koje ste ove godine izabrali za svoj odmor, opustite se u nekom od ukupno pet nacionalnih parkova Srbije. Ako do sada niste obišli nijedan od njih, sada je pravo vreme da jedan vikend provedete u njihovoj očuvanoj prirodi, jer su pravo mesto za odmor duše i tela.

Nacionalni park Đerdap

86306_danube-gorg--bortescristian_af

Nacionalni park Đerdap, Đerdapska klisura foto: Bortescristian/flickr.com

Đerdap je najveći nacionalni park Srbije, osnovan 1974. godine. Prostire se na površini od 63.608 ha, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 ha. Ono čime Đerdap osvaja jesu prirodna bogatstva, kanjoni, uvale, veličanstvena Đerdapska klisura, ali i jedinstven istorijski razvoj.

Šumovitost parka, od 64 %, doprinosi bogatoj flori i fauni: preko 1100 biljnih vrsta uspeva na njegovoj teritoriji, na krečnjačkim liticama nalaze se retke biljke, Dunav je bogat retkim ribama, a od životinja mogu se sresti medved, ris, vuk, šakal…

Zbog dobrog geografskog položaja, Đerdapa je oduvek bilo povoljno mesto za život, o čemu svedoče kulturno-istorijski spomenici i arheološki nalazi: Lepenski vir, Golubački grad, očuvani primeri narodne srpske arhitekture. Nacionalni park Đerdap nalazi se u severoistočnom delu Srbije, najbliži mu je grad Donji Milanovac.

Nacionalni park Fruška gora

78907_fruska-gora--d.bosnic_af

Nacionalni park Fruška gora ima specifičnu floru i faunu foto: D. Bosnić

Fruška gora prostire se na površini od 25.525 ha; poznata je i kao „Srpska Sveta gora“, jer se na njoj nalazi 16 manastira, čija je uloga bila, i još uvek je, razvoj i očuvanje kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda.

Predivni pejzaži, bogatstvo prirodnih resursa, listopadne šume, vinogradi i voćnjaci, čine Frušku goru idealnim mesto za odmor i rekreaciju.

Fruška gora ima specifičnu floru i faunu: ovde raste preko 1500 različitih biljnih vrsta, živi 23 vrsta vodozemaca i gmizavaca, preko 60 vrsta sisara i oko 200 vrsta ptica. Kao nacionalni park Fruška gora je osnovana 1960. godine, nalazi se u Vojvodini, najbliži grad joj je Novi Sad.

Nacionalni park Kopaonik 

52325_misskukoljac-izlet-panorama_af

Nacionalni park Kopaonik obiluje prirodnim bogatstvom foto: misskukoljac/flickr.com

Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, zbog čega ga turisti najradije posećuju u periodu zimskih meseci. Tada se na Kopaoniku uvek traži mesto više. Međutim, Kopaonik je idealno mesto za odmor tokom cele godine, i to zbog svog velikog prirodnog bogatstva, prijatne klime i temperature, i skoro 200 sunčanih dana godišnje, zbog čega je dobio nadimak „Sunčana planina“.

Kaopaonik je kao nacionalni park osnovan 1981. godine; prostire se na površini od 11.810 ha, a pod posebnom zaštitiom je 698 ha. Zbog velikog broja endemičnih vrsta, Kopaonik važi za jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta endemične flore Srbije. Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, najbliži grad mu je Raška.

Nacionalni park Šar-planina

86978_sar-planina--d.bosnic_af

Nacionalni park Šar-planina je planinski masiv dug 85 km foto: D. Bosnić

Šar-planina je planinski masiv dug 85 km, ima preko 100 vrhova iznad 2000 m i oko 30 vrhova koji prelaze 2500 m.

Na površini od 39.000 ha, nalaze se očuvane šume molike i munike, lednički cirkovi, klisure, kanjoni, reke, potoci… Šar-planina je najbogatije područje Evrope, jer sa 147 vrsta leptira i preko 200 vrsta ptica, ona je stecište 60 % ornitofaune Srbije.

Ali, Šar-planina bogata je i kulturno-istorijskim nasleđem: ovde se nalaze 34 srednjovekovne crkve i manastiri. Šar-planina je osnovana 1986. godine, nalazi se na Kosovu i Metohiji, najbliži grad joj je Prizren.

Nacionalni park Tara

79532_tara---d.bosnic_af

Nacionalni park Tara je izuzetno florističko područje u Srbiji foto: D. Bosnić

Najpopularnija atrakcija veličanstveng nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika, naijnteresantniji endemoreliktni predstavnik.

Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnoge reliktne i retke biljne vrste uspele su ovde; na širem području parka raste preko 1100 biljnih vrsta, zbog čega je Tara izuzetno florističko područje u Srbiji, ali i u Evropi i svetu.

Ništa manje bogat nije ni životinjski svet, registrovano je 53 vrsta sisara, 153 vrsta ptica, a pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna. Na Tari se od kulturno-istorijskog nasleđa nalaze dva utvrđena nepokretna dobra: manastir Rača i lokalitet „Mramorje“.

Nacionalni park Tara osnovan je 1981. godine, nalazi se u zapadnom delu Srbije, najbliži grad joj je Bajina Bašta.
I. Zdravković | Foto: D. Bosnić, flickr.com

Izvor:superodmor.rs

_____________________________________________________________________________________

MOJE VREME TAMO

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

tamoiovde-logoPovodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

dsc03861

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

dfd4b90a4a0d4b699e28ddc27224a498_L
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Perucica_vodopadOčuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

Perucica_2U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________

SIMFONIJA PRIRODE, NINFA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike

ninfa-botanicka-basta-italija-romantika-1369817477-317547

Foto: Printscreen

  Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.

Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.

Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.

Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.

TamoiOvde-index1

Foto:media1.rs

Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.

„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.

Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.

Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.

Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.

„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.

Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.

236525740

foto:svetplus.com

  „Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.

  Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.

Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.

Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.

Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w

Izvor:kurir-info.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ČUDO PRIRODE: POTPUNO CRVENA PLAŽA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična turistička atrakcija, čuvena po svojoj karakterističnoj boji, Crvena plaža u Pandžinu, Kina, je stvarno nešto posebno.

1
Smeštena u delti reke Liaohe na severoistoku Kine, Crvena plaža je zaštićeni rezervat koji privlači dosta pažnje u ranu jesen, kada trava potpuno pocrveni.

4

Grimiznu floru čini vrsta trave koja je tolerantna na so i koja pocrveni dok sazreva, što se najlepše vidi u septembru.

3

Crveni tepih od 1,4 miliona hektara služi kao mesto za odmor za ptice selice koje lete rutu Istočna Azija – Australija.

2Ovde može da se nađe više od 236 sorti životinja, uključujući i crvenokapog ždrala, crnokljune galebove…

Izvor: S media

____________________________________________________________________________________________

JEDINSTVENI PODUHVATI JEDNE ŽIVOTINJSKE VRSTE..

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

GRADITELJSKA VEŠTINA DABROVA-DOSTOJNI PRAVIH NEIMARA
Prepoznatljivi po snažnim, isturenim sekutićima u obliku zašiljenog skalpela, koji im služe kao prirodno oruđe za obaranje drveća i izvođenje njihovih graditeljskih poduhvata, dabrovi dele jednu zajedničku osobinu sa čovekom, sposobnost da menjaju svoje okruženje i prilagođavaju ga svojim potrebama.
Ove životinje, podjednako dobro prilagođene životu na kopnu i u vodi, u stanju su da pomoću stabala koje obore podignu savršeno konstruisane jazbine i brane. Pri tom obično biraju stabla sa prečnikom između pet i dvadeset centimetara.
Jazbina koju podižu duž obala reka i jezera predstavlja jedinstvenu strukturu u životinjskom svetu, a sagrađena je od isprepletenih grančica, trave i mahovine, ojačanih blatom kako bi konstrukcija bila što čvršća. Snabdevena je sa jednim ili više ulaza kojima se može prići samo ispod vode. Ovi hodnici vode ka nekoj vrsti predsoblja smeštenog malo iznad nivoa vodene površine, gde se dabar oslobađa vode koja mu se zadržala na krznu.

Odatle ulazi u glavnu, mnogo veću prostoriju, visoku oko jedan i široku oko dva metra, koja je znatno izdignuta iznad nivoa vode. Na tavanici glavne prostorije postoji otvor zamaskiran poklopcem od tankih isprepletenih grančica, koji služi za razmenu vazduha, a pod je pokriven komadićima kore, travom i drvetom.

Druga vrsta građevine koja, takođe, služi kao sklonište ovim životinjama je koliba. Većih je dimezija i sagrađena na nekom mestu iznad nivoa vode. Ova konstrukcija sastavljena je od stabala, grana i blata i veća je od običnih jazbina. Da li će se dabar opredeliti za izgradnju jedne ili druge vrste skloništa, zavisi isključivo od uslova u okruženju, od konfiguracije obale, nivoa vode i prisutne vegetacije.

Osim “kuće” za sebe i svoju porodicu, dabar podiže i brane duž reka i jezera. One su sagrađene od grana i stabala drveća, učvršćenih blatom i kamenjem, a namena im je da podignu nivo vode i tako obrazuju zaštitinu barijeru oko jazbina. Osim toga, tako se stvaraju veštački baseni koji služe za skrivanje zaliha hrane, a istovremeno predstavljaju novo stanište koje privlači razne životinjske vrste, ribe, kornjače, žabe i druge, čak i neke ptice kao što su plovke.
Brane koje podižu dabrovi mogu da dostignu impozantne dimenzije, jer ove životinje neprestano rade na njima, popravljaju ih i povećavaju. Obično su široke više od tri metra, a visoke oko metar i po. Ponekad u dolini podižu još jednu manju, kako bi aukumulirala višak vode i smanjila pritisak na glavnu branu.

Dabrovi žive u kolonijama od šest ili više jedinki, sastavljenim od roditelja, mladunaca iz prethodne godine i ovogodišnjih mladunaca. Svi žive u miru i slozi i zajedno rade na održavanju jazbine i podizanju brana. U područjima gde ima hrane u izobilju, može se na jednom mestu okupiti nekoliko porodica.

 Ove životinje obrazuju stabilne parove, a stalnog partnera nalaze u trećoj godini života. O mladuncima čiji život počinje u bezbednom okrilju jazbine, staraju se oba roditelja, a porodicu napuštaju u uzrastu od dve godine, kad polaze u potragu za novim staništem i svojim životnim partnerom.
Prosečan životni vek dabrova u prirodnim uslovima je dvadesetak godina. Zbog oblika jazbine, čiji je ulaz pod vodom, ovim životinjama veoma je važno plivanje, pri čemu im zadnje noge, snabdevene plovnim kožicama između prstiju, obezbeđuju potisak, dok prednje drže priljubljene uz telo, a rep im služi kao kormilo. Dabrovi su i dobri ronioci koji mogu sasvim mirno da ostanu pod vodom i dva do tri minuta.
Jazbinu obično napuštaju u predvečerje, jer su ovo pretežno noćne životinje koje su veoma oprezne i strpljivo čekaju da se smrkne kako bi krenule u potragu za hranom i materijalom neophodnim za njihove građevinske poduhvate. Inače, kad je reč o ishrani dabrova, oni su izraziti vegetarijanci.

Brojnost
Zbog socijalne strukture i staništa ograničenog na obale jezera i reka sa sporim tokom, veoma retko se događa da populacija dabrova nekontrolisano poraste. S jedne strane zbog neke vrste prirodne kontrole koja sprečava preterano razmnožavanje, a s druge zbog toga što su mladunci od trenutka kad napuste jazbinu izloženi napadima raznih predatora, kao što su sokolovi, vidre i sove, pa mali broj uspeva da doživi zrelost. Odrasle jedinke takođe nisu sasvim bezbedne, jer im preti opasnost od vukova, medveda i pasa, ali i od zamki koje im postavlja čovek.

Zaštićena vrsta
Dabrove su nekada masovno lovili zbog mekanog i kvalitetnog krzna, ali i zbog ukusnog mesa i lekovitih svojstava, pa su evropske i američke populacije ovih životinja drastično smanjene. Nekontrolisan lov počeo je u XVIII veku i nastavio se u XIX, dok ova životinja, koja je nekada bila veoma rasprostranjena u celoj Evropi i mnogim delovima Azije i Severne Amerike, nije dovedena na ivicu istrebljenja. Danas je situacija znatno bolja, jer je dabar proglašen zaštićenom vrstom.

Pripremila S. J. (zov.rs)

Zar nisu kreativni, vredni, ma -divni?  Da bi ste ovo shatili i nije vam neophodno znanje stranih jezika. Samo pogledajte…

Priredio: Bora*S