I VODA IM TEČE UZBRDO…

tamoiovde-logo

Podno Radan planine prostire se put koji se protivi zakonima fizike. Nauka tvrdi da je po sredi optička varka – ali malo ko u to može da poveruje

3-300x232

Teško da je optička varka – jasno se vidi da je uzbrdica

Na tridesetak metara dela asfaltne saobraćajnice kod sela Ivanje jasno se vidi da se proteže nizbrdica. Međutim, kada se tu zaustavi automobil, ugasi motor ili ostane na “leru”, vozilo samo od sebe kreće uzbrdo!

Za ovu neobičnu pojavu meštani sela na padinama Radan planine znaju već dve decenije, ali tek poslednjih godina znatiželjni ljudi u sve većem broju dolaze da se načude čudu.

Treće oko je prvi put o ovom fenomenu pisalo još 1996. godine…

Mnogi istraživači, amateri i profesionalci su vršili merenja, donosili specijalne libele i razne uređaje… a odlazili bez pravog razrešenja ove misterije i valjanog odgovora šta se zapravo dešava.

Meštani Ivanja, koji su i otkrili neobičnu pojavu, pričaju da su zbunjeni i na različite načine objašnjavaju fenomen, povezujući ga i sa blizinom Đavolje varoši. Vele i da, pored ovih neobičnih pojava na samom terenu, ljudi osećaju razne promene i da na njih deluje ovaj fenomen.

1-300x224

Gravitaciona anomalija – teg ide uzbrdo

U nekom periodu ljudi, koji se zateknu na ovoj deonici puta, osećaju se izgubljeno, a dosta meštana Ivanja ima ovakvo iskustvo.

– Svi koji dođu sa strane ovde su impresionirani – objašnjava Dragana Stanković iz Turističke organizacije Lebana. – Pored posete najatraktivnijoj lokaciji, Caričinom gradu, posetioci obavezno pitaju i gde nalazi ovaj sve popularniji put.

Profesor dr Pavle Premović, sa Katedre za geohemiju, kosmohemiju i astrohemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, koji je sa svojim saradnicima posetio ovu saobraćajnicu kod sela Ivanje, kaže da se ovde uočava fonomen kao da automobil “u praznom hodu” ide uzbrdo.

– Mada na prvi pogled to izgleda tako, suština je da je bočni nagib (niz brdo) na tom delu puta veći nego sam uspon puta (uzbrdo) – pojašnjava profesor Premović. – Automobil se kreće nizbrdo, bočnim nagibom, a izgleda kao da se kreće uzbrdo. To svako lako može da predstavi sebi ako uzme jedan pravougaoni papir pa ga postavi kao strmu ravan, s tim da mu bočni nagib nadole bude veći od strmine na gore.

22-300x236

Na misterioznoj deonici uvek ima istraživača i posmatrača…

Dragan Stojanović – Žika, urednik i voditelj popularne emisije “Promaja” niške “TV5”, predočava nam da je posle prvog obilaska puta podno Radan planine, još najmanje pet puta posetio ovu lokaciju.

– Kada sam prijateljima pričao o ovom fenomenu, mnogi su me gledali “belo” i smejali mi se – priča Stojanović. – Sa tim istim “nevernim Tomama” potom sam se obreo na ovom putu i uživao u njihovom zaprepašćenju. Verujem nauci ali i svojom očima, a tu mi se trenutno nešto ne slaže.

*
Kod sela Ivanje na planini Radan, kako tvrdi meštani, čak i voda teče uzbrdo u dužini od 250 metara. A ovi neobičnu pojavu sa automobilom, koji se takođe kreće uzbrdo, pojedini stručnjaci su nazvali “gravitaciona anomalija”.
M. Ristović

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

PRKOŠENJE ZAKONIMA GRAVITACIJE…

tamoiovde-logoNiz Nijagaru su se do sada ljudi spuštali, a ovi se penju!

nijagara

Penjanje uz vodopad (Foto: JuTjub printskrin)

Alpinista Vil Gad (47) i alpinistkinja Sara Heniken (34), ostvarili su u utorak, 27. januara, istorijski uspeh kao prvi ljudi koji su se popeli uz zaleđene vodopade reke Nijagare.

Gad je godinama tražio, i uglavnom „pokoravao“, spektakularne destinacije za penjanje širom sveta, a onda odlučio da se uhvati u koštac s avanturom za koju je mislio da je nemoguće ostvariti.

„Obišao sam svet u potrazi za najizazovnijim usponima, ali Nijagarini vodopadi bili su moja životna misija za koju ranije nisam verovao da bi mogla biti ostvariva. Suočavanje sa stvarnošću tokom penjanja bilo je nešto neverovatno. Osećaš se tako sitno kad se suočiš s vodopadom“, kaže Gad.

Misija koja mu se činila nemogućom, ostvarena je kada je Sara Heniken izvela uspon dug oko 46 metara, uz vodopad jedne od najpoznatijih svetskih prirodnih, ali i turističkih atrakcija, koju godišnje poseti oko 20 miliona ljudi.

„Odrasla sam u blizini vodopada i kao dete oduvek sam sanjala o ovome. U čovekovoj prirodi je da bude znatiželjan i da prkosi zakonima, pa tako i gravitaciji. To je osećaj koji se ne može opisati“, kaže Heniken.

Izvor: pravda.rs

U SUSRET OSKARU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

SVE O OSKARU: KOLIKO KOŠTA, KAKO JE DOBIO IME I DA LI JE ZAISTA OD ZLATA

OskarDa li ste znali da je čuvena statua na početku pravljena od bronze, da je visoka samo 34 centimetra i da se ne sme prodavati bez dozvole Američke filmske akademije

U Los Anđelesu se noćas održava 86. ceremonija dodele “Oskara”, svi nestrpljivo očekuju da vide kome će ove godine pripasti najvažnija filmska nagrada, a mi vam otkrivamo kako je nastala čuvena statua, koliko košta njena izrada i ko je bio ujka Oskar po kojem je legendarni ćelavac dobio ime.

Čuveni kip je stvoren 1929, i to po nalogu tadašnjeg šefa studija MGM Luija Mejera. Inače, ideja je potekla od umetničkog direktora MGM-a Sedrika Gibonsa a umetnik iz Los Anđelesa Džordž Stenli je napravio prvu statuu viteza koji stoji na rolni filma i drži krstaški mač.

Iako na televiziji to izgleda sasvim drugačije – visok je samo 34 centimetra i težak je 3,85 kilograma.

Da podsetimo, nagrada će večeras biti dodeljena u čak 247 kategorije, ali Američka filmska akademija uvek u rezervi ima ”višak” Oskara u slučaju da dobitnika bude više – naročito kada se radi o producenatima koji dobijaju “Oskara” za najbolji film i kojih obično ima nekoliko.

Na postolje statue je ugraviran serijski broj svake statue kao i pločica sa imenom vlasnika i “Oskari” ne mogu da se prodaju, poklanjaju ili prebacuju bilo kome ako prethodno prvo nisu ponuđeni Akademiji.

Akademija ima pravo da ih kupi za 10 dolara i 2008. je pobedila u pravnoj bici sa naslednicima Meri Pikford koji su želeli da prodaju njenog “Oskara”.

Godine 1993. “Oskar” koji je 1945. dobila Džoan Kroford za “Mildred Pirs” prodat je na aukciji za 68.500 dolara, a u decembru 2011. statua Orsona Velsa za kultni “Građanin Kejn” otišla je za 861.000 dolara.

U početku, male figure bile su pravljene od pozlaćene bronze, ali je taj postupak odbačen nekoliko godina kaznije u koristi takozvanog “britanija metala” koji se potom prevlači bronzom pa niklovanim srebrom i konačno 24-karatnim zlatom.

Zbog nestašice metala u Drugom svetsko ratu, tri godine su dodeljivani “Oskari” od gipsa koji je bio premazan zlatnom bojom, a posle rata dobitnicima su statue zamenjene pozlaćenim.

Statue od 1982. pravi čikaška kompanija “R.S. Ovens” i koštaju oko 18.000, po komadu.

Verovatno niste znali ko je kumovao “Oskaru”, i legenda kaže da je bibliotekarka Akademije (a kasnije i izvršni direktor) Margaret Herik primetila da statue liče na njenog ujka Oskara.

Akademija taj nadimak nije zvanično usvojila do 1939. ali su se nagrade tako nazivale još od 1934. kada je holivudski novinar Sidni Skolski upotrebio termin za prvu pobedu Ketrin Hepbern u kategoriji najbolje ženske uloge.

Telegraf.rs/Tanjug

_______________________________________________________________________________________________

KO ĆE DOBITI OSKARA?

Sve plesne numere su uvežbane, crveni tepih postavljen i pokriven plastikom zbog kiše, a prezenteri su naučili tekst i sada ostaje samo da se vidi ko će večeras osvojiti toliko željenu zlatnu statuu Oskara Američke akademije za film.

Kladioničari, koji često i omanu u predviđanjima, podeljeni su između „12 godina ropstva“, „Gravitacije“ i „Američke prevare“ za najbolji film.

Iako je „Gravitacija“ predivno snimljena, a glumački ansambl čini „Američku prevaru“ sjajnom, najviše šansi ipak ima epska priča o slobodnom crncu prodatom u ropstvo – „12 godina ropstva“, koju će srpska publika moći da vidi na ovogodišnjem FEST-u.

Razlozi su, osim očiglednog umetničkog dometa, i politički korektni – drama o rasizmu u Americi, koju je snimio crni britanski režiser ne može da bude tek tako sklonjena u stranu u korist svemirske drame (Gravitacija) ili drame-komedije (Američka prevara).

U konkurenciji za najbolji film nominovani su još: „Kapetan Filips“, „Poslovni klub Dalas“, „Ona“, „Nebraska“, „Filomena“, „Vuk sa Vol strita“.

Kada je reč o režiserima, najviše šansi ima Alfonso Kuaron za „Gravitaciju“. U tome mu pomaže i činjenica da Kuaron nije izgubio nijednu važnu nagradu za režiju od početka „sezone nagrada“ u Holivudu.

Za režiju nominovani su još i Dejvid O.Rasel (Američka prevara), Aleksandar Pejn (Nebraska), Stiv Mekvin (12 godina ropstva) i Martin Skorseze (Vuk sa Vol Strita)

Kada je reč o najboljoj ženskoj ulozi, ime Kejt Blančet za „Nesreću Džesmin“ na svačijim je usnama i šanse da joj konce pomrse Sandra Bulok (Gravitacija) ili Meril Strip (Avgust u okrugu Osejdž) su gotovo nepostojeće. Uz njih u konkurenciji su još i Ejmi Adams (Američka prevara) i Džudi Denč (Filomena).

U muškoj konkurenciji situacija je nešto komplikovanija. Iako većina veruje da će Oskara dobiti Metju Mekonahi za ulogu AIDS aktiviste u „Poslovnom klubu Dalas“, budući da Akademija voli fizičke transformacije glumaca (Šarliz Teron za Čudovište, Nikol Kidman za Sate…), a Mekonahi je za ovu ulogu izuzetno oslabio, sve više kritičara ukazuje na besprekorno, žovijalno izvođenje Leonarda DiKaprija u filmu „Vuk sa Vol Strita“.

Njegove šanse da osvoji Oskara za film prepun psovki i kritike korumpirane Amerike ipak su male, iako su iznenađenja moguća pošto su nominovani još i Kristijan Bejl (Američka prevara), Brus Dern (Nebraska) i Čivetel Edžiofor (12 godina ropstva).

Kada je reč o sporednim ulogama, u muškoj konkurenciji sve šanse su na strani Džareda Leta za ulogu transrodnog lika u „Poslovnom klubu Dalas“ – opet zbog transformacije – iako je, smatraju kritičari, Majkl Fasbender u „12 godina ropstva“ za koplje bolji od svih u konkurenciji izuzev možda Barkada Abdija u filmu „Kapetan Filips“.

Uz njih, u konkurenciji su još i Bredli Kuper za „Američku prevaru“ i Džona Hil za „Vuk sa Vol strita“.

U kategoriji najbolja sporedna ženska uloga treba imati na umu da su u dugogodišnjoj istoriji dodele Oskara, samo dve glumice dobile dve godine za redom Oskara – Luis Rejner i Ketrin Hepbern. Ako Dženifer Lorens (Američka prevara) pobedi i sutra ona će biti treća a sa Baftom i Zlatnim globusom pod pojasom ima velike šanse za to.

Jedina koja bi mogla da joj poremeti planove je Lupita Njongo čija se uloga robinje Petsi, kaže kritičar „Telegrafa“ urezuje u dušu gledaoca.

Uz njih dve, za Oskara se takmiče i Seli Hokins (Nesrećna Džesmin), Džulija Roberts (Avgust u okrugu Osejdž) i Džun Skvib za „Nebrasku“.

Da li su i u kojoj meri predviđanja kritičara, kladioničara i ljubitelja filma tačna saznaćemo večeras, kada će Oskari biti dodeljeni dobitnicima 86. put.

RTV

___________________________________________________________________________________________________

PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

KOZE PRKOSE GRAVITACIJI!

Pre nego što pomislite da su ove fotografije proizvod nečije dosade i igranja u fotošopu – odmah ćemo vam reći da su apsolutno sve zabeležene fotoaparatima bez bilo kakvih dodavanja „specijalnih efekata“!

Neustrašive koze koje prkose gravitaciji u stanju su da se popnu na najneverovatnija mesta – visoke brane, litice, stene, ali i drveće.

277 Na ovoj fotografiji, koja je zabeležena u Maroku možete videti koze na stablu drveta aragana, koje je visoko i do 10 metara.

Životinje privlače plodovi stabla koji su slični maslinama.

____________________________________________________________________________________________

 363171Za njima, kozama, na ispašu, uvek idu i farmeri, ne da bi im pružali „prvu pomoć“ ukoliko padnu sa drveta, već zato što koza ne može da svari koščicu ploda, pa je posle nekog vremena ispljune.

Farmeri skupljaju vredne semenke koje se kasnije prodaju kozmetičkim kompanijama.

____________________________________________________________________________________________

a8

Nekako ćemo i razumeti zbog čega su se koze popele na drvo, ali nikako nam ne uspeva da shvatimo šta ih navodi da se penju na visoke litice.

Avanturistički duh?

Želja za bavljenjem ekstremnim sportovima?

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-05-634x845.jpg11111111Možda, fantastičan pogled koji se sa tih uzvišenja pruža na okolinu?

____________________________________________________________________________________________

1120 Šta god da ih je navelo na ovo, čestitamo!

Drage koze, podigle ste nam nivo adrenalina samo dok smo posmatrali fotografije!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-013.jpg2210 Da.Vrlo je verovatno da ispaša „pod ručnom“ ima svojih draži…

____________________________________________________________________________________________

q7 Kada je fotograf Paolo Seimandi posetio nacionalni park Grand Paradiso u Italiji, zamalo se nije onesvestio kada je ugledao da se sitne tačke koje je video na brani zapravo pomeraju!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_goats_on_dam_03.jpg11111Fotografisao je visoki i strmi zid, zumirao i tada shvatio kakvo je čudo prirode njegov objektiv upravo „uhvatio“.

Paolo se kasnije raspitao i saznao da koze nisu akrobate iz zabave, već se na branu penju kako bi lizale kamenje koje je puno minerala.

Nadamo se da ste uživali u fotografijama neobičnih ispaša, koje svakako nećete imati priliku da vidite kod bake na selu.

Izvor:zivotinje.rs

____________________________________________________________________________________________


KOZE IMAJU RAZLIČITE AKCENTE

13673501391966843bLondonski naučnici su nedavno utvrdili da koze, kao i ljudi, imaju različite akcente.

Naglasak kojim će koza meketati zavisi od više faktora, a presudan je sredina u kojoj žive. Do ovog zaključka se došlo na osnovu blizanaca koji su rano odvojeni i poslati da žive u različitim sredinama.

Takođe je utvrđeno i da se akcenat menja sa godinama, ili kada koze promene svoje „društvo“, provodeći vreme u različitim grupama.

Pored koza i ljudi, različite akcente, u zavisnosti od mesta koje nastanjuju, mogu imati i slonovi, delfini i nekoliko drugih vrsta sisara.

Još zanimljivosti o životinjama pročitajte Tamo (zivotinje.rs)  i Ovde.

____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20