„KUČAJ-BELJANICA“ NOVI NACIONALNI PARK…

tamoiovde-logo

Posle više od 30 godina, Srbija dobija šesto područje prirode sa najvišim stepenom zaštite. Deo ove netaknute prirode su i najveći rezervoar pitke vode u Srbiji i prašumski rezervati

Dragana Petraš / Foto I. Marinković

POSLE više od tri decenije, Srbija će dobiti novi nacionalni park! Planine Kučaj i Beljanica, uz Frušku goru, Đerdap, Taru, Kopaonik i Šar-planinu, biće šesto prirodno područje pod najvišim stepenom zaštite.

U „elitnom“ društvu, ovi predeli netaknute prirode naći će se jer su najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, imaju velike površine pod šumama u okviru kojih je nekoliko prašumskih rezervata, tri stroga prirodna rezervata, oko 150 speleoloških objekata, 12 spomenika prirode…

Zvanično proglašenje novog nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica“, kako „Novosti“ saznaju, očekuje se naredne godine. Njegova severna „granica“ je Beljanica, a južna Kučaj, pod čijim najvišim vrhom izvire Resava. Obuhvataće 50.000-60.000 hektara, najviše u opštini Despotovac, kao i u atarima Žagubice, Bora i Boljevca. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da će biti svrstan u prvu kategoriju kao zaštićeno područje od međunarodnog i nacionalnog izuzetnog značaja.

– Mnogo je prirodnih vrednosti koje kučajsko-beljanički planinski masiv „kvalifikuju“ da bude proglašen novim nacionalnim parkom u Srbiji – kaže Dragana Petraš, koordinator izrade studije zaštite „Nacionalni park Kučaj-Beljanica“. – Ovo područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima. Osim toga, ima očuvane velike površine pod šumama. Bukove sastojine u okviru kojih je izdvojeno nekoliko prašumskih rezervata. Ujedno, Kučajske planine su najveći nenaseljeni prostor u Srbiji.

Dosad je na području budućeg nacionalnog parka, po rečima naše sagovornice, zaštićeno 12 spomenika prirode, tri stroga rezervata prirode – Vinatovača, klisura Resave i Busovača, kao i jedan predeo naročite prirodne lepote.

– Pećine i drugi speleološki objekti, njih 150, posebno su blago ovog kraja, a najpoznatije su Velika Atula i Radoševa i Zlotska pećina – priča Petraš. – Iz bogatog geonasleđa izdvajaju se Lazarev kanjon, čuvena prerast Samar, uvala Rečke i Busovata. U čitavom području rastu stare, reliktne biljne vrste kao što su tisa, grab, bršljan, jorgovan… Stanište je 755 takozvanih biljnih taksona, što je petina ukupne flore naše zemlje, a čak 45 je u Crvenoj knjizi flore Srbije. Tu raste i srpska ramonda, cvet feniks čijim se nošenjem na reveru u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Planinska celina Kučaj-Beljanica, kaže naša sagovornica, dom je i za 23 odsto faune gmizavaca, 130 vrsta ptica i 70 odsto ukupne faune sisara. Među njima su i ris, vidra, mrki medved i vuk koji su na Crvenoj listi ugroženih kičmenjaka Srbije.

* Lazarev kanjon / Foto ZZPS / Dragan Bosnić

– Oblast novog nacionalnog parka, istovremeno je bogata i kulturno-istorijskim nasleđem, još od praistorije – naglašava Petraš. – U okolini Despotovca nađeni su najstariji ostaci ljudskih naseobina na ovim prostorima, a naselje u Zlotskoj pećini u kom su izrađivani nakit, alatke i oružje, postojalo je od četvrtog milenijuma pa do sedmog veka pre naše ere. Tu su i manastiri Manasija i Ravanica, ali i Senjski Rudnik, i Aleksandrov potkop, koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

ČEKAJU 20 GODINA

PRVA obimna istraživanja područja Kučaj-Beljanica urađena su još 1949. godine – kaže Dragana Petraš. – Tada su u tom kraju, zaštićeni i proglašeni i prvi spomenici prirode – Velika Atula i Radoševa pećina. Potonja obimna, višegodišnja istraživanja stručnjaka našeg Zavoda potvrdila su da planinska celina Kučaj-Beljanica poseduje osobine nacionalnog parka. A, sama ideja da to i zvanično postane, „provlači“ se dvadesetak godina.

SRPSKE PRAŠUME

PRAŠUME Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva – objašnjava naša sagovornica. – Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od metra.

J. MATIJEVIĆ 

Izvor: novosti.rs/27. maj 2017.

________________________________________________________________

 

VINATOVAČA, JEDINA PRAŠUMA U SRBIJI…

tamoiovde-logo (1)

Na Kučajskim planinama, u regionu Gornja Resava na istoku Srbije, leži jedina prašuma u našoj zemlju – Vinatovača. Nepoznata široj javnosti, Vinatovačka prašuma se prostire na 37 hektara i nalazi se na visini od 600 do 800 metara nadmorske visine.

vinatovaca

serbia.com, serbianoutdoor.com

Razlog tome što malo ljudi zna da u Srbiji postoji prašuma, leži upravo u činjenici da se do nje jako teško dolazi. Vinatovačom preovlađuju bukova stabla od kojih su neka stara i po tri veka i idu preko 40 metara u visinu.

Šumari i studenti Šumarskog fakulteta u Beogradu koji su jedni od retkih posetilaca prašume, tvrde da ljudska ruka nikad, ni na koji način nije uticala na izgled dugo skrivane Vinatovače.

Prašuma je pod zaštitom države najvišeg stepena, pa je tako ovde seča stabala i branje drugih biljaka ili gljiva strogo zabranjeno, a drvo koje se sruši usled neke prirodne nepogode ili od starosti, ostaje da leži na tom mestu. Ovaj specifični prirodni rezervat status prašume zaslužio je upravo zbog toga što je za njegov izgled vekovima zadužena isključivo majka priroda.

Kroz Vinatovačku prašumu stidljivo žubori leva pritoka reke Resave, potok Vinatovac koji se uklapa u netaknuto okruženje, a krasi je i pitoma divljač koju slučajni posetioci često imaju priliku da sretnu dok se slobodno kreće u neposrednoj blizini.

Izvor:kafenisanje

__________________________________________________________________________________

BAČIJE KOJIH VIŠE NEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Možda još samo u pesmi, ali na padinama Dubašnice i Vojale, nadomak borskog sela Zlot, nema više “100 ovaca- 300 jaganjaca“.

Naslovna-_5665-300x199 “Spala knjiga na tri slova“. Verovatno jedinu ovogodišnju Bačiju, zajedničko čuvanje seoskih ovaca, drže tri vremešna “čobančeta“: Vladimir i Ruža Nedeljković, sa po oko 70 godina, i vižljasta i krhka Miroslava Barzilović, koja je zakoračila u devetu deceniju.

DSC_5427-150x150Vreme kada je najveće selo “grada bakra“ imalo na hiljade ovaca i Bačije diljem Dubašnice, na istočnom delu Kučaja, na površini od skoro 100 kvadratnih kilometara, može se videti još samo na “Susretima sela“, gde se evociraju uspomene i baštini vlaška tradicija i kultura.

Ruza-Nedeljkovic-5413-212x300

Ruža Nedeljković

– Dolazi novo vreme, deca se dala na škole, a mi stari posustajeno. Pitanje je samo vremena kada više niko neće imati ovce da čuva, pa ni na ovaj način-kaže Ruža, čiji svakodnevni posao je da od tri dnevne muže mleko pretvori u kvalitetan i punomastan ovčiji sir, nadaleko čuven po kvalitetu.

 Vladimir, zvani Krajan, se ovim poslom bavi otkad je otišao u penziju, koju je stekao u “Srbija šumama“.  Tek što je doterao ovce sa prepodnevne paše, umoran i žedan , ali ga “ne drži mesto“. Skakuće i obleće oko nas i nutka nas onim što se na Bačiji zateklo. Dosadilo mu, valjda, samovanje sa ovcama, pa mu omilelo društvo.

– Tu, polovinom maja smo se okupili svi čije su ovce i izmerili čije daju koliko mleka. Pošteno i saglasno. Sada prvi sir, koliko mu pripada, uzima gazda čije su ovce na merenju dale najviše mleka, pa tako do poslednjeg, sa najmanje mleka. Svi dobiju svoj deo i sve se lepo složi- širi ruke Krajan iz Zlota i dodaje– Ma, zapričasmo se, a ja vas ne pitah hoćete li da prezalogajite? Ima svega, dao Bog, ima rakije, piva… Hoćete hladnu surutku, lekovita je, leči sve?

Miroslava-Barzilovic-5400-211x300

Miroslava Barzilović

Iako najstarija, Miroslava, koja je Nedeljkovićima “rod po trećem kolenu“, neumorno, metlom sačinjenom od vitkog obližnjeg pruća, vešto i temeljito mete obor za ovce. Kaže, nikada je niko nije “turio u novine“.

– Deco, nije mi ovaj posao težak, teže je po ceo dan čobanovati na suncu, po šumama, brdima i dolinama. Ovce su neumorne, samo negde jurcaju, a čobanin treba dobro da ih nahrani kako bi dale dosta mleka, zbog koga sav ovaj posao i radimouverava nas baka Miroslava, koja je, kaže, ceo život provela sa stokom i na poljoprivredi.

Spuštamo se niz planinu, za nama ostaje Bačija i blejanje ovaca. Možda od čistog vazdu i prelepe netaknute prirode, tek, tu negde, maštom stvorena, priviđa nam se i Muma paduri-šumska majka, u vlaškoj mitologiji najveća svetica i zaštitnica žena, a zašto ne i sve ređih čobana. Uskoro će i o Bačija ostati samo mit.

Izvor:bor-sve.net


DSC_5589-150x150 DSC_5618-150x150DSC_5654-150x150Naslovna-_5665-150x150DSC_5673-150x150



DSC_5421-300x199DNEVNA PAŠA-LITAR MLEKA

Ovogodišnja Bačija broji 85 ovaca, iz 7-8 zlotskih domaćinstava. Čobani dobijaju za čuvarinu po oko 30 evra po ovci, za celu sezonu , koja traje od maja do kraja septembra, pa se lako može izračunati čobanska plata. Skromno za celodnevni naporan posao, i skromnih 60-70 litara mleka dnevno. Domaćini napominju da su 15-tak ovaca “jalovice“ i da ne daju mleko, što, pak, znači da se po ovci dobije oko litar mleka dnevno.

DSC_5578-300x215“PLES S VUKOVIMA“

 Ima i vukova, ali i oni su proredili. Tu i tamo napadnu ovce, ili se tek pojave, koliko da se priča o njima prenese.

– Tu, pre koju godinu dva vuka su se ustremila na jednu moju ovcu. Hoće na moje oči da je odvuku. Šta sam drugo mogao, vrisnem, dignem galamu, i oni utekoše. Ne vole oni da se sretnu s nama, kako ni mi s njima-tu su negde, prate, vrebaju, ali beže od velike larme koju mi stvaramo-kaže Vladimir.

MOJE VREME U SISEVCU…

tamoiovde-logo

U prirodnom i čovekovom rukom kreiranom ambijentu,  kako bi udovoljio svim čulima našim, zaklonjen i ušuškan u prelepoj kotlini, na obroncima Kučajskih planina, vekuje Sisevac.

Do polovine 20.veka rudarsko (rudnik uglja) a danas, izazova i hvale vredno turističko mesto, 24 kilometara severoistočno od Ćuprije.

Šta je to zapravo što ovo mesto čini poželjnim, da  bi smo Ovde  proveli  recimo, makar jedan lep i ispunjen vikend?

Najpre, zaista predivan sveukupni ambijent, izuzetni mikroklimatski uslovi, opijajuća i okrepljujuća tišina, skoro idealni uslovi za odmor, ribolov, sportske i rekrativne aktivnosti ili tek samo (ne)obične  šetnje… Nogu pred nogu, s rukom u ruci…

tamoNaravno da neizostavno treba otići do manastira Sisojevac.

 Kako izvori kažu, ovo srednjevekovno zdanje podigao je monah Sisoje Sinatije, krajem 14.veka. Crkva je građena od sige i kamena peščara crvene i žućkaste boje.

Naravno, sudbina ovog, slična je sudbini drugih manastira srpskih-rušen i pustošen od strane tuđina, obnavljan pa ponovo pustošen.

Na sreću, danas je on u punom sjaju zahvaljujući potpunoj obnovi koja je izvršena osamdesetih godina 20.veka.

 potoc48daraOvde u Sisevcu izvire reka Crnica. Snažno vrelo ispod ogromne stene, potpuno, od krečnjaka bele vode! Otkud onda Crnica?

 Čista voda iz rečnog toka “hrani” nadaleko poznati ribnjak pastrmke, da bi nakon toga nastavila svoj tok kroz duboku i atraktivnu klisuru.

Neposredno kraj samog vrela Crnice, usred borove šume, nalazi se nekada reprezentativni hotel „Borje”. Kažem nekada, pošto on trenutno nije u funkciji. Šteta, koji god da je razlog u pitanju.

 iz-dubineNa, par stotina metara od ovog, na takođe izuzetnoj lokaciji ali u “punoj formi” je restoran sa sneštajem „Potočara”, koji pored izvanredne kuhinje i dobrog smeštaja poseduje i otvoreni bazen sa lekovitom, termomineralnom vodom.

U neposrednoj blizini je za pecaroše i u letnjem periodu kupače jezero, na čijoj se glatkoj površini ogledaju manastir i okolna brda.

 na-jezeru I eto najkraćeg mogućeg opisa ovog zaista slikovitog i prijatnog mesta, do kojeg se najudobnije stiže asfaltnim putem koji od Ćuprije vodi ka Senju, ali je moguće ovde doći i iz pravca Despotovca ili Paraćina. 

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME U LAZAREVOM KANJONU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Predeli Istočnog Kučaja završavaju se planinom Malinik, koja se izdiže nad selom Zlot ( 21 km zapadno od Bora). Na tom prostoru nalazi se najmonumentalniji i najimpresivniji oblik reljefa Kučaja, jedan od najdužih, najdubljih i najneprohodnijih kanjona  u Srbiji, koji  skoro po svim karakteristikama nadmašuje  daleko poznatiji slovenački Vintgar.

 LAZAREV KANJON

Sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna ( Demižlok, Mikulj i Vej ) i jedan izlazni krak ( Lazarev ). Usečen u debele krečnjačke stene, (u pravcu zapad-istok) sa južne strane  Malinika  a sa severne dubašničke kraške površi, okomitih, divljih litica, sa brojnim siparima, procepima, pećinama, izdvojenim velepnim stenama (“Kula”- stena visoka preko 140 metara, koju mogu da osvoje samo alpinisti), predstavlja remek-delo,vajano, klesano i oslikavano rukom prirodnih procesa, tokom ko zna koliko milenijuma. I koliku god retoričku ili fotografsku veštinu posedovali, prosto nije moguće iskazati niti preneti ni delić impresija TAMO.

A OVDE, jednostavno budete primorani da shvatite ko, šta i koliki ste… Razumete?

U najužim delovima ( ispod Koveja, severnog ogranka Malinika), širina kanjona iznosi samo tri do četiri metra, dubina dostiže i do 500 metara, a dužina sistema kanjona i njegovih sastavnica iznosi preko 9 km.

Ulaz u Lazarev kanjon nalazi se ispred Lazareve pećine, gde je neophodno učiniti poslednje pripreme, pred izazovnu, ali  za neupućene i prilično – opasnu avanturu.

To podrazumeva dobar proračun vremena, prikladnu odeću, obuću i opremu (najbolje planinarsku), dovoljno zaliha vode…

Pored opšteg, poseban oprez je neophodan u letnjem periodu, zbog velikog broja ovde prisutnih zmija otrovnica (najčešći je poskok, potom bakarna zmija).

Kanjon je skoro neprohodan. U njemu ne postoje pešačke staze, a teren je izuzetno težak zbog velikog broja krupnog stenja i oborenih stabala. Najneprohodniji deo nalazi se na 2,5 km od ulaza iz pravca Lazareve pećine, kod takozvanih „lonaca“, gde je sklop nekoliko ogromnih stena preprečio prolaz. Na ovom mestu jedini mogući prolaz je sa desne strane preko jednog dosta opasnog sipara.

U najužem delu kanjona nailazi se na seriju džinovskih lonaca , vodom ispunjenih virova, raspoređenih u dva visinska nivoa. Najveći lonac je dužine 7,5 m, širine 6,5 m i dubine 3 m. Celokupnoj atraktivnosti korita doprinose brojne kaskade koje se u kišnom periodu pretvaraju u bučne vodopade.

Vreme potrebno za prolazak kroz kanjon je duže od 8 sati.

Ono, što bih posebno napomenuo je,  da u ovu avanturu nikako ne treba kretati bez iskusnog vodiča. 

Bogatstvo područja koje je obuhvaćeno Spomenikom prirode „Lazarev kanjon“ (a i mnogo šire) prosto je nemerljivo i ne da se opisati u ovakvoj formi.

Najkraće moguće, pokušavam da samo pobrojim nekoliko izuzetnih vrednosti, čiji redosled navođenja ne rangira, niti određuje i njihovu međusobnu vrednost ili značaj.

Najpre, reč je o predelu izuzetnih prirodnih vrednosti. Bez dileme.

A njih čine:

-Spletovi krečnjačkih kanjonskih dolina impozantnih dimenzija i izrazitih morfoloških odlika i oblika.

-Brojni i značajni speleološki objekti ( na ovom prostoru je otkriveno više od 70 pećina i jama od kojih su najpoznatije i  najznačajnije Lazareva pećina(ovde) i Vernjikica).

– Pojave i procesi kraške cirkulacije voda , kao i značajni izvori (Zlotsko vrelo, Mikulj, Fontana Šojnji …).

Ništa manje  značajno od napred nabrojanog  – bogatstvo biljnog i životinjsko sveta.

Ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, što ga pozicionira među najznačajnije centre biodiverziteta na Balkanu.

Flora područja Lazarevog kanjona predstavlja skoro 20% flore Srbije, koje zahvata 0,02% teritorije iste, uz napomenu da još nisu istraženi teško pristupačni delovi kanjona. Ovde je zabeleženo 74 emdemskih vrsta (vrste koje žive samo na ograničenom prostoru) i 52 reliktne vrste, koje su zahvaljujući klimatskim i mikroklimatskim uslovima tu preživele ledeno doba i ostale do danas. Na ovom području nalazi se 26 vrsta sa spiska Crvene knjige flore Srbije.

Prisustvo 57 vrsta visokog i niskog drveća, te 27 vrsta žbunova, čini ga jednim od najznačajnijih evropskih centara diverziteta listopadnog drveća. Od biljnog sveta posebno treba izdvojiti  Ramondia serbika -vrstu ljubičice, koja postoji još od ledenog doba. 

Bogatstvo i raznovrsnost životinjskog sveta reprezentuje: 35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 8 vrsta vodozemaca i 9 vrsta gmizavaca. Na ulazu u kanjon, blizu Lazereve pećine, otkrivena je osolika muva – Merodon Albonigrum, nova vrsta za nauku a zabeleženo još 50 vrsta iz ovog roda insekata.

U pećinama ovog područja „stanuje“ 24 od 27 poznatih vrsta slepih miševa(ovde) registrovanih na Balkanu, 2 vrste pećinskih račića (Serbikus i Borus). Od vodozemaca izdvajaju se tri vrste mrmoljaka-tritona (od četiri registrovanih na Balkanu).

Zbog svega napred iznetog i još mnogo toga Ovde nepomenutog, Uredbom Vlade Republike Srbije, Lazarev kanjon stavljen je pod zaštitu  kao Spomenik prirode 1. kategorije.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME U LAZAREVOJ PEĆINI – 1.deo…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Nakon ponovnog uredjenja po projektu  Dr.Radenka Lazarevića,Lazareva pećina kod  Bora, posle nekoliko godina otvorena je za turističke posete.

Ovaj speleološki i arheološki dragulj Srbije konačno je uključen u turističku ponudu opštine Bor i Srbije sa perspektivom da postane značajan turistički motiv, kako zbog sopstvene tako i zbog atraktivnosti šireg i užeg područja.

Lazareva pećina se nalazi na istočnom obodu Južnog Kučaja, na izlazu iz fascinantnog Lazarevog kanjona (Uredbom Vlade RS stavljen pod zaštitu kao „spomenik prirode“ 1. karegorije).

Predstavlja jedinstven prirodni fenomen, koji se formirao u krečnjačkom humu Pripor visokom 55 metara. Spada u grupu izvorskih objekata- na svega sedam metara ispred ulaza u pećinu nalazi se jako kraško vrelo.

Pećina je sastavljena iz 2 nivoa kanala: starijeg suvog fosilnog i mladjeg rečno aktivnog.

Ukupna dužina ispitanih kanala iznosi preko osam km. a za turističko razgledanje uredjeno je oko 1.000 m.  

Pored velelepnih dvorana, pećinskih hodnika i ukrasa ova pećina je jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Srbiji, što je potvrdjeno rezultatima detaljnih arheoloških istraživanja, kao i jedno od najznačajnijih staništa slepih miševa (24 od registrovanih 27 vrsta na Balkanskom poluostrvu).

Saobraćajna dostupnost Lazareva pećine  je relativno dobra (do same pećine vodi asfaltni put) iz svih pravaca. Od Bora je udaljena 24, Beograda 235, Niša 186, Zaječara 35, Donjeg Milanovca 100 km.

-Ulaznica-200,00 dinara,

Tekst i foto: B. Stanković

____________________________________________________________________________________________