ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

MOSTONGA KOD SOMBORA, REKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo (1)

Nekada je bila snažna i moćna, reka bogatog sliva, koja je tekla uporedo s Dunavom, stvarala mnoštvo rukavaca, potoka, bara i mrtvaja, a danas je Mostonga reka koje praktično da više i nema.

mostongaaps_715820759

Foto: Milan Stepanović

Reku Mostongu formirale su vode velikih bara severno od današnjeg Sombora. Njena četiri kraka spajala su se u severozapadnoj okolini Sombora u jedan rečni tok, ukupno dug oko 90 kilometara, koji je tekao od sela Riđice i Stanišića na severu, duž somborskih salaških naselja Rančevo, Bilić, Nenadić, Bukovac i Čičovi, zaobilazeći Sombor sa zapadne strane, nastavljajući tok kraj sela Prigrevice, Doroslova, Srpskog Miletića, Karavukova i Deronja, sve do Bača i Bukina (danas Mladenova), odnosno Bukinskog rita na jugu, gde se Mostonga ulivala u Dunav.

Sve do početka XIX veka Mostonga je bila ćudljiva i hirovita reka, čas bara i mrtvaja, koja bi, krajem leta, skoro sasvim presušila, a čas podivljala i nabujala, plaveći okolne oranice, livade i naselja, duboka toliko da su njenim koritom komotno mogli da plove i brodovi dubljeg gaza.

Porečje Mostonge bilo je u srednjem veku ispresecano bezbrojnim rečnim rukavcima, mrtvajama, jezercima, baruštinama i močvarama iz kojih se poput ostrva i ostrvaca izdizalo suvo zemljište pogodno za nastanak manjih naselja. Sva ta velika vodena površina, najranije nazvana imenom Vojoš ili Vajaš (Voios, Woyas, Vayas), presecala je okolinu današnjeg Sombora, kao i ostatka Bačke, pravcem sever-jug, i često se pretvarala u razgranat vodeni kompleks koji je tekao uporedo sa Dunavom. Na obalama krakova Mostonge nastalo je krajem XIV veka naselje Sveti Mihailo (Sentmihalj), kasnije nazvano Coborsentmihalj – preteča današnjeg Sombora.

Ime ove rečice, slovenske etimološke osnove most, besumnje je starije od prvih sačuvanih arhivskih pomena i verovatno predstavlja trag starijeg toponimskog sloja, nastalog još pre doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Etimolog Petar Skok smatrao je da je prvobitno slovensko ime reke Mostonge bilo Mašteha, kasnije promenjeno u Mostoha.

Mostonga se, sa ovim imenom, najranije pominje u arhivskim dokumentima 1256. godine, kada je zabeležena kao Mastangam u Bačkoj županiji. Sa oblikom Meztongam reku je 1407. godine zabeležio mačvanski ban Jovan Maroti, navodeći da je preko Mostonge stigao do Santova (sela severno od Sombora). U jednoj presudi iz 1410. godine pominje se udolina koja se proteže od baruština Mostonge (Mosztonga) do sela Derž (starog naselja koje se nalazilo u okolini Bača). Pri nabrajanju voda u široj okolini Sonte zabeležena je oko 1450. godine i reka zvana Mostonga (aq. que fluebat vocabatur Moztonga), a nizom izvornika nešto kasnijeg doba reka je zabeležena kao flumen Mostongus.

Godine 1495. ime reke ponovo je zapisano sa oblikom Mosztonga. U XV veku rađena je i prva regulacija ušća Mostonge kako bi brodovi mogli da doplove da grada Bača. U turskom popisu i opisu naselja somborske nahije 1570. i 1578. godine zapisano je, arapskom transkripcijom, sa imenom Mostonga. U drugoj polovini XVI veka (1579) Mostonga je ucrtana na zemljopisnoj mapi Janoša Žambokija. U opisu jednog vojnog marša s kraja XVII veka (1688), zapisano je da je Mostonga s jedne strane okružena šumama i njivama, a s druge suvom trskom i travom. Pored Mostonge je u julu 1697. g. marširala velika vojska princa Eugena Savojskog, od Koluta prema Petrovaradinu, pred čuvenu Bitku kod Sente.

Brojni rukavci Mostonge dosezali su u prvoj polovini XVIII veka do samog središta Sombora, pa je zapisano da je jedan njen rukavac tekao odmah iza „kaštela“ grofa Jovana Janka Brankovića, nekadašnjeg somborskog kapetana i komandanta somborskih graničara, na čijim je temeljima nastala somborska Gradska kuća – dakle, preko današnjeg središnjeg gradskog Trga Svetog Trojstva. Krakovi ove reke prostirali su se i duž istočne strane grada, kroz predgrađa Banat (Mlake) i Crvenka, u kojima su neke od većih ulica nastale zapravo nekadašnjim koritom rukavaca Mostonge.

Kada 1768. godine Krajevska komora nije usvojila predlog somborskog senatora i gradonačelnika Josipa Markovića, koji je smatrao da bi u blizini Sombora trebalo da se prokopa plovni kanal od Mostonge do Dunava, činilo se da će Mostonga još dugo godina praviti probleme somborskom ataru.

Ipak, svega četvrt veka kasnije počelo se sa prokopavanjem Francovog kanala, koji je, u okolini Sombora, od današnjeg Štranda do Prevodnice kanala DTD, tekao dotadašnjim koritom Mostonge. Prokopavanjem kanala konačno je ukroćena ova hirovita rečica, čiji je vodotok od ovog  vremena postao znatno siromašniji.

Polovinom XX veka preostali deo toka Mostonge, od Sombora do Bača, uključen je u kanalsku mrežu DTD, pa je autentična reka ostala u svom toku još samo između Riđice i Sombora.

AUTOR: Milan Stepanović

Tekst iz knjige Milana Stepanovića „Kad bođoši behu mladice – uzrastanje somborskog urbaniteta rečju i slikom“

Pogledajte ostale fotografije

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

 

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

REKA IZUZETNE LEPOTE – GOLIJSKA MORAVICA…

tamoiovde-logo

Izvorište Moravice se nalazi ispod najviših vrhova Golije sa severne strane i Moravica nastaje od Vučačke reke sa mnogobrojnim okolnim potocima.

b31e48ad1156c6afe725b85aca0eae7d_w740_h422_cp

Foto: srbijuvolimo.rs

Teče na sever i prima znatan broj  desnih i levih pritoka. Korito reke je zasuto šljuknovitim nanosom i većim delom degradirano usled veoma izražene erozije i bujičnih karaktera vodotoka. Moravicu, koja razdvaja masive Golije i Javora, obrazuju Golijska Reka i Jabukovački potok, sastajući se ispod Gleđice.

Moravica kod Međurečja prima sa leve strane Nošnicu, kod Bukovice reku Bukovicu, a nešto severnije Grabovicu. Desne pritoke su joj Pakašnica, Manjanski i Budoželjski potok, Lučka, Marina i Lišanska Reka. Na Moravici je 1904. godine izgrađen kameni most na principu klinova koji je jedan od najvećih jednolučnih mostova na Balkanu. Godine 1911. je u centru grada na Moravici izgrađena hidrocentrala, peta u tadašnjoj Srbiji.

Širina korita pod vodom se kreće od 2 do 3 m u gornjem toku, pa čak do 10 m na izlasku sa teritorije opštine. Količina vode varira od 30 do 1.200 lit/sec, dok se za vreme perioda povodnje količina vode povećava čak i za 100 puta. Stanje na vodotoku Moravice je jako izmenjeno u odnosu na nekadašnji period. Nestali su karakteristični virovi duboki čak i do 3 m, kao i brzaci od nagomilanog stenja i krupnog kamenja koji su činili izrazite bukove.

Danas je, usled intenzivne seče šuma na Goliji, ova, nekad jedna od najizrazitijih reka šumskog područja, postala bujičavi vodotok, što se odrazilo na količinu, sadržaj vode i nagli nadolazak vode, dužinu trajanja pomute, kao i na sadržaj i uslove razmnožavanja najzastupljenije riblje vrste u ovom vodotoku – potočne pastrmke. Najkarakterističnije i najvažnije desne pritoke Moravice su: Sapatnica, Golijska Reka, Pakašnica, Manska Reka, Budoželjska Reka, Lučka Reka sa pritokama Osoničkom i Rzinskom Rekom, Marina Reka sa pritokom Rašćanskom Rekom i Lišanska Reka.

Svi ovi vodotokovi protiču kroz ogolelo područje posečenih šuma i pretežno su bujičastog karaktera. Međutim, mali vodotokovi i potoci koji supritoke navedenih reka još uvek protiču kroz pošumljene terene i veoma su pogodni za uzgajanje mlađi potočne pastrmke u prvoj godini života. Leve pritoke Moravice su: Nošnica, Bukovička Reka, Grabovička Reka, Zarića Potok i Darijevića Reka. Na ovim vodotokovima nije registrovan izrazito bujični karakter, već su pomute kraćeg trajanja i bujice blaže izražene. U sliv Moravice spadaju i vodotokovi Mali i Veliki Rzav – prvi nastaje od Četovačke Reke kod Katića, a drugi od Presečke Reke kod Močioca.

 Izvor: :032info.net/ srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

IZNAD VODE…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJLEPŠI most na svetu

Oblast Hubei u centralnoj Kini može da se pohvali najlepšim pontonskim mostom koji kroz prelep pejzaž prati tok reke.

6d9ab6b752cdc366edcc98fc20b0a80f

Foto: Facebook Pontonski most u Kini

Ovaj živopisni i bajkoviti predeo je ranije bilo moguće videti samo iz čamca.

Drvena promenada u Šiziguanu, prvi put je snimljena u subotu, da bi već sutradan, 1. maja na međunarodni praznik rada, otkrivena javnosti.

Dužina ovog mosta iznosi 500 metara, a njegova linija prati reku zavijajući između planina koje je okružuju.

13076974_1151834588201690_261675010393683706_nPosetiocima je omogućeno da šetaju u oba smera preteći tok reke. Pošto most pluta na površini, turisti stiču utisak kao da hodaju po vodi.

Ceo predeo je okružen šumom u neverovatnim tonovima zelene boje koja pruža osećaj spokojstva i mira, piše Dejli mejl.

Izvor: blic.rs/Daily mail , M. B.  | 02. 05. 2016
________________________________________________________________________________

Kinezi iznad vode otvorili ekološki auto-put

U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.

566ce5b8fbd0e2b3e04bf18c98d38a7dU Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.

Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.

On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.

Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.

Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.

Pogledajte kuda će se voziti vozači u Kini:

Izvor: blic.rs/B92 | 18. 08. 2015 

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POSETE NAJGORIH NEPRIJATELJA I NAJBOLJIH PRIJATELJA…

 tamoiovde-logo

NAJSUROVIJE MESTO NA SVETU: Nas samo najgori neprijatelji i najbolji prijatelji žele da posete

 “Ova zemlja je toliko jalova, putevi tako teški da jedino najgori ili najbolji prijatelji žele da nas posete”. Tom rečenicom stanovnici Himalajske Zanskar doline opisuju kraj u kome žive. I to sa punim pravom. Uslovi života su tako surovi, a dolina tako izolovana da je pravo čudo kako su uspeli da prežive vekovima unazad.

14-768x695

Foto: Profimedia Okrutna priroda omogućila je samo jedan izlaz odavde – preko zaleđene reke

Nekada ljudi iz ovog kraja bavili su se poljoprivredom u onoj meri u kojoj je te bilo moguće, ali vremenom počeli su da šalju decu u školu i na koledže koji su udaljeni od njihovog doma više od 100 kilometara u Kragil i Leh.

Jedini put do ovih gradova napravljen je tek 1979. godine. Ipak, zimi ni on nije prohodan jer zbog velikih nanosa snega nije moguće proći tim putem čak ni vozilom.

Ali i pre nego što je asfaltni put kroz kalnac Penzi La izgrađen, ljudi iz ovog kraja našli su način da izađu iz zabačene doline. Okrutna priroda koja je ih sputava omogućila im je i izlaz i to preko zaleđene reke.

 

9eccd9600a0a781a583c18f7f45dd34e

Foto: Profimedia

Zanskar reka koja leti teče kroz kanjone Himalaja, zimi je zaleđeni autoput za ove ljude. Kako temperatura pada ispod ispod minus 40 stepeni, tako se i površinski sloj reke pretvara u čvrst i debeo led. Put preko reke ima i svoje ime. Lokalni meštani ga zovu Čadar (pokrivač) pešačenje.

Kada moraju da napuste svoju dolinu, one koji se zapute u grad očekuje dug put kroz zaleđene predele i nepredvidivo vreme. Ako baš moraju zimi da izađu iz svog kraja, to mogu da uzrade samo u januaru i februaru jer je jedino tada led dovoljno čvrst.

Ipak, to ne znači da je put sasvim bezbedan. Putovanje je teško i neizvesno jer svakih nekoliko dana dolazi do pucanja i pomeranja površinskog sloja leda. Kako već decenijama prelaze preko zaleđene reke, ljudi iz Zanskara naučili su kako kažu da čitaju led.

 

f7bb24efe4d552a9f811b2e26c4d40db

Foto: Profimedia

Do najbližeg grada strancu koji ne poznaje teren i nije navikao na tamošnje okrutne vremenske prilike bilo bi potrebno oko 10 dana, ali lokalni meštani pa čak i deca tu istu rutu pređu za četiri dana.

Sve što sa sobom nose, nose na drvenim sankama koje vuku za sobom. Visoke stene kanjona tek na nekim delovima puta pružaju zaštitu od ledenog vetra i najčešće baš u tim delovima postavljaju se šatori i pale logorske vatre. Nekada na samom putu teško je bilo sresti čoveka, pa čak i divlje ovce koje žive ovde. Ipak, kako se vremenom pročulo za ovaj put i to kao za najtežu pešačku stazu sve su češće turističke ture na koje najčešće kreću oni koji se bave ekstremnim sportom.

Klimatske promene utiču i na ovaj deo sveta. Najteža staza za pešačenje ove zime nije ni bila staza jer se led nije oformio, pa lokalnim stanovnicima ovog kraja ostaje ili da čekaju da dođe proleće i otvori se asfaltni put ili na put krenu kroz ledenu vodu.

M.b/bbc.com |

Izvor:blic.rs

_________________________________________________________________________________