HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

KANJON LAZAREVE REKE – NEISCRPNA RIZNICA PRIRODNIH VREDNOSTI…

tamoiovde-logo

Kanjon lazareve reke, impresivni krečnjački objekat na teritoriji sela Zlot u borskoj opštini, poznat je kao važan centar raznolikosti prirode u Srbiji.

Pored velikog broja retkih i ugroženih vrsta živog sveta, njegovi  brojni speloobjekti su bogata nalazišta fosilnih ostataka životinja pleistocenske starosti.

Ova fragmentisana lobanja kozoroga (inventarski broj Ov 501) nađena je 2012. godine u novootkrivenoj  Žednoj pećini čiji se otvor nalazi na jednoj od litica Lazarevog kanjona.

Otkrili su je članovi speleološkog kluba „Rock@ ice“ iz Bora.

Predstavlja jedan od najznačajnijih fosilnih nalaza alpskog kozoroga u Srbiji.

Čuva se u Zbirci kvartarnih krupnih sisara u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Prvi fosilni nalazi alpskog kozoroga potiču iz gornjeg pleistocena Evroazije. Pretpostavlja se da je evoluirao od ranopleistocenske vrste Capra camburgensis.

Maksimalnu rasprostranjenost dostiže tokom poslednjeg glacijala, u periodu najizrazitijih zahlađenja, kada se spuštao na nižu nadmorsku visinu. Ostaci alpskog kozoroga nalaženi su u pećinama Srbije-Smolućka pećina, Pećurski kamen, Prekonoška pećina i Žedna pećina. Danas alpski kozorozi naseljavaju planinske padine i vrhove iznad gornje šumske linije Alpa i Visokih Tatri.

Alpski kozorog (Capra ibex Linnaeus 1758) pripada porodici šupljorogih preživara Bovidae i potporodici koza Caprinae. Osim alpskog kozoroga u rod Capra svrstava se još pet vrsta koje danas naseljavaju Evropu, Aziju i Severnu Afriku.

Kod alpskog kozoroga mužjaci i ženke se razlikuju po veličini i dužini rogova. Kod mužjaka mogu dostići dužinu do 100, a kod ženki do 35 centimetara. Rogovi su snažno povijeni unazad i rastu tokom čitavog života. Ukrašeni su slabije  ili jače izraženim poprečnim grebenima.

Autori: dr. Milan Paunović, dr. Zoran Marković i Sanja Aliburić

PRIRODNJAČKI MUZEJ U BEOGRADU

Njegoševa 51, 11111 Beograd

Tel. 011 3442147, 011 3442265

E-pošta nhmbeo@nhmbeo.rs

Veb http://www.nhmbeo.rs

__________________________________________________________________________

Primerak fosilnog ostatka Alpskog kozoroga bio izložen na Sajmu turizma u Beogradu

Zahvaljujući razumevanju i ljubaznosti dr. Milana Paunovića, direktora i njegovih saradnika iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, primerak fosilnog ostatka kozoroga koji je pronađen u Žednoj pećini, izložen je na štandu Turističke organizacije „Bor“ tokom održavanja 40. Međunarodnog sajma turizma u Beogradu. Bila je to prilika da posetioci ove manifestacije u subotu, 24. februara od 10 do 17 časova pogledaju ovaj izuzetan fosilni nalaz i saznaju za još jednu izuzetnu zanimljivost vezanu za Lazarev kanjon.

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________

DEVOJKA IZ REKE SENE…

tamoiovde-logo

Negde između 1870. i 1880. godine kod keja u blizini Luvra u Parizu pronađeno je beživotno telo devojke sa misterioznim osmehom čiji lik u narednim godinama postaje opsesija umetnika i mladih devojaka koje žele da izgledaju baš kao ona.

Nepoznata iz Sene, kako su je prozvali jer nikad nije utvrđen njen identitet, imala je prema procenama svega 16 godina, a kako na njenom telu nisu pronađeni tragovi nasilja, veruje se da je rešila da oduzme sebi život.

Devojka koja je u smrt otišla sa blaženim osmehom na licu, postala je poznata širom sveta zahvaljujući jednom patologu iz pariske mrtvačnice koji je toliko bio opčinjen njenom lepotom da je odlučio da napravi posmrtnu masku i zauvek sačuva lik nepoznate devojke.

U narednim godinama počinju da se prave kopije maske lica blagog osmeha koje, očigledno, nije opčinilo samo patologa. Njen gipsani lik postaje nezaobilazan detalj u domovima poznatih pariskih umetnika, a mlade devojke, opsednute izgledom Nepoznate iz Sene, počinju da kopiraju njen izgled.

Čuveni francuski filozof Alber Kami uporedio ju je sa Mona Lizom zbog njenog zagonetnog osmeha, a engleski pisac Al Alvarez je u svojoj knjizi Divljački Bog napisao da su cele generacije nemačkih manekenki oblikovale izgled po ugledu na Nepoznatu iz Sene koja je postala erotski ideal tog vremena.

Rajner Marija Rilke je u svom jedinom romanu opisao lice mladosti koja se udavila koje je neko izlio u mrtvačnici jer je bilo lepo, jer se i dalje smešilo, jer je njen osmeh bio tako varljiv – kao da je znao, a Nabokov je napisao pesmu koja se zove po njoj: Nepoznata iz Sene.

Takođe, francuski Crveni krst, a kasnije i mnogi drugi, iskoristili su njen lik za lutku koja služi za obuku prve pomoći, pa se tako Nepoznata iz Sene često naziva najljubljenijim licem svih vremena.

Kafenisanje.rs

Izvor:  hronograf.net

_______________________________________________________________

 

 

 

ČUDO U ZAPADNOJ MORAVI…

tamoiovde-logo

KRALJEVO – DŽINOVSKE ŠKOLJKE U ZAPADNOJ MORAVI

Tokom iskopavanja šljunka u Zapadnoj Moravi, u ataru sela Vrba sa dubine od preko tri metra, uz pesak vodu i mulj, kašika bagera iskopala je dve džinovske žive rečne školjke.

Veća je teška 650 grama i duga 19 centimetara, a manja je teška 150 grama. Poznati kraljevački biolog Živko Slavković kaže su u pitanju pravi kapitalci i možda najveće školjke do sada nađene u Srbiji.

“Vrlo je interesantno da se u ovo vreme nađe ovako velika školjka, ovako veliki primerak. Samo čovek da se divi”, rekao je profesor Slavković za Kraljevo Online.

Školjke vode težak način života, pričvršćene su za podlogu a hranu pasivno uzimaju, odnosno ono što im donese reka. “Skromnost ove životinje je toliko velika da ono što joj da priroda talsanjem vode to joj je sve”, dodaje Živko.

Ranije dok su reke bile čistije rečnih školjki bilo je više i u Ibru i u Zapadnoj Moravi a ova dva primerka su dokaz da su školjke opstale na ovim prostorima. “Ovo je svakako kapitalni primerak, i po godovima ima preko 35 godina”, dodaje Slavković.

Iako su jestive rečne školjke u našim krajevima se retko koriste za ishranu, u njima nema bisera ali su ih narodni lekari mleli, sušili i upotrebljavali za lečenje otvorenih rana, što je zabeleženo i u starim knjigama iz medicine.

Biolozi su zabrinutu, jer su zbog se zagađenije prirode pojedine biljne i životinjske vrste pred izumiranjem. Tako je broj slatkovodnih školjki i rakova u našim remama i jezerima sve manji ili ih uopte nema. Da su reke Ibar i Zapadna Morava ipak čistije nego što mislimo dokazuju i ove džinovske školjke koje će ukoliko se za njih ne zainteresuje neki biološki institut biti vraćene u korito Zapadne Morave na mesto iz kojeg su izvađene iz reke.

Izvor: kraljevo.biz /31. 07. 2017.

______________________________________________________________

ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

MOSTONGA KOD SOMBORA, REKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo (1)

Nekada je bila snažna i moćna, reka bogatog sliva, koja je tekla uporedo s Dunavom, stvarala mnoštvo rukavaca, potoka, bara i mrtvaja, a danas je Mostonga reka koje praktično da više i nema.

mostongaaps_715820759

Foto: Milan Stepanović

Reku Mostongu formirale su vode velikih bara severno od današnjeg Sombora. Njena četiri kraka spajala su se u severozapadnoj okolini Sombora u jedan rečni tok, ukupno dug oko 90 kilometara, koji je tekao od sela Riđice i Stanišića na severu, duž somborskih salaških naselja Rančevo, Bilić, Nenadić, Bukovac i Čičovi, zaobilazeći Sombor sa zapadne strane, nastavljajući tok kraj sela Prigrevice, Doroslova, Srpskog Miletića, Karavukova i Deronja, sve do Bača i Bukina (danas Mladenova), odnosno Bukinskog rita na jugu, gde se Mostonga ulivala u Dunav.

Sve do početka XIX veka Mostonga je bila ćudljiva i hirovita reka, čas bara i mrtvaja, koja bi, krajem leta, skoro sasvim presušila, a čas podivljala i nabujala, plaveći okolne oranice, livade i naselja, duboka toliko da su njenim koritom komotno mogli da plove i brodovi dubljeg gaza.

Porečje Mostonge bilo je u srednjem veku ispresecano bezbrojnim rečnim rukavcima, mrtvajama, jezercima, baruštinama i močvarama iz kojih se poput ostrva i ostrvaca izdizalo suvo zemljište pogodno za nastanak manjih naselja. Sva ta velika vodena površina, najranije nazvana imenom Vojoš ili Vajaš (Voios, Woyas, Vayas), presecala je okolinu današnjeg Sombora, kao i ostatka Bačke, pravcem sever-jug, i često se pretvarala u razgranat vodeni kompleks koji je tekao uporedo sa Dunavom. Na obalama krakova Mostonge nastalo je krajem XIV veka naselje Sveti Mihailo (Sentmihalj), kasnije nazvano Coborsentmihalj – preteča današnjeg Sombora.

Ime ove rečice, slovenske etimološke osnove most, besumnje je starije od prvih sačuvanih arhivskih pomena i verovatno predstavlja trag starijeg toponimskog sloja, nastalog još pre doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Etimolog Petar Skok smatrao je da je prvobitno slovensko ime reke Mostonge bilo Mašteha, kasnije promenjeno u Mostoha.

Mostonga se, sa ovim imenom, najranije pominje u arhivskim dokumentima 1256. godine, kada je zabeležena kao Mastangam u Bačkoj županiji. Sa oblikom Meztongam reku je 1407. godine zabeležio mačvanski ban Jovan Maroti, navodeći da je preko Mostonge stigao do Santova (sela severno od Sombora). U jednoj presudi iz 1410. godine pominje se udolina koja se proteže od baruština Mostonge (Mosztonga) do sela Derž (starog naselja koje se nalazilo u okolini Bača). Pri nabrajanju voda u široj okolini Sonte zabeležena je oko 1450. godine i reka zvana Mostonga (aq. que fluebat vocabatur Moztonga), a nizom izvornika nešto kasnijeg doba reka je zabeležena kao flumen Mostongus.

Godine 1495. ime reke ponovo je zapisano sa oblikom Mosztonga. U XV veku rađena je i prva regulacija ušća Mostonge kako bi brodovi mogli da doplove da grada Bača. U turskom popisu i opisu naselja somborske nahije 1570. i 1578. godine zapisano je, arapskom transkripcijom, sa imenom Mostonga. U drugoj polovini XVI veka (1579) Mostonga je ucrtana na zemljopisnoj mapi Janoša Žambokija. U opisu jednog vojnog marša s kraja XVII veka (1688), zapisano je da je Mostonga s jedne strane okružena šumama i njivama, a s druge suvom trskom i travom. Pored Mostonge je u julu 1697. g. marširala velika vojska princa Eugena Savojskog, od Koluta prema Petrovaradinu, pred čuvenu Bitku kod Sente.

Brojni rukavci Mostonge dosezali su u prvoj polovini XVIII veka do samog središta Sombora, pa je zapisano da je jedan njen rukavac tekao odmah iza „kaštela“ grofa Jovana Janka Brankovića, nekadašnjeg somborskog kapetana i komandanta somborskih graničara, na čijim je temeljima nastala somborska Gradska kuća – dakle, preko današnjeg središnjeg gradskog Trga Svetog Trojstva. Krakovi ove reke prostirali su se i duž istočne strane grada, kroz predgrađa Banat (Mlake) i Crvenka, u kojima su neke od većih ulica nastale zapravo nekadašnjim koritom rukavaca Mostonge.

Kada 1768. godine Krajevska komora nije usvojila predlog somborskog senatora i gradonačelnika Josipa Markovića, koji je smatrao da bi u blizini Sombora trebalo da se prokopa plovni kanal od Mostonge do Dunava, činilo se da će Mostonga još dugo godina praviti probleme somborskom ataru.

Ipak, svega četvrt veka kasnije počelo se sa prokopavanjem Francovog kanala, koji je, u okolini Sombora, od današnjeg Štranda do Prevodnice kanala DTD, tekao dotadašnjim koritom Mostonge. Prokopavanjem kanala konačno je ukroćena ova hirovita rečica, čiji je vodotok od ovog  vremena postao znatno siromašniji.

Polovinom XX veka preostali deo toka Mostonge, od Sombora do Bača, uključen je u kanalsku mrežu DTD, pa je autentična reka ostala u svom toku još samo između Riđice i Sombora.

AUTOR: Milan Stepanović

Tekst iz knjige Milana Stepanovića „Kad bođoši behu mladice – uzrastanje somborskog urbaniteta rečju i slikom“

Pogledajte ostale fotografije

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

 

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

REKA IZUZETNE LEPOTE – GOLIJSKA MORAVICA…

tamoiovde-logo

Izvorište Moravice se nalazi ispod najviših vrhova Golije sa severne strane i Moravica nastaje od Vučačke reke sa mnogobrojnim okolnim potocima.

b31e48ad1156c6afe725b85aca0eae7d_w740_h422_cp

Foto: srbijuvolimo.rs

Teče na sever i prima znatan broj  desnih i levih pritoka. Korito reke je zasuto šljuknovitim nanosom i većim delom degradirano usled veoma izražene erozije i bujičnih karaktera vodotoka. Moravicu, koja razdvaja masive Golije i Javora, obrazuju Golijska Reka i Jabukovački potok, sastajući se ispod Gleđice.

Moravica kod Međurečja prima sa leve strane Nošnicu, kod Bukovice reku Bukovicu, a nešto severnije Grabovicu. Desne pritoke su joj Pakašnica, Manjanski i Budoželjski potok, Lučka, Marina i Lišanska Reka. Na Moravici je 1904. godine izgrađen kameni most na principu klinova koji je jedan od najvećih jednolučnih mostova na Balkanu. Godine 1911. je u centru grada na Moravici izgrađena hidrocentrala, peta u tadašnjoj Srbiji.

Širina korita pod vodom se kreće od 2 do 3 m u gornjem toku, pa čak do 10 m na izlasku sa teritorije opštine. Količina vode varira od 30 do 1.200 lit/sec, dok se za vreme perioda povodnje količina vode povećava čak i za 100 puta. Stanje na vodotoku Moravice je jako izmenjeno u odnosu na nekadašnji period. Nestali su karakteristični virovi duboki čak i do 3 m, kao i brzaci od nagomilanog stenja i krupnog kamenja koji su činili izrazite bukove.

Danas je, usled intenzivne seče šuma na Goliji, ova, nekad jedna od najizrazitijih reka šumskog područja, postala bujičavi vodotok, što se odrazilo na količinu, sadržaj vode i nagli nadolazak vode, dužinu trajanja pomute, kao i na sadržaj i uslove razmnožavanja najzastupljenije riblje vrste u ovom vodotoku – potočne pastrmke. Najkarakterističnije i najvažnije desne pritoke Moravice su: Sapatnica, Golijska Reka, Pakašnica, Manska Reka, Budoželjska Reka, Lučka Reka sa pritokama Osoničkom i Rzinskom Rekom, Marina Reka sa pritokom Rašćanskom Rekom i Lišanska Reka.

Svi ovi vodotokovi protiču kroz ogolelo područje posečenih šuma i pretežno su bujičastog karaktera. Međutim, mali vodotokovi i potoci koji supritoke navedenih reka još uvek protiču kroz pošumljene terene i veoma su pogodni za uzgajanje mlađi potočne pastrmke u prvoj godini života. Leve pritoke Moravice su: Nošnica, Bukovička Reka, Grabovička Reka, Zarića Potok i Darijevića Reka. Na ovim vodotokovima nije registrovan izrazito bujični karakter, već su pomute kraćeg trajanja i bujice blaže izražene. U sliv Moravice spadaju i vodotokovi Mali i Veliki Rzav – prvi nastaje od Četovačke Reke kod Katića, a drugi od Presečke Reke kod Močioca.

 Izvor: :032info.net/ srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

IZNAD VODE…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJLEPŠI most na svetu

Oblast Hubei u centralnoj Kini može da se pohvali najlepšim pontonskim mostom koji kroz prelep pejzaž prati tok reke.

6d9ab6b752cdc366edcc98fc20b0a80f

Foto: Facebook Pontonski most u Kini

Ovaj živopisni i bajkoviti predeo je ranije bilo moguće videti samo iz čamca.

Drvena promenada u Šiziguanu, prvi put je snimljena u subotu, da bi već sutradan, 1. maja na međunarodni praznik rada, otkrivena javnosti.

Dužina ovog mosta iznosi 500 metara, a njegova linija prati reku zavijajući između planina koje je okružuju.

13076974_1151834588201690_261675010393683706_nPosetiocima je omogućeno da šetaju u oba smera preteći tok reke. Pošto most pluta na površini, turisti stiču utisak kao da hodaju po vodi.

Ceo predeo je okružen šumom u neverovatnim tonovima zelene boje koja pruža osećaj spokojstva i mira, piše Dejli mejl.

Izvor: blic.rs/Daily mail , M. B.  | 02. 05. 2016
________________________________________________________________________________

Kinezi iznad vode otvorili ekološki auto-put

U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.

566ce5b8fbd0e2b3e04bf18c98d38a7dU Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.

Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.

On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.

Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.

Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.

Pogledajte kuda će se voziti vozači u Kini:

Izvor: blic.rs/B92 | 18. 08. 2015 

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POSETE NAJGORIH NEPRIJATELJA I NAJBOLJIH PRIJATELJA…

 tamoiovde-logo

NAJSUROVIJE MESTO NA SVETU: Nas samo najgori neprijatelji i najbolji prijatelji žele da posete

 “Ova zemlja je toliko jalova, putevi tako teški da jedino najgori ili najbolji prijatelji žele da nas posete”. Tom rečenicom stanovnici Himalajske Zanskar doline opisuju kraj u kome žive. I to sa punim pravom. Uslovi života su tako surovi, a dolina tako izolovana da je pravo čudo kako su uspeli da prežive vekovima unazad.

14-768x695

Foto: Profimedia Okrutna priroda omogućila je samo jedan izlaz odavde – preko zaleđene reke

Nekada ljudi iz ovog kraja bavili su se poljoprivredom u onoj meri u kojoj je te bilo moguće, ali vremenom počeli su da šalju decu u školu i na koledže koji su udaljeni od njihovog doma više od 100 kilometara u Kragil i Leh.

Jedini put do ovih gradova napravljen je tek 1979. godine. Ipak, zimi ni on nije prohodan jer zbog velikih nanosa snega nije moguće proći tim putem čak ni vozilom.

Ali i pre nego što je asfaltni put kroz kalnac Penzi La izgrađen, ljudi iz ovog kraja našli su način da izađu iz zabačene doline. Okrutna priroda koja je ih sputava omogućila im je i izlaz i to preko zaleđene reke.

 

9eccd9600a0a781a583c18f7f45dd34e

Foto: Profimedia

Zanskar reka koja leti teče kroz kanjone Himalaja, zimi je zaleđeni autoput za ove ljude. Kako temperatura pada ispod ispod minus 40 stepeni, tako se i površinski sloj reke pretvara u čvrst i debeo led. Put preko reke ima i svoje ime. Lokalni meštani ga zovu Čadar (pokrivač) pešačenje.

Kada moraju da napuste svoju dolinu, one koji se zapute u grad očekuje dug put kroz zaleđene predele i nepredvidivo vreme. Ako baš moraju zimi da izađu iz svog kraja, to mogu da uzrade samo u januaru i februaru jer je jedino tada led dovoljno čvrst.

Ipak, to ne znači da je put sasvim bezbedan. Putovanje je teško i neizvesno jer svakih nekoliko dana dolazi do pucanja i pomeranja površinskog sloja leda. Kako već decenijama prelaze preko zaleđene reke, ljudi iz Zanskara naučili su kako kažu da čitaju led.

 

f7bb24efe4d552a9f811b2e26c4d40db

Foto: Profimedia

Do najbližeg grada strancu koji ne poznaje teren i nije navikao na tamošnje okrutne vremenske prilike bilo bi potrebno oko 10 dana, ali lokalni meštani pa čak i deca tu istu rutu pređu za četiri dana.

Sve što sa sobom nose, nose na drvenim sankama koje vuku za sobom. Visoke stene kanjona tek na nekim delovima puta pružaju zaštitu od ledenog vetra i najčešće baš u tim delovima postavljaju se šatori i pale logorske vatre. Nekada na samom putu teško je bilo sresti čoveka, pa čak i divlje ovce koje žive ovde. Ipak, kako se vremenom pročulo za ovaj put i to kao za najtežu pešačku stazu sve su češće turističke ture na koje najčešće kreću oni koji se bave ekstremnim sportom.

Klimatske promene utiču i na ovaj deo sveta. Najteža staza za pešačenje ove zime nije ni bila staza jer se led nije oformio, pa lokalnim stanovnicima ovog kraja ostaje ili da čekaju da dođe proleće i otvori se asfaltni put ili na put krenu kroz ledenu vodu.

M.b/bbc.com |

Izvor:blic.rs

_________________________________________________________________________________

 

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

REKA KOJA KLJUČA…

tamoiovde-logo

REKA KOJA SKUVA SVE KOJI UPADNU U NJU: Posle velike potrage pronađena u srcu Amazona!

Misteriozna, oko 6,5 km duga reka duboko u srcu Amazona je toliko vruća da voda u njoj – ključa. Za ovu se reku u Peruu dugo mislilo da je samo legenda, a kad je za to čuo naučnik Andres Ruzo, mislio je da je to nemoguće…

12742165_1028646777158259_6301838238594244049_nMislio je da za tako nešto treba ogromna količina geotermalne toplote a područje Amazona je jako daleko od aktivnih vulkana.

Ali onda je Ruzo ključajuću reku video vlastitim očima.

Za tu je reku prvi put čuo od svog dede koji mu je ispričao priču o tome kako su španski konkvistadori ubili poslednjeg kralja Inka u tom području.

12728920_1028646830491587_416374320006746620_nPosle njegovog ubistva, konkvistadori su se uputili u Amazon u potragu za zlatom. Kad su se vratili, jedan je čovek ispričao uznemirujuću priču o otrovnoj vodi, ogromnim zmijama i reci koja ključa.

12 godina kasnije Ruzo je ponovno od svoje tetke čuo priču o neobičnoj reci.

Kao mladi doktorant geofizike na Ruzo je poželeo da pronađe misterioznu reku.

12728844_1028646950491575_4730781613246390572_n„Počeo sam da ispitujem ljude o reci. Može li stvarno da postoji reka čija voda ključa? Pitao sam kolege s fakulteta, vladu, naftne kompanije… i svi su mi odgovorili – ne“.

„To zapravo ima smisla. Vruće ili čak ključale reke postoje, ali one moraju biti u blizini vulkana. Potreban je moćan izvor toplote da bi se proizvela ovako velika geotermalna manifestacija.“

12717434_1028646867158250_4139819601376778822_nAli za vreme ručka, tetka mu je rekla da je ona zaista videla tu reku, čak i plivala u njoj. Upkos skepticizmu, Ruzo se 2011. zajedno s tetkom uputio u džunglu.

Uskoro je otkrio ključalu reku u blizini svetog lekovitog područja naroda Ašaninka.

Na najširem delu, široka je oko 25 metara i duboka oko 6 metara. Voda u reci je dovoljno vruća da biste mogli napraviti čaj, a na nekim mestima doslovno ključa.

12745980_1028646753824928_526474367677950562_n„Da sam uronio ruku u vodu, dobio bih opekotine trećeg stepena. Da upadnem u reku, to bi me sigurno ubilo“, rekao je Ruzo.

Reka ključa zbog pukotine u steni koja se nalazi ispod.

„Baš kao što mi imamo toplu krv koja teče kroz naše vene, tako i Zemlja ima vruću vodu koja teče kroz njene pukotine i rascepe.’

12715504_1028646790491591_3568520460105138848_n„Kad te Zemljine arterije dospeju na površinu, dolazi do geotermalnih pojava: isparavanja, vrućih izvora ili, u ovom slučaju, ključale reke. Delovi reke su toliko vrući da životinje odmah uginu čim upadnu u vodu.

„Video sam razne životinje koje su tako skončale i to je bilo prilično šokantno. Prvo što se skuva su oči i one postanu mlečno bele. Životinje pokušavaju da isplivaju, ali ne uspevaju pobeći jer ih toplota brže ubije.

12742344_1028646910491579_5514217674204913748_nIz nekog razloga nauka ovu reku još nije proučavala, ali Ruzo namerava da to promeni.

Objavio je knjigu „Ključala reka: Avantura i otkriće u Amazonu’, a sada se trudi da sačuva reku. Naime, okolina reke se malo po malo uništava sečom šume, a ako se nešto ne preduzme, u potpunosti će nestati.

„Shvatio sam da je reka pravo čudo prirode. Ako je ne zaštitimo, to će čudo nestati“, kaže Ruzo.

Izvor: HIZU Planeta

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

 

REKA SREĆU DONOSI…

tamoiovde-logo

Nakon 20 godina suše koritom potekla reka

Korito indijske reke Kalavapali u Antapuru već 20 godina je suvo, pa se lako može zamisliti kolika je bila sreća stanovništva kada im se izgubljena reka – vratila.

62854964355fc5a7b15328949593599_v4_big

Foto: Screenshot

Snimak trenutka u kojem voda ispunjava suvo korito reke Kalavapalli preplavio je internet i obradovao veliki broj korisnika Jutjub video servisa.

Na hiljade ljudi oduševila je reakcija lokalnog stanovništva koje nije skrivalo veselje zbog zaista značajnog trenutka za regiju u kojoj u proseku samo 34 dana godišnje pada kiša, piše australijski 9News.

Izvor:b92.net

_____________________________________________________________________________________

REKE SU PRESUŠILE, JEZERO ISPARILO, ALI…

tamoiovde-logo

Prelepa jezera pustinje Ubari, Libija

Pustinja-Ubari-9Pustinja Ubari, poznata kao Idehan Ubari i Peščano more Ubari, je hiper-suva regija jugozapadne Libije prekrivena peščanim dinama koje zauzimaju površinu od oko 58.000 km².

Pustinja-Ubari-1

No, pre 200.000 godina, ovo je bilo vlažno i plodno područje s puno kiše i reka koje su hranile ogromno jezero (Megafezzan) veličine Češke.

Tokom vlažnih razdoblja jezero je zauzimalo površinu od 120.000 kvadratnih kilometara.

Usled klimatskih promena koje su se desile pre između 3.000 do 5.000 godina reke su presušile, a jezero isparilo.

Pustinja-Ubari-2Ipak, tragovi ovog ogromnog jezera su i dalje prisutni u obliku prelepih mikro jezera raštrkanih između visokih dina.

U pustinji Ubari trenutno postoji oko 20 jezera okruženih palmama i vegetacijom – prekrasne oaze koje izgledaju kao anomalija u oštrom pustinjskom okruženju.

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-3Pustinja-Ubari-4

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-5Pustinja-Ubari-6

____________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-7Pustinja-Ubari-8

_____________________________________________________________________________________

Izvor: pixelizam.com

____________________________________________________________________________________