Nakon održane javne rasprave, uredbom Vlade Republike Srbije od 14. marta 2019. godine, Rtanj je stavljen pod zaštitu države kao poseban biodiverzitet istočne Srbije, dobivši tako zasluženi status „Specijalni rezervat prirode“.
Foto: Bora Stanković
Pre donošenja ove uredbe Rtanj je 1958. godine proglašen za strogi rezervat prirode i objekat geonasleđa Srbije.
Specijalni rezervat prirode podrazumeva da je Rtanj područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.
Rezervati prirode (Strogi i Specijalni)
Na osnovu Zakona o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010“, čl. 29), područja neizmenjenih prirodnih odlika sa reprezentativnim prirodnim ekosistemima štite se kao strogi rezervati prirode, odnosno područja sa neizmenjenom, ili neznatno izmenjenom prirodom od naročitog značaja zbog određenih karakteristika i prirodnih vrednosti gde, ukoliko je čovek prisutan, živi usklađeno sa prirodom, kao specijalni rezervati prirode.
Stručna i naučna istraživanja u ovim zaštićenim područjima vrše se na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, i uz prisustvo upravljača.
U strogom rezervatu prirode zabranjene su privredne i druge aktivnosti.
RTANJ-FOTO GALERIJA by TAMOiOVDE
Fotografije: Jordan Andrić
Rtanj je planina koja se nalazi u istočnoj Srbiji, oko 200 km jugoistočno od Beograda, nadomak Bolјevca. Pripada Karpatskim planinama, a najviši vrh Šilјak (1565m) predstavlјa prirodni fenomen kraškog relјefa.
Foto: Bora Stanković
Priredio: B. S.
Specijalni rezervat prirode „Rtanj“
Specijalni rezervat prirode „Rtanj” koji se prostire se na površini od 4 997 17 01 ha, nalazi se u istočnoj Srbiji, u jugozapadnom delu Karpatsko–balkanskog planinskog sistema, a administrativno pripada opštinama Sokobanja i Boljevac. U okviru prirodnog dobra izdvojene su tri zone različitog stepena zaštite.
Foto: Bora Stanković
Specijalni rezervat prirode „Rtanj” je područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.
Ova planina se odlikuje vrlo složenom geološkom građom, sa stenama različite starosti iz perioda paleozoika, mezozoika i kenozoika. Posebnu vrednost predstavlja specifičan reljef sa kupastim vrhom Šiljak i vrlo strmim padinama, kraškim reljefom sa dubokim jamama i različitim oblicima eshumiranog subkutanog krasa.
Složena geološka građa i različiti geomorfološki oblici odrazili su se na formiranje tla i razvoj flore i vegetacije izrazite originalnosti, a posebno na šumsku vegetaciju. Najnepristupačnije padine, ispod samog vrha Rtnja, obrastaju bukovo-jelove šume koje predstavljaju retku pojavu u ovom delu Srbije.
Vaskularna flora Srbije broji 3662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, a od toga je prema preliminarnim istraživanjima, u flori Rtnja zastupljeno gotovo 18%, odnosno 644 taksona. Pretpostavlja se da broj vrsta i podvrsta na području Specijalnog rezervata prirode „Rtanj“ nije konačan i da se može povećati za 150-200, što govori o značaju ovog relativno malog prostora u Srbiji.
Pašnjačke fitocenoze velike florističke raznovrsnosti, sa prisustvom endemičnih i reliktnih vrsta, predstavljaju jedan od najkarakterističnijih centara diverziteta istočne Srbije. Takođe, Rtanj je stanište vrsta koje se smatraju strogo zaštićenim vrstama u flori Srbije.
Na Rtnju, nalaze se vrste srpska ramonda, rtanjska metvica, kaćunak smrdljivi, kaćun, muški božur, alpska pavit, planinska sasa, velemun, kohova lincura. Navedene vrste zaštićene su kao strogo zaštićene vrste, a šumski ljiljan, kaćunak mali, stepski badem su zaštićene vrste.Samo na Rtnju raste izuzetno retka i endemična vrsta Nepeta rtanjensis. Od lekovitih vrsta izdvaja se i rtanjski čaj.
Rtanj, kao tipično planinsko stanište, karakteriše i prisustvo velikog broja vrsta ptica. Za sada je evidentirano 89 vrsta, što sigurno nije konačan broj. Gotovo polovina evidentiranih vrsta (45%) zaštićene su kao strogo zaštićene vrste – Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka, životinja i gljiva, dok su 93% (83 vrste) gnezdarice.
U fauni sisara planine Rtanj posebno se ističe fauna slepih miševa sa registrovanih 20 vrsta, što čini 2/3 ukupnog broja registrovanih vrsta slepih miševa Srbije. Iako su nacionalnim zakonodavstvom, sve vrste biljaka zaštićene kao strogo zaštićene vrste, značaj planine Rtanj ogleda se i u prisustvu tri vrste slepih miševa: veliki, mali i južni potkovičar, koji su na listi globalno ugroženih vrsta.
Vodotokovi podnožja planine Rtanj značajni su zbog prisustva autohtonih vrsta riba (potočna pastrmka, potočna mrena, krkuša…), dok su u Vrmdžanskom jezeru registrovane potpuno izolovane populacije riba, interesantne sa aspekta evolutivnih promena.
Prisustvo velikog broja predstavnika batrahofaune, kao i činjenica da se visokoplaninska vrsta – planinski mrmoljak, može pronaći po obodu planine, nedvosmisleno ukazuje da je područje planine Rtanj značajno stanište vodozemaca i gmizavaca. Istovremeno, stepska staništa Rtnja predstavljaju novi lokalitet u rasprostranjenju kratkonogog guštera na teritoriji Srbije, koji je zaštićen kao strogo zaštićena vrsta.
Ivanjica – Muke koje imaju vredni meštani Močioca lakše se podnose u društvu uz razgovor. A gde bi drugo podelili svoju ratarsku muku nego u kafani koja je ujedno jedina ustanova kulture u ovom mestu.
Krčmarica Dušica Munitlak kaže da ne može da se zaradi od ovog posla, najviše ljudi ima praznikom i radnim danom.
Milanko Munitlak objasnio nam je kako teku zemaljski dani jednog seljaka u Močiocima.
“Danas smo proveli ceo dan u kafani. Imalo je društva sedeli smo, pili nismo se zamerali. Odem kući namirim stoku, pa se vratim”, kaže Munitlak.
Ovi vedri seljani iako žive daleko u planinama ne kukaju uzdaju se u svojih deset nokata.
U dugim zimskim danima kadana “Kod Dušice” je za malobrojne meštane Močioca je biblioteka, pozorište ali i crkva u kojoj se najčešće mole bogu.
Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.
Napravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.
Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.
Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.
Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.
Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!
U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba. Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.
Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.
Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.
U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.
Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.
Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.
Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.
Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.
Kada prođete kroz selo Trgovište, zađete u atar Vrmdže, jednog od starih i mnogoljudnijih sela sokobanjske opštine, na planini RTANJ, počnete da se penjete između mozaika zatalasanih njiva. Na brdu, iznad njiva i nekoliko kuća, među borovima se nazire Crkva svete Trojice. A kada asvaltnim putem stignete u selo ugledaćete, okruženu kućama, visoku stenu poput štita.
Foto:serbia.com
Prvi put se naselje Vrmdža pominje u pisanim dokumentima u 3. veku. U središtu sela dominira Latin – grad, rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok.
U 6. veku grad je dograđivan kako bi se Vizantija branila od najezde slovenskih plemena. Grad se, kasnije, pominje u 14. veku kao utvrđeno stanište bogatih vlastelina, koji su, u to vreme, trgovali sa trgovcima iz Dubrovnika.
Vrmdža se pominje i u turskim knjigama poreskih obveznika.
Ostala su dva zida starog utvrđenja i mnoge tajne. Seljaci svedoče da su nalazili široke rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti.
Sa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.
Vrmdža – zvučna i čudna reč među imenima u „ličnim kartama“ naselja Istočne Srbije. A šta je zajedničko selu Vrmdža i Vrnjačkoj Banji, gradu koji narod zove Vrnjci? Zajedničko im je što njihova imena (Vrmdža i Vrnjci) kazuju da su to mesta sa mnogo izvora, reka i potoka, da su to mesta bogata vodom.
Naši ljudi, i danas, kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu. Znamo da ljude uvek privlače mesta, za koja možemo reći da su izvori zdravlja, snage i lepote.
Crkva svete Trojice, sagrađena je od tvrdog materijala 1818, a doziđivana je 1892. godine. Milisav Marković iz Knjaževca živopisao je ikono stas vrmdžanskog Božjeg hrama 1894. godine, dve decenije pre nego što će izraditi ikonostas u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji.
U narodu postoji priča da crkva datira iz 13. veka, da je tri puta paljena, da je sadašnja sagrađena na starim temeljima na manastirskom imanju, da je bogomolju, u vreme zuluma drugovernika Turaka, spasao „ferman“ turskog starešine iz Sokobanje, izdat u znak zahvalnosti za ozdravljenje sina, obolelog od sumanutosti.
Dok posmatrate bele kuće među voćnjacima, reći će Vam da je selo udaljeno od Sokobanje desetak kilometara, da se nalazi na 500 metara nadmorske visine, da je podeljeno na mahale ili „male“, da ima oko 200 domaćinstava sa oko 800 stanovnika, koji se pretežno bave poljoprivredom. Reći će Vam da selo ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, da ima uličnu rasvetu, da skoro svaka kuća poseduje telefonski priključak, ali da će i dobru čujnost imati i Vaš mobilni telefon.
Biće Vam zanimljiv govor Vrmdžana, taj karakteristični i prepoznatljivi glas u veoma starim prizrensko – timočkim govorima.
Vrmaško jezero je, po kazivanju starih ljudi, nastalo posle strašne provale oblaka. Bujice su u udolinu sjurile gomile sena i njime zapušile duboku rupu u zemlji. Sada se voda u jezeru obnavlja sa malog nepresušnog izvora u blizini i od kiša i snegova. Jezero je okruženo nedirnutom prirodom i bogato je ribom.
Nedaleko od jezera , ispod brda, nalazi se Vrelo.Tu izvire Vrmaška (Pakle ška) reka. Ona ka selu teče kroz divnu klisuru. Na njoj je bilo mnogo vodenica, a neke i danas rade. Kroz selo protiče i druga rečica – Oravica.
Selo ima i nekoliko česama. Jedna od njih je, kažu, podignuta u doba Turaka. Šume iznad Vrmdže bogate su pečurkama, jagodama, kupinama, drenjinama, lekovitim biljem. Nadaleko je čuven rtanjski čaj.
Čistoća i očuvanostplanina su nam potrebni i više nego što smo mi toga zaista svesni.
Na to nas podseća važan dan u godini – Svetski dan čistih planina.
Svetski dan čistih planina, već više od 20 godina obeležava se 26. septembra.
Ovo je prilika da se stvori svest o značaju planina za život, da se istaknu mogućnosti i ograničenja u njihovom očuvanju i da se stvore partnerstva koja će doprineti pozitivnim promenama.
Ovaj dan obično se obeležava obavljanjem ekoloških aktivnosti poput akcija čišćenja, poseta prirodi i planinarenja.
Planine su izuzetno važne za održavanje života na našoj planeti. One nam obezbeđuju kiseonik, vodu za piće, pružaju dom brojnim biljnim i životinjskim vrstama, dele sa nama svoju lepotu.
Planine zauzimaju oko petine kopna i obezbeđuju egzistenciju desetine ljudske populacije.
Zbog svojih prirodnih resursa čovek je vekovima iskorišćavao i zloupotrebljavo planine.
Danas planinama prete nove opasnosti od globalizacije, urbanizacije i masovnog turizma.
Naime, posebno su ugroženi izvori pijaće vode koji izviru u planinama, a od kojih zavisi više od polovine ljudske populacije.
Klimatske promene takođe ugrožavaju njihova prirodna bogatstva.
Sada je pravi trenutak da reagujete kako biste pomogli očuvanju planina.
Učlanite se u najbliže planinarsko društvo, informišite se o planinarenju, provodite svoje vikende u planinama i ponovno se povežite s prirodom.
Tako ćete i sami dati svoj doprinos očuvanju čistih planina.
JADE MOUNTAIN RESORT Hotel 5***** – Soufriere, Sveta Lucija, Karibi
Sveta Lucija je magično ostrvo na granici Atlantika i Karipskog mora. Čuveno je po lepoti krajolika koji su postali sinonim za avanturu i egzotiku, a pre svega za idiličnu predstavu romantike.
Upravo se na ovom ostrvu uzdiže hotel koji se poslednjih godina opisuje kao utočište od civilizacije i najlepša oaza Kariba.
Planina od žada, kako u prevodu glasi naziv hotela Jade Mountain Resort nalazi se na padinama kraja i gradića Soufriere, poznatog po netaknutoj džungli i veličanstvenom pogledu na Piton planine.
Vrhovi ove planine, sa prizorom magično plavog mora, postali su simbol ostrva, pa i čitavog Karipskog arhipelaga.
Krase ih brojni vodopadi i staze koje odišu neverovatnom tropskom egzotikom.
Nije ni čudo da je hotel, čije su gostinske sobe pogledom usmerene ka ovim veličanstvenim vrhovima, zaslužio epitet hotelskog raja i luksuza.
Hotel je izgrađen 2007. godine, a motiv njegovog podizanja bila je upravo lokacija. Sačinjen od 24 apartmana smeštenih u terasasto postavljenim vilama, hotel krije odaje koje od pogleda na more ne dele prozori ili zidovi.
Svaki apartman poseduje bazen i otvoren prostor, direktan dodir prirode i mirisa mora.
Na samom vrhu rizorta nalazi se panoramska terasa koja je vremenom postala najlepši vidikovac Svete Lucije. Do apartmana vode mostići, kamene staze, navodeći pogled ka zdanjima koja su zbog prirodnog materijala i rastinja postala sastavni deo izgleda džungle.
Piton planine zaštićene su kao svetska kulturna baština od strane UNESCO-a. Sačinjene su od dva vrha – Velikog i Malog Pitona, visokih 786 i 739 metara.
Nekada davno bile su utočište odbeglim robovima, odakle su se branili od napada plaćenika robovlasnika.
Istinita je i priča da su robovlasnici zbog osvete na planine doneli zmije koje su odbegli robovi, srećom, ubili. Inače, na ostrvu Sveta Lucija živi samo jedna vrsta neotrovne zmije. Zabavno zvuči da na planini već vekovima slobodno raste marihuana.
BESPLATNO VENČANJE
Venčajte se besplatno u hotelu Jade Mountain Resort. Parovi koji se odluče da se tokom avgusta i septembra ove godine venčaju u ovom hotelu, dobiće besplatno venčanje samo pod uslovom da uplate boravak od minimum 5 noćenja.
Besplatno se dobija prisustvo sudije matičara, čitava pravna i papirološka procedura, uključujući izdavanje venčanog lista, odabir lokacije, dekoracije, usluge koordinatora venčanja, bidermajer, svadbeni luk, svadbena torta, šampanjac, dekorisani sto sa njami đakonijama i još mnogo toga.
Od samog otvaranja hotel je postao stecište gostiju sa „A liste”, naročito poznatih zvezda, a o njemu se najviše pričalo nedavno, nakon smrti pop zvezde Ejmi Vajnhaus, koja je upravo ovde provela svoje poslednje romantično putovanje sa izabranikom svog srca.
Osoblje hotela prepričavalo je da je čuvena pevačica bila naročito oduševljena bazenima i njihovim bojama. Bazeni su prekriveni obojenim keramičkim i kristalnim pločicama, koje su u svim bazenima dizajnirane u uvek drugačijim šarama.
U podnožju uzvišenja nalazi se plaža površine preko 600 ari, a samo imanje nazvano je Anse Chastanet. Hotel je podigao arhitekta Nick Troubetzkoy čija je filozofija bila da „gradi u harmoniji sa karipskom prirodom”.
Proteklih godina ovde su snimani brojni poznati TV sadržaji, kao i finale jednog od najgledanijih američkih reality TV programa Neženja (The Bachelor).
U finalnoj epizodi navedenog serijala glavni junak je obavio prosidbu upravo na glavnoj terasi hotela.
Inače, Jade Mountain Resort je idealno mesto za romantične prosidbe i venčanja.
Uobičajena cena noćenja u hotelu je, recimo, tokom ovog proleća oko 1100 evra, a gostima se preporučuje paket od 5 romantičnih noći koje su tematski posvećene crvenim ružama.
Naime, tokom boravka gosti se daruju buketima crvenih ruža, u količinama koje verovatno do tada nikada nisu ni videli.
Columbo likes: Noću je hotel osvetljen drugačije nego što smo navikli.
Fasada rizorta nije osvetljena već raznobojna svetlost dolazi iz privatnih bazena u apartmanima.
Ovim načinom osvetljenja hotel noću izgleda naročito bajkovito, a srećnici koji ga u večernjim satima posmatraju sa pučine mora, opisuju ga kao „neodoljivi šareni svet skriven u džungli“.
A sada reality: Svi apartmani u hotelu su različiti, prostiru se na površini od 450 do 900 m², ali imaju nekoliko zajedničkih osobina: nema staklenih prozora, svi pogledi su usmereni prema Piton vrhovima i moru, gosti iz susednih apartmana vas ne mogu videti, kao ni vi njih.
Luskuzni apartmani podeljeni su u tri kategorije – „mesec, sunce i galaksija”.
Tokom godine cene boravka u ovom tropskom raju kreću se od 950 do 2.700 evra na dan.
ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ: Kako sam se odlučila za život u planini
„Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.
Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.
Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.
Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.
„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.
Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.
Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.
Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.
Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“
Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.
Foto: Dalibor Danilović
Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.
Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.
Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.
Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.
Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.
Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji. Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.
Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.
Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.
Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.
Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.
A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.
Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.
Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.
U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.
Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.
Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.
Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.
Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.
Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.
Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.
Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.
Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.
Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.
Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.
Foto: Dalibor Danilović
Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom.
Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.
Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.
Šta se mene ili koga još tiče što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca, snega na planinama, šafrana, i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?
Šta nas se tiče, što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije, propasti u more, što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima, što će nastati kibernetičko planetarno carstvo, što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?
Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati vreva sveta i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.
Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.
Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima. I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.
Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi
Razorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.
U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.
Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.
– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.
Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.
I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.
– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.
Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.
Dolina reke Pčinje obiluje pejzažnim vrednostima, zato što se priroda ovde poigrala sa reljefnim oblicima.
fotografija: mediaportal.rs/I.Markov
Dolina Pčinje pažnju privlači pre svega svojim klisurastim delovima i meandrima, ali i drugim prirodnim elementima koji se smenjuju kroz celu dolinu.
Njena najveća vrednost, složiće se mnogi, su pejzaži kojih zbog prirodne raznolikosti ima mnogo, ali se mogu i videti iz različtih lokacija. Šume, pašnjaci pa i sama reka Pčinja kreiraju uzbudljive pejzaže, ali ništa manje nisu uzbudljiva mesta sa kojih se pružaju vidikovci na te dinamične kreacije prirode.
Vidikovaca je mnogo i mogu se naći u nižim delovima potom na terasama i aluvijalnim ravnima, ali i sa vrhova planina koje je okružuju. Strmine koje su opkolile ovu dolinu čine je još posebnijom: Starac na zapadu, Ravni rid i padine Kozjaka na istoku, Crni krš, Vogance i Staračka kula na severu i masiv Kozjaka na jugu.
Grebeni ovih planina uokvirili su lepi predeo dolinje Pčinje koji se od 1996. godine nalazi pod zaštitom države.
fotografija: superodmor.rs
Pčinja je inače reka nastala od više izvora u dolini planine Dukat, a protiče kroz Srbiju i Makedoniju.
Ona je leva pritoka reke Vardar i jedna od najzanačajnijih pritoka Egejskog sliva. Inače, ova reka se može podičiti titulom jedne od najčistijih u Srbiji i zbog toga je posebno pogodna za istraživanje životinjskog sveta kojim obiluje.
fotogragija: zradovic.blogspot.com
Gornji tok ove reke skriva još jednu posebnost, a to je Prosečnik u narodnu poznat kao Vražji kamen.
Dolina reke Pčinje osim raznoraznim prirodnim oblicima bogata je i životinjskim svetom. Tako po ovim šumama i pašnjacima trčakraju gušter, grčki gušter, stepski smuk, daurska lasta, jastreb kokošar, kraktoprsti kobac ali i krupna divljač kao što su srna, divlja svinja, zec, lisica, jazavac, veverica i vuk, sivi i šumski puh.
fotografija: svetidimitrije.no
Dolina reke Pčinje u sebi skriva i kulturno istorijski spomenik iz XI veka. Reč je o kompleksu manastira Svetog Prohora Pčinjskog. Kako kažu predanja, podigao ga je u XI veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car.
Manastir radi kao kulturno – prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko – iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat. Gordana Ivković
Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.
Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.
„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.
Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.
„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.
Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.
Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.
Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.
Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.
Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.
Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.
Kukavica Šumovita planina Kukavica sa kanjonom reke Vučjanke, biser je juga Srbije.
Zbog živopisne prirode i vrednih spomenika istorije ova destinacija je raj za ljubitelje prirode i veliki turistički potencijal Srbije.
Planina Kukavica se prostire na jugoistoku Srbije na levoj obali Južne Morave ,u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. Prema zapadu je ograničena rekom Veternicom.
Spada u Rodopske planine. Kukavica je velika planina koja se nalazi severno od Vranja i južno od Leskovca i padine joj se protežu do ovih gradova. Najviši vrh je Vlajna (1442 m), a slede ga Valjovska čuka (1207 m), Tumba (1192 m), Furnište (1370 m), Tikva (1405 m), Bukovska čuka (1386 m) i Orlova čuka (1306 m).
Venac ovih vrhova, sa dolinom Goleme reke, deli planinu na dva dela – severni, strmiji, deo je bez naselja dok se na južnom, blažem, delu javljaju sela. Na južnom delu planine, iznad Vranja, uzdižu se dva vrha Oblik (1310 m) i Grot (1327 m).
Zbog svojih pravilnih, kupastih, oblika ova dva vrha planine Kukavice se ponekad navode kao zasebne planine.
Na obroncima Kukavice raste i raznovrsno lekovito bilje. Mnogi poznavaoci tog dela Srbije smatraju ovu planinu pravim draguljem, a kao njenu veliku prednost ističu čist vazduh i živopisnu, netaknutu prirodu.
Retka seoska naselja na padinama Kukavice sada su gotovo opustela, tek poneko domaćinstvo održalo se u ovoj planinskoj idili.
Nekada stočarski kraj, Kukavica je imala brojna pašnjake koje je, sredinom prošlog veka, vojska pošumila borom, smrčom i jelom. Tako se sada pored guste listopadne, uglavnom biukove, javljaju i delovi četinarske šume, dok su se pašnjaci zadržali samo u blizini naselja.
Listopadno drveće je samoniklo, dok su četinari veštački pošumljeni. Najpoznatija je zlatna bukva, koja je deo istoimenog prirodnog rezervata i ubraja se u najkvalitetnije drvo ove vrste u Srbiji.
Bogat biljni svet uslovljen je i bogatstvom vode koje na Kukavici ima na pretek. Mnoštvo izvora, potoka i rečica se spušta sa svih strana planine.“
Kanjon reke Vučjanke
„Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka Vučjanka, koja je usekla u stenje svoj kanjon, dubok 300 metara. Njeno korito puno je vodopada, slapova i virova, od kojih su najpoznatiji Đokini virovi.
Izvire na oko 1100 metara nadmorske visine, duga je 18 kilometara i, ulazeći u dolinu uliva se u reku Veternicu.
Plahovita Vučjanka prava je blagodet za ovaj kraj.
Tokom letnjih žega postaje kupalište i mnogi u njenoj hladnoj vodi pronalaze osveženje. U donjem delu toka su brojne stare vodenice, koje i danas melju žito.
A poseban biser čitavog kompleksa koji čine planina Kukavica i reka Vučjanka je Hidrocentrala Vučje, druga u Srbiji, sagrađena 1903. godine, koja i sada proizvodi električnu energiju.
Jedna od blagodeti reke Vučjanke je i mekoća njene vode, zbog koje je krajem 19. i početkom 20. veka ovde i začeta tekstilna industrija.
Osnivači prve fabrike tekstila u obližnjem mestu Vučju, članovi porodice Teokarević, prepoznali su prednosti vode iz te reke, zbog čije se mekoće od vune u vučjanskim pogonima dobijao štof izuzetnog kvaliteta.
Porodica Teokarević izgradila je tridesetih godina prošlog veka na obroncima Kukavice, na obali Vučjanke i svoju zadužbinu – crkvu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Ovaj praznik, koji se obeležava sedmog jula, ujedno je i slava Vučja.
Crkvena porta i sama varošica tog dana posebno ožive zbog brojnih gostiju koji tada pristignu iz okolnih mesta.
Prema nekim pretpostavkama, na mestu gde je sada crkva nekada se nalazio stari hram, koji se povezuje sa junakom ovog kraja iz turskog doba, Nikolom Skobaljićem.
Po ovom junaku nazvan je i Skobaljić grad, utvrđenje s kraja 14. i početka petnaestog veka, na vrhu stenovitog grebena iznad kanjona, od koga su ostale ruševine.
Taj lokalitet, još jedna od vrednosti ovog kraja, proglašen je kulturnim dobrom.
Arheološka istraživanja na tom prostoru, vršena osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da je lokalitet višeslojan.
Pronađeni su fragmenti grnčarije iz perioda od trećeg do prvog veka pre nove ere.
Iako se sa sigurnošću ne zna kako je Kukavica dobila ime, prema jednoj legendi, naziv potiče upravo iz vremena Turaka i velikog stradanja srpske vojske u boju na Kosovu, posle koga su srpske majke, udovice, sestre dugo kukale za poginulima.“
Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše
Foto Aca Đorđević
Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.
Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.
Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.
Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.
– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.
– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.
Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.
Kameno selo Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.
Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.
Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša. Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.
– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica. Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.
Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.
Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.
Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari. Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.
Svaka kuća drugačije Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.
Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.
Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.
Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.
„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.
Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.
– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.
Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje: – Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.
Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo. Slavica Berić —————————————– Tri puta U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.
Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…
Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).
Ovaj planinski masiv pravo je umetničko delo prirode i nalazi se na severozapadu Kine u provinciji Gansu.
Deo je Zangie Danksia Lendform geološkog parka (Zhangye Danxia Landform Geological Park) i od 2010. godine je pod zaštitom Uneska.
U imenu masiva (Zhangye Danxia) Zhangye označava naziv mesta u kojem se on nalazi, dok je Danxia naziv za specijalnu vrstu stena od koje je izgrađen.
Neverovatne boje zbog kojih se drugačije naziva Šarena planina nastale su kao rezultat taloženja crvenog krečnjaka.
Dejstvom vetra, kiše, oksidacijom minerala i hemijskih elemenata nastaju neobični i divni oblici u reljefu (prirodni stubovi, tornjevi, kotline, doline, vodopadi) najrazličitijih boja, oblika, teksture i veličine.
Na Zangie Danksiji kontrast između boja najintenzivniji je nakon kiše, a kada zlatni zraci zalazećeg sunca padnu na pejzaž i stvore senke, prizor oduzima dah. Stvaranje ovog čuda trajalo je više od 24 miliona godina.
Taloženjem minerala i peska nastale su stene, koje su se blago i nezamislivo sporo talasale zbog sudaranja Evroazijske i Indo-australijske litosferne ploče.
Lekovita gljiva, veoma tražena u Kini, izazvala je pravi bum na Tibetanskoj visoravni.
Ono što Silang traži puzeći, na 4.700 metara nadmorske visine na Tibetanskoj visoravni, izuzetno je neobično. Deo koji viri iz zemlje je sićušna gljiva bez šešira – samo mrki stručak, tanak kao šibica, koji štrči nekoliko centimetara iz blatnjavog tla.
Snimio: Majkl Jamašita
Po jedanaest sati dnevno, od početka maja do kraja juna, Silang Jengpi i njegova žena, kao i gomila njihovih rođaka i prijatelja, puze ovako duž planinskih obronaka i pročešljavaju tle pokriveno travom, granjem, cvećem i šašom u potrazi za skrivenim stručcima.
Kad ugleda gljivu, Silang vikne od radosti. A njegova žena Jengđin Namo odmah dotrči. Pomoću lopatice Silang opkopa gljivu i pažljivo je izvadi sa sve grumenom zemlje. A zatim četkicom očisti višak zemlje. Na njegovom dlanu se tada ukaže nešto što liči na svetložutu gusenicu.
Mrtva je, a na njenu glavu je, poput nekog roga, nakačena tanušna mrka gljivica. Silang tada iz džepa vadi crvenu plastičnu kesu u kakve se pakuje suva testenina. Stavlja svoj dragoceni nalaz unutra, zajedno sa drugim koje su on i žena iskopali, i pažljivo zamotava kesu. Silang ima 25, a njegova žena 21 godinu. Imaju jedno devojčicu. Gljive guseničarke predstavljaju znatan deo njihovog godišnjeg prihoda.
Širom Tibetanske visoravni ove gljive su potpuno izmenile seosku ekonomiju. Izazvale su zlatnu groznicu modernog doba. U stvari, kad sadržaj Silangove kese stigne u bleštave radnje Pekinga, njegova cena u zlatu može lako da bude više nego dvaput veća od njegove težine.
Ovu gljivu na Tibetu zovu jarca gunbu, što u prevodu znači ’letnja trava, zimski crv’, mada, tehnički gledano, nisu u pitanju ni trava ni crv. Reč je o podzemnoj larvi jedne od nekoliko vrsta noćnih leptira koja je zaražena sporama parazitske gljive Ophiocordyceps sinensis.
Gljiva pojede telo larve iznutra, jedino spoljna ljuštura ostane netaknuta. A kada dođe proleće, iz glave gusenice nikne mrki stručak zvani stroma. Ovaj proces odvija se jedino na plodnim visokoplaninskim livadama Tibetanske visoravni i Himalaja.
Svi dosadašnji pokušaji da se gljiva veštački uzgaja propali su.
Vekovima postoji verovanje da jarca gunbu ima čudotvorna lekovita i afrodizijačka svojstva. Legenda kaže da jakovi koji je pasu postaju deset puta jači. Jedan od najranijih opisa jarce potiče iz jednog tibetanskog teksta iz XV veka, čiji je naslov „Okean afrodizijačkih svojstava”, u kome se sa ushićenjem govori o „besprekornom blagu” koje pruža „nezamislive prednosti” onima koji ga konzumiraju. Samo ih nekoliko prokuvajte u čaju, skuvajte u čorbi ili ispržite u pečenoj patki i sve tegobe koje vas muče će nestati – tako bar kažu.
Travari prepisuju „crve”, kako ih u narodu zovu, za otklanjanje bolova u leđima, impotencije, žutice i osećaja stalne premorenosti. Isto tako za smanjenje holesterola, povećanje snage i poboljšanje vida. Zatim za lečenje tuberkuloze, astme, bronhitisa, hepatitisa, anemije i emfizema.
Reklamiraju ih kao antitumorne, antiviralne antioksidante, kao lek protiv side i melem za oporavak od operacije. Pomažu čak i kod gubitka kose.
Kako kineska ekonomija jača, to je i potražnja za jarcom sve veća. Postala je statusni simbol na kućnim večerinkama i omiljeni poklon za dodvoravanje vladinim funkcionerima. Sedamdesetih godina prošlog veka pola kile crva koštalo je dolar-dva. Početkom 90-ih cena je još uvek bila ispod 100 dolara.
A danas za pola kile jarce vrhunskog kvaliteta može da se dobije i 50.000 dolara.
Ovako povećana potražnja izazvala je zabrinutost da bi ukupan godišnji prinos od oko 400 miliona komada mogao opasti zbog preterane berbe. Da bi crva bilo i ubuduće, skupljači bi trebalo da ostave jedan broj gljiva da sazri i zarazi larve u narednoj sezoni, kaže ekolog Danijel Vinkler. Umesto toga, seljaci pokupe sve što nađu, a onda se sele na više terene.
Zahvaljujući godišnjoj berbi jarce na hiljade ranije siromašnih tibetanskih goniča jakova sada ima motocikle, ajfone i televizore sa ravnim ekranom. Borba za gljivarske terene – a u mnogim oblastima smeju da beru samo lokalni stanovnici sa dozvolom – dovela je do žestokih sukoba, uključujući i sedam ubistava u severnom Nepalu, gde se ubira mali procenat svetskog prinosa jarce.
U gradu Čengdu, u provinciji Sečuan, provalnici su prokopali tunel, kao za bekstvo iz zatvora, do prodavnice jarce i odneli robu u vrednosti od 1,5 miliona dolara. Kineska policija je postavila brojne kontrolne punktove duž puteva da bi sprečila lopove da se prišunjaju obroncima koji su rezervisani za lokalne seljake.
Ima mesta, kao što je grad Seršu. u kome žive Silang i njegova žena, gde kada se tle zagreje i trava izraste, sve drugo se ostavlja radi potrage za jarcom. Deca, sa svojim oštrim vidom i niskim rastom, često su najbolji skupljači. Neke škole, nemoćne da spreče groznicu za jarcom, uvode raspust od mesec dana dok traje berba. Posle čitavog dana provedenog u skupljanju jarce, Silang i Jengđin nose svoje crve na lokalnu pijacu. A pijaca u Seršuu u špicu sezone širi se duž izlokanih trotoara s obe strane glavne ulice. U ovom mestu, koje ima tipičnu atmosferu pograničnog gradića, okruženom golim brdima koja su posuta pastirskim šatorima i molitvenim zastavama, običaj je da se ljudi doteraju kad idu na pijacu.
Mnogi nose tradicionalne tibetanske ogrtače, na kojima su rukavi toliko dugački da rukavice nisu ni potrebne. Muškarci često nose šešire sa širokim obodom i kožne čizme. Za pojasom zadenut nož. A kad se nasmeju, blesnu zlatni zubi. A žene se šetkaju sa ogrlicama od ćilibara, čije su perle velike kao loptice za golf. Neke imaju pletenice koje skoro dodiruju pločnik. Tu se nađe čak i poneki monah, umotan u svoju crvenu mantiju. Verski kanoni im zabranjuju da beru i jedu jarcu, ali mogu da kupuju i prodaju.
Trgovci jarcom nose male terazije boje mesinga i kalkulatore na solarnu energiju. Njihove ruke su često umrljane brojkama ispisanim mastilom. Crvi se drže poslagani u kartonskim kutijama, pletenim korpama ili su poređani na komad tkanine. Kada trgovcu priđe neko kao što je Silang, prljavih kolena i sa kesom punom sveže prikupljenih jarci, počinje pažljivo ispitivanje crva.
Njihova vrednost zavisi od više faktora: veličine, boje i čvrstoće. Trgovac uzima svaki komad u ruke i često čisti skorelu prljavštinu posebnom alatkom koja liči na veliku četkicu za zube. Narod počinje da se gomila oko tezge.
Isto tako, uobičajena je praksa da trgovac jarcom pre kupovine kritikuje i omalovažava ono što mu se nudi. „Nikad nisam kupio ovako loše crve.” „Boja nije dobra. Suviše je tamna.” „Na ovima ću samo da izgubim pare.” Autor: Majkl Finkel
Opština Knjaževac pobednik je prvog konkursa za nacionalni izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ – EDEN, objavila je Turistička organizacija Srbije (TOS), kao organizator konkursa.
Srpska Venecija/Foto: Bora*S
Knjaževac pobednik konkursa za izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ u Srbiji
Turistička organizacija Srbije kao organizator nacionalnog izbora za „Izuzetne destinacije Evrope“ (European Destinations of Excellence – EDEN) u Srbiji sa zadovoljstvom objavljuje da je pobednik prvog konkursa održanog u našoj zemlji opština Knjaževac.
Za prateće destinacije izabrani su Kovačica, Topola, Kučevo i zajednička kandidatura Nove Varoši i Prijepolja.
Foto: Bora*S
Ovogodišnji izbor u Srbiji organizovan je sa ciljem da prepozna i nagradi destinacije koje baziraju i razvijaju svoju turističku ponudu na promociji sopstvenog teritorijalno-specifičnog nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Pobednička destinacija konkurisala je sa đurđevdanskim obredom Molitva, koji je upisan na Listu elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije i, kao deo Đurđevdanskih običaja, uključen u regionalni predlog za upis Đurđevdana na Unesko Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine.
Foto: Bora*S
Konkurs je naišao na veliko interesovanje, što potvrđuje ukupno 40 pristiglih prijava. Petočlani stručni žiri u sastavu: dr Violeta Orlović Lovren – ambasador programa u Srbiji sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Danijela Filipović iz Etnografskog muzeja u Beogradu, Danijela Vićentijević iz Sektora za turizam Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Jovan Popesku sa Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment Univerziteta Singidunum i dr Bojan Zečević sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odabrao je navedenih pet finalista, a njihov konačan redosled utvrđen je nakon poseta destinacijama.
Foto: Bora*S
Nacionalna ceremonija dodele nagrada pobedničkoj i pratećim destinacijama biće održana u okviru proslave Svetskog dana turizma i dodele nagrade „Turistički cvet“ krajem septembra ove godine. Izabrane destinacije u Srbiji biće uvršćene u „Mrežu izuzetnih destinacija Evrope“ (EDEN Network), čiji ciljevi su stvaranje platforme za razmenu dobrih primera iz prakse među nagrađenim destinacijama i podsticanje drugih destinacija u Evropi da usvoje modele održivog turističkog razvoja.
Na graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.
Kažu organizatori i redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.
Prvi Sabor je održan 1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.
Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.
Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…
Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.
Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.
Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.
Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.
Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.
Upravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.
Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.
Ministar Antić je iskazao prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.
„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.
Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.
Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…
O iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…
Romantično odmaralište „Pećina“ za zaljubljene sakriveno među liticama
Neobično i ekskluzivno mesto među liticama na zapadu Jamajke nudi spektakularan smeštaj za romantične parove…
Foto: Profimedia
Luksuzno odmaralište nazvano “Pećina“, prostire se na sedam kilometara obale, a ušuškano je unutar krečnjačkih litica grada Negril, u zapadnom delu Jamajke.
Ovaj ekskluzivni kompleks nudi dvanaest prostorija skrivenih u litici, apartmane sa jednom ili dve spavaće sobe, kao i vile sa četiri neverovatno opremljene spavaće sobe. Dodatno uživanje nudi i pogled na kristalno čistu vodu Karipskog mora, kao i stepenište koje vodi pravo do vode gde možete uživati u plivanju ali i istraživanju pećinskog sistema.
Pećina pružaju sve udobnosti kućnog života u zabačenim i ekluzivnim liticama, ali i posebno sređenu prostoriju u kojoj parovi mogu u samoći večerati, uz sveće i romantični pećinski ambijent. Uživanju doprinosi i bazen sa slanom vodom koji pruža pogled na bujne Jamajske pejzaže, džakuzi i spa, povezani kamenitim stazama sa pećinama i odmaralištima. Na taj način svaki par može pronaći svoj mir, a kako sve to izgleda pogledajte: lisa.rs. Radmila Jeremić Izvor:lisa.rs
Luksuz i kameno doba: odmor za dušu i telo u očaravajućem hotelu Kaga Kama
Ukoliko volite prirodno okruženje, a pritom ste avanturističkog duha, hotel Kagga Kamma navešće vas da – bar u mislima – ovog sekunda spakujete kofere i krenete…
Foto: Profimedia
Smešten na jugu Afrike, među stenama planine Sederberg, koja je poznata po svojoj lepoti i netaknutoj prirodi, hotel „Kagga Kamma“ nudi jedinstveno iskustvo. Za razliku od ekskluzivnih hotela napravljenih od najskupljih materijala i po poslednjim dizajnerskim idejama, ovo odmaralište nas vraća u kameno doba. Napravljen u pećini, daleko od saobraćaja, tehnologije i zagađenja, kompleks „Kagga Kamma“ je stvoren za užitak, a posebno se preporučuje bračnim parovima da ovo romantično mesto izaberu za svoj medeni mesec. Da li ste nekad zamišljali kako je spavati pod otvorenim nebom u udobnom krevetu dok se čuje cvrkut ptica i prirode? U ovom odmaralištu ne samo da je to moguće, već je i preporučljivo u posebnim dizajniranim prostorijama pod nazivom “soba na otvorenom”. Ukoliko ipak više volite da se ušuškate između „četiri zida“ ili – ovde je bolje reći – četiri stene, očekuju vas sobe unutar pećine opremljene u duhu kamenog doba. Slike na stenama koje nas vraćaju u daleku prošlost, a prirodni materijali od kojih je napravljen nameštaj, kao i trepazarija postavljena između stena za logorskom vatrom ostavljaju jedan poseban utisak. Našlo se mesta i za moderan bazen između stena jer ovakav jedan ekskluzivan hotel ne mi mogao proći bez tako savremenog detalja. Izvor:lisa.rs
Kad jaganjci utihnu Prvi je otišao pop. Zatim je, trbuhom za kruhom, krenuo i učitelj. Iz Gostuše, sela na obroncima Stare planine se oduvek odlazilo. Za nekoliko decenija se iselilo više od 90 odsto stanovništva. Ostale su samo kamene kuće kao nemi svedok vremena i nekadašnjeg života
STARA PLANINA
Ako je suditi po planovima republičke Vlade i Ministarstva trgovine turizma, trgovine u usluga, Srbija će uskoro dobiti još jedan veliki turistički centar. Za revitalizaciju i izgradnju objekata na Staroj planini su izdvojena velika sredstva kojim će se, kako se očekuje, ovom području udahnuti nov život. Tragom te informacije je naša ekipa otišla da zabeleži kako život danas izgleda i kako će ta izgradnja uticati na ovdašnje gorštake. A ono što smo za svega dva dana videli i doživeli, svakako se može i u roman pretočiti
Poslednji dani kamenog sela
Stara planina je veliko nenastastanjeno područje na krajnjem istoku zemlje. Administrativno pripada opštinama Pirot, Knjaževac i Zaječar, a preko nje se proteže i srpsko-bugarska granica. U pohod na gorske vrhove smo krenuli iz Pirota, da bismo najpre posetili selo Gostušu koja je, kako nam rekoše, srce planine. Od grada je udaljeno svega tridesetak kilometara, ali smo kasnije shvatili da se u planinskom bespuću razdaljina drugačijim aršinima meri. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora posebnom upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislite da ste prešli najgoru deonicu, stižete do nove, još teže i neprohodnije.
Naš saputnik i vodič – Jelenko Potić iz Dobanovaca, vitalni starac koji se odavde iselio pre više od šest decenija, objašnjava da je besputnost ovde vazda bio najveći problem. U međuvremenu ne samo da se ništa nije popravilo, već se štošta i pogoršalo. Početkom šezdesetih godina Gostuša se za samo nekoliko dana udaljila od Pirota skoro deset kilometara!
Za novu nevolju se potrudila sama priroda. Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku Visočicu, voda se prekonoć zajezerila i potopila nekoliko sela. Zauzvrat, stvorila je jedno od najlepših jezera koje smo imali prilike da vidimo. Zavojsko jezero je dugačko oko 20, a na pojedinim mestima široko i do tri kilometra. Usled podizanja nivoa vode, stvorene su brojne uvale i zalivi, koji će mnoge putnike ostaviti bez daha. Bez daha su, nažalost, ostali i ovdašnji meštani, koji sada za osnovne životne namirnice do Pirota idu obilaznim, znatno dužim putem.
Gostuša ili Kameno selo, kako ga mnogi nazivaju, leži na obali jednog od najlepših zaliva, na severnoj strani jezera. Kada ga pogledate se nekog od planinskih visova, neodoljivo vas podseti na Boku Kotorsku, a samo selo na grad Kotor. Uske krivudave ulice, kuće građene i pokrivene kamenom, i stara crkva u centru. I tu se, otprilike, završava svako poređenje. Kuće su toliko stare i oronule da prosto ne verujete da neko u njima i danas živi. A da se živi, da čudo bude veće, uveravaju nas umrlice! Na skoro svakoj zgradi zakačeni su posmrtni plakati, koji nas obavešavaju da se nečiji život nedavno ugasio. I da će se tek gasiti. U selu u kome je nekada živelo skoro hiljadu i po duša, danas je svega stotinak stanovnika, a samo je jedan maloletan. Novog naraštaja nema a, po svemu sudeći, neće ga ni biti.
Bo židar Tančić, jedan od momaka u ranim četrdesetim godinama, sa setom se priseća prošlih vremena. Seća se mladosti, igranki, devojaka i prvih ljubavi. Ništa od toga nije ostalo. Mladost je prošla, devojke su pobegle, nikome više nije do igre. Sav društveni i kulturni život se odvija ispred seoske zadruge, gde se uoči nedelje i praznika okupe oni čije noge još mogu tumarati planinom. Tu se pretresa seoska politika, sklapaju poslovi, vrše dogovori, čekaju rođaci iz daleka i novinarske ekipe. Oni su zasad jedini gosti ove zabiti.
Za velike planove države, čini nam se, slabo mare. I ranije su, kažu, dolazili visoki funkcioneri, okretali se ražnjevi i planovi pravili. Od silnih miliona evra, koji se sada pompezno najavljuju, ništa ne očekuju. Bili bi zadovoljni samo kada bi se put do sela asfaltirao, ili kada bi se završila davno započeta trasa puta uz desnu obalu zaliva. Svega dvesta metara makadama, koji bi put do Pirota skratio za nekoliko kilometara. Taman toliko da lekar ne dolazi svakog drugog četvrtka, poštar jedanput mesečno, a pop samo kada treba da održi opelo. Krštenja i venčanja, uostalom, ovde odavno više nema. Tada bi, valjda, i autobus češće dolazio, koji sada redovno saobraća petkom i nedeljom, ali samo tokom leta
Divlji zapad Balkana
Da priče o ogromnom turističkom potencijalu Stare planine nisu bez osnova, uverili su nas sami domaćini. Od Kamenog sela, koje leži na 700 metara nadmorske visine, do prvih visova samo kilometar više, valja putovati oko sat i po. I to džipom. Ruski UAZ je valjda jedino prevozno sredstvo koje uspešno savlađuje kozje staze. Doduše, često smo i sami morali da „protegnemo“ noge, jer je voda na mnogim mestima toliko oštetila šumski put, da je za nastavak putovanja bila potrebna i pomoć putnika.
Ipak, trud se isplatio. Tek kada smo izašli na prostranu visoravan mogli smo da sagledamo jedno od najlepših područja u Srbiji. Dokle god pogled dopire, prostiru se ogromni pašnjaci, koje odavno niko ne kosi. Nekada se ovde, kažu domaćini, napasalo više od 15 hiljada ovaca, koze i brojna krda goveda. Pravio se nadaleko poznati pirotski kačkavalj, koji je, i bez posebnog marketinga, preko planinskih vrleti, stizao i do Beča, Pariza ili Berlina. Nije se tada znalo ni za brend ni za zaštićene robne marke, ali se znalo za kvalitet, koji se svuda poštovao i dobro plaćao. Danas se na ispašu tera desetostruko manje stoke, kačkavalj se više ne pravi za prodaju, a krda više ne čuvaju vlasnici nego seoski govedari.
U blizini polusrušenog katuna, nekadašnje mlekare, sreli smo Gorana i Ljupčeta, čuvare krda koji na planini provode od sredine maja do kraja oktobra. Ekipa stočara, zapravo, broji tri člana ali se svake nedelje smenjuju tako da dvojica ostaju u planini, a treći odmara jednu sedmicu u selu. Krdo broji oko 180 krava, 50 teladi i desetak konja, a za svako odraslo grlo vlasnicima stoke se naplaćuje dve hiljade dinara za celu sezonu. Na prvi pogled lak i bezbrižan posao, ali priznaju da ih najviše zamara dosada. Zato ih svaka poseta slučajnog gosta veoma obraduje, jer je to jedini način da se razmeni poneka reč i „ubije“ vreme. Dočekali su nas, naravno, kao najrođenije i poslužili ovčijim sirom i domaćom rakijom. Ubrzo je zamirisao i roštilj sa telećim mesom, a najviše nas je pritom iznenadila „žica za roštilj“. Zapravo, reč je o običnoj kamenoj ploči ispod koje se naloži vatra, a meso ispečeno na ovaj način zaista ima nesvakidašnji ukus.
Ove ploče se na Staroj planini, inače, koriste umesto crepa i pokazale su se veoma efikasnim i dugotrajnim. Na većem delu krova nekadašnje mlekare ih odavno nema, ali im nije „doakalo“ vreme, već ljudi. Naime, kvadrat ovih ploča se na tržištu plaća oko pet evra, pa se neko „dosetio“ da ih je lakše skinuti sa zgrade, nego ih vaditi iz zemlje. Zato se u delu nekadašnjeg magacina, u kome se sir ostavljao da prevri, odavno odomaćile koprive i trnje.
Sve vreme na planini imate utisak da ste zabasali u kakav kaubojski vestern. Ima tu i kauboja, i krda goveda, i konja. Mogu se sresti i manja stada ovaca, a čuvaju ih ostareli čobani. Pošto pogled daleko dopire, lako ih je pratiti. Tu su i iskusni ovčarski psi, ali prava opasnost stiže sa neba. Puno je grabljivica, posebno orlova, a prostranom prerijom lutaju i razne zverčice. Od zmija do krvoločnih vukova. Doduše, retki su, ali se počesto mogu naći tamo gde ne treba. Posebna priča su i lekovite trave, koje ovde rastu kao na oglednom dobru. Ima ih toliko da ih možete brati sedeći, a pritom ih i ne morate posebno poznavati. Šta god da vam padne pod ruku, najčešće ima neka lekovita svojstva, a o kojoj vrsti travke je reč i čemu služe, objasniće vam kada ih donesete u selo.
Pri povratku smo rešili da idemo drugim, nešto dužim putem, da bismo lakše sagledali planinske visove – od Babinog zuba na istoku, Midžora na severu, pa sve do planinskih vrleti na istoku, iza kojih, odmah, počinje Bugarska. Nažalost, „nešto dalje“ se produžilo u punih sat vremena, jer smo u povratku selu prišli sa zapadne strane, upravo na mestu gde nedostaje 200 metara već pomenutog puta. A onda, zna se, okreći desno i obilazi oko celog jezera.
Da nam poseta Staroj planini zaista ostane u trajnom se ćanju, potrudila se i priroda sa još jednim detaljom. Posle dva lepa i izuzetno sunčana dana, pri povratku nas je ispratilo nezapamćeno nevreme. Za samo nekoliko minuta su se navukli teški olovni oblaci, zagrmeli su gromovi i krenula takva tuča koju u životu nismo videli. Grad veličine oraha je ozbiljno zapretio i našim vozilima, ali je pravu pustoš ostavio na zasejanim poljima. Šteta i nesreća koju planinski gorštaci doživljavaju i prihvataju kao Božiju volju. Ipak, podatak da se vreme na planini menja za samo nekoliko trenutaka, moraće da imaju na umu i projektanti budući turističkih objekata. Tek toliko da gosti ne ostanu zavejani na putu, gde će pomoć teško ili nikako stizati.
Jelenko Potić, posle pola veka u zavičaju
Neobični komšija
U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da promeni život.
Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“, tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi odlaze.
Pirotski kačkavalj
Retki gosti Kamenog sela imaju nesvakidašnju priliku da probaju nešto od brojnih kulinarskih specijaliteta pravljenih, najčešće, od ovčijeg i kravljeg mleka. Od kačamaka, tvrdog sira do nadaleko poznatog belmuža, koji se, valjda, pravi još samo u ovim krajevima. Najtraženiji je, ipak, pirotski kačkavalj, koji je svojevremeno bio omiljena poslastica na trpezama najvećih evropskih gradova. Nažalost, iako je receptura krajnje jednostavna, odavno ga više niko ne pravi za prodaju. A tajna kvaliteta i specifičnosti je zapravo samo u mikro-klimi mesta gde se kačkavalj ostavlja da prevri. Naime, nakon pravljenja i oblikovanja u kalup, potrebno je najmanje 45 dana da odstoji u prostoriji sa stalnom temperaturom od 14 stepeni. A upravo su taj uslov ispunjavale brojne pećine na Staroj planini, zbog čega je ovaj kačkavalj imao autentičan i prepoznatljiv ukus.
Osim kačkavalja, ovde se ponose i mladom jagnjetinom čiji je ukus jedinstven u Srbiji. Razumljivo, jer se jaganjci isključivo hrane mlekom i travom („pasu čajeve“), a koncentrat im „ne služe“ čak ni zimi. Cena kilograma „žive vage“ je 180 dinara, ali ako ne govorite „po pirotski“, biće vam ponuđena znatno viša cena. Cenkanje se, dakle, ne samo preporučuje, već je i obavezno.
Izvor:forum.badnjak.com/
ČUVARI KAMENOG SELA Selo Gostuša na Staroj planini sagrađeno je isključivo od kamena, a u kućama živi još pedesetak ostarelih žitelja. Naselje predstavlja jedinstveni živi muzej
Staroplaninsko selo Gostuša, na četrdesetak kilometara od Pirota, jedino je selo u Srbiji koje je sagrađeno isključivo od kamena, zbog čega retki namernici koji dođu u ovo selo steknu utisak kao da su zakoračili u kakav vremeplov i stigli pravo u srednji vek. Ovo selo, koje predstavlja jedinstveni živi muzej drevne staroplaninske arhitekture, od nestanka čuva pedesetak staraca od kojih većina živi sama i, kako sami kažu, „moli Boga da ih pribere i skrati im muke“.
Vreme kao da je stalo u Gostuši, ali još pre dvesta godina. Kud god se okreneš sve sam kamen, drvo, voda i vazduh. Samo selo čine gornja i donja mahala. Gostuša je jedinstvena i po tome da obe mahale imaju po svoje groblje, pa je ovo jedino selo u ovom kraju koje ima dva groblja. Milena Panić, jedna od vitalnijih Gostušanki, kaže da su sve kuće izgrađene od kamena jer ga ovde ima u izobilju. – Ovde jedino imamo kamen, vodu i drvo. Sve kuće su od kamena. Od kamenih ploča prave se krovovi, odžaci, ograde, sve je od kamena. Ovakve građevine su večne, ali strašno sablasno izgledaju kada su puste, a takvih je najviše ovde. Moja kuća, u koju smo se ja i suprug sa bolesnom svekrvom vratili da živimo iz grada, u potpunosti je očuvana, a niko ne zna kada je sagrađena. Mogao bi od nje da se napravi muzej, ali nemamo para za tako nešto. Soba u kojoj se nekada okupljalo, živelo i jelo po dvadesetak ljudi iz dve familije, koje su živele zajedno u slozi, u potpunosti je očuvana. Ona je puna uspomena na davna vremena kada je u svakoj kući bilo bar po desetak ljudi, dece, mladih. Tu je takozvana vurnja, u kojoj se peklo po desetak hlebova „vurnjaka“ nedeljno, ostava od drveta, sve je tu, samo više nema ljudi. A ove građevine kao da prkose vremenu i na kraju će samo one ostati kao dokaz da je ovde nekad bilo selo, da se živelo, igralo, pevalo, umiralo – s tugom u srcu priča Panićeva.
Desanka Pejčić već pet godina živi sama u Gostuši. – Peta je godina kako sam sama. Teško mi je. Mučim se. Imam sina u Pirotu, ali on retko dolazi. Dole ima posao, obaveze, ženu, decu – kaže baka Desanka. Nekadašnji predsednik Mesne zajednice Gostuša Borisav Ratković, koji se kreće pomoću dva štapa, kaže da je pre četrdeset godina u Gostuši bilo oko 1.500 živih duša, a danas je ostala šačica staraca koji „broje Bogu dane“. – Ovo je bilo najjače selo na Staroj planini. Bilo je 20.000 ovaca, a sada jedva hiljadu. Kada uskoro nas ne bude, neće više biti ni sela. Vremena su se promenila. Mladi otišli. Za vreme kolonizacije 400 porodica je otišlo iz Gostuše u Vojvodinu – priča deda Borisav.
Ima nade za Gostušu Naša zemlja u očuvanje i oživljavanje sela poput Gostuše nije uradila baš ništa, ali su stručnjaci Svetske banke boravili već u ovom kraju i nameravaju da za oživljavanje jedinstvenih staroplaninskih sela našoj zemlji odobre sredstva u iznosu od više od četiri miliona evra. Ova investicija biće realizovana narednih godina. Gostuša će, ako je verovati najavama, biti jedan od centara etno i eko turizma na Staroj planini, pre svega zbog izuzetno očuvane jedinstvene starovremske arhitekture i idealnih uslova za proizvodnju prvoklasnog ovčijeg kačkavalja, sira, jagnjetine. Vitalnim domaćinstvima biće dato po stotinu ovaca bespovratno, a stimulisaće se i obnavljanje kuća koje će primati turiste, ali pod uslovom da one budu obnovljene u duhu tradicionalne arhitekture.
Milena kaže da je najveći problem koji dovodi do umiranja sela, najblaže rečeno, katastrofalan put. – Kako je krenulo, ubrzo će nas zveri potisnuti i naterati da se i ono malo ljudi iseli odavde. Nedavno je vuk sišao usred sela, udavio sedam pasa, i to u šest sati po podne. Divlje svinje će još malo postati domaće životinje ovde u selu. Put nam je najveći problem. Zimi smo po nekoliko meseci bukvalno odsečeni od sveta. Ne dolazi autobus, a ovde žive starci koji više nisu u stanju ni hleb da umese, pa se kako znamo i umemo snabdevamo hlebom iz Pirota – priča Milena.
Jedino nekoliko satelitskih antena na retkim „živim“ kućama u Gostuši podseća da se nalazimo u modernom dobu. Ovde nema televizije, telefona, prodavnice, a od tekovina moderne civilizacije ima jedino struje. Bar dok ne padne neki od dotrajalih drvenih stubova. Kada neko od staraca umre, ili treba da se pozove Hitna pomoć, neko od gostuških „mladića“ pedesetogodišnjaka ode na nekoliko kilometara od sela, na vrh jednog brda, gde ima signala mobilne telefonije i pozove popa ili pomoć. Ova četa od pedesetak, raznim bolestima načetih staraca predstavlja, kako reče jedan od njih, poslednji front, poslednju odbranu ovog sela od nestajanja. Autor: Aleksandar Ćirić Izvor: PRESS – pressonline.rs/objavljeno11. 05. 2009.
Kameno selo – zaštićeni dragulj Srbije
Foto: Gostuša / Facebook
Sručnjaci niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i studenti arhitekture niškog Građevinsko-arhitektonskog fakulteta istražuju selo Gostuša na Staroj planini, poznato i kao Kameno selo, sa ciljem da se ovo jedinstveno mesto proglasi za kulturno dobro.
Kako je Tanjugu izjavila direktorka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, koja je obišla stručnjake na terenu, reč je o projektu koji finansira Ministarstvo kulture sa ciljem da se ovo selo, sa svim okolnim objektima zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina.
Selo Gostuša je poznato i kao Kameno selo jer su svi objekti gotovo kompletno izrađeni od kamena i od materijala koji se mogu naći u okolini sela. Od kamena su i ograde i kompletni krovovi, ali i dimnjaci, podrumske prostorije, što mesto čini jedinstvenim pa je neophodna njegova zaštita.
Foto: Gostuša / Facebook
„Radi se uveliko na pripremi predloga za proglašenje celog sela, zajedno sa pojatama, odnosno da se taj jedinstven i prirodni i kulturno-istorijski ambijent zaštiti u smislu održavanja autentičnog stanja, odnosno jedinstvene arhitekture koja tamo postoji“, rekla je ona.
Vasić Petrović ističe da je to selo još pre četiri godine prepoznato kao veliki potencijal iz više razloga.
„Prvo, to je deo Parka prirode Stara planina, blizu je Pirot, a i lokalna samouprava je ulagala u infrastrukturu, odnosno put do toga mesta, blizu je Zavojsko jezero, tako da da reč o velikom turističkom potencijalu“, navela je ona.
Direktorka Zavoda kaže da je Svetska banka finansirala obnovu nekih objekata, dok je Turistička organizacija Pirota uključena u korišćenje kapaciteta za seoski turizam, tako da postoji interes da se se taj ambijent očuva.
Foto: Gostuša / Facebook
„Trenutno se radi snimanje objekata. Prošle godine smo snimili 20 objekata, a ove godine još 40. Izrađen je projekata očuvanja crkve koja je od velikog značaja. Kada budemo završili rad na terenu, poslaćemo predlog republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a onda će se o tome izjašnjavati i poslanici Narodne skupštine“, navela je Petrovićeva.
Prema njenim rečima, kada selo bude proglašeno za ambijentalnu celinu, ono će imati veće mogućnosti za razvoj i ulaganje, a Zavod će moći da pravi nove projekte, da se sredi škola koja je veliki potencijal i da se ljudima koji su već krenuli u oživljavanje sela pomogne.
U prošloj i ovoj godini Ministarstvo kulture je za projekat proglašenja Gostuše kao ambijentalne celine izdvojilo je oko 2,3 miliona dinara.
Selo ima sedamdesetak stanovnika, uglavnom o staračkih, a sve ga češće posećuju turisti, jer ima i nekoliko etno-kuća i kategorisanih turističkih domaćinstava.
Takođe, sve je veći i broj povratnika, uglavnom penzionera koji obnavljaju objekte, ali zbog složenosti gradnje umesto kamenih krovova stavljaju crep, što neće biti moguće kada se ovo selo proglasi za ambijentalnu celinu i kulturno dobro.
Sa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.
TAMOiOVDE 
