KRČMA U PLANINI…

tamoiovde-logo

Ivanjica – Muke koje imaju vredni meštani Močioca lakše se podnose u društvu uz razgovor. A gde bi drugo podelili svoju ratarsku muku nego u kafani koja je ujedno jedina ustanova kulture u ovom mestu.

kafana-u-mociocimaKrčmarica Dušica Munitlak kaže da ne može da se zaradi od ovog posla, najviše ljudi ima praznikom i radnim danom.

Milanko Munitlak objasnio nam je kako teku zemaljski dani jednog seljaka u Močiocima.

Danas smo proveli ceo dan u kafani. Imalo je društva sedeli smo, pili nismo se zamerali. Odem kući namirim stoku, pa se vratim”, kaže Munitlak.

Ovi vedri seljani iako žive daleko u planinama ne kukaju uzdaju se u svojih deset nokata.

U dugim zimskim danima kadana “Kod Dušice” je za malobrojne meštane Močioca je biblioteka, pozorište ali i crkva u kojoj se najčešće mole bogu.

Izvor: Glas zapadne Srbije

_________________________________________________________________________________

 

Advertisements

GLINENI ZAMAK DOLINE IZ BAJKE…

tamoiovde-logo (1)

Novi hotel kao iz bajke otvara se u Transilvaniji

Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.

rum_hotNapravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.

Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.

Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.

Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.

Izvor: turistickisvet.com

________________________________________________________________________________

RITUALNI RIBOLOV…

tamoiovde-logo

Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!

U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba.
Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.

Jezero-Antogo-e1448796991190-600x360Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.

Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.

U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.

Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.

ribolov-1Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.

Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.

Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf.rs, Pixelizam.com)

ČUVAR CARSKOG DRUMA…

tamoiovde-logo

SELO VRMDŽA – LEPOTE SRBIJE

 Kada prođete kroz selo Trgovište, zađete u atar Vrmdže, jednog od starih i mnogoljudnijih sela sokobanjske opštine, na planini RTANJ, počnete da se penjete između mozaika zatalasanih njiva. Na brdu, iznad njiva i nekoliko kuća, među borovima se nazire Crkva svete Trojice. A kada asvaltnim putem stignete u selo ugledaćete, okruženu kućama, visoku stenu poput štita.

c48f224888efd83a470a9b3f11aa38d6_L

Foto:serbia.com

Prvi put se naselje Vrmdža pominje u pisanim dokumentima u 3. veku. U središtu sela dominira Latin – grad, rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok.

U 6. veku grad je dograđivan kako bi se Vizantija branila od najezde slovenskih plemena.
Grad se, kasnije, pominje u 14. veku kao utvrđeno stanište bogatih vlastelina, koji su, u to vreme, trgovali sa trgovcima iz Dubrovnika.

Vrmdža se pominje i u turskim knjigama poreskih obveznika.

Ostala su dva zida starog utvrđenja i mnoge tajne. Seljaci svedoče da su nalazili široke rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti.

vrmdza_seloSa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.

Vrmdža – zvučna i čudna reč među imenima u „ličnim kartama“ naselja Istočne Srbije. A šta je zajedničko selu Vrmdža i Vrnjačkoj Banji, gradu koji narod zove Vrnjci? Zajedničko im je što njihova imena (Vrmdža i Vrnjci) kazuju da su to mesta sa mnogo izvora, reka i potoka, da su to mesta bogata vodom.

Naši ljudi, i danas, kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu. Znamo da ljude uvek privlače mesta, za koja možemo reći da su izvori zdravlja, snage i lepote.

vrmdza_crkvaCrkva svete Trojice, sagrađena je od tvrdog materijala 1818, a doziđivana je 1892. godine. Milisav Marković iz Knjaževca živopisao je ikono stas vrmdžanskog Božjeg hrama 1894. godine, dve decenije pre nego što će izraditi ikonostas u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji.

U narodu postoji priča da crkva datira iz 13. veka, da je tri puta paljena, da je sadašnja sagrađena na starim temeljima na manastirskom imanju, da je bogomolju, u vreme zuluma drugovernika Turaka, spasao „ferman“ turskog starešine iz Sokobanje, izdat u znak zahvalnosti za ozdravljenje sina, obolelog od sumanutosti.

Dok posmatrate bele kuće među voćnjacima, reći će Vam da je selo udaljeno od Sokobanje desetak kilometara, da se nalazi na 500 metara nadmorske visine, da je podeljeno na mahale ili „male“, da ima oko 200 domaćinstava sa oko 800 stanovnika, koji se pretežno bave poljoprivredom. Reći će Vam da selo ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, da ima uličnu rasvetu, da skoro svaka kuća poseduje telefonski priključak, ali da će i dobru čujnost imati i Vaš mobilni telefon.

Biće Vam zanimljiv govor Vrmdžana, taj karakteristični i prepoznatljivi glas u veoma starim prizrensko – timočkim govorima.

vrmdza_jezeroVrmaško jezero je, po kazivanju starih ljudi, nastalo posle strašne provale oblaka. Bujice su u udolinu sjurile gomile sena i njime zapušile duboku rupu u zemlji. Sada se voda u jezeru obnavlja sa malog nepresušnog izvora u blizini i od kiša i snegova. Jezero je okruženo nedirnutom prirodom i bogato je ribom.

Nedaleko od jezera , ispod brda, nalazi se Vrelo.Tu izvire Vrmaška (Pakle ška) reka. Ona ka selu teče kroz divnu klisuru. Na njoj je bilo mnogo vodenica, a neke i danas rade. Kroz selo protiče i druga rečica – Oravica.

Selo ima i nekoliko česama. Jedna od njih je, kažu, podignuta u doba Turaka. Šume iznad Vrmdže bogate su pečurkama, jagodama, kupinama, drenjinama, lekovitim biljem. Nadaleko je čuven rtanjski čaj.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

HAJDEMO U PLANINE…

tamoiovde-logo

SVEST O ZNAČAJU PLANINA

Planeta danas slavi svetski dan čistih planina!

Čistoća i očuvanost planina su nam potrebni i više nego što smo mi toga zaista svesni.

Na to nas podseća važan dan u godini – Svetski dan čistih planina. 

1411737999na1Svetski dan čistih planina, već više od 20 godina obeležava se 26. septembra.

Ovo je prilika da se stvori svest o značaju planina za život, da se istaknu mogućnosti i ograničenja u njihovom očuvanju i da se stvore partnerstva koja će doprineti pozitivnim promenama.

Ovaj dan obično se obeležava obavljanjem ekoloških aktivnosti poput akcija čišćenja, poseta prirodi i planinarenja.

Planine su izuzetno važne za održavanje života na našoj planeti. One nam obezbeđuju kiseonik, vodu za piće, pružaju dom brojnim biljnim i životinjskim vrstama, dele sa nama svoju lepotu.

planina2Planine zauzimaju oko petine kopna i obezbeđuju egzistenciju desetine ljudske populacije.

Zbog svojih prirodnih resursa čovek je vekovima iskorišćavao i zloupotrebljavo planine.

Danas planinama prete nove opasnosti od globalizacije, urbanizacije i masovnog turizma.

Naime, posebno su ugroženi izvori pijaće vode koji izviru u planinama, a od kojih zavisi više od polovine ljudske populacije.

Klimatske promene takođe ugrožavaju njihova prirodna bogatstva.

Sada je pravi trenutak da reagujete kako biste pomogli očuvanju planina.

Učlanite se u najbliže planinarsko društvo, informišite se o planinarenju, provodite svoje vikende u planinama i ponovno se povežite s prirodom.

Tako ćete i sami dati svoj doprinos očuvanju čistih planina.

Izvor:zivotinje.rs

____________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE: FotoPlus


Priredio:Bora*S

PLANINA OD ŽADA…

tamoiovde-logo
JADE MOUNTAIN RESORT Hotel 5***** – Soufriere, Sveta Lucija, Karibi

Sveta Lucija je magično ostrvo na granici Atlantika i Karipskog mora. Čuveno je po lepoti krajolika koji su postali sinonim za avanturu i egzotiku, a pre svega za idiličnu predstavu romantike.

215-e1356629677704

Upravo se na ovom ostrvu uzdiže hotel koji se poslednjih godina opisuje kao utočište od civilizacije i najlepša oaza Kariba.

109-e1356629759909

154-682x1024Planina od žada, kako u prevodu glasi naziv hotela Jade Mountain Resort nalazi se na padinama kraja i gradića Soufriere, poznatog po netaknutoj džungli i veličanstvenom pogledu na Piton planine.

Vrhovi ove planine, sa prizorom magično plavog mora, postali su simbol ostrva, pa i čitavog Karipskog arhipelaga.

Krase ih brojni vodopadi i staze koje odišu neverovatnom tropskom egzotikom.

Nije ni čudo da je hotel, čije su gostinske sobe pogledom usmerene ka ovim veličanstvenim vrhovima, zaslužio epitet hotelskog raja i luksuza.

95Hotel je izgrađen 2007. godine, a motiv njegovog podizanja bila je upravo lokacija. Sačinjen od 24 apartmana smeštenih u terasasto postavljenim vilama, hotel krije odaje koje od pogleda na more ne dele prozori ili zidovi.

Svaki apartman poseduje bazen i otvoren prostor, direktan dodir prirode i mirisa mora.

135-e1356628027192Na samom vrhu rizorta nalazi se panoramska terasa koja je vremenom postala najlepši vidikovac Svete Lucije. Do apartmana vode mostići, kamene staze, navodeći pogled ka zdanjima koja su zbog prirodnog materijala i rastinja postala sastavni deo izgleda džungle.

Piton planine zaštićene su kao svetska kulturna baština od strane UNESCO-a. Sačinjene su od dva vrha – Velikog i Malog Pitona, visokih 786 i 739 metara.

Nekada davno bile su utočište odbeglim robovima, odakle su se branili od napada plaćenika robovlasnika.

Istinita je i priča da su robovlasnici zbog osvete na planine doneli zmije koje su odbegli robovi, srećom, ubili. Inače, na ostrvu Sveta Lucija živi samo jedna vrsta neotrovne zmije. Zabavno zvuči da na planini već vekovima slobodno raste marihuana.

BESPLATNO VENČANJE

164-e1356627771579Venčajte se besplatno u hotelu Jade Mountain Resort. Parovi koji se odluče da se tokom avgusta i septembra ove godine venčaju u ovom hotelu, dobiće besplatno venčanje samo pod uslovom da uplate boravak od minimum 5 noćenja.

Besplatno se dobija prisustvo sudije matičara, čitava pravna i papirološka procedura, uključujući izdavanje venčanog lista, odabir lokacije, dekoracije, usluge koordinatora venčanja, bidermajer, svadbeni luk, svadbena torta, šampanjac, dekorisani sto sa njami đakonijama i još mnogo toga.

813Od samog otvaranja hotel je postao stecište gostiju sa „A liste”, naročito poznatih zvezda, a o njemu se najviše pričalo nedavno, nakon smrti pop zvezde Ejmi Vajnhaus, koja je upravo ovde provela svoje poslednje romantično putovanje sa izabranikom svog srca.

412Osoblje hotela prepričavalo je da je čuvena pevačica bila naročito oduševljena bazenima i njihovim bojama. Bazeni su prekriveni obojenim keramičkim i kristalnim pločicama, koje su u svim bazenima dizajnirane u uvek drugačijim šarama.

U podnožju uzvišenja nalazi se plaža površine preko 600 ari, a samo imanje nazvano je Anse Chastanet. Hotel je podigao arhitekta Nick Troubetzkoy čija je filozofija bila da „gradi u harmoniji sa karipskom prirodom”.

126-e1356628229743Proteklih godina ovde su snimani brojni poznati TV sadržaji, kao i finale jednog od najgledanijih američkih reality TV programa Neženja (The Bachelor).

U finalnoj epizodi navedenog serijala glavni junak je obavio prosidbu upravo na glavnoj terasi hotela.

Inače, Jade Mountain Resort je idealno mesto za romantične prosidbe i venčanja.

127-e1356628524300
Uobičajena cena noćenja u hotelu je, recimo, tokom ovog proleća oko 1100 evra, a gostima se preporučuje paket od 5 romantičnih noći koje su tematski posvećene crvenim ružama.

Naime, tokom boravka gosti se daruju buketima crvenih ruža, u količinama koje verovatno do tada nikada nisu ni videli.

611-e1356628655313511

 

 

 

 

 

 

__________________________________________________________________________________

Columbo likes:
711-e1356628293847Noću je hotel osvetljen drugačije nego što smo navikli.

Fasada rizorta nije osvetljena već raznobojna svetlost dolazi iz privatnih bazena u apartmanima.

Ovim načinom osvetljenja hotel noću izgleda naročito bajkovito, a srećnici koji ga u večernjim satima posmatraju sa pučine mora, opisuju ga kao „neodoljivi šareni svet skriven u džungli“.

 A sada reality:
145-e1356628405795Svi apartmani u hotelu su različiti, prostiru se na površini od 450 do 900 m², ali imaju nekoliko zajedničkih osobina: nema staklenih prozora, svi pogledi su usmereni prema Piton vrhovima i moru, gosti iz susednih apartmana vas ne mogu videti, kao ni vi njih.

Luskuzni apartmani podeljeni su u tri kategorije – „mesec, sunce i galaksija”.

Tokom godine cene boravka u ovom tropskom raju kreću se od 950 do 2.700 evra na dan.

1112
Tekst: Columbo, Photo: Jade Mountain Resort St.Lucia
Izvor:columbo.rs

__________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ:Kako sam se odlučila za život u planini

Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625533

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625534

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji.Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625535

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom. Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

ŠTA ME SE TIČE…

tamoiovde-logo

ŠTA ME SE TIČE

zzzz

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

11150563_1043850215643998_8514644790284549140_nRazorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

______________________________________________________________________________________

DOLINA REKE PČINJE…

tamoiovde-logo

Dolina reke Pčinje obiluje pejzažnim vrednostima, zato što se priroda ovde poigrala sa reljefnim oblicima.

img_1427175298_32c5_f

fotografija: mediaportal.rs/I.Markov

Dolina Pčinje pažnju privlači pre svega svojim klisurastim delovima i meandrima, ali i drugim prirodnim elementima koji se smenjuju kroz celu dolinu.

Njena najveća vrednost, složiće se mnogi, su pejzaži kojih zbog prirodne raznolikosti ima mnogo, ali se mogu i videti iz različtih lokacija. Šume, pašnjaci pa i sama reka Pčinja kreiraju uzbudljive pejzaže, ali ništa manje nisu uzbudljiva mesta sa kojih se pružaju vidikovci na te dinamične kreacije prirode.

Vidikovaca je mnogo i mogu se naći u nižim delovima potom na terasama i aluvijalnim ravnima, ali i sa vrhova planina koje je okružuju. Strmine koje su opkolile ovu dolinu čine je još posebnijom: Starac na zapadu, Ravni rid i padine Kozjaka na istoku, Crni krš, Vogance i Staračka kula na severu i masiv Kozjaka na jugu.

Grebeni ovih planina uokvirili su lepi predeo dolinje Pčinje koji se od 1996. godine nalazi pod zaštitom države.

_1427175282_b446_n

fotografija: superodmor.rs

Pčinja je inače reka nastala od više izvora u dolini planine Dukat, a protiče kroz Srbiju i Makedoniju.

Ona je leva pritoka reke Vardar i jedna od najzanačajnijih pritoka Egejskog sliva. Inače, ova reka se može podičiti titulom jedne od najčistijih u Srbiji i zbog toga je posebno pogodna za istraživanje životinjskog sveta kojim obiluje.

img_1427176457_cb46_f

fotogragija: zradovic.blogspot.com

Gornji tok ove reke skriva još jednu posebnost, a to je Prosečnik u narodnu poznat kao Vražji kamen.

Dolina reke Pčinje osim raznoraznim prirodnim oblicima bogata je i životinjskim svetom. Tako po ovim šumama i pašnjacima trčakraju gušter, grčki gušter, stepski smuk, daurska lasta, jastreb kokošar, kraktoprsti kobac ali i krupna divljač kao što su srna, divlja svinja, zec, lisica, jazavac, veverica i vuk, sivi i šumski puh.

img_1427175298_1b3e_f

fotografija: svetidimitrije.no

Dolina reke Pčinje u sebi skriva i kulturno istorijski spomenik iz XI veka. Reč je o kompleksu manastira Svetog Prohora Pčinjskog. Kako kažu predanja, podigao ga je u XI veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car.

Manastir radi kao kulturno – prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko – iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.
Gordana Ivković

Izvor:gost.rs

________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI SA SUVE PLANINE…

tamoiovde-logoDivlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?

Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.

Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.

„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.

Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.

„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.

Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.

Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.

Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.

Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.

Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.

Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.

Izvor: b92.net/Tanjug

_______________________________________________________________________________

KUKAVICA I VUČJANKA…

tamoiovde-logoPlanina Kukavica i kanjon reke Vučjanke

Kukavica
planina-kukavicaŠumovita planina Kukavica sa kanjonom reke Vučjanke, biser je juga Srbije.

Zbog živopisne prirode i vrednih spomenika istorije ova destinacija je raj za ljubitelje prirode i veliki turistički potencijal Srbije.

Planina Kukavica se prostire na jugoistoku Srbije na levoj obali Južne Morave ,u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. Prema zapadu je ograničena rekom Veternicom.

43131209Spada u Rodopske planine. Kukavica je velika planina koja se nalazi severno od Vranja i južno od Leskovca i padine joj se protežu do ovih gradova. Najviši vrh je Vlajna (1442 m), a slede ga Valjovska čuka (1207 m), Tumba (1192 m), Furnište (1370 m), Tikva (1405 m), Bukovska čuka (1386 m) i Orlova čuka (1306 m).

Venac ovih vrhova, sa dolinom Goleme reke, deli planinu na dva dela – severni, strmiji, deo je bez naselja dok se na južnom, blažem, delu javljaju sela. Na južnom delu planine, iznad Vranja, uzdižu se dva vrha Oblik (1310 m) i Grot (1327 m).

80602696Zbog svojih pravilnih, kupastih, oblika ova dva vrha planine Kukavice se ponekad navode kao zasebne planine.

Na obroncima Kukavice raste i raznovrsno lekovito bilje. Mnogi poznavaoci tog dela Srbije smatraju ovu planinu pravim draguljem, a kao njenu veliku prednost ističu čist vazduh i živopisnu, netaknutu prirodu.

kukavica-e1370642649104Retka seoska naselja na padinama Kukavice sada su gotovo opustela, tek poneko domaćinstvo održalo se u ovoj planinskoj idili.

Nekada stočarski kraj, Kukavica je imala brojna pašnjake koje je, sredinom prošlog veka, vojska pošumila borom, smrčom i jelom. Tako se sada pored guste listopadne, uglavnom biukove, javljaju i delovi četinarske šume, dok su se pašnjaci zadržali samo u blizini naselja.

kukavica-2Listopadno drveće je samoniklo, dok su četinari veštački pošumljeni. Najpoznatija je zlatna bukva, koja je deo istoimenog prirodnog rezervata i ubraja se u najkvalitetnije drvo ove vrste u Srbiji.

Bogat biljni svet uslovljen je i bogatstvom vode koje na Kukavici ima na pretek. Mnoštvo izvora, potoka i rečica se spušta sa svih strana planine.“

vuc48dje-cropKanjon reke Vučjanke

„Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka Vučjanka, koja je usekla u stenje svoj kanjon, dubok 300 metara. Njeno korito puno je vodopada, slapova i virova, od kojih su najpoznatiji Đokini virovi.

62095953Izvire na oko 1100 metara nadmorske visine, duga je 18 kilometara i, ulazeći u dolinu uliva se u reku Veternicu.

Plahovita Vučjanka prava je blagodet za ovaj kraj.

Tokom letnjih žega postaje kupalište i mnogi u njenoj hladnoj vodi pronalaze osveženje. U donjem delu toka su brojne stare vodenice, koje i danas melju žito.

14 A poseban biser čitavog kompleksa koji čine planina Kukavica i reka Vučjanka je Hidrocentrala Vučje, druga u Srbiji, sagrađena 1903. godine, koja i sada proizvodi električnu energiju.

Jedna od blagodeti reke Vučjanke je i mekoća njene vode, zbog koje je krajem 19. i početkom 20. veka ovde i začeta tekstilna industrija.

Osnivači prve fabrike tekstila u obližnjem mestu Vučju, članovi porodice Teokarević, prepoznali su prednosti vode iz te reke, zbog čije se mekoće od vune u vučjanskim pogonima dobijao štof izuzetnog kvaliteta.

90297706Porodica Teokarević izgradila je tridesetih godina prošlog veka na obroncima Kukavice, na obali Vučjanke i svoju zadužbinu – crkvu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Ovaj praznik, koji se obeležava sedmog jula, ujedno je i slava Vučja.

Crkvena porta i sama varošica tog dana posebno ožive zbog brojnih gostiju koji tada pristignu iz okolnih mesta.

6Prema nekim pretpostavkama, na mestu gde je sada crkva nekada se nalazio stari hram, koji se povezuje sa junakom ovog kraja iz turskog doba, Nikolom Skobaljićem.

Po ovom junaku nazvan je i Skobaljić grad, utvrđenje s kraja 14. i početka petnaestog veka, na vrhu stenovitog grebena iznad kanjona, od koga su ostale ruševine.

kukavica6

 

Taj lokalitet, još jedna od vrednosti ovog kraja, proglašen je kulturnim dobrom.

Arheološka istraživanja na tom prostoru, vršena osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da je lokalitet višeslojan.

Pronađeni su fragmenti grnčarije iz perioda od trećeg do prvog veka pre nove ere.

br-od1_ieaaocwaIako se sa sigurnošću ne zna kako je Kukavica dobila ime, prema jednoj legendi, naziv potiče upravo iz vremena Turaka i velikog stradanja srpske vojske u boju na Kosovu, posle koga su srpske majke, udovice, sestre dugo kukale za poginulima.“

kukavica1
Izvor:mojgradleskovac.wordpress.com

TAJNE U CREPULJI…

tamoiovde-logoZABELEŽENO NA STAROJ PLANINI

Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše

zagrevanje

Foto Aca Đorđević

Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.

Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.

Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.

Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.

– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.

– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.

Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.

Kameno selo
Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.

Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.

Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša.
Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.

– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica.
Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.

Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.

Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.

Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari.
Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.

Svaka kuća drugačije
Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.

Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.

Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.

Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.

„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.

Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.

– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.

Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje:
– Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.

Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo.
Slavica Berić
—————————————–
Tri puta
U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.

Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…

Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).

Izvor:politika.rs (objavljeno: 22.12.2014)

___________________________________________________________________________________

UMETNOST PRIRODE…

tamoiovde-logoŠARENA PLANINA

imagesNe, ovo nije slika nekog apstraktnog umetnika.

Ovaj planinski masiv pravo je umetničko delo prirode i nalazi se na severozapadu Kine u provinciji Gansu.

Deo je Zangie Danksia Lendform geološkog parka (Zhangye Danxia Landform Geological Park) i od 2010. godine je pod zaštitom Uneska.

Zhangye-Gansu-Danxia-hills2_608x344U imenu masiva (Zhangye Danxia) Zhangye označava naziv mesta u kojem se on nalazi, dok je Danxia naziv za specijalnu vrstu stena od koje je izgrađen.

Neverovatne boje zbog kojih se drugačije naziva Šarena planina nastale su kao rezultat taloženja crvenog krečnjaka.

xo9jdtzmDejstvom vetra, kiše, oksidacijom minerala i hemijskih elemenata nastaju neobični i divni oblici u reljefu (prirodni stubovi, tornjevi, kotline, doline, vodopadi) najrazličitijih boja, oblika, teksture i veličine.

 

Zhangye_Danxia_LandformNa Zangie Danksiji kontrast između boja najintenzivniji je nakon kiše, a kada zlatni zraci zalazećeg sunca padnu na pejzaž i stvore senke, prizor oduzima dah.
Stvaranje ovog čuda trajalo je više od 24 miliona godina.

Colourful-rock-formations-in-the-Zhangye-Danxia-Landform-ChinaTaloženjem minerala i peska nastale su stene, koje su se blago i nezamislivo sporo talasale zbog sudaranja Evroazijske i Indo-australijske litosferne ploče.

Tako je nastao ovaj ‘zgužvani’ teren.

_________________________________________________________________________________

Elena Đorđević

Izvor:geografijagimnazijakgsasa

_________________________________________________________________________________