DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

Advertisements

VIDOVDANSKI-NOĆNI USPON NA RTANJ…

tamoiovde-logo

Planinarski klub „Šiljak“ iz Boljevca i ove godine organizuje  16. Vidovdanski uspon na Rtanj, koji se već niz godina, kao tradicionalna akcija Planinarskog saveza Timočkog regiona,  održava  u ovom periodu.

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Nakon okupljanja učesnika akcije u  odmaralištu Rtanj u noći između 24. i 25. juna, slede pripreme za uspon i  zvanično otvaranje akcije u 00:15 sati.

Polazak  na uspon južnom stranom planine, planiran je u 00:30 sati, stazom ukupne dužine 14,2 kilometra. Nakon četiri sata laganog hoda stiže se na vrh „Šiljak“.

Foto: Bora*S

Na samom vrhu Šiljak, učesnici akcije dočekuju svitanje koje donosi jedinstvenu atrakciju posmatrana izlaska sunca sa 1560 metara nadmorske visine.

Predviđeno vreme za boravak na vrhu planine je do 08:00 sati.

Od 08:00 do 11:00 sledi silazak sa planine i povratak u naselje Rtanj.

Nakon silaska sa planine, za sve učesnike akcije organizatori su uz  podršku Turističke organizacije Boljevac  obezbedili besplatan obrok.

Foto: Bora*S

Organizator 16. Vidovdanskog uspona na Rtanj, preporučuje potencijalnim učesnicima obaveznu opremu:

adekvatna obuća, voda, adekvatna i rezervna garderoba (poželjna i kabanica), naočare za sunce, zaštitna krema za sunce, overena planinarska i zdravstvena knjižica.

Takođe, organizator upozorava:

“ Vi učestvujete na sopstvenu odgovornost. Organizator zadržava pravo da otkaže uspon u slučaju vremenskih neprilika, pri čemu bi učešće bilo priznato i bila bi ponuđena alternativna rešenja.

Vodič uspona zadržava pravo da ne dozvoli uspon planinarima sa neodgovarajućom opremom, kao i da udalji sa uspona nedisciplinovane učesnike.

Organizator ne odgovara za eventualne povrede i nesrećne slučajeve izazvane samovoljom pojedinaca, nesreće izazvane zdravstvenim problemima koje učesnici nisu prijavili vodičima, kao i za nesreće izazvane pod uticajem alkohola i drugih nedozvoljenih sredstava.“

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Da, vidimo se na Rtnju !

Bora*S

__________________________________________________________________________

„Rtanj se nalazi u istočnoj Srbiji, na području Timočke krajine, nadomak Boljevca u istoimenoj ekološkoj opštini. Osnovna karakteristika ove karpatske planine je njen gotovo pravilan kupasti oblik, koji od davnina privlači znatiželju ljudi, predmet je raznih istraživanja, verovanja i legendi. Jednu od najlepših planina Srbije odlikuju povoljni mikroklimatski uslovi koji izuzetno deluju na zdravlje ljudi.

Bogatstvo koje nam je darovala priroda, sjedinjeno je u ambijentu planine Rtanj: endemske, autohtone biljke (rtanjski čaj na jugoistočnom potezu),samonikla jelova šuma i pašnjaci na severnim obroncima, lovišta (blizu 6.500 ha, srne i divlje svinje), obilje izvora pitke vode  („Akva Ultima“ je najsličnija čuvenoj francuskoj vodi „Evijant“).

Izvor: Turistička Organizacija Opštine Boljevac

 

Rtanjski vrh Šiljak (1565 m), kraškog reljefa, svojevrsni je prirodni fenomen.

Na vrhu Šiljak nalaze se ostaci kapele Sv. Đorđa sagrađene 1932, a osveštane 1986. Postoji inicijativa da se kapela obnovi. Legenda o zlatu, koja je vezana i za priče o dvorcu čarobnjaka, imala je za posledicu rušenje pomenute kapele na vrhu, koju je bolničarka Greta Minh podigla svom mužu Juliusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika na Rtnju. Rudnik kamenog uglja je bio otvoren 1903.godine, a postoje planovi za obnovu proizvodnje, pošto se rezerve procenjuju na 12 miliona tona. Zahvaljujući razvoju rtanjskog rudnika svojevremeno je osnovano i naselje Rtanj koje se nalazi na 640 metara nadmorske visine, a odatle put Boljevac- Rtanj, preko prevoja nastavlja ka Sokobanji.“

(Iz brošure „Rtanj- magična planina za odmor i rekreaciju“- TO Boljevac)

_______________________________________________________________________

 

KRČMA U PLANINI…

tamoiovde-logo

Ivanjica – Muke koje imaju vredni meštani Močioca lakše se podnose u društvu uz razgovor. A gde bi drugo podelili svoju ratarsku muku nego u kafani koja je ujedno jedina ustanova kulture u ovom mestu.

kafana-u-mociocimaKrčmarica Dušica Munitlak kaže da ne može da se zaradi od ovog posla, najviše ljudi ima praznikom i radnim danom.

Milanko Munitlak objasnio nam je kako teku zemaljski dani jednog seljaka u Močiocima.

Danas smo proveli ceo dan u kafani. Imalo je društva sedeli smo, pili nismo se zamerali. Odem kući namirim stoku, pa se vratim”, kaže Munitlak.

Ovi vedri seljani iako žive daleko u planinama ne kukaju uzdaju se u svojih deset nokata.

U dugim zimskim danima kadana “Kod Dušice” je za malobrojne meštane Močioca je biblioteka, pozorište ali i crkva u kojoj se najčešće mole bogu.

Izvor: Glas zapadne Srbije

_________________________________________________________________________________

 

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

tamoiovde-logo

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

dobri-djilda-800x445…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

r-v-058-e1476818810746-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

________________________________________________________________________________

GLINENI ZAMAK DOLINE IZ BAJKE…

tamoiovde-logo (1)

Novi hotel kao iz bajke otvara se u Transilvaniji

Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.

rum_hotNapravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.

Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.

Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.

Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.

Izvor: turistickisvet.com

________________________________________________________________________________

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

I VODA IM TEČE UZBRDO…

tamoiovde-logo

Podno Radan planine prostire se put koji se protivi zakonima fizike. Nauka tvrdi da je po sredi optička varka – ali malo ko u to može da poveruje

3-300x232

Teško da je optička varka – jasno se vidi da je uzbrdica

Na tridesetak metara dela asfaltne saobraćajnice kod sela Ivanje jasno se vidi da se proteže nizbrdica. Međutim, kada se tu zaustavi automobil, ugasi motor ili ostane na “leru”, vozilo samo od sebe kreće uzbrdo!

Za ovu neobičnu pojavu meštani sela na padinama Radan planine znaju već dve decenije, ali tek poslednjih godina znatiželjni ljudi u sve većem broju dolaze da se načude čudu.

Treće oko je prvi put o ovom fenomenu pisalo još 1996. godine…

Mnogi istraživači, amateri i profesionalci su vršili merenja, donosili specijalne libele i razne uređaje… a odlazili bez pravog razrešenja ove misterije i valjanog odgovora šta se zapravo dešava.

Meštani Ivanja, koji su i otkrili neobičnu pojavu, pričaju da su zbunjeni i na različite načine objašnjavaju fenomen, povezujući ga i sa blizinom Đavolje varoši. Vele i da, pored ovih neobičnih pojava na samom terenu, ljudi osećaju razne promene i da na njih deluje ovaj fenomen.

1-300x224

Gravitaciona anomalija – teg ide uzbrdo

U nekom periodu ljudi, koji se zateknu na ovoj deonici puta, osećaju se izgubljeno, a dosta meštana Ivanja ima ovakvo iskustvo.

– Svi koji dođu sa strane ovde su impresionirani – objašnjava Dragana Stanković iz Turističke organizacije Lebana. – Pored posete najatraktivnijoj lokaciji, Caričinom gradu, posetioci obavezno pitaju i gde nalazi ovaj sve popularniji put.

Profesor dr Pavle Premović, sa Katedre za geohemiju, kosmohemiju i astrohemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, koji je sa svojim saradnicima posetio ovu saobraćajnicu kod sela Ivanje, kaže da se ovde uočava fonomen kao da automobil “u praznom hodu” ide uzbrdo.

– Mada na prvi pogled to izgleda tako, suština je da je bočni nagib (niz brdo) na tom delu puta veći nego sam uspon puta (uzbrdo) – pojašnjava profesor Premović. – Automobil se kreće nizbrdo, bočnim nagibom, a izgleda kao da se kreće uzbrdo. To svako lako može da predstavi sebi ako uzme jedan pravougaoni papir pa ga postavi kao strmu ravan, s tim da mu bočni nagib nadole bude veći od strmine na gore.

22-300x236

Na misterioznoj deonici uvek ima istraživača i posmatrača…

Dragan Stojanović – Žika, urednik i voditelj popularne emisije “Promaja” niške “TV5”, predočava nam da je posle prvog obilaska puta podno Radan planine, još najmanje pet puta posetio ovu lokaciju.

– Kada sam prijateljima pričao o ovom fenomenu, mnogi su me gledali “belo” i smejali mi se – priča Stojanović. – Sa tim istim “nevernim Tomama” potom sam se obreo na ovom putu i uživao u njihovom zaprepašćenju. Verujem nauci ali i svojom očima, a tu mi se trenutno nešto ne slaže.

*
Kod sela Ivanje na planini Radan, kako tvrdi meštani, čak i voda teče uzbrdo u dužini od 250 metara. A ovi neobičnu pojavu sa automobilom, koji se takođe kreće uzbrdo, pojedini stručnjaci su nazvali “gravitaciona anomalija”.
M. Ristović

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

ŠUŠTE ČEMERNI, SLOMLJENI KURUZI…

tamoiovde-logo

 Jazavac pred sudom

Jazavac pred sudom je satira koju je Petar Kočić napisao 1903. godine u Beču za vrijeme studija, a objavljena je 1904. godine. Radnja počinje kada David Štrbac, bosanski seljak, dolazi u sud noseći u vreći jazavca s namjerom da ga tuži za pojedeni kukuruz.

c7f62898-e06d-4e1c-9a3c-5dd245a9cc7d

foto: emaze.com

SUDAC: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nijesi odma’ na njivi ubio?

DAVID: Kako sam budalast, more biti da bi’ i to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona. Ama, šta bi ti glavati gospodine, duljio, otez’o i natez’o: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!…

Neke godine, dok još nijesam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. U’vati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani!“ E, kad brani, nek mu i sudi, kad štetu počini!…

Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imao, pa mi ovaj lopov stra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi! Rek’o bi čo’jek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo (plače) samo sam tu njivicu kuruza im’o, pa…

PISARČIĆ (zajedljivo): A kako ti se zove njivica? To treba slavni sud da zna.

DAVID (tare suze): Čudnovato se, dijete, zove njivica. Zove se Ni Davidova, nicarska, nispa’ iska . Tako joj je ime i tako je, čini mi se, vođe u sudu zapisato.

SUDAC (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljano. Kako se to zove njivica? Ni Davidova, ni carska, nispa’ iska ? Kako to?

DAVID: E, tako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam iskrčio, pa velim: moja je. Oko te njivice carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe Markanovom točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije k’o kantarske kuke (C. Š .). To vele, ko piše: carska šuma. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, svakom li se danas odaje čast: carska šuma!

Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrč io, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Š uma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“

Sad dolazi spa’ija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrč io, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova, ni carska, ni spa’ijska. A ja bi’ rek’o da svijet u neku ruku ima pravo, jer ta njivica, kako ste čuli, nije ni moja, ni carska, ni spa’iska, već ovog prokletog lopova, a brezakonika!

Dok se mi ‘vamo svađamo i prepiremo čija je, a on se poistija sladi i deblja, što ‘no vele k’o šokački pratar. Zato vas molim i preklinjem, da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio…

SUDAC: Baš od mloge te nevolje oslobodio? Kako to?

DAVID: Da, da, od mloge me bijede i napasti oslobodio. Sve ću vam, gospodini moji, kazati po redu u zakonu. Imao sam sina. Snažno, mlado i vitko momče k’o jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima pogin’o. Snažno i vitko momče, ali naopako i zločesto, da bog milostivi sačuva! Uzeše ga u vojsku, poslaše ga u Grac i ja danu’ dušom.

Lani, oko Časni’ veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!“, lijepo ja jauknu’ od radosti, a žena i djeca zaplakaše. „Brate, kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti bogu i ljud’ma, da to carevina uzme sebi k’o reće kaz’ti, neku nagradu, jer ona je mene od napasti oslobodila.“

– Onda sam imao jednu kravu, dobru, debelu kravu. Od usta sam svoji’ otkid’o, pa sam njoj dav’o. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćerasta, da bog zakloni! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije, što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa me je posl’o da… Kako bi bilo da mi ti nesretnu kravu preteslimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „‘Vala, velim ja, carevini, koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma’!“

– Onda sam im’o čet’ri koze. Za turskog suda mirne k’o ovčice, a kad zastupi ukupacija, ošjetiše i one slobodu, bog i’ ubio, pa se ne daju snositi! Počne i’ ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kab’o, pa prolije vareniku. Doču jope’ nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi bog, Davide! Zdravo, mirno?!“ „Dobro, ‘vala bogu, kako si ti?“

Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju vareniku? Kako bi bilo da i’ predamo poreznom uredu, pa nek on š njima muči?“ „O, da dobre carevine, milostivi bože!“, zaneso’ se ja i lijepo jauknu’, od nekakve silne miline, a žena i djeca od velike radosti zajecaše. „Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, boga mi, čo’jek – ‘vala mu, ‘vala i njemu i premilostivoj carevini! – oćera nesretnice i oprosti me napasti.

– Od svega mala i imaća ostade mi još jedan prasac, ali zijanćerast i nesreća jedna! Potra kuruze, pojede tikve i misirače, sve pojede i proždra, da oprostite, k’o kakav šikucija. Napravim mu jarmac i metnem mu ‘vako k’o sad tebi (sklapa ruke i pokazuje na pisarč ića) i, ne budi primijenjeno, oko vrata, ali ne pomaže. Skočio svijet na me k’o na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čemu ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!“, viknu’ ja, pa ga zagrli, i poljubi’. „Dosta! Goni! ‘Vala ti, ‘vala i tebi i premilostivoj carevini, koja se ona za mene toliko brine? ‘Vala vam đe čuli i ne čuli!“

PISARČIĆ: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat diga’ u bunu i poša’ protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki.

DAVID (unosi se pisarčiću u oči): Ko? Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu? Drago moje dijete, vidim, pametan si i učevan si, ali nemoj me, tako ti carskog kruva, musavediti i bijediti kod ovog carskog suda! Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi’ glavu svoju položio za ‘vaj sud!… Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe!

Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigali bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva k’o u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš vidjeti u svijeta žirovine i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo šašavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…

PISARČIĆ: E, ta ti je, Davide, na mjestu.

jazavac_pred_sudom_izabrane_pripovijetkeDAVID: Svaka je moja, d’jete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni, ‘oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

SUDAC: Ti si, Štrbac, prava pravcata budala! Jazavca osuđivati! Ti si lud, čovječe!

DAVID (kao uvrijeđeno, ljutito): Nemoj ti, gospodine tako! Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma’: ti si lud, ti si budala…

Petar Kočić
Izvor teksta: 6yka.com

_________________________________________________________________________________

ZLATAR – PLANINA MITSKE PTICE…

tamoiovde-logo

Za one koji žele da pobegnu od grada i da se istinski odmore, Zlatar je pravi izbor! Sa velikim brojem sunčanih dana u godini, novom žičarom, prijatnom klimom, čarobnim Uvcem i ljubaznim domaćinima ova planina je pravi raj za ljubitelje prirode u bilo koje doba godine!
78945_uvac-kanjon-molitva--d.bosnic_af

Mesta za provod i izlaske ne postoje, te je Zlatar sušta suprotnost svom komšiji Zlatiboru!

81426_zlatar--d.bosnic_afUšuškane u borovini vikendice u planinskom stilu stidljivo čekaju na svoje posetioce, želje mira i tišine.

Najviši vrh Zlatara je Golo brdo (1627 metara) sa kog se pruža pogled na tamno zelene četinarske šume iz kojih ponegde izviru krovovi zaseoka, jedro zelene livade i zemljane puteve koji se negde u daljini gube vodeći ka manastiru Mileševa.

86701_manastir-mileseva--pedja86_afOvaj manastir je srednjovekovna zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sazidan u XIII veku. Njegove freske ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, dok je među njima najpoznatija Beli Anđeo.

Zimi kada pahulje prekriju guste četinarske šume i obronke, na Zlataru nastaje prava magija, koja uveseljava sve posetioce ove planine od najmlađeg od najstarijeg doba! Dovoljan broj dana sa snegom, blage padine i nova žičara idealne su za skijaše koji ne traže zahtevne staze.

68103_some-rights-reserved-by-nicholast_afU zimskom periodu gostima su na raspolaganju tri ski staze; ski staza kod hotela Panorama sa ski liftom dužine 420 metara, staza Briježđa od 1000m sa žičarom četvorosedešnicom i dečija staza kod hotela Centar, uz mogućnost iznajmljivanja ski opreme i časova skijanja za najmlađe.

Mešavina planinske i mediteranske klime, velika količina ozona, smola koja se luči iz četinarskih šuma, razređen vazduh, kao savršeno sklopljen mozaik doprinose smanjenu visokog krvnog pritiska, oporavku krvnih sudova kao i opštem poboljšanju stanja organizma, te je na predlog svetske kardiološke organizacije i Medicinskog fakulteta iz Beograda, ova planina je idealno mesto za lečenje kardiovaskularnih bolesnika.

88009_UvacPanorama002CW-1317804887_srbija_afU tu svrhu, na divnom uzvišenju oivčenom gustom šumom podignut je Rehabilitacioni centar Zlatar.

Biser Zlatara svakako je i Uvačko jezero koje se lenjo svesno svoje veličine ugnezdilo između obronaka okolnih planina. Ovde možete platiti vožnju katamaranom i upoznati se sa ovim ekološkim biserom Srbije!

Jezero prate proplanci sa niskim rastinjem koje postepeno postaje sve gušće i pretvara se u šumu, dok je sama obala nepristupačna.

Najlepši deo Uvca a ujedno i najslikaniji, je onaj gde jezero počinje da se sužava i krivuda, usecajući se u kopno kao dugačka zmija!

79214_beloglavi-sup_hlProstorom neprikosnoveno gospodari beloglavi sup, čija se brojnost sa svega nekoliko jedinki povećala na par stotina!

Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica.

Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, živi oko 50 godina a raspon krila joj je oko tri metara!

Zbog svoje lepote, moćnog izgleda, ali i načina života nosi epitet „mitske ptice.“

105810_IMG0688-1317306498_afUvac krije još jedan dragulj Ušačku pećinu kojoj se može pristupiti samo iz vode. Pećina je kanalima spojena sa Ledenom pećinom koje zajedno čine jedan od najvećih pećinskih sistema Srbije.

Obiđite i zaseok Štitkovo sa autentičnim kućama sagrađenim još u XIX veku koje su još uvek naseljene. Tu je i mala crkvica nastala na temeljima manastira iz XVII veka, a zbog istorijske vrednosti kuće i crkva nalaze se pod zaštitom države.

82124_zlatar-radijevici--d.bosnic_afPosetite manastirski konak sa crkvom brvnarom u Vodenim poljanama, popijte vodu sa nekog od mnogobrojnih izvora, probajte nadeleko poznati zlatarski sir, pitu od heljde i pršutu!

Zlatar ima mnogo toga da ponudi turistima a njegova čar je u tome što je ovo još uvek prostor gde priroda nadmoćno dominira nad pukim profitom.

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

RITUALNI RIBOLOV…

tamoiovde-logo

Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!

U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba.
Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.

Jezero-Antogo-e1448796991190-600x360Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.

Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.

U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.

Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.

ribolov-1Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.

Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.

Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf.rs, Pixelizam.com)

ČUVAR CARSKOG DRUMA…

tamoiovde-logo

SELO VRMDŽA – LEPOTE SRBIJE

 Kada prođete kroz selo Trgovište, zađete u atar Vrmdže, jednog od starih i mnogoljudnijih sela sokobanjske opštine, na planini RTANJ, počnete da se penjete između mozaika zatalasanih njiva. Na brdu, iznad njiva i nekoliko kuća, među borovima se nazire Crkva svete Trojice. A kada asvaltnim putem stignete u selo ugledaćete, okruženu kućama, visoku stenu poput štita.

c48f224888efd83a470a9b3f11aa38d6_L

Foto:serbia.com

Prvi put se naselje Vrmdža pominje u pisanim dokumentima u 3. veku. U središtu sela dominira Latin – grad, rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok.

U 6. veku grad je dograđivan kako bi se Vizantija branila od najezde slovenskih plemena.
Grad se, kasnije, pominje u 14. veku kao utvrđeno stanište bogatih vlastelina, koji su, u to vreme, trgovali sa trgovcima iz Dubrovnika.

Vrmdža se pominje i u turskim knjigama poreskih obveznika.

Ostala su dva zida starog utvrđenja i mnoge tajne. Seljaci svedoče da su nalazili široke rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti.

vrmdza_seloSa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.

Vrmdža – zvučna i čudna reč među imenima u „ličnim kartama“ naselja Istočne Srbije. A šta je zajedničko selu Vrmdža i Vrnjačkoj Banji, gradu koji narod zove Vrnjci? Zajedničko im je što njihova imena (Vrmdža i Vrnjci) kazuju da su to mesta sa mnogo izvora, reka i potoka, da su to mesta bogata vodom.

Naši ljudi, i danas, kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu. Znamo da ljude uvek privlače mesta, za koja možemo reći da su izvori zdravlja, snage i lepote.

vrmdza_crkvaCrkva svete Trojice, sagrađena je od tvrdog materijala 1818, a doziđivana je 1892. godine. Milisav Marković iz Knjaževca živopisao je ikono stas vrmdžanskog Božjeg hrama 1894. godine, dve decenije pre nego što će izraditi ikonostas u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji.

U narodu postoji priča da crkva datira iz 13. veka, da je tri puta paljena, da je sadašnja sagrađena na starim temeljima na manastirskom imanju, da je bogomolju, u vreme zuluma drugovernika Turaka, spasao „ferman“ turskog starešine iz Sokobanje, izdat u znak zahvalnosti za ozdravljenje sina, obolelog od sumanutosti.

Dok posmatrate bele kuće među voćnjacima, reći će Vam da je selo udaljeno od Sokobanje desetak kilometara, da se nalazi na 500 metara nadmorske visine, da je podeljeno na mahale ili „male“, da ima oko 200 domaćinstava sa oko 800 stanovnika, koji se pretežno bave poljoprivredom. Reći će Vam da selo ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, da ima uličnu rasvetu, da skoro svaka kuća poseduje telefonski priključak, ali da će i dobru čujnost imati i Vaš mobilni telefon.

Biće Vam zanimljiv govor Vrmdžana, taj karakteristični i prepoznatljivi glas u veoma starim prizrensko – timočkim govorima.

vrmdza_jezeroVrmaško jezero je, po kazivanju starih ljudi, nastalo posle strašne provale oblaka. Bujice su u udolinu sjurile gomile sena i njime zapušile duboku rupu u zemlji. Sada se voda u jezeru obnavlja sa malog nepresušnog izvora u blizini i od kiša i snegova. Jezero je okruženo nedirnutom prirodom i bogato je ribom.

Nedaleko od jezera , ispod brda, nalazi se Vrelo.Tu izvire Vrmaška (Pakle ška) reka. Ona ka selu teče kroz divnu klisuru. Na njoj je bilo mnogo vodenica, a neke i danas rade. Kroz selo protiče i druga rečica – Oravica.

Selo ima i nekoliko česama. Jedna od njih je, kažu, podignuta u doba Turaka. Šume iznad Vrmdže bogate su pečurkama, jagodama, kupinama, drenjinama, lekovitim biljem. Nadaleko je čuven rtanjski čaj.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

RETKA BILJKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo

Vlasinska rosulja

Vlasinska rosulja je retka biljna vrsta. To je biljka mesožderka.

e4210687fa864c72dcbfd1fbb3f624b2_XLNekada su pod njom bila čitava polja. Gazilo se po njoj kao po prirodnom tepihu. Danas rosulja „beži“ pred naletom hemije.

Sadnja semenskog krompira koji ovde uspeva uz upotrebu pesticida i drugih hemijskih sredstava deluje pogubno na ovu biljku.

Javlja se na mestima osiromašenim mineralnim materijama, pa to nadoknađuje proteinskom ishranom — digestijom životinja.

Hvata ih pomoću listova na kojima su žlezde koje prave lepljivu tečnost na koje se potom zalepi insekt.

Rosulja nije velika biljka. Pravi rozetu od nekoliko listova. Gornji deo svakog lista te biljke lako je prekriven izraslinama poput dlaka koje ispuštaju sladunjavu tečnost primamljivu za insekte.

Ta tečnost liči na rosne kapi što svetlucaju kad na njih padnu sunčevi zraci, te je zato biljka i dobila ime „rosulja“.

Čim neki insekt dotakne jednu jedinu dlakastu izraslinu, nema mu više spasa. Tog istog trenutka sve ostale dlakaste izrasline počinju da se savijaju ka središtu lista, sklapajući se oko insekta sve dok ga sasvim ne poklope. Tečnost koju biljka izlučuje natapa insekta i odmah započinje varenje.

Posle dva dana insekt je svaren, dlakasti pipci se opet otvore i spremno čekaju na novu žrtvu.

Vlasinska rosulja ne može da bude presađena u neki drugi deo Srbije. Ona je tu starosedelac.

Izvor:srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ:Kako sam se odlučila za život u planini

Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625533

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625534

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji.Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625535

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom. Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI SA SUVE PLANINE…

tamoiovde-logoDivlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?

Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.

Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.

„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.

Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.

„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.

Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.

Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.

Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.

Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.

Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.

Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.

Izvor: b92.net/Tanjug

_______________________________________________________________________________