„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!
Mario Vargas Ljosa 1982. godina
Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.
Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.
Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.
Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“
INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.
Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.
Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.
Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.
Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!
U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba. Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.
Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.
Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.
U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.
Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.
Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.
Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.
Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.
Na noćnom nebu u nedelju, 10. avgusta očekuje nas dramatični spektakl tokom kojeg ćemo imati priliku da posmatramo Supermesec i kišu meteora Perseida.
Perseidi će se poklopiti sa Supermesec u jednom od najiščekivanijih događaja u astronomskom kalendaru.
Mesec će nam se predstaviti u svom najvećem i najblistavijem izdanju u poslednih 20 godina, jer osim što će biti pun, naći će se u tački u kojoj je najbliži Zemlji (perigej). Dva dana kasnije, kiša meteora Peseida dostići će svoj vrhunac, praćena vatrenim loptama, naziv za meteore svetlije od Jupitera i Venere.
Supermesec je prilično česta pojava. U proseku se dogodi svakih 13 meseci i 18 dana, a ovog leta ćemo ih videti tri.
Neobično svetli Supermesec viđen je 12. jula, a još jedan bi trebalo da se pojavi 9. septembra. Ali supemesec koji ćemo imati priliku da posmatramo u nedelju uveče obećava izuzetan prizor, budući da će naš prirodni satelit biti na najbližoj razdaljini od Zemlje u godini. Samo nekoliko minuta nakon što će stići u perigej, Mesec će nam pokazati celu svoju osvetljenu stranu. Taj fenomen će se ponoviti tek 2034. Kada je u perigeju, Mesec je oko 50.000 kilometara bliži nama nego kada je u najudaljenijoj tački od Zemlje.
Tada je za 14 odsto veći i 30 odsto sjajniji nego prilikom drugih punih meseca tokom godine.
Zaliv komaraca, najbioluminiscentnija vodena površina na svetu
Puerto Mosquito (Zaliv komaraca) se nalazi na južnoj obali ostrva Vieques, Portoriko.
Ovaj čarobni zaliv je 2008. godine službeno proglašen najsjajnijom, odnosno najbioluminiscentnijom zabeženom površinom vode na svetu (Ginisova knjiga rekorda).
Bioluminiscencija je oblik prirodnog svetla koje stvaraju živi organizami pretvaranjem unutrašnje hemijske energije u svetlost.
Svetlo u Zalivu komaraca stvaraju sićušni organizmi koji se zovu dinoflagelate (Pyrodimium bahamense), a ovaj zaliv ima neverovatan broj ovih svetlećih organizama – oko 160.000 po jednom litru vode.
Iako su mikroskopske, radijus svetla koje emituju je sto puta veći od njihovih tela, zbog čega u velikom broju i izgledaju kao podvodni aurora borealis.
Kada su uznemireni, ovi mikroskopski organizmi reaguju emitujući plavo-zeleno svetlo koje traje samo jednu desetinu sekunde – ali kada ovo čine milioni organizama, Zaliv komaraca se pretvori u pravi podvodni spektakl i turističku atrakciju.
Vlasti su zabranile plivanje u zalivu kako bi osigurali da i naša deca i buduće generacije mogu uživati u ovom prirodnom čudu koje je svrstano u top 50 najromantičnijih lokacija na svetu.
Prekrasan redak prizor: Bioluminiscencija u Gippsland jezerima
Uslovi za ovako spektakularan prirodni šou su izuzetno retki, prirodni fenomen nedavno viđen u Australiji, u mreži jezera nazvanjoj Gippsland.
Sve je počelo s nizom požara u 2006. godini, nakon čega su usledile obilne padavine 2007. godine, a do 2008. ogromne količine pepela i azota dospele su do Gippsland jezera u jugoistočnoj Australiji.
Iako bi ovakav događaj obično rezultirao samo uobičajeno velikim brojem bakterija, zbog veličine požara i ogromnih poplava, te godine, u Australiji se dogodilo nešto neobično – bioluminiscencija u Gippsland jezerima.
Bioluminiscencija je sposobnost živog bića da samostalno ili uz pomoć simbiota “proizvede” svetlo. Jedno od takvih bića, Noctiluca scintillans (Morska Iskra), naselilo je Gippsland jezera, te zamenilo uobičajene zelene Synechococcus mikroorganizme.
Dok je u prirodi uobičajeno da jedni organizmi zauzmu teritoriju drugih, to retko kada izgleda ovako spektakularno – jer su mikroorganizmi Noctiluca scintillans, koji tokom dana stvaraju crvenkaste fleke na jezerima – noću svetleli neon plavom bojom.
U leto 2008. i 2009. godine obale Gippsland jezera su svetlele dok su pokreti vode uznemiravali bakterije. Svako ko bi se noću okupao u jezeru izlazio je iz vode okupan plavim svetlom.
Iako ne tako jako kao na samom početku, Gippsland jezera još uvek ponekad zasvetle.
Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?
Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.
Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.
Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.
Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.
Hučeći spektakl
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.
Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.
Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adami Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.
Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Život koji buja
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.
To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.
Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.
Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.
Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“
O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Na kraju…
Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.
Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“
Ruski fotografi se krišom popeli na piramide u Gizi da bi napravili ove spektakularne slike
Pogled od kojeg zastaje dah
Ove nedelje, ruski fotograf Vadim Makorov i grupa njegovih prijatelja izazvali su internet senzaciju spektakularnim fotografijama čuvenih egipatskih piramida u Gizi.
Neverovatne fotografije nastale su tako što su je Mokorov i ekipa oglušili o zabranu penjanja na čuvene egipatske piramide u Gizi Da li je u pitanju velika avantura, ili samo zakonski kažnjiv bezobrazluk i nepoštovanje?
Makorov i još jedan fotograf, Vitalij Raskalov, uspeli su da se popnu na sam vrh piramide i da pri tom izbegnu da ih čuvari otkriju. Reakcije na fotografije koje su snimili sežu od oduševljenja, do indignacije i zabrinutosti za očuvanje ovog čuda drevnog sveta.
Fascinantni snimci prizora koji je Ljudsko oko retko imalo prilike da vidi
U mejlu koji je uputio CNN, Makorov objašnjava razloge koji su ga naveli da se ogreši o propise i izvinjava se Egiptu, i ostatku sveta.
“Egipat me je oduvek privlačio. Od kako znam za sebe, san mi je bio da se nađem na vrhu Velike piramide u Gizi“, piše Makarov.
„Kad smo stigli u Kairo, moji prijatelji i ja smo odlučili da najpre odemo da vidimo piramide. Stigli smo uveče, taman na vreme za laserski šou.
Nema reči kojima bih mogoa da opišem oduševljenje koje sam osetio kad sam video da mi se san iz detinjstva ostvaruje„, piše Makarov.
Fotograf piše da je verovatno upravo to osećanje bilo ono što ih je navelo da se popnu na vrh piramide i da pogledaju panoramu čitavog kompleksa, pustinje i samog Kaira.
Makorov i drugari su se na piramidu popeli neopaženo, po mraku
Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo
„Već se potopuno smrklo i niko nije obraćao pažnju na nas. Penjali smo se najbrže i najtiše što smo mogli. Da bi se penjao uz velike kamene blokove prekrivene prašinom, čovek mora da bude jak i fizički spreman„, piše Rus.
Prema njegovim rečima, to je iscrpljujuće, ali pomisao da će biti svedoci nečeg spektakularnog gonila ih je napred. Do vrha im je trebalo oko 20 minuta, a od pogleda im je zastao dah. „Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo. Pokušali smo da lepotu pejzaža ovekovečimo fotografijama, da bi i drugi mogli da vide ovu veličanstvenu panoramu„, navodi Makorov.
„Nikoga nismio hteli da uvredimo, samo smo sledili san“
Naravno oni nisu bili prvi koji su se odvažili da se na piramidu popnu. Vrh piramide je bio prekriven natpisima na različitim jezicima, od kojih su neki bili stari i stotinama godina.
„Nakon što smo neko vreme uživali u pogledu, počeli smo da se spuštamo. Ispostavilo se da je to teže nego popeti se. Imali smo veliku sreću što nas nisu uhvatili. Da jesu, bili bismo u ozbiljnoj nevolji. Zbog toga želim da se izvinim zbog našeg penjanja. Nismo nikoga hteli da uvredimo.
Ljudi koji danas žive na Zemlji poslednji put u životu imaće priliku da dožive jedan od najređih astronomskih fenomena: tranzit Venere. Ukoliko ne bude oblačno, 6. juna treba samo da razgrnemo zavese i posmatramo kako najsjajnija zvezda noći u vidu sićušne crne tačke prolazi preko Sunca. Posle ovogodišnjeg tranzita, čovečanstvo će sledeći put imati priliku da ga vidi tek 2117. godine.
Šestog juna ove godine, Venera će prirediti redak spektakl oko jedan sat nakon izlaska Sunca.
Naučnici i ovoga puta upozoravaju da ne treba gledati u Sunce bez odgovarajuće zaštite. Ako dobro vidite, nabavite naočare za posmatranje pomračenja Sunca, a ako vas oči baš ne služe najbolje, dvogled sa solarnim filterima.
Venera – razlog prve međunardone naučne saradnje
Astronomi u 18. veku putovali su hiljadama kilometara i rizikovali živote da bi videli ovaj dragoceni prizor. Oni su verovali da je Venera ključ za rešavanje najvažnije astronomske zagonetke toga doba: veličine Sunčevog sistema.
Godine 1716. britanski astronom Edmond Hejli pozvao je naučnike da uzmu učešće u projektu merenja zemaljske kugle. On je predvideo da će šestog juna 1761. Venera proći pored Sunčevog diska i da će taj prolazak trajati oko šest sati.
Ako se susret dveju zvezda i dužina tranzita Venere preko Sunca mere sa različitih tačaka na svetu, moći da se izračuna i udaljenost između Zemlje i Sunca: osnovna jedinica za merenje svih udaljenosti unutar Sunčevog sistema i sveti gral astronomije – uveren je bio Hejli.
Jedini problem je bio u tome što se tranzit Venere događa samo u parovima, uz razmak od osam godina, a između dva tranzita prođe više od jednog veka. Kada je Hejli zamolio kolege da se okupe u ovoj značajnom projektu, već je bio zabeležen jedan ovakav tranzit. Znajući da neće moći da rukovodi globalnom saradnjom, jer naprosto više neće biti živ, jedino što je mogao da učini jeste da veruje u buduće generacije.
Više desetina astronoma krenulo je do udaljenih isturenih položaja na svetu da bi posmatralo ovaj fenomen, opremljeno satovima, teleskopima i ostalim instrumentima. Mnogi su rizikovali život. Za vreme Sedmogodišnjeg rata, čak su odlazili u ratna područja. Bio je to najambiciozniji naučni projekat ikada planiran.
Zavisno od toga sa koje tačke je bila posmatrana, Venerina putanja je bili duža, odnosno kraća. Primenom relativno jednostavne trigonometrije, mogli su da izračunaju udaljenosti između Sunca i Zemlje, ali samo ukoliko nakon toga međusobno razmene rezultate do kojih su došli.
Bila je to prva međunarodna naučna saradnja i Evropu je zahvatila prava “tranzitna” groznica.
Katarina velika poslala osam ekspedicija
Na dan tranzita, 6. juna 1761. oko 250 zvaničnih posmatrača sa više od 100 različitih lokacija usmerili su teleskope prema nebu. Ali, umesto da brzo prođe pored Sunca, Venera se zadržala na ivici oko jedan minut, tako da precizno merenje nije bilo moguće. Druga prilika im se pružila trećeg juna 1769.
Katarina Velika je naredila osam ekspedicija širom prostranstava Ruske Carevine. Astronomi iz Britanije, Austrije, Švajcarske i Rusije odlazili su u ekspediciju na Arktik. Britanci su čak poslali kapetana Džejsma Kuka sa brodom “Endevor” u neistražena područja Južnog Pacifika, kako bi sa Tahitija pratio tranzit.
Francuski naučnik zbog Venere ostao bez posla i imanja
Pet astronoma je umrlo, a mnogi drugi su bili suočeni sa neopisivim teškoćama. Jedan francuski naučnik se vratio kući posle 11 godina. Dva puta je propustio da vidi tranzit, njegovi naslednici su ga proglasili mrtvim i podelili nejgovu imovinu, a on je ostao bez posla.
Prošle su godine i godine pre nego što su podaci prikupljeni sa raznih tačaka sveta, nakon čega je najzad ustanovljena udaljenost između Zemlje i Sunca: dobijen je iznos veoma približan danas važećem podatku od oko 150 miliona kilometara.
TAMOiOVDE 