RAZVIJANJE EMOCIJA KOD DECE…

Kako se razvijaju emocije kod dece

Šta je to emotivna inteligencija, može li ona da se neguje i kako roditelji mogu uticati na njen razvoj, govori dečji psihoterapeut Danijela Živančević.

Foto: Shutterstock

Zahtevi i pritisci okoline prate nas od ranog detinjstva. I dok se jedni lako nose s izazovima, drugi često upadaju u probleme. A za sve to odgovorna je inteligencija. Šta ona podrazumeva i može li da se neguje?

O tome smo razgovarali sa dečjim psihoterapeutom Danijelom Živančević.

Šta znači pojam emotivna inteligencija?

– Emocija je reakcija na događaj koji procenjujemo kao važan i uključuje psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Emocije se javljaju u kontekstu odnosa i kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, tako se menjaju i emocije prema toj osobi ili objektu, bilo da su ti odnosi stvarni ili deo sećanja.

Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja prijatnih i neprijatnih emocija i njihovu upotrebu u adaptivne svrhe. Onaj ko poseduje takve sposobnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može imati raznih problema u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju.

Jedna od škola u psihologiji zastupa stav da su emocije i logičko razmišljanje suprotni jedno drugome, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i generalno negativno utiču na racionalno funkcionisanje. No, drugi autori smatraju da su emocije deo logičnog mišljenja i da doprinose inteligenciji i kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života, te da emocionalna inteligencija ne predstavlja „pobedu glave nad srcem“ već je jedinstveni spoj jednog i drugog.

Da li i sa kakvim se emocijama dete rađa?
– Pri samom rođenju postoji jedna emocija, a to je potpuno neizdiferencirano uzbuđenje. Sve ostale emocije razvijaju se iz nje. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji, i sredina.

Imaju li bebe i mala deca pravo da se naljute i zbog čega se to dešava?
– Ljutnja se javlja između trećeg i šestog meseca bebinog života, dakle veoma rano, što govori o značaju i univerzalnosti emocija. Bebe i deca imaju pravo da se ljute, baš kao i odrasli, a obično su to situacije u kojima je blokiran neki cilj.

Ljutnja je veoma značajna emocija, jer nas pokreće da se zauzmemo za sebe i branimo svoje granice, tako da je sa ljutnjom povezano osećanje lične vrednosti i važnosti. Roditelji imaju zadatak da dete nauče kako da ne bude agresivno kada se ljuti, već da se na socijalizovan način zauzme za sebe. To učenje se intenzivira oko druge godine života, a u trećoj je važno da dete bude deo grupe vršnjaka gde će se intenzivnije raditi na njegovoj socijalizaciji.

Na koji način se odvija razvoj emocija po uzrastu?
– Istraživanja pokazuju da se krajem prvog meseca po rođenju javlja uznemirenost kao neprijatna reakcija, a krajem drugog zadovoljstvo kao prijatna reakcija. Ove emocije smenjuje se brzo i često. Od trećeg do šestog meseca iz stabla uznemirenosti granaju su ljutnja, gađenje i strah. Od devetog meseca do godinu dana iz stabla zadovoljstva granaju se oduševljenje i naklonost.

Oko 13. meseca naklonost se diferencira na naklonost prema odraslima i deci. Oko 15. meseca dolazi do ljubomore, a oko druge godine deca počinju da ispoljavaju radost. Zatim od druge do pete godine života nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje i nada. Ovi uzrasti su dati kao orijentacija koja pokazuje tendencije u razvoju emocija.

Koliko je za pravilan razvoj deteta važno da roditelj prepozna i uvažava njegove emocije?
– Roditelji su modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji s detetom pruža nam se mogućnost da ih naučimo emocionalnoj veštini. Izuzetno je važno da mališani rano nauče kako da na najbolji način izraze emocije. U tom smislu veoma je bitno da roditelj dozvoli detetu da izrazi svaku svoju emociju, jer nijedna emocija nije loša.

Ono što mi odrasli definišemo kao loše jeste ponašanje, odnosno ono što dete radi kada oseća neku emociju. A upravo je dužnost roditelja da vaspitava i usmerava ponašanje svog deteta koje je motivisano nekom emocijom. To se najbolje radi ličnim primerom. Ako mama i tata otvoreno pokazuju prijatne i neprijatne emocije, kontrolišući pritom način na koji ih iskazuju, postupaće tako i dete. Od deteta se, inače, ne može zahtevati da se ponaša drugačije nego što se mi odrasli ponašamo.

Deca više uče gledajući šta radimo nego iz onog šta im pričamo. Ne treba se plašiti ni svojih grešaka ako iz njih i sami učimo. I to je vredna poruka deci da niko nije imun na neuspeh i greške. Ona od roditelja uče kako da se s greškom nose i kako da krenu iz početka. Deca s pravilno usmerenim iskazivanjem emocija i razvijenom emocionalnom inteligencijom postižu bolji uspeh u školi, uspešnija su i kasnije, na poslu i u životu.
Tekst: Mirjana Ajbl
Izvor:yumama.com

______________________________________________________________________________________________

Bebe reaguju na emocije već u 3. mesecu

Bebe reaguju na emocije u ljudskom glasu sa samo tri meseca. To je mnogo ranije nego što se mislilo.

Foto: Shutterstock

Istraživači su skenirali 21 bebu dok su spavale, a rezultati su pokazali da su njihovi mozgovi reagovali na spoljnje zvukove. Do sada je bilo nejasno kada ljudski mozak počinje da razvija sposobnost da procesuira glasove i emocije.

Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi snimili kako bebe reaguju na „emocionalne zvukove“, kao što su smeh i plač, kao i pozadinsku buku, zvuk vode ili igračke.

Kada su puštani ljudski glasovi, mozak bebe bi se aktivirao u istom delu kao i kod odraslih.

Profesor Declan Murphy iz Kraljevskog koledža u Londonu kazao je da će ovo otkriće unaprediti razumevanje dečijeg razvoja.

– Ovo je redak dokaz da postoje specijalizovana područja u mozgu koja se vrlo rano razvijaju – rekla je Evelyne Mercure, doktorka na londonskom University College.

Istraživači se nadaju da će ova saznanja pomoći da otkriju na koji se način razvija autistični u odnosu na neautistični mozak.
Izvor:yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Napadi besa – kako ih sprečiti?
Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Foto: Shutterstock

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi.

Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.
Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti.

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija i napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:
1. Nagomilane emocije
2. Pridobijanje pažnje
3. Nepostojanje granica

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:yumama.com

_____________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

GOVOR USANA, OBRVA, OČIJU…

Šta crte lica govore o vama?

Navodno, na licu postoji sto tačaka pomoću kojih se mogu analizirati crte karaktera, a mi ćemo navesti samo neke. Godinama su ljudi pokušavali da razumeju karakter posmatrajući lice osobe.

Kinezi su verovali da je lice odraz unutrašnjeg duha. U srednjovekovnoj Evropi lepota se smatrala vrlinom, a ružnoća znakom zla. U 19. veku, u identifikaciji kriminalaca, (zlo)upotrebljena je frenologija. Dok su ove nekad popularne ideje drugačije u današnje moderno vreme, još uvek neretko sudimo o drugima na osnovu njihovih crta lica.

Oblik lica

– Osobe s okruglim licem smatraju se izuzetno brižnim, osetljivim i emotivnim osobama. Sklone su snažnim maštarijama i znaju da uživaju u stabilnim, dugotrajnim vezama.

– Osobe s duguljastim oblikom lica su praktični i metodični radoholičari. Najčešće su mišićave i sportske građe, zato su pomalo i samoljubivi, pa zbog svog ega imaju problema u vezama.

– Četvrtasto lice povezano je s vatrom i takve osobe znaju često da budu agresivne, ambiciozne ili sklone naređivanju. Odlučni su i imaju oštar, analitički um.

– Trouglasti oblik lica se veže uz vitko telo i intelektualnu superiornost. Kineski tumači lica povezuju taj oblik s kreativnošću, osetljivošću i vatrenim temperamentom.

Obrve

Obrve govore o reputaciji, slavi i temperamentu.

– Jake obrve signaliziraju agresivne i jake osobe koje su vešte u radu s rukama.

– Tanke obrve otkrivaju osobu koja je često neodlučna.

– Niske obrve otkrivaju impusivan temperament, dok visoke obrve govore o opreznijem stavu pri donošenju odluka.

– Ravna obrva znak je osobe visokih estetskih kriterijuma i osetljivog temperamenta.

Usne

Preko oblika usana procenjujemo senzualnost, apetit za hranu i za seks, kao i komunikativnost.

– Tanka gornja usna i punija donja ukazuju na nekoga ko ne može u vezi da vrati istim merom.

– Suprotan oblik sugeriše osobu koja možda daje previše.

– Pune okrugle usne znak su hedonističke, brižne i osetljive prirode, dok su tanke usne indikator sebičnosti.

– Silazna krivulja upućuje na nekoga kome će biti vrlo teško udovoljiti, dok su usne podignite prema gore znak optimizma.

– Ravne usne znak su samokontrole.

Bore

– Za bore oko očiju se kaže da su linije veselja. One su znak otvorenog srca i osobe koja širi radost.

-Vertikalne linije mrštenja između očiju otkrivaju vrlo racionalnu osobu: to je neko ko naporno radi i zna da bude vrlo odlučan.

– Linije koje se protežu od nosa do usta nazivaju se linijima svrhe. One otkrivaju osobe koje su na pravom životnom putu.

Oči

– Duboko plava boja znači da ste senzulna i u društvu otvorena osoba, ali istovremeno nežno i osetljivo biće.

– Svetlo plave oči pretpostavljaju da će ta osoba verovatno uživati u koketiranju sa suprotnim polom.

– Duboke zelene oči znače energiju i inventivnost. Trebaće vam dosta vremena da shvatite spontanost i lucidnost uma osobe zelenih očiju. S njima u društvu morate izoštriti svoje intelektualne veštine.

– Čokoladno smeđe oči otkrivaju neke od genetskih osobina rasa ljudi s Mediterana i Bliskog istoka i ukazuju na strastvene karaktere koji vole društveni život. Strast je kod njih vezana uz odanost i lojalnost, takva osoba naporno radi da bi osigurala komfor svojoj porodici. Smeđe oči obično ukazuju na velikodušnost.

– Sive oči otkrivaju visoki stupanj inteligencije i mašte, ali strast je kod ove rafinirane vrsta ljudi prilično utišana jer su skloni rasuđivanju.

– Crne oči su vrlo retke. Imaju ih dominantne i upečatljive osobe koje svoj cilj neće uvek postići na najfiniji način.
Foto: yayimages/ilustracija
Izvor:nadlanu.com

______________________________________________________________________________________________

JEDAN DAJE, A DRUGI UZIMA…

Pola veka rasprave o smislu „Dobrog drveta”

Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima

„Dobro drvo” (The Giving Tree) priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.

Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.

Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.

O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.

Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.

Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.

Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?

Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.

Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.

Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.

Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar.
A. M.
Izvor:politika.rs

---

„Dobro drvo” možete pročitati  Ovde / tamoiovde.wordpress.com/

---

ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

BOGATSTVO UNUTRAŠNJEG SVETA ŽIVOTINJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tajni život šimpanze Santino: i životinje imaju ličnost…

 Idemo redom. Fred je agresivniji od Frenka- tokom svađe gura, šutira i udara protivnika. Teri je hrabriji od Tima- u potrazi za hranom nije ga strah da se otisne u novu sredinu, da korača nepoznatim putem, čak i ako na tom putu preti opasnost. Suzi je veoma razdražljiva, prgava i manipulativna. Ovi opisi vam verovatno ne znače mnogo, sve dok ne saznate da su Fred i Frenk pastrmke, Teri i Tim voćne mušice, a Suzi medved.

Još zanimljivosti? Gorile u igri sa drugim gorilama, tačno mogu da prepoznaju kada njihovi saigrači gube interes, te ciljano koriste različite oblike interakcije kako bi zadržali njihovu pažnju. Isto tako, gorile imaju smisao za humor. Primećeno je da gorila gurka štapom prijatelja gorilu, a zatim skreće pogled, kao da on nema ništa sa tim.

Na kraju, značajna vest: majmuni imaju sposobnost da misle o budućnosti! Upoznajte šimpanzu Santina (36), pripadnika švedskog zoološkog vrta Furuvik. Velika lokalna zvezda. Deset godina, Santino je svakog jutra, pre otvaranja zoološkog vrta, sakupljao kamenje kako bi gađao posetioce. Kada bi ponestalo municije, odvaljivao je delove betona. Dešavalo se da i da mu se određeni posetilac posebno ne dopada. Ovakvo spontano i ciljano planiranje budućnosti- koje podseća na naše, ljudsko- odjeknulo je u svetu nauke i pobilo uverenje da životinje žive samo u sadašnjem trenutku. Nameće se mišljenje da šimpanze poseduju unutrašnji svet, koji im omogućava da razmatraju prošle epizode iz svog života i razmišljaju o predstojećim danima, a ipak, žive pod ključem i bravom. Naravno, ne misle sve šimpanze o budućnosti, kao što ni svi ljudi ne umeju da reše integrale. Dovoljno je da znamo da njihov um poseduje takvu sposobnost.

Ukoliko ste pomislili da bi bilo zanimljivo posetiti Santina ako vas put ikada nanese u Švedsku- ipak nećete moći da svedočite ovoj atrakciji. Logično, ukoliko Santino poseduje unutrašnji svet nalik ljudskom, pomislili biste da je sada, u najmanju ruku, u nekoj naučnoj laboratoriji gde se istražuju njegove napredne kognitivne sposobnosti. Ali ne. Majmun koji razjareno baca kamenje na mušterije, nije pogodan za biznis, pa su vlasnici zoološkog vrta odlučili da smanje njegove agresivne tendencije koje su posledica visokog nivoa testosterona (tipične za dominantne mužjake). Rešenje je bilo- kastriranje. Nepovratna operacija. Što je sigurno, sigurno je. Da li je ovo rešenje, iako je u pitanju šimpanza, opravdano?

Prošlo je tačno 20 godina otkada su Piter Singer i Ričard Dokins, projektom The Great Ape, tražili od Ujedinjenih nacija, da se primatima daju ljudska prava. Sve u cilju zaštite primata od eksperimentisanja i mučenja. Akcija je, naravno, propala. A šta smo od tada naučili?

Brojna istraživanja potvrdila su postojanje ličnosti kod životinja, iako su se mnogi naučnici godinama opirali ovoj ideji i smatrali je bespotrebnom antropomorfizacijom (pripisivanje ljudskih osobina životinjama). Svako ko ima kućnog ljubimca ili je nekada posetio zoološki vrt, to već zna. Ličnost je pojam sa kojim smo svi upoznati, čak se smatra da je percepcija ličnosti urođena sposobnost. Definisanje ličnosti u naučnim terminima je ipak nešto drugo, i daleko je od intuitivnog i očiglednog. Istraživanja ličnosti kod životinja se fokusiraju na samo jedan deo, onaj koji je moguće izmeriti, jer životinje ne mogu da nam popunjavaju upitnike i testove ličnosti. U pitanju su bihejvioralne crte- crte ponašanja, ponekad se kaže i temperament. Crte su relativno trajne i opšte osobine, odgovorne za doslednost u ponašanju u različitim situacijama, i čine individualne razlike u ponašanju. Primer crta su društvenost, agresivnost, radoznalost. Relativno trajne znači da ih životinja pokazuje tokom vremena u različitim okruženjima, što ne znači da je UVEK takva, već da je to jedan opšti oblik ponašanja.

Proučavanje individualnih razlika kod životinja započeo je nobelovac Ivan Pavlov, serijom eksperimenata na psima, početkom XX veka. Pavlov je identifikovao 4 osnovna tipa temperamenta kod pasa (Miran, Neobuzdan, Slab i Živahan), u odnosu na način funkcionisanja nervnog sistema. Od tada, crte ličnosti su zapažene i dokazane kod brojnih životinjskih vrsta- majmuna, paukova, repatih vodozemaca, ptica, rakova, hijena, hobotnica, riba.

Činjenica da životinje poseduju ličnost, trebala bi da nas navede da poštujemo druge vrste. Cilj nam svakako nije samo humaniji odnos prema životinjama, već i razumevanje njihovog ponašanja i kognicije. Problem sa kojim se ovde suočavamo jeste interpretativna greška, ili već pomenuti antropomorfizam. Svaki rezultat istraživanja na ovom polju iskrivljujemo u našu korist, jer smo opsednuti idejom da u drugim bićima tražimo sličnost sa nama samima. Možda polazimo od pogrešne pretpostavke da znamo tačno koje su crte inherentno ljudske, čime negiramo mogućnost da ih poseduju i životinje samo zato što pripadaju “nama”. Možda je instrospekcija o sopstvenom funkcionisanju pogrešna, i možda je naše donošenje odluka mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Da bismo suštinski razumeli ponašanje životinja, nije dovoljno postaviti pitanje koliko su slični ili različiti od nas. Često mislimo da laskamo životinjama ukoliko im namećemo ljudske karakteristike, a u stvari laskamo sebi kao ljudskoj vrsti. Gubimo sposobnost da cenimo životinje pod njihovim uslovima, i da razumemo neki drugi način postojanja. A i izgleda da bar ličnost nije nešto što nas odvaja od drugih pripadnika životinjskog carstva, već učvršćuje naše biološke veze.

Ako usvojimo i prihvatimo da i životinje imaju bogat unutrašnji svet, manje ćemo da sležemo ramenima na naše bezobzirno uništavanje njihove prirodne sredine, ili u slučaju Santina, da ih bespotrebno izlažemo bolu i patnji, samo da bismo ih prilagodili potrebama svoje “dominantne” vrste.

psihobrlog.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i glasove

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i mogu da odrede da li je reč o muškom ili ženskom ili dečjem glasu, pokazala je nova studija koju su objavile svetske agencije.

Dok ljudi proučavaju slonove, i oni takođe proučavaju ljude

Stručnjaci koji su puštali snimke ljudi slonovima u Keniji tvrde da ovu naprednu sposobnost mišljenja druge životinje nisu pokazale. Slonovi zahvaljujući tome mogu da ocene ko predstavlja pretnju, a ko ne.

Rezultati su pokazali da dok ljudi proučavaju slonove, ove pametne životinje takođe proučavaju ljude i to skladište u sećanju, rekla je autorka studije Karen Mekomb.

 „Zaporavo su razvili veliko znanje o ljudima sa kojima dele svoj habitat“, objasnila je Mekomb, profesorka životinjskog ponašanja na Univerzitetu Saseks.

„Pamćenje je ključ. Nekako su morali da izgrade to znanje“, dodala je ona.

Nacionalni park „Amoseli“ severno od Kilimadžara

Mekomb i njene kolege radili su u nacionalnom parku Amboseli u Keniji gde na stotine divljih slonova žive sa ljudima, a ponekad se i sukobe zbog manjka vode. Naučnici su koristili snimke Masaija koji su povremeno ubijali slonove posle sukoba oko ispaše i Kamba muškaraca koji nisu tolika pretnja slonovima. Snimci su imali istu frazu na dva jezika: „Pogledaj tamo. Dolazi grupa slonova“.

Na Masai zvuke slonovi su reagovali defanzivno, povlačili su se i okupljali u grupu jer su ih doživljavali kao neprijateljsko ljudsko pleme.

„U stanju su da uoče fine razlike u ljudskim jezicima. Uspeli su da prikupe prilično detaljno znanje a jedini način da to urade je da imaju izuzetno veliki mozak“, rekao je koautor studije Grejem Šenon sa Univerziteta Kolorado.
 Naučnici su potom ponavljali eksperiment sa snimcima Masai muškaraca i žena. Pošto žene retko kada napadaju slonove, oni su reagovali blaže na njihove glasove. Ista stvar se ponovila i sa glasovima dečaka. 

Razumni poredak: Jaki napred u kolini, a mali i slabi zaštićeni u sredini

I dok ova otkrića pokazuju kolika je inteligencija i sposobnost slonova da se adaptiraju, oni takođe ukazuju i na problem, kaže biolog Džoš Plotnik koji se specijalizovao za slonove.
 „To je istovremeno fascinantno videti koliko su ove životinje fleksibilne ali i tužno jer pokazuje na sve veći konflikt slonova i ljudi“, rekao je on.

Mekomb i Šenon su takođe izveli još jedan eksperiment i izmenili su muške i ženske glasove učinivši da ženski glasovi deluju kao muški snižavanjem tona i rezonance i obrnuto. Takve promene mogu često da prevare i ljude ali ne i slonove koji su i dalje bežali od izmenjenih muških glasova.

Tanjug /blic.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

IDIOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

 On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije.

Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu? Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi. Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

 Tekst: Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs/  

________________________________________________________________________________________

LANAC LJUBAVI…

„Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.„

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

---

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima? 

Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

---

---

Priredio:Bora*S

FARME BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE____________________________________________

Kako će se proizvoditi hrana? Superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je neophodno

 Sledeći put dok budete uživali u slasnom komadu vrućeg peciva, čaši toplog svežeg mleka ili zreloj jabuci, odvojite sekund da razmislite, otkud baš oni na stolu?

Kako su tu došli i odakle? Ne tako davno, svi ti prozvodi su bili živi, rasli su i razvijali se na farmi, polju, bašti ili voćnjaku… Ne tako davno, o njima su računa vodili ljudi. Ovaj posao je težak, odgovoran i zavisi od mnogo faktora. Na neke od njih farmeri ne mogu da utiču, a potreba za hranom postaje sve veća.

Proračuni kažu da će čovečanstvu do 2050. godine biti potrebno dvostruko više hrane nego danas. Stoga naučnici poslednjih godina rade punom parom kako bi agrokultura postala što efikasnija, a teret se sa leđa farmera pomerio na mašine. Farme budućnosti će biti visoko automatizovane. Zamislite polja, kao iz knjiga Isaka Asimova, sa velikim brojem robota, malih i velikih, nekih kojima upravljaju stručnjaci, drugi potpuno autonomni, stalno aktivni. Nema korova, nema uvenulih ili bolesnih biljaka. Ovakve farme nisu u dalekoj budućnosti.

Ključ povećanja efikasnosti u agrokulturi je preciznost. Kako bismo izbegli zalivanje i nađubrivanje celokupnih polja, u laboratorijama za robotiku se razvijaju mašine koje svojim „oštrim okom“ doziraju količinu nutrijenata i vode po jedinci i tako je hrane. Ovakvo rešenje pre svega štedi neophodne i skupe resurse, ali i prostor. Ogromna polja u SAD i Evropi danas se prostiru i na nekoliko hiljada hektara, što zahteva veliku potrošnju energije i materijala. Umesto toga, superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je potrebno. Oni moraju da prepoznaju biljku, odrede njene potrebe i deluju prema tome, ali i da se efikasno kreću.

Pitanje kretanja robota se može rešiti na različite načine. Danas već uveliko rade traktori koji se navode preko GPS sistema i elektronski komuniciraju sa svojim alatima za obradu zemljišta. Ovakav sistem može biti vrlo efikasan i precizan. Jedan od robota koji koriti GPS sistem za navođenje je BoniRob, agribot razvijen na institutu Osnaburg u Nemačkoj. Ovaj rover na četiri točka satelitski mapira ceo prostor koji obrađuje i u svakom trenutku ga „ima u glavi”.

David Dorhot sa Univerziteta u Ajovi je, pak, dizajnirao Prospera – agribota koji radi u timu zajedno sa velikim brojem svojih blizanaca i služi, barem za sada, samo za setvu. Prospero roboti se kreću u roju, koristeći takozvani game theory sistem snalaženja u prostoru i međusobno komuniciraju radio-talasima. Oni ne samo da sa svojih šest nogu liče na mrave već koriste i jedan od fundamentalnih principa ovih vrednih radnika. Naime, kao što mrav svojim feromonima obeležava mesto gde je pronašao hranu, tako i Prospero belom bojom obeležava mesto gde je posejao semenku. Ako neki od robota naiđe na beli marker, zna da može da nastavi dalje jer je na tom mestu seme već posađeno. Dorhot sa svojim kolegama planira da osim setve, opremi Prospera i alatima za uklanjanje korova i održavanje useva, što bi ga u stvari činilo kompletnim zemljoradnikom u metalnom oklopu.

Kako bi agribot mogao da vrši kompletne radove na polju, potrebno ga je opremiti alatima za zalivanje, đubrenje, uništavanje korova i ubiranje plodova. Tehnologija koja se koristi u inkdžet štampačima može doneti izuzetne rezultate u preciznom zalivanju i đubrenju biljke. Pored toga, agriboti su lagani, ne oštećuju tlo kao što je slučaj sa traktorima i velikim mašinama, pa se potreba za oranjem značajno smanjuje. Ovako štedimo energiju utrošenu na ovaj aspekt obrade zemljišta i do 80%. Međutim, najveća ušteda se dobija konstantnim praćenjem nivoa hranljivih materija pri samim biljkama.

Inkdžet tehnologija se koristi i za prskanje mikrokoličina herbicida na korov, čime ga uništavamo bez trovanja samih useva. Korov smanjuje prinose na polju i do 50%. Takođe, za uništavanje korova koristi se plamen, ali i laserski snopovi koji se mogu primeniti i kod ubiranja plodova. Ono što je bitno jeste prepoznati sam korov, a jedan od metoda je posmatranje njegovog lista. Tako danski HortiBot specijalnim kamerama snima list biljke i prepoznaje korov u svojoj bazi podataka. Sve ovo, naravno, znači i mnogo manju emisiju polutanata svih vrsta, pa se zagađenje zemljišta i vazduha u značajnoj meri eliminiše.

A šta je sa prostorom?

Gde ćemo smestiti sve te farme?

Poslednjih nekoliko godina u visoko razvijenim zemljama se javlja trend urbane poljoprivrede. Jedan od značajnih aspekata ovakog tipa zemljoradnje je takozvani vertical farming, koji čine zgrade usred velikih svetskih metropola, gradski staklenici. Te višespratnice ne samo da štede prostor, već smanjuju troškove održavanja od 30 do 50 %, time što same proizvode neophodne resurse kao što su đubrivo, biogas i slično, a pored toga eliminišu se troškovi transporta proizvoda i dovode se fabrike kiseonika u gradove. Najveći projekat ovog tipa trenutno je u Linkopingu u Švedskoj, gde raste dvanaestospratna piramida čija će visina biti preko 50 m.

Nema sumnje da će farme budućnosti biti značajno drugačije nego danas. Preciznost agribota otvara vrata malim poljima sa velikim količinama proizvoda, prilagođenim robotima, višespratnim šumama i voćnjacima, na kojima radi roj laganih mašina. Kolika je tu uloga čoveka? Svakako da će smanjenje broja fizičkih poslova umanjiti potrebu za ljudskom snagom na farmi, ali čovek je potreban kako bi upravljao čitavim sistemom. Svi ovi aspekti će korigovati ne samo cene, nego i to koji proizvodi će se naći na policama.

Jedno je sigurno – pejzaž farmi kao u naučnofantastičnim filmovima je jako blizu.

Izvor:elementarium.cpn.rs/ Piše: Boris Klobučar 

---

---

MESTO GDE SE ČOVEK KLANJA PRED PRIRODOM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

   IGUASU VODOPADI

Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?

Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.

Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.

Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.

Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.

Hučeći spektakl

Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.

Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.

Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.

Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.

Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Život koji buja

Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.

To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.

Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.

Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.

Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Na kraju…

Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.

Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“

ekopedia.rs

---

 

ŽIVOT ISPISAN NA LICU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

PORTRETI pluS

Izvor fotografija:najslike.geek.hr