HAJDEMO U PLANINE…

SVEST O ZNAČAJU PLANINA

Planeta danas slavi svetski dan čistih planina!

Čistoća i očuvanost planina su nam potrebni i više nego što smo mi toga zaista svesni.

Na to nas podseća važan dan u godini – Svetski dan čistih planina. 

Svetski dan čistih planina, već više od 20 godina obeležava se 26. septembra.

Ovo je prilika da se stvori svest o značaju planina za život, da se istaknu mogućnosti i ograničenja u njihovom očuvanju i da se stvore partnerstva koja će doprineti pozitivnim promenama.

Ovaj dan obično se obeležava obavljanjem ekoloških aktivnosti poput akcija čišćenja, poseta prirodi i planinarenja.

Planine su izuzetno važne za održavanje života na našoj planeti. One nam obezbeđuju kiseonik, vodu za piće, pružaju dom brojnim biljnim i životinjskim vrstama, dele sa nama svoju lepotu.

Planine zauzimaju oko petine kopna i obezbeđuju egzistenciju desetine ljudske populacije.

Zbog svojih prirodnih resursa čovek je vekovima iskorišćavao i zloupotrebljavo planine.

Danas planinama prete nove opasnosti od globalizacije, urbanizacije i masovnog turizma.

Naime, posebno su ugroženi izvori pijaće vode koji izviru u planinama, a od kojih zavisi više od polovine ljudske populacije.

Klimatske promene takođe ugrožavaju njihova prirodna bogatstva.

Sada je pravi trenutak da reagujete kako biste pomogli očuvanju planina.

Učlanite se u najbliže planinarsko društvo, informišite se o planinarenju, provodite svoje vikende u planinama i ponovno se povežite s prirodom.

Tako ćete i sami dati svoj doprinos očuvanju čistih planina.

Izvor:zivotinje.rs

---

TAMOiOVDE: FotoPlus

---

---

Priredio:Bora*S

PLANINA OD ŽADA…

JADE MOUNTAIN RESORT Hotel 5***** – Soufriere, Sveta Lucija, Karibi

Sveta Lucija je magično ostrvo na granici Atlantika i Karipskog mora. Čuveno je po lepoti krajolika koji su postali sinonim za avanturu i egzotiku, a pre svega za idiličnu predstavu romantike.

Upravo se na ovom ostrvu uzdiže hotel koji se poslednjih godina opisuje kao utočište od civilizacije i najlepša oaza Kariba.

Planina od žada, kako u prevodu glasi naziv hotela Jade Mountain Resort nalazi se na padinama kraja i gradića Soufriere, poznatog po netaknutoj džungli i veličanstvenom pogledu na Piton planine.

Vrhovi ove planine, sa prizorom magično plavog mora, postali su simbol ostrva, pa i čitavog Karipskog arhipelaga.

Krase ih brojni vodopadi i staze koje odišu neverovatnom tropskom egzotikom.

Nije ni čudo da je hotel, čije su gostinske sobe pogledom usmerene ka ovim veličanstvenim vrhovima, zaslužio epitet hotelskog raja i luksuza.

Hotel je izgrađen 2007. godine, a motiv njegovog podizanja bila je upravo lokacija. Sačinjen od 24 apartmana smeštenih u terasasto postavljenim vilama, hotel krije odaje koje od pogleda na more ne dele prozori ili zidovi.

Svaki apartman poseduje bazen i otvoren prostor, direktan dodir prirode i mirisa mora.

Na samom vrhu rizorta nalazi se panoramska terasa koja je vremenom postala najlepši vidikovac Svete Lucije. Do apartmana vode mostići, kamene staze, navodeći pogled ka zdanjima koja su zbog prirodnog materijala i rastinja postala sastavni deo izgleda džungle.

Piton planine zaštićene su kao svetska kulturna baština od strane UNESCO-a. Sačinjene su od dva vrha – Velikog i Malog Pitona, visokih 786 i 739 metara.

Nekada davno bile su utočište odbeglim robovima, odakle su se branili od napada plaćenika robovlasnika.

Istinita je i priča da su robovlasnici zbog osvete na planine doneli zmije koje su odbegli robovi, srećom, ubili. Inače, na ostrvu Sveta Lucija živi samo jedna vrsta neotrovne zmije. Zabavno zvuči da na planini već vekovima slobodno raste marihuana.

BESPLATNO VENČANJE

Venčajte se besplatno u hotelu Jade Mountain Resort. Parovi koji se odluče da se tokom avgusta i septembra ove godine venčaju u ovom hotelu, dobiće besplatno venčanje samo pod uslovom da uplate boravak od minimum 5 noćenja.

Besplatno se dobija prisustvo sudije matičara, čitava pravna i papirološka procedura, uključujući izdavanje venčanog lista, odabir lokacije, dekoracije, usluge koordinatora venčanja, bidermajer, svadbeni luk, svadbena torta, šampanjac, dekorisani sto sa njami đakonijama i još mnogo toga.

Od samog otvaranja hotel je postao stecište gostiju sa „A liste”, naročito poznatih zvezda, a o njemu se najviše pričalo nedavno, nakon smrti pop zvezde Ejmi Vajnhaus, koja je upravo ovde provela svoje poslednje romantično putovanje sa izabranikom svog srca.

Osoblje hotela prepričavalo je da je čuvena pevačica bila naročito oduševljena bazenima i njihovim bojama. Bazeni su prekriveni obojenim keramičkim i kristalnim pločicama, koje su u svim bazenima dizajnirane u uvek drugačijim šarama.

U podnožju uzvišenja nalazi se plaža površine preko 600 ari, a samo imanje nazvano je Anse Chastanet. Hotel je podigao arhitekta Nick Troubetzkoy čija je filozofija bila da „gradi u harmoniji sa karipskom prirodom”.

Proteklih godina ovde su snimani brojni poznati TV sadržaji, kao i finale jednog od najgledanijih američkih reality TV programa Neženja (The Bachelor).

U finalnoj epizodi navedenog serijala glavni junak je obavio prosidbu upravo na glavnoj terasi hotela.

Inače, Jade Mountain Resort je idealno mesto za romantične prosidbe i venčanja.

Uobičajena cena noćenja u hotelu je, recimo, tokom ovog proleća oko 1100 evra, a gostima se preporučuje paket od 5 romantičnih noći koje su tematski posvećene crvenim ružama.

Naime, tokom boravka gosti se daruju buketima crvenih ruža, u količinama koje verovatno do tada nikada nisu ni videli.

__________________________________________________________________________________

Columbo likes:
Noću je hotel osvetljen drugačije nego što smo navikli.

Fasada rizorta nije osvetljena već raznobojna svetlost dolazi iz privatnih bazena u apartmanima.

Ovim načinom osvetljenja hotel noću izgleda naročito bajkovito, a srećnici koji ga u večernjim satima posmatraju sa pučine mora, opisuju ga kao „neodoljivi šareni svet skriven u džungli“.

 A sada reality:
Svi apartmani u hotelu su različiti, prostiru se na površini od 450 do 900 m², ali imaju nekoliko zajedničkih osobina: nema staklenih prozora, svi pogledi su usmereni prema Piton vrhovima i moru, gosti iz susednih apartmana vas ne mogu videti, kao ni vi njih.

Luskuzni apartmani podeljeni su u tri kategorije – „mesec, sunce i galaksija”.

Tokom godine cene boravka u ovom tropskom raju kreću se od 950 do 2.700 evra na dan.

Tekst: Columbo, Photo: Jade Mountain Resort St.Lucia
Izvor:columbo.rs

---

ŠTA ME SE TIČE…

ŠTA ME SE TIČE

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

Razorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

---

DOLINA REKE PČINJE…

Dolina reke Pčinje obiluje pejzažnim vrednostima, zato što se priroda ovde poigrala sa reljefnim oblicima.

fotografija: mediaportal.rs/I.Markov

Dolina Pčinje pažnju privlači pre svega svojim klisurastim delovima i meandrima, ali i drugim prirodnim elementima koji se smenjuju kroz celu dolinu.

Njena najveća vrednost, složiće se mnogi, su pejzaži kojih zbog prirodne raznolikosti ima mnogo, ali se mogu i videti iz različtih lokacija. Šume, pašnjaci pa i sama reka Pčinja kreiraju uzbudljive pejzaže, ali ništa manje nisu uzbudljiva mesta sa kojih se pružaju vidikovci na te dinamične kreacije prirode.

Vidikovaca je mnogo i mogu se naći u nižim delovima potom na terasama i aluvijalnim ravnima, ali i sa vrhova planina koje je okružuju. Strmine koje su opkolile ovu dolinu čine je još posebnijom: Starac na zapadu, Ravni rid i padine Kozjaka na istoku, Crni krš, Vogance i Staračka kula na severu i masiv Kozjaka na jugu.

Grebeni ovih planina uokvirili su lepi predeo dolinje Pčinje koji se od 1996. godine nalazi pod zaštitom države.

fotografija: superodmor.rs

Pčinja je inače reka nastala od više izvora u dolini planine Dukat, a protiče kroz Srbiju i Makedoniju.

Ona je leva pritoka reke Vardar i jedna od najzanačajnijih pritoka Egejskog sliva. Inače, ova reka se može podičiti titulom jedne od najčistijih u Srbiji i zbog toga je posebno pogodna za istraživanje životinjskog sveta kojim obiluje.

fotogragija: zradovic.blogspot.com

Gornji tok ove reke skriva još jednu posebnost, a to je Prosečnik u narodnu poznat kao Vražji kamen.

Dolina reke Pčinje osim raznoraznim prirodnim oblicima bogata je i životinjskim svetom. Tako po ovim šumama i pašnjacima trčakraju gušter, grčki gušter, stepski smuk, daurska lasta, jastreb kokošar, kraktoprsti kobac ali i krupna divljač kao što su srna, divlja svinja, zec, lisica, jazavac, veverica i vuk, sivi i šumski puh.

fotografija: svetidimitrije.no

Dolina reke Pčinje u sebi skriva i kulturno istorijski spomenik iz XI veka. Reč je o kompleksu manastira Svetog Prohora Pčinjskog. Kako kažu predanja, podigao ga je u XI veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car.

Manastir radi kao kulturno – prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko – iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.
Gordana Ivković

Izvor:gost.rs

---

---

TIBETANSKO ZLATO…

Lekovita gljiva, veoma tražena u Kini, izazvala je pravi bum na Tibetanskoj visoravni.

Ono što Silang traži puzeći, na 4.700 metara nadmorske visine na Tibetanskoj visoravni, izuzetno je neobično.
Deo koji viri iz zemlje je sićušna gljiva bez šešira – samo mrki stručak, tanak kao šibica, koji štrči nekoliko centimetara iz blatnjavog tla.

Snimio: Majkl Jamašita

Po jedanaest sati dnevno, od početka maja do kraja juna, Silang Jengpi i njegova žena, kao i gomila njihovih rođaka i prijatelja, puze ovako duž planinskih obronaka i pročešljavaju tle pokriveno travom, granjem, cvećem i šašom u potrazi za skrivenim stručcima.

Kad ugleda gljivu, Silang vikne od radosti. A njegova žena Jengđin Namo odmah dotrči. Pomoću lopatice Silang opkopa gljivu i pažljivo je izvadi sa sve grumenom zemlje. A zatim četkicom očisti višak zemlje. Na njegovom dlanu se tada ukaže nešto što liči na svetložutu gusenicu.

Mrtva je, a na njenu glavu je, poput nekog roga, nakačena tanušna mrka gljivica. Silang tada iz džepa vadi crvenu plastičnu kesu u kakve se pakuje suva testenina. Stavlja svoj dragoceni nalaz unutra, zajedno sa drugim koje su on i žena iskopali, i pažljivo zamotava kesu. Silang ima 25, a njegova žena 21 godinu. Imaju jedno devojčicu. Gljive guseničarke predstavljaju znatan deo njihovog godišnjeg prihoda.

Širom Tibetanske visoravni ove gljive su potpuno izmenile seosku ekonomiju. Izazvale su zlatnu groznicu modernog doba. U stvari, kad sadržaj Silangove kese stigne u bleštave radnje Pekinga, njegova cena u zlatu može lako da bude više nego dvaput veća od njegove težine.

Ovu gljivu na Tibetu zovu jarca gunbu, što u prevodu znači ’letnja trava, zimski crv’, mada, tehnički gledano, nisu u pitanju ni trava ni crv. Reč je o podzemnoj larvi jedne od nekoliko vrsta noćnih leptira koja je zaražena sporama parazitske gljive Ophiocordyceps sinensis.

Gljiva pojede telo larve iznutra, jedino spoljna ljuštura ostane netaknuta. A kada dođe proleće, iz glave gusenice nikne mrki stručak zvani stroma. Ovaj proces odvija se jedino na plodnim visokoplaninskim livadama Tibetanske visoravni i Himalaja.

Svi dosadašnji pokušaji da se gljiva veštački uzgaja propali su.

Vekovima postoji verovanje da jarca gunbu ima čudotvorna lekovita i afrodizijačka svojstva. Legenda kaže da jakovi koji je pasu postaju deset puta jači. Jedan od najranijih opisa jarce potiče iz jednog tibetanskog teksta iz XV veka, čiji je naslov „Okean afrodizijačkih svojstava”, u kome se sa ushićenjem govori o „besprekornom blagu” koje pruža „nezamislive prednosti” onima koji ga konzumiraju. Samo ih nekoliko prokuvajte u čaju, skuvajte u čorbi ili ispržite u pečenoj patki i sve tegobe koje vas muče će nestati – tako bar kažu.

Travari prepisuju „crve”, kako ih u narodu zovu, za otklanjanje bolova u leđima, impotencije, žutice i osećaja stalne premorenosti. Isto tako za smanjenje holesterola, povećanje snage i poboljšanje vida. Zatim za lečenje tuberkuloze, astme, bronhitisa, hepatitisa, anemije i emfizema.

Reklamiraju ih kao antitumorne, antiviralne antioksidante, kao lek protiv side i melem za oporavak od operacije. Pomažu čak i kod gubitka kose.

Kako kineska ekonomija jača, to je i potražnja za jarcom sve veća. Postala je statusni simbol na kućnim večerinkama i omiljeni poklon za dodvoravanje vladinim funkcionerima. Sedamdesetih godina prošlog veka pola kile crva koštalo je dolar-dva. Početkom 90-ih cena je još uvek bila ispod 100 dolara.

A danas za pola kile jarce vrhunskog kvaliteta može da se dobije i 50.000 dolara.

Ovako povećana potražnja izazvala je zabrinutost da bi ukupan godišnji prinos od oko 400 miliona komada mogao opasti zbog preterane berbe. Da bi crva bilo i ubuduće, skupljači bi trebalo da ostave jedan broj gljiva da sazri i zarazi larve u narednoj sezoni, kaže ekolog Danijel Vinkler. Umesto toga, seljaci pokupe sve što nađu, a onda se sele na više terene.

Zahvaljujući godišnjoj berbi jarce na hiljade ranije siromašnih tibetanskih goniča jakova sada ima motocikle, ajfone i televizore sa ravnim ekranom. Borba za gljivarske terene – a u mnogim oblastima smeju da beru samo lokalni stanovnici sa dozvolom – dovela je do žestokih sukoba, uključujući i sedam ubistava u severnom Nepalu, gde se ubira mali procenat svetskog prinosa jarce.

U gradu Čengdu, u provinciji Sečuan, provalnici su prokopali tunel, kao za bekstvo iz zatvora, do prodavnice jarce i odneli robu u vrednosti od 1,5 miliona dolara. Kineska policija je postavila brojne kontrolne punktove duž puteva da bi sprečila lopove da se prišunjaju obroncima koji su rezervisani za lokalne seljake.

Ima mesta, kao što je grad Seršu. u kome žive Silang i njegova žena, gde kada se tle zagreje i trava izraste, sve drugo se ostavlja radi potrage za jarcom. Deca, sa svojim oštrim vidom i niskim rastom, često su najbolji skupljači. Neke škole, nemoćne da spreče groznicu za jarcom, uvode raspust od mesec dana dok traje berba.
Posle čitavog dana provedenog u skupljanju jarce, Silang i Jengđin nose svoje crve na lokalnu pijacu. A pijaca u Seršuu u špicu sezone širi se duž izlokanih trotoara s obe strane glavne ulice. U ovom mestu, koje ima tipičnu atmosferu pograničnog gradića, okruženom golim brdima koja su posuta pastirskim šatorima i molitvenim zastavama, običaj je da se ljudi doteraju kad idu na pijacu.

Mnogi nose tradicionalne tibetanske ogrtače, na kojima su rukavi toliko dugački da rukavice nisu ni potrebne. Muškarci često nose šešire sa širokim obodom i kožne čizme. Za pojasom zadenut nož. A kad se nasmeju, blesnu zlatni zubi. A žene se šetkaju sa ogrlicama od ćilibara, čije su perle velike kao loptice za golf. Neke imaju pletenice koje skoro dodiruju pločnik. Tu se nađe čak i poneki monah, umotan u svoju crvenu mantiju. Verski kanoni im zabranjuju da beru i jedu jarcu, ali mogu da kupuju i prodaju.

Trgovci jarcom nose male terazije boje mesinga i kalkulatore na solarnu energiju. Njihove ruke su često umrljane brojkama ispisanim mastilom. Crvi se drže poslagani u kartonskim kutijama, pletenim korpama ili su poređani na komad tkanine. Kada trgovcu priđe neko kao što je Silang, prljavih kolena i sa kesom punom sveže prikupljenih jarci, počinje pažljivo ispitivanje crva.

Njihova vrednost zavisi od više faktora: veličine, boje i čvrstoće. Trgovac uzima svaki komad u ruke i često čisti skorelu prljavštinu posebnom alatkom koja liči na veliku četkicu za zube. Narod počinje da se gomila oko tezge.

Isto tako, uobičajena je praksa da trgovac jarcom pre kupovine kritikuje i omalovažava ono što mu se nudi.
„Nikad nisam kupio ovako loše crve.”
„Boja nije dobra. Suviše je tamna.”
„Na ovima ću samo da izgubim pare.”
Autor: Majkl Finkel

Foto galerija-nationalgeographic.rs

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

ROMANTIKA, LUKSUZ I KAMENO DOBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Romantično odmaralište „Pećina“ za zaljubljene sakriveno među liticama

Neobično i ekskluzivno mesto među liticama na zapadu Jamajke nudi spektakularan smeštaj za romantične parove…

Foto: Profimedia

Luksuzno odmaralište nazvano “Pećina“, prostire se na sedam kilometara obale, a ušuškano je unutar krečnjačkih litica grada Negril, u zapadnom delu Jamajke.

Ovaj ekskluzivni kompleks nudi dvanaest prostorija skrivenih u litici, apartmane sa jednom ili dve spavaće sobe, kao i vile sa četiri neverovatno opremljene spavaće sobe.
Dodatno uživanje nudi i pogled na kristalno čistu vodu Karipskog mora, kao i stepenište koje vodi pravo do vode gde možete uživati u plivanju ali i istraživanju pećinskog sistema.

Pećina pružaju sve udobnosti kućnog života u zabačenim i ekluzivnim liticama, ali i posebno sređenu prostoriju u kojoj parovi mogu u samoći večerati, uz sveće i romantični pećinski ambijent.
Uživanju doprinosi i bazen sa slanom vodom koji pruža pogled na bujne Jamajske pejzaže, džakuzi i spa, povezani kamenitim stazama sa pećinama i odmaralištima.
Na taj način svaki par može pronaći svoj mir, a kako sve to izgleda pogledajte: lisa.rs.
Radmila Jeremić
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Luksuz i kameno doba: odmor za dušu i telo u očaravajućem hotelu Kaga Kama

Ukoliko volite prirodno okruženje, a pritom ste avanturističkog duha, hotel Kagga Kamma navešće vas da – bar u mislima – ovog sekunda spakujete kofere i krenete…

Foto: Profimedia

Smešten na jugu Afrike, među stenama planine Sederberg, koja je poznata po svojoj lepoti i netaknutoj prirodi, hotel „Kagga Kamma“ nudi jedinstveno iskustvo.
Za razliku od ekskluzivnih hotela napravljenih od najskupljih materijala i po poslednjim dizajnerskim idejama, ovo odmaralište nas vraća u kameno doba.
Napravljen u pećini, daleko od saobraćaja, tehnologije i zagađenja, kompleks „Kagga Kamma“ je stvoren za užitak, a posebno se preporučuje bračnim parovima da ovo romantično mesto izaberu za svoj medeni mesec.
Da li ste nekad zamišljali kako je spavati pod otvorenim nebom u udobnom krevetu dok se čuje cvrkut ptica i prirode? U ovom odmaralištu ne samo da je to moguće, već je i preporučljivo u posebnim dizajniranim prostorijama pod nazivom “soba na otvorenom”.
Ukoliko ipak više volite da se ušuškate između „četiri zida“ ili – ovde je bolje reći – četiri stene, očekuju vas sobe unutar pećine opremljene u duhu kamenog doba. Slike na stenama koje nas vraćaju u daleku prošlost, a prirodni materijali od kojih je napravljen nameštaj, kao i trepazarija postavljena između stena za logorskom vatrom ostavljaju jedan poseban utisak.
Našlo se mesta i za moderan bazen između stena jer ovakav jedan ekskluzivan hotel ne mi mogao proći bez tako savremenog detalja.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Da. Ustajem sad i idem!

LJULJAŠKA NA KRAJU SVETA…

TAMOIOVDE___________________________________________________________________________________________

OVA LJULJAŠKA JE SAMO ZA HRABRE

“Ljuljaška na kraju sveta” – obična drvena ljuljaška okačena nad ponorom na  2660 metara nadmorske visine predstavlja prizor od koga će se mnogima zavrteti u glavi, a ljuljanje na njoj svakako je samo za hrabre.

Ova neobična igračka za odrasle deo je kuće Kaza de Albol u mestu Banjos u Ekvadoru, i postala je veoma popularna među onima koji putuju u potrezi za uzbuđnjima, mada svaki pogrešan pokret na njoj može da se zavši kobno. Ili možda upravo zato?

Načinjena je sasvim jednostavno: drveno sedište i dva kanapa vezana za šipku koja ne deluje baš najčvršće, a štrči iz stare kućice na drvetu. Da bi čovek seo na tako nešto treba stisnuti petlju, ali oni koji su bili dovoljno hrabri da se zaljuljaju širom otvorenih očiju kažu da se isplati: bićete nagrađeni predivnim ekvadorskim pejzažima, uključujući i pogled na aktivni vulkan Tungurahua.

Među onima koji su probali nalazi se i Silvija Puhovska iz Slovačke (30), koja već sedam godina putuje po svetu, obilazi zanimljiva mesta i piše putopisni blog unboxingtravel.com. Kaže da je nalet adrenalina prosto nevrovatan, da su prizori predivni, da je ljuljanje s glavom nadole isuviše zastrašujuće, ali da inače nema razloga za strah.

Ljuljaška, je, naime, načinjena veoma jednostavno, ali sve dok se čvrsto držite i ne pravite nikakve rizične pokrete, potpuno je bezbedna.

Ljuljaška na kraju sveta, nad provalijom u planinama Ekvadora

Jednostavna konstrukcija

…i kućica na drvetu iz koje štrči šipka za koju je pričvršćena

Silvija Puhovska, autorka putopisnog bloga unboxingtravel.com

…neverovatan pogled…

Probala, ali ne preporučuje

Izvor: Blic Online

 

HEROJI SA HIMALAJA, ŠERPASI…

 

Ako se na neki himalajski, odnosno na neki od najviših vrhova sveta popne Amerikanac ili Evropljanin njegovo ime će se naći na mnogim svetskim naslovnicama.

Za Šerpase, bez čije pomoći ne bi mogle da se ostvare ni najteže himalajske ekspedicije,  bi se moglo reći da su neopevani heroji  planina.

Ali na ovom blogu ne bi bilo zanimljivo nabrajati imena Šerpasa, vrhove koje su popeli i koje godine…Želim da napišem  mali istorijat ovog naroda kao i neke lične utiske.

Etnička grupa Šerpasi su budističke vere i veruje se da su naselili južnu stranu Himalaja u Nepalu u ranim godinama šesnaestog veka, dolazeći iz kineske provincije Sečuan. Tada su ih Mongoli naterali na marš dug 1300 milja. Na osnovu tibetanskih dokumenata nađenih u Solu,  grupa od 50 ili više Šerpasa prešla je preko Nangpa La Passa 1533. godine i došla u skriveno, nenaseljeno područje divljih šuma.                                           

U novom zavičaju su se smestili što je bilo moguće više, u predelu gde se teško živi i za vreme kratkog leta, a posebno po hladnoj i vetrovitoj zimi. Nazvali su ga Solu Kumbu. Ni malo ih nisu privlačile zelene i plodne doline na jugu, daleke samo dva-tri dana hoda koje se lepo vide sa njihovih siromašnih polja. Susretali su se sa ljudima iz doline i oni su ih pitali kako se zovu. Najjednostavnije je bilo odgovarati da su oni ljudi sa istoka, a na njihovom jeziku se to izgovara šer-pa.

Neki su nastanjeni i na visinama čak do 4000 mnv. Na tako nepristupačnim terenima putevi nisu mogli da se prave, niti da se materijal dovlači do mesta gde ne mogu stići ni najjednostavnija prevozna sredstva, već sve, doslovno, mora da se donosi.

Obrada zemlje je teška i gajenje povrća (krompira, pšenice ili geršle) zahteva ogroman trud. Zbog velike visine sve raste veoma sporo. Nedostatak raznovrsne hrane i mala količina joda u vazduhu bili su uzrok avitaminoze od koje je ovaj narod oduvek patio.

Zbog života na visinama preko 2700 metara, jednolične ishrane, nošenja teškog tereta na leđima veći deo života,  siromaštva i negostoljubive klime, prosečan životni vek im je oko 50 godina. Iako im je život težak, oni žive bez napetosti i stresa.

Deca Šerpasa

Deca Šerpasa

Kasnije su Englezi došli u dodir sa Šerpasima koji su bili sasvim drugačiji – Prilagođeni tokom generacija na život na visini, a od detinjstva naviknuti da nose teške terete i da se sa njima penju uz planinu, postali su glavni pomoćnici i visinski nosači na ekspedicijama, još od prvih pokušaja pohoda na Mont Everest kao i druge najviše planine sveta.

Šerpasi nisu samo nosači i kuvari na ekspedicijama,  već i vodiči. Po njihovom verovanju, na vrhu Himalaja borave bogovi i stupiti u njihovo svetilište može da izazove božanski bes, svakojake nesreće i slabu žetvu. Stoga mnogi od njih zastanu i ne prilaze samom vrhu kada dovedu svoje sahibe do njega. Šerpasi su oduvek bili i pouzadni pratioci i prijatelji svojih sahiba, zbog kojih su često stavljali i svoje živote na kocku. Ostajali su uz povređene i promrzle i na svojim leđima ih snosili u dolinu, što i dan danas čine.  I oni često stradaju – po statistici, svaki drugi koji redovno godinama učestvuje u ekspedicijama ostavi svoj život na najvišim vrhovima. Nadam se da ove statistike ipak nisu precizne.

Tensing Norgaj Šerpa (Tensing Norgay Sherpa) u timu sa Novozelanđaninom Edmundom Hilarijem je 1953. godine postao prvi čovek koji se popeo na Mt. Everest.  Među njima je i veliki broj onih koji su oborili rekorde po broju uspona na najviše vrhove sveta.

Balegu jaka suše na suncu i koriste
za ogrev u nedostatku drva

Šerpasi se ne penju na vrhove zbog uživanja, postignuća ili adrenalina. Oni to rade iz nužde, zato što nemaju drugih mogućnosti da zarade novac sem da pomažu na ekspedicijama. Vremenom, kad uštede dovoljno novca prestaju da se bave ovim, po život vrlo rizičnim poslom. Tada, stariji Šerpasi mahom ostaju u svojim mestima, a svoju decu šalju u Katmandu na školovanje, dok se mlađi Šerpasi sele u gradove gde od svoje ušteđevine kupe stan i tamo se nasele, ostavljajući planinske vrhove.

Poslednjih godina sve više žele da se odsele u Ameriku ili Evropu i tamo  započnu novi život.

Ovaj narod ima svoje specifičnosti, na primer miroljubivost,  jer reč „TUČA“ ne poznaju, i koliko sam obaveštena, nemaju je uopšte u svom rečniku. Nikada nisam čula da je neki Šerpas povisio ton ili se svađao i raspravljao sa nekim. Isti je slučaj i sa Tibetancima.

Tihi, skromni, izdržljivi, nasmejani, vredni, ljubazni i posvećeni, Šerpasi, nastanjeni u podnožju Himalaja i nevidljivi heroji najviših vrhova sveta, iz godine u godinu polako se menjaju. I ovde je stigao zapad, pa novac počinje da kvari ovaj divan narod.

I umesto da mi težimo da postanemo slični njima, izgleda da, na žalost, oni postaju slični nama.

 P.S.  Dalaj Lama je, na pitanje šta ga je najviše iznenadilo o čovečanstvu, odgovorio:

„Čovek, jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac. Tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno živeo“.

Dragana Rajblović/bastabalkana.com/

_________________________________________________________________

LEKOVITE VODE SOKOBANJE…

Dejstva lekovitih voda Sokobanje

Mineralna voda Sokobanje deluje svojom toplotom, hemijskim sastavom, elektrommagnetskom i osmotskom snagom jonizacije i vrši uticaj na ljudski organizam na dva načina- direktno i indirektno.

Direktni uticaj vrši se preko receptornog aparata kože ili preko sluzokože želuca ili sluzokože disajnih puteva. Idirektni uticaj ispoljava se nešto kasnije, delovanjem na nervni, endokrini sistem, tkiva ćelija mozga, mišića…

Tokom banjske procedure, svaki organizam pokazuje specifičnu reakciju kao odgovor na nadražaj. 

Na početku lečenja organizam reaguje time što uvećava snagu i mogućnost prilagođavanja, nadoknađivanja i zaštite, a tokom lečenja kasnije dolazi do celokupne otpornosti organizma u povoljnom smislu. Kod zdravog organizma, pod uticajem toplote i fizičkih i hemijskih osobina vode, nastaje promena nekih funkcija organizma zbog prilagođavanja na uticaj vode.

Primena lečenja termalnim vodama potrebna je kod hroničnih i manje akutnih faza bolesti, dok još postoje mogućnost i snaga prilagođavanja i osposobljavanja, koje treba trenirati, povećavati i učvršćavati. Ovoj činjenici u prilog govori banjska reakcija prvih dana lečenja. Usled napora ili prenaprezanja organizma nastaje pogoršanje znakova bolesti.

Kod mnogih bolesnika se potpuno povoljan rezultat lečenja javlja ne za vreme trajanja lečenja, već na kraju ili izvesno vreme nakon završetka lečenja. U vezi sa ovim, vrlo je važno da se banjske procedure (kupanje,inhalacija i sl.) odrede u onoj meri i jačini i količini koja najbolje odgovara pojedinačnom bolesniku i njegovom stanju.

Mineralne vode se u organizam mogu uneti inhalacijom, kupanjem i pijenjem.

Kupanje je najčešći oblik lečenja i predstavlja spoljašnju upotrebu termalne vode. Za primanje, tranformaciju i prenos podražajnog dejstva glavnu ulogu igra koža.U samoj koži se najpre izazivaju promene funkcije i razmene materija.Sem promena u samoj koži, još važnija je uloga kože kao prolazne sredine za ulazak u organizam biološki aktivnih materija .

Pijenje vode  je takođe u upotrebi pri banjskom lečenju ali u manjoj količini i samo kod određenih bolesti. Pijenjem ove vode izaziva se hipertermija, širenje krvnih kapilara sluzokože želuca i creva. Tople vode umiruju motalitet, grčenje želuca i creva, a hladne draže i pojačavaju periklistiku.

Pijenjem mineralne vode unose se u organizam razni elektroliti i organske materije. Posle prelaska iz creva u krv, voda deluje svojim materijama putem kojim i prolazi. Uneseni u krv i razneti po organima i tkivima aktivni elementi mineralne vode utiču na sve osnovne procese razmenu ugljenih hidrata, belančevina, masti, minerala, na taj način što ih povećavaju, smanjuju ili prenose. Utiču na odnos soli i vode u organizmu.

Svaka pojedinačna voda ima svoje dejstvo, čiji je rezultat lekovitost. Inhalacijom se vrši udisanje gasova, pare ili raspršenih čestica mineralne vode. Udisanjem se omogućava unošenje i lokalno dejstvo na slutokožu bronhija i alveola. Druga povoljnost je u tome što neke materije lekovitog dejstva bolje prolaze kroz pluća nego kroz organe za varenje i kožu. Inhalacijom mineralnim sastojcima izazivaju se promene mineralne ravnoteže u organizmu a razne soli nanete na sluzokožu disajnih puteva mogu uticati na lučenje sekreta i iskašljavanje. Inhalacijom mineralnom vodom raspršenom specijalnim aparatima, samim gasovima i isparenjima iz prirodnih izvora, postiže se dvostruko dejstvo, primarno, lokalno na sluzokožu disajnih puteva i alveola i kasnije sekundarno dejstvo pojedine organe i tkiva.

---

Znamenite ličnosti u Sokobanji

Lekovitost termalnih izvora, klima, geografski položaj, turistička ponuda i mogućnost za odmor i rekreaciju odavno su bili razlozi za dolazak u Sokobanju .

Još davne 1663. godine u Sokobanji je boravio poznati turski putopisac Evlija Ćelebija i o tome ostavio vredne zapise.

U Sokobanji je boravio nemacki Baron Fon Herder. Ovde se upoznao sa svojstvima mineralnih izvora, pa je kasnije, pišući o tome, sokobanjske izvore uporedjivao sa izvorima u Bad Gastajnu.

Nemački oficir Smetau, koji je sebe smatrao Srbinom i potomkom kneza Lazara, ovde je boravio 1773. godine i zapisao: „Ovamo Turci dolaze sa svih krajeva, pa čak i iz Azije“.

Srpski Knjaz Miloš Obrenović ovde je bio 1860. godine, radi odmora i lečenja.

Nas poznati i u svetu priznati istraživač, geograf i putpoisac, Jovan Cvijić, vrsio je istraživanja na terenu današnje opštine Sokobanja i to objavio u knjizi „Naselja i poreklo stanovništva“. Čitajući ovu knjigu saznajemo da je većina sokobanjskih sela, pre nego što su ostala na današnjem terenu, bila na drugom mestu.

Preseljavanje je bilo uslovljeno traženjem pogodnijeg položaja, koji bi odgovarao ekonomskim potrebama, ili političkim prilikama (bežanje od Turaka). Neka grupisanja vršili su i Turci, a i knez Miloš je naredio „da se grupišu raštrkane kuće“.

Pojedina naselja su postojala jos za vreme Rimljana (Sokobanja i Vrmdža), ali nema podataka kakvo je bilo stanovništvo. U sastav sokobanjskog stanovništva, piše Cvijić, ulazi pet-šest struja, a najbrojnija je šopsko-torlaćko-zagorska, a za njom je dinarska.

Sokobanja je bila i stecište srpske inteligencije. Pored Nušica, Sremca i Andrića , u njoj su i rado boravili i Pavle Popović, Dobrica Milutinović, Bogdan Popović, Pjer Križanić, Aleksandar Belić, Rodoljub Colaković, Isidora Sekulić i mnogi drugi. O njihovom boravku svedoče zapisi, anegdote, fotografije i sećanja meštana sa kojima su se družili.

Poznatu krilaticu „Sokobanja-Sokograd, dodjes star-odešmlad“, koja je postala sinonim Sokobanje, napisao je Branislav Nusić jednom svom banjskom prijatelju na razglednici, da bi je lakše prodavao.

Stari Sokobanjci zapamtili su Branislava Nusića i kao čoveka koji je umeo da okupi i zabavlja društvo raznim šalama i dosetkama. Jedna od tih šala je aluzija na inhaliranje: „Mačka na rupi miša čeka, a mi-zdravlje“.

Ivo Andrić, naš poznati književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, više puta je boravio u Sokobanji. Stanovao je u hotelu „Moravica“, a slobodno vreme provodio u šetnji, posmatrajući Sokobanju, okolinu i njene ljude.

O tome je ostalo i nekoliko zapisa. U knjizi „Znakovi pored puta“, Andrić je zabeležio: „Da ga uzmeš za noge i izvrneš naopako, pre bi mu istresao dva oka nego dva dinara iz džepova“. (Čuo u Sokobanji 1972. godine) U njegovoj zaostavštini pronadjena je beleška i o lepoti Ozrena: „Na visoravnima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta božur, njegovi cvetovi liče na krupne rane i imaju boju teške tamnocrvene krvi“.

Poznati Srpski književnik Stevan Sremac je, takodje, boravio u Sokobanji. U leto 1906. godine iznenada se razboleo, kratko bolovao i umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića.

Pjer Krizanić, nas poznati karikaturista, bio je čest gost Sokobanje.

Poslednjih godina često je u Sokobanji boravio Miodrag Radovanović-Mrgud, nas poznati pozorisni i filmski glumac iz Beograda. On je ovde okupio glumce-amatere, osnovao „pozorišnu radionicu“ i u toku leta organizovao nekoliko uspešnih predstava, na zadovoljstvo meštana i turista.

---

Kako doći u Sokobanju

Sokobanja je smeštena u kotlini, u jugo-istočnoj Srbiji i administrativno pripada Zaječarskom okrugu Timočke Krajine. Okružena je planinama, Ozrenom, Leskovikom, Devicom, Krstatcem, Slemenom, Rtnjem i Bukovikom.

Sokobanji najbliži gradovi su: zapadno, Aleksinac 30 km, na severu, Boljevac 27 km i istično Knjaževac 47 km. Preko Aleksinca Sokobanja izlazi na autoput Beograd – Niš i tako je spojena sa svim delovima južne, zapadne i severne Srbije.

Od Niša je udaljena 60 km, a od Beograda 240 km. Preko Boljevca Sokobanja se spaja sa magistralnim autoputem Paraćin – Zaječar i dostupna je iz svih gradova Timočke Krajine i Braničevskog okruga.

Jedino u zimskim mesecima kada su velike snežne padavine, put Sokobanja – Boljevac, preko Rtnja, nije prohodan. Iz pravca Zaječara, u Sokobanju se dolazi i regionalnim putem preko Knjaževca, oko 90 km, a od Knjaževca, preko Kalne, Banja pod Ozrenom je spojena sa Pirotskim krajem i Starom planinom.

Dakle, svi putevi vode u Sokobanju! Vidimo se u Sokobanji.

Izvor:sokobanja.com

---

Priredio: Bora*S

DALEKO JE SUNCE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Norveški gradić prvi put obasjalo Sunce

Tehnika je učinila čudo za stanovnike Rjukana, norveškog gradića udaljenog 150 kilometara zapadno od Osla

Foto Tanjug

 Smeštena u dnu doline, ova varoš bila je stalno u senci tokom dugih zimskih dana, ali zahvaljujući džinovskim ogledalima, stanovnike sada greju sunčevi zraci.

 Često se zimi žalimo na manjak sunčanih dana, ali to nije ni približno problemu s kojim se suočavaju pojedine oblasti u skandinavskim zemljama.

 Slučaj Rjukana je bio posebno akutan. Ovaj industrijski i turistički grad nije imao ni tračak sunca od septembra do marta kada su sunčevi zraci previše niski da bi se probili preko planinskog lanca na koji je grad naslonjen.

 Ovako duga i tmurna zima negativno je uticala na moral stanovnika, ali je i odvraćala potencijalne turiste.

  Pre oko sto godina, jedan od građana Rjukana predložio je da se visoko u planini postave ogledala od kojih će se odbijati sunčevi zraci direktno na grad. Čak je u tu svrhu pripremio detaljne nacrte.

Projekat je bio intersantan, ali zbog tehnoloških razloga nikada nije ostvaren.

U međuvremenu je izgrađena žičara, kojom su stanovnici lakše mogli da odu po neophodni melanin u predele pod suncem.

 

Senoviti gradić je tonuo sve dublje u depresiju sve dok vlasti nisu odlučile da prekopiraju projekat pomoću kojeg se jedan italijanski grad rešio sličnog problema.

Ogledal, postavljena na vrh planine, kontroliše kompjuter koji ih pomera u zavosnosti od položaja sunca, tako da grad uvek bude obasjan svetlošću. Solarne ploče, pak, obezbeđuju potrebnu energiju za automatsko pranje ogledala i njihovo daljinsko manipulisanje.

Stanovnici Rjukana kažu danas da im se život potpuno promenio. Centar grada postao je omiljeno mesto okupljanja, na kojem se deca rado igraju.

„Zaista je poseban osećaj osetiti tople sučeve zrake dok šetate trgom. Sve to smo učinili za naše bledunjave mališane„, kazao je u izjavi za londonski „Telegraf“ gradonačelnik Rjukana.

Izvor:novosti.rs/Tanjug | 24. oktobar 2013.

DILEMA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

VANDALIZAM NAD KNJIGAMA ILI ART ?

  Neverovatne skulpture na knjigama koje je napravio kanadski umetnik Gaj Larame obišle su ceo svet i izazvale različite reakcije – od kritike da je to čist vandalizam nad knjigama do neizostavnog pripisivanja umetničke vrednosti.

  Larameu je potrebno više sati kako bi od stranica starih knjiga napravio čitave predele, pećine i planine.

  S obzirom da su ga kritikovali da uništava knjige, ističe da su u pitanju stare knjige koje se više ne koriste.

  Zato ih sada on koristi.

bizlife.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PUTOVANJA U SRCU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________

35. MEĐUNARODNI SAJAM TURIZMA U BEOGRADU

Pod sloganom  „Putovanja u srcu„, u halama Beogradskog sajma od danas, 21. pa do 24. februara 2013. godine održava se 35. Međunarodni sajam turizma.

Sajam će otvoriti Mlađan Dinkić, ministar finansija i privrede Republike Srbije .

Na sajmu će se predstaviti  46 zemalja,  kao  i brojni izlagači koje čine domaći i inostrani turoperatori, turističke organizacije, banjska, klimatska, turistička mesta i lokaliteti, smeštajni kapaciteti, prirodne atrakcije i mediji.

 Zemlja partner ovogodišnjeg sajma turizma je – Nemačka, koja će prema najavi direktorke Nemačke turističke organizacije (DZT) Petre Hedorfer predstaviti ponudu u oblasti kulturnog turizma.

 Uporedo sa Sajmom turizma, održavaju se i 9. Međunarodni sajam hotelsko ugostiteljske opreme – HORECA  i 4. Međunarodni Sajam vina – Beo Wine.

Radno vreme sajma je:

– 21.02.(četvrtak): od 10.00 do 18.00,

– 22. 02.(petak) od: 10.00 do 19.00,

– 23.02.(subota) od: 10.00 do 19.00,

– 24.02. (nedelja) od 10.00 do 17.00 časova.

Cena pojedinačnih ulaznica je 300 dinara, a ulaznice za grupne posete koštaju 150 dinara. Parking se plaća 200 dinara na sat.

Bora*S

PAMUKALE, ČUDESNA VODENA OGLEDALA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

IZVORI PAMUKALE  (Pamukkale)
Čudesan beli svet presijava se na sunčevim zracima, ispod ostataka grada u Turskoj,u kojem su se Grci i Rimljani nekada kupali..

Putujući kroz Malu Aziju 1765. godine, engleski klasični filololog Ričard Čendler ( Richars Chandler ) prvo je primetio Pamukale kao veliku belu padinu u daljini.

 Kada se približio posmatrao je sa čuđenjem nešto što je izgledalo kao “ velika smrznuta kaskada, talasaste površine, kao da se radi o vodi kaja je zaustavljena ili se u svom toku odjednom skamenila“.

U bazenima ispunjenim vodom vidi se odraz uspravnih belih zidova, stalaktiti vise uz ivicu čitavog područja kao smrznuti vodopadi, a iza tih tankih stubova nalaze se gomile purpurnih lijandera. Tamne planine obrasle borovom šumom uzdižu se iza terasa, tako da stvaraju prekrasnu kulisu za bele padine koje se presijavaju na zracima sunca.

Pamukale znači podeljeno na dva dijela „dvorac od pamuka„. Neki smatraju da je taj naziv motivisan mekim izgledom litica i terasa, ali lokalna legenda kaže da su u davna vremena ovdje divovi sušili obrani pamuk.

 Litice, terase i stalaktiti izvora Pamukale prekrivaju površinu od 2,5 km dužine i 0,5 km širine. Nastali su kao rezultat vrućih vulkanskih izvora koji se nalaze na visoravni iznad njih. Voda iz izvora zasićena je kalcijumom i drugim mineralima koje je kišnica rastopila iz stena prolazeći kroz zemlju na putu do izvora.

Kada voda iz izvora curi preko ivice visoravni, na obronku brda ostavlja sloj kalcijuma. Slojevi kalcijuma postepeno su se gomilali hiljadama godina i tako su nastali vertikalni zidovi, terase i stalaktiti blistavo bele boje. Skoro je poznato da su izvori bili poznati 190. godine pre n. e.

Smatra se da je tada Eumen II, kralj grčkog grada Pergama u blizini zapadne obale Turske, osnovao grad Hijerapolis na visoravni na kojoj su su se nalazili izvori. Grad je nazvao po Hijeri, ženi legendarnog osnivača Pergama Telefa. Hijerapolis je 129. godine pre n. e. ušao u sastav Rimskog carstva, a u njegovim izvorima uživali su mnogobrojni carevi, uključujući i Nerona i Hadrijana.

vreme Neronove vladavine, 60. godine, jak zemljotres je srušio grad. Na njegovom mestu sagrađen je novi grad još veći i veličanstveniji od prethodnog, sa širokim ulicama, pozorištem, javnim kupatilom i kućama u kojima je topla voda dolazila kroz kanale. U delu kupatila je smeštena lepa zbirka skulptura, takođe i medicinski instrumenti i nakit.

Već hiljadama godina smatra se da je voda lekovita, da se njome mogu izlečiti ili ublažiti bolesti kao što su reumatizam, visok krvni pritisak i srčane tegobe.

 Izvan grada nalazi se groblje sa 1 200 grobnica. Mnoge od njih velike su i bogato ukrašene. Grobnice svedoče o mnogobrojnim bogatim Rimljanima koji su došli u ovaj grad u potrazi za lekom, ali ga nisu pronašli. Današnji turisti su nasljednici bogatih rimskih posetilaca.

Dolaze da se kupaju u toplim bazenima i da se dive svetlucavim belim terasama na obroncima ispod razorenog grada.    

izvor:www.znanje.org

---

priredio: Bora*S

TITIKAKA, JEZERO U OBLACIMA…

NEOBIČNO JEZERO TITIKAKA – odmor na ostrvima od trske

Ploveća ostrva, muškarci koji štrikaju i nebo na dohvat ruke: na jezeru Titikaka, na visini od 3.800 metara, čoveku se čini kao da se nalazi u nekom drugom svetu.

 

 Jezero Titikaka se nalazi u Andima, na granici Perua i Bolivije, na nadmorskoj visini od oko 3.800 metara. Zauzima površinu od 8.288 kvadratnih kilometara i duboko je 280 metara. To je mesto gde pripadnici naroda Uru prave ploveća ostrva od trske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko ih tačno ima, možda oko pedesetak.

 Stanovnici ih povezuju i razdvajaju zavisno od raspoloženja. Ukoliko dođe do svađe, naprosto preseku užad. Na ostrvu Kantati, meštani su napravili kolibe za turiste, prve na plovećim ostrvima.

 Gosti spavaju pod krovom od trske, u krevetima od trske između zidova od trske, a rano ujutru gledaju kako meštani  vade ribu iz mreže.

 Dok stoji na obali ostrva Takile i posmatra talase kako udaraju u stene, čovek bi na trenutak mogao da zaboravi da je reč o jezeru, koje se, nalik na uzburkano more, pruža sve do horizonta. Međutim, koliko god da je klima oštra, toliko su blagi ljudi, koji šapuću na jezicima ajmara, kečua ili na španskom jeziku.

 Na ostrvu Takile štrikaju i muškarci – videćete ih kako vam, sa iglama u rukama, kamenitim stazama dolaze u susret, nakratko podižući pogled u znak pozdrava. Kapu za turiste ištrikaju za tri dana, a tradicionalni čulo (kapa kakva se nosi u ovim krajevima) za nekoliko nedelja. Mladići nose čulo sa belim „bombicama“, a devojke sa šarenim. 

 Na seoskom trgu se nalazi Umetnički zanatski centar. Kape, rukavice, torbe i kaiševi jarkih boja predstavljaju ono najbolje što Peru ima da ponudi. Čak je i UNESCO odao priznanje stanovnicima ostrva Takile za rukotvorine od tekstila.
 

 Na ostrvu Suazi, u severnom delu jezera, nalazi se ekskluzivni ekološki hotel. Pijaća voda se dobija iz jezera, struja i topla voda se dobijaju od sunca, a krompir iz povrtnjaka. Ovde su turisti takoreći sami sa jezerom, mogu da odveslaju da bi gledali kolonije kormorana ili da leže na suncu i posmatraju kolibrije koje lebde iznad čašica cveća. Dalije, margarete, žute ruže, beli ljiljani, artičoke, mandarine, plodovi kaktusa…  

 Jedna od legendi o jezeru Titikaka kaže da je starica prolazeći pored jedne kuće zamolila stanare da joj sačuvaju glineni krčag. Oni su ga, međutim, otvorili i prosuli vodu iz njega. Voda je sve više rasla, a starica se pretvorila u barsku pticu. „Od tada postoji jezero Titikaka“, kažu seljaci sa Ostrva sunca (Isla del Sol).

 Na vrhovima brežuljaka seljani stavljaju fetuse lama u krilo majke zamlje Pačamame da bi im krompir dobro uspevao. Ovo ostrvo u južnom bolivijskom delu jezera Titikaka je mesto oko koga se pletu brojne legende, između ostalog i o svetim izvorima i dugim tunelima koji vode sve do Kuska, stare prestonice Inka. Za mesec dana, koliko mu treba da bi prevalio ovaj put, čoveku posedi kosa, kaže legenda. Na ivici puta rastu divlje trave, od kojih se šire omamljujući mirisi.

 Biljka muna je navodno odlična protiv visinske bolesti.

Za domaće stanovništvo Isla del Sol predstavlja pravu apoteku. Čak i životinje ovde imaju lekovitu snagu, pa tako zmije leče bolove u leđima, a gušteri zubobolju.

 Legenda kaže da su prve Inke Manco Kapak i njegova sestra Mama Okljo upravo na ovom ostrvu osnovali carstvo naroda Inka. Danas ovamo dolaze turisti, sedaju na kamene blokove oko žrtvenog stola, gde su prinošene žrtve još u vreme civilizacije Tivanaku, nastale davno pre Inka.

 Izvor: superodmor.rs/M.A./V.M.B./foto: flickr.com

---

 

NAJHLADNIJE NASELJE NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Prosečna temperatura u selu Ojmajkon u Rusiji iznosi minus 50 stepeni Celzijusa.

Ojmajkon je nahladnije mesto na svetu, pošto je u tom selu najniža izmerena temperatura iznosila čak minus 71,2 stepena.

Foto: Reuters

Selo broji 500 stanovnika a naziv Ojmajkon u prevodu glasi „voda koja se ne zamrzava“, što je prilično ironično imajući u vidu ekstremno niske temperature u tom mestu tokom zime.  

Većina meštana se greje na ugalj i drva. Mnoge kuće nemaju kupatila, već poljski WC.

Biljnih kultura nema, tako da ljudi uglavnom jedu meso irvasa i konja. Jedna prodavnica u selu opskrubljuje žitelje Ojmajkona potrebnim namirnicima, prenosi Daily Mail.

Meštani se bave uzgojem irvasa, lovom i ribolovom. Lekari smatraju da je razlog zbog kojeg meštani ne pate od neuhranjenosti taj što mleko životinja koje piju sadrži mnogo mikroelemenata veoma dobrih za zdravlje.

Škole rade čak i kad su temperature ekstremno niske. Deca, zapravo, ne idu u školu samo ako se temperatura spusti ispod  -52 stepena.

Uprkos ledenoj zimi, leta u Ojmajkonu su topla. Temperature iznad 30 stepeni nisu retkost u junu, julu i avgustu.

Električna centrala zavisi od uglja, a kada se poremeti njegova dostava selu, meštani se oslanjaju na drva. U slučaju da struje nema pet sati, cevi u zgradama se smrzavaju i pucaju.

Foto:.meteorete.

Niske temperature u Ojmajkonu suočavaju njegove žitelje sa nizom problema. Mastilo penkala se zamrzava pa ne mogu da pišu, naočare im se lede i lepe za lice, baterije se prazne… 

Neki od meštana tvrde da imaju običaj da kola ostavljaju upaljena ceo dan, samo da bi mogli da ih upale kad malo otopli.

Čak i da postoji mobilna telefonija u tom mestu, ona ne bi mogla da funkcioniše po tako hladnom vremenu.

Još jedan veliki problem sa kojim se meštani suočavaju su sahrane. Zbog leda koji pokrije zemlju, potrebno je i po tri dana da se iskopa rupa i sahrani pokojnik. 

Uprkos svemu tome, mnogobrojne agencije su uvrstile Ojmajkon u turističke destinacije a aranžmane nude upravo tokom zime, računajući da ima avanturista koji žele da iskuse život na minus 50 stepeni.

srb.time.mk /autor: Mirjana Pantić izvor: Novi magazin

---

NAJHLADNIJE DESTINACIJE NA SVETU

Zamislite samo kako je ljudima koji žive na najhladnijim mestima na svetu, gde je temperatura po nekoliko desetina stepeni ispod nule.

VOSTOK, ANTARKTIK

Ruska istraživačka stanica nalazi se u neposrednoj blizini Južnog pola, i to na visini od oko 3.500 metara nadmorske visine.

Vostok se ubraja u jedno od najhladnijih naseljenih mesta na svetu gde je 1983. godine izmereno čak 89,2 stepeni Celzijusa ispod nule. Kako piše „Telegraf“ tu se nalazi i jezero, oko četiri kilometra ispod debelog leda.

EUREKA, KANADA

I na severu Islanda se nalazi istraživačka stanica koja je 1947. godine osnovana kao meteorološka. Prosečna godišnja temperatura ovde iznosi oko minus 20 stepeni, a tokom zime pada i na minus 40.

Ovo mesto je vrlo primamljivo turistima, ali je putovanje veoma skupo, pa je za ovu avanturu potrebno više od dvadeset hiljada evra.

DENALI, AMERIKA

Ovo je najviši vrh u Severnoj Americi i vrlo dugo je smatran najhladnijim mestom na celom svetu, obzirom da temperature zimi dostižu i do minus 40 stepeni.

Ipak, ovaj vrh nije naseljen i do njega je teško doći, pa u čarima pogleda sa najvišeg mesta Severne Amerike mogu da uživaju samo profesionalni planinari. Ukoliko to ipak niste, možete da uživate malo niže, u toplijem Denali nacionalnom parku.

ULAN BATOR, MONGOLIJA

Ulan Bator se nalazi u mongolskoj stepi na oko 1.300 metara visine, a turisti ga opisuju kao najhladniju prestonicu na svetu jer se temperatura tokom januara retko diže iznad minus 16 stepeni.

Svi koji se zateknu u njemu spas od hladnog vremena nalaze u Muzeju kamila i Muzeju političkog progona, kao i mongolskim manastirima.

OJMJAKON, RUSIJA

Oko 350 kilometara južno od arktičkog kruga smešteno je maleno selo Ojmjakon. Njegovi stanovnici se tokom zime suočavaju sa vrlo niskim temperaturama, a 1926. godine izmerena temperatura bila je 71 stepen Celzijusa ispod nule.

Od prvog susednog mesta Jakutska ovo selo je udaljeno oko 800 kilometara.

             Izvor: Z. N./superodmor.rs

---

priredio: Bora*S

VOJVODA PUTNIK IMA PLANINU U KANADI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

 SRBI I NA NEBU I NA ZEMLJI…

Planina je visoka 2.940 metara, a Kanađani su je tako nazvali još 1918. odajući počast prvom srpskom vojvodi.

Mnogi znaju da na Mesecu postoji krater nazvan po jednom od najvećih klimatologa i astronoma 20. veka Milutinu Milankoviću, kao i da srpskih toponima ima u mnogim delovima planete, ali malo ko u Srbiji, a ni među oko 200.000 kanadskih Srba svih generacija, zna da u Kanadi postoji planina Putnik.

 Ta planina deo je lanca Stenovitih planina između kanadskih provincija Alberte i Britanske Kolumbije u planinskom masivu Kananaskis i visoka je 2.940 metara. 

Kanađani su je tako nazvali još 1918. odajući počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske (1912-1916) i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku (1847-1917).

Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte, i grupa ljudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, ovekovečili su planinu Putnik otkrivanjem i osvećenjem spomen-ploče.

Na ploči su na engleskom jeziku uklesane ove reči:

„Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847-1917)“. „Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva“, piše na spomen-ploči.

Svečanost u podnožju planine Putnik imala je srpsko-kanadski karakter i počela je pevanjem kanadske i srpske himne u izvođenju 10-godišnje Kristine Filipović uz pratnju Velimira Živkovića. 
Vijorile su se zastave Kanade, Alberte i Srbije, svirala vojna ceremonijalna muzika, a prisustvovali su i kanadski vojni veterani.

Spomen-ploču otkrio je jedan od najstarijih članova Ravnogorskog pokreta iz Kalgarija Branko Tumbas, a osvećenje je obavio paroh srpske crkve Sveti Simeon Mirotočivi u Kalgariju Obrad Filipović.  Prisutne je u ime organizatora pozdravio predsednik te organizacije Boško Ivković, a u ime vlade Alberte direktor Regionalnbog centra Mark Stori (Storie).

Prema rečima ovlašćenog notara Srbije u Kalgariju Milice Opačić, srpska zajednica u tom gradu broji do 5.000 pripadnika i akcija na planini Putnik deo je trajnih i raznovrsnih aktivnosti nekoliko srpskih organizacija u predstavljanju srpske istorije, tradicije i kulture i njihovom očuvanju među kanadskim Srbima.

Agencija BETA/Foto: Wikipedia, pokrenisrbiju

MENTALNA PLOVIDBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Ne preporučujem svakom plovidbu ovu. Ako to ipak  sebi priuštite, prethodno proverite stanje sopstvenih senzora i navigacionih misli. Nije lako nespremnima odrediti koordinate svetionika.   Bora*S

PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U Muzeju Jadra u Loznici između ostalog, nalaze se i dve vojničke fotografije.

Na prvi pogled, ništa čudno. Ta malo li je takvih u muzejima širom sveta.

 Ali ne. Ipak su one jedinstvene, jer se na fotografijama vidi dečak u vojničkoj uniformi- Momčilo Gavrić.

A on, mali Momčilo nije bilo ko. On je najmlađi vojnik (silom neprilika i voljom silnika) svih armija u Prvom svetskom ratu. I ne samo to. On je sa svojih deset godinica prošao albansku golgotu, stigao na Krf, učestvovao sa činom kaplara u proboju Solunskog fronta.

A kao dvanaestogodišnjak, Momčilo Gavrić imao je čin podnarednika!

Nepotpunu priču, ili tek, u to vreme, samo informaciju, prvi put sam čuo pre nekoliko godina.

 Decembra 2010. godine, od autora Brane Filipovića dobio sam na dar knjigu „ SRBIJA U VELIKOM RATU u 99 SLIKA”.

A u knjizi, kako sam autor reče „nanizano je više od 120 skaski, neke su poznate, ostale nisu, ali svaka reč i svaki događaj jesu istorija i vreme kao nepokolebljivi sudija. Svrstao sam ih,više simbolički, u brojku od 99;  ima ih čistih informacija koje, iako nisu priča i zapis, objašnjavaju i bitno pojašnjavaju pojedina zbivanja.”

Na 165. strani pomenute knjige- priča o Momčilu.

Bora*S

---

ZABORAVLJENI NAJMLAĐI KAPLAR SVIH ARMIJA SVETA

Saša Trifunović,”Politika”, 22.septembar, 2008.

„Nedavno je obeležena godišnjica proboja Solunskog fronta u kojoj je pre devet decenija kao vojnik učestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka. 

U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić.

Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik .U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

– Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.”

***

Prethodnoj dodajem i deo, čini se još autentičnije priče starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića a nju je pričao doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim u Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici:

– Iskrcao se ovde još jedan Momčilo – nastavio je kazivanje Serafim. – Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje.

Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“ Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre. Došlo je povlačenje preko Albanije.

Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš  živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage.

Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage… Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje„.

Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku…

„Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom„. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa.

Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.“

---

Priredio: Bora Stanković

U ORLOVOM GNEZDU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

 Stakleno šetalište na visini od 1.430 metara!

Turisti iz celog sveta od nedavno mogu da uživaju u pogledu sa šetališta izgrađenog od stakla na planini Tianmen.

Da bi dočarali neverovatan vidik i doživljaj turistima, Kinezi su napravili šetalište na litici i to na visini od 1.430 metara koje je odnedavno otvoreno.

Tianmen planine su popularna turstička atrakcija u Kini i poznate su po prirodnim lepotama.
Nalaze se na severu centralne provincije Hunan u Kini, u blizini grada Dajong. Mnoge ljude zbunjuje ime Tianmen koje je slično imenu trga Tiananmen u Pekingu, a koji je hiljadama kilometara daleko.

(S media)

__________________________________________________________________________________________________________