NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

DEPRESIJA…

tamoiovde-logo

Depresija je, trenutno, jedna od najučestalijih i najozbiljnijih mentalnih tegoba koje pogađaju čovečanstvo. Broj onih koji se žale na simptome koji karakterišu depresiju vrtoglavo raste. Inače, ova vrsta psihičke tegobe je danas postala toliko “uobičajena”, da je i sama reč ušla u svakodnevnu upotrebu (“nešto sam depresivan danas”, “ova pesma je depresivna” “depresivne boje”…).

depression-242024_1280 (5)6Dakle, svi smo mi čuli za depresiju, a možda i mislimo da znamo šta to znači biti depresivan. Međutim, znanje o ovim terminima je često površno i nedovoljno, te je svrha ovoga teksta da razjasni i rasvetli pitanja: šta je depresija i koji su uzroci javljanja depresije kod mladog, ali i odraslog čoveka.

Tuga i žalost su osećanja koja su uobičajena i sasvim normalna kod ljudi svih doba, kultura i podneblja. Biti povremeno tužan zbog nečega i imati promene raspoloženja u “negativnom” smeru je uobičajeno isto onoliko koliko i biti srećan i radostan zbog nečega.

Međutim, biti tužan i biti depresivan su dve različite stvari. Ako se rastužimo na pogled ranjenog psa, da li je to depresija? Da li neko može da kaže da imamo depresiju ukoliko nam je krivo jer smo propustili autobus? Ne, osećanja tuge, koja su normalna reakcija na određeno stanje stvari (ne možemo baš biti srećni ako vidimo šepavog psa ili ako nas neko ne voli) ne spadaju pod depresiju.

Da bi se neka osoba okarakterisala kao depresivna, treba da se javi veći broj osećanja (jača nego uobičajeno), ponašanja i stavova, koji su aktivni tokom dužeg vremena bez obzira na spoljašnje okolnosti. Ključni deo ove rečenice je “bez obzira na spoljašnje okolnosti” – dakle, jedno je ako smo tužni jer nismo upravo položili ispit, a drugo je ako smo tužni mesec dana ili pola godine posle „padanja“ na ispitu i uz to nemamo želju da radimo bilo šta drugo u životu, osim da žalimo za ispitom.

Ukoliko je stanje stvari tako, da osećanje tuge postoji duže vreme posle nekog “okidajućeg” događaja (onog koji je izazvao to osećanje) i da je osećanje jače nego što bi trebalo da bude, onda možemo razmišljati o depresiji. Može se desiti i da ne postoji vidljiv okidajući događaj, već da se osećanje tuge javilo “samo od sebe” (mada, kao što psiholozi znaju, to u stvari nikad nije slučaj, može samo biti da osoba nije svesna šta je izazvalo to osećanje), te nam to još sigurnije govori da je u pitanju depresija.

Dalje, ako govorimo o depresiji, uglavnom je prisutno i osećanje beznađa i bespomoćnosti – osoba govori i oseća se kao da nema nade da se neka situacija promeni, da joj nešto krene na bolje, da prestane da se tako oseća, itd. Može se osećati kao da je napuštena i ostavljena, da nema ko da joj pomogne, kao i da ništa ne može uticati na to kako se ona trenutno oseća.

Osoba se može osećati bezvrednom, nesposobnom da bilo šta uradi, da je niko ne voli i da ne zaslužuje da je voli. Prisutno je i osećanje krivice za nešto što je učinila, za to kakva je, kako razmišlja i kako se ponaša – osoba misli da je kriva za svašta, posebno za svoje mane. Preveliki osećaj krivice koji pritiska celo biće i uz to traje duže vreme, jedan je od najučestalijih pratilaca depresije i stoga, jedan od glavnih pokazatelja da je u pitanju ozbiljna psihička tegoba, a ne obično prolazno stanje.

Može biti prisutno i smanjeno interesovanje za svet oko sebe, za dešavanja, ljude i stvari; osoba se ne bavi svojim hobijima, smanjuje aktivnosti; ponašanje postaje usporeno i letargično, što ljudi oko nje mogu primetiti; smanjen interes za neka zadovoljstva, kao što je uživanje u hrani, piću (mada, korišćenje alkohola u većim količinama može biti sredstvo trenutnog i kratkotrajnog bega od bolne realnosti); takođe, smanjen interes za seksualna zadovoljstva i “ljubavne igre” uopšte, te smanjena želja za komunikacijom sa ljudima.

Osoba koja je depresivna se takođe može upuštati u nesmotreno i neodgovorno ponašanje: može se odavati drogama, kocki, voziti bezobzirno, praviti probleme, namerno kršiti zakon, itd. Takođe, čest pratilac depresije je i osećaj anksioznosti (o njemu u nekom od narednih tekstova), tj. osećaj nekog opšteg straha i tenzije, zabrinutosti; kao i čest osećaj besa, preterano reagovanje na neke situacije (osobu lako iziritiraju neke stvari). Javlja se apatija, tj. ravnodušnost i bezvoljnost – osoba nema želje ni da ustane iz kreveta i započne novi dan (stoga, učestalo i dugo ostajanje u krevetu može ukazivati na depresiju).

Osećaj praznine, gde osoba ima utisak kako je potpuno prazna, da nema nikakve emocije, ne želi ništa, ne misli ništa, uobičajeno srećemo kod depresije. Inače, ljudi koji su imali teže oblike depresije, gde se ovaj osećaj potpune praznine učestalo javlja, kažu kako je ovo jedno od najgorih stanja u koje čovek može zapasti. Na kraju, povremene ili učestale misli o smrti i okončanju svog života znak su da je osoba zapala u teže stanje depresije, što treba biti alarmantno ljudima oko nje.

Depresiju takođe prate i fizičke posledice, tj. simptomi. Osoba se stalno oseća umorno i iscrpljeno, a da ne zna zašto. Za njen umor, naime, ne postoji konkretan fizički uzrok – npr. osoba je sedela ili ležala ceo dan, a oseća se kao je radila težak fizički posao. Dolazi do gubitka energije te  sopstveno telo doživljava kao teško, a čak i mali zadaci se osećaju kao najteže obaveze.

Može doći do gubitka sna i neravnomernog spavanja, ili do prekomernog spavanja, te do poremećaja dnevno-noćnog ciklusa (osoba spava danju a budna je noću, ili spava do podne, a leže rano ujutru). Usled nemanja želje za hranom i smanjenog apetita, dolazi i do značajnog gubitka težine. U nekim slučajevima može se desiti i suprotno, da depresivna osoba nalazi utehu u hrani (hrana joj služi kao beg od realnosti, isto kao nekima alkohol), pa dolazi do gojaznosti. Osoba može postati zaboravna i može joj opasti koncentracija. Cela stvar može biti praćena tzv. “psihomotornom agitacijom” (vrpoljenje, češanje, cupkanje) ili psihomotornom retardacijom (duge pauze u govoru, gledanje u jednu tačku, usporeno kretanje, itd).

Budući da je depresija toliko rasprostanjena tegoba, naučnici (a posebno psiholozi) su pokušali da nađu uzroke, kako bi uspeli da bolje razumeju, a samim tim i adekvatnije pomognu ljudima u ovakvim stanjima. Postoje brojne teorije nastanka depresije, kao i brojni uzroci i za svaki od njih bi mogla posebna knjiga da se napiše. Uzroci spadaju pod genetičke, biološke, socijalne, psihološke kategorije, itd. Ovde ćemo samo navesti neke opšte skice, i to uglavnom sa psihološke strane.

Biopsihosocijalni model kaže da se depresija javlja onda kada stresan životni događaj naiđe na pogodno „tle“ kod osobe. U fizičkom smislu, potrebno je da postoji genetička i biološka “ranjivost” (preosetljivost), ili u psihosocijalnom smislu, posebna iskustva (npr. osoba je imala određene traumatične događaje u mladosti), stavova i trenutan kontekst (npr. da li ima ili nema bliske prijatelje, ljude koji je vole, u kakvoj je materijalnoj situaciji, itd).

Na primer, ukoliko se ista stvar (recimo gubitak posla) desi dvema različitim osobama, njihovo reagovanje će zavisiti od njihove fizičke konstitucije, kao i od njihovih prošlih iskustava, stavova, mišljenja i trenutnog stanja. Na gubitak posla neće isto reagovati osoba koja ima podršku od čitave porodice (bilo materijalnu bilo samo psihičku) i osoba koja živi sama. Isto tako, osoba koja na sve reaguje sa stavom “baš me briga” ili ona koja je optimista, verovatno se neće mnogo potresti zbog toga, dok će se osoba koja je stalno zabrinuta za svoju egzistenciju ili ona koja u svemu traži najgore, najverovatnije odmah uspaničiti i kasnije pasti u depresiju.

Prema nekim psiholozima, depresija je oličenje trijade negativnih stavova: prema sebi, prema svetu i prema budućnosti. Naime, depresija će se pre javiti kod osoba koje najpre negativno misle o sebi. Ovakve osobe ne cene sebe dovoljno, misle da su nesposobne, ružne, itd. Za sve loše što im se desi okrivljavaju sebe i misle kako ne zaslužuju da im se išta dobro desi. Dakle, ovo su tipično oni ljudi sa manjkom samopouzdanja i ljubavi prema sebi kakve smo opisivali u prošlom feljtonu. Isto tako, mišljenja su da je svet nepravedan, da su prepreke njihovom uspehu na sve strane i da svet ne želi da se one osećaju dobro.

Stvari je preteško i skoro nemoguće kontrolisati i sve se dešava protiv njihovog dobra i kao njima za kaznu. Na kraju, osobe koje su sklonije depresiji su pesimistične po prirodi, te kada se nešto loše desi one misle kako je to lošije nego što stvarno jeste i da će se tako nastaviti i u budućnosti. Očekuju da će sve što krenu da rade da završi kao propali posao. Tako, neće se usuđivati ni da započnu nešto korisno, što će ih gurnuti dalje u osećanje da su beskorisni.

Pitanje koje se postavlja je zašto su neki ljudi ovakvi? Odgovor je kompleksan, a deo odgovora smo dali u nekim od prošlih članaka kada smo pominjali detinjstvo i odnos prema sebi i okolini, kao i odnos okoline prema osobi, kao ključan faktor razvoja ličnosti. Ovakvi stavovi se formiraju na osnovu prošlih iskustava i fiksiraju se kao duboka i nesvesna uverenja osobe. Kasnije, ova dubinska negativna uverenja utiču na to da čovek bira određeni životni stil koji će izazvati još više negativnih iskustava, te na kraju dovesti do osećaja bespomoćnosti, gde je jedini izlaz – psihička tegoba.

Dakle, depresija je jedan začaran i opasan krug stavova, osećanja i ponašanja, koji se trebaju osvestiti i na kojima se treba raditi pre nego što se zapadne u stanje iz kojeg je beg još teži. Rad na sebi treba biti rad ne samo na izbegavanju i popravljanju lošeg, već i na građenju i uzdizanju onoga što je dobro u nama.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (2)

Prethodni članak: SOCIJALNA FOBIJA

__________________________________________________________________________________________

UTIŠAJTE SRCE…

tamoiovde-logo

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Li-Cing-JenKako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

TEČNO I PRILIČNO I VEČNO…

tamoiovde-logo

Po potražnji treći napitak na svetu, posle vode i čaja, ima dugu tradiciju. Pili su ga Sumeri, Egipćani, Rimljani, Germani… Mnogi kao lek.

Vekovima je usavršavan kako bi dobio prepoznatljiv ukus kakav ima i danas

54,1_0

Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju

Kako je nastalo

Priča o ovom penušavom piću počinje pre 6000 godina kada je jedan pekar iz oblasti oko Eufrata i Tigra nehotice ostavio testo predugo na suncu. Proces varenja je počeo, a ishod je bila lepljiva, tečna masa s opijajućim dejstvom, preteča današnjeg piva. Sumeri su nastavili da neguju kulturu piva, te je ovaj narod na visokom stepen razvoja poznavao četiri načina spravljanja piva od uvrelog testa. Sumerske žene, koje su se bavile varenjem piva, pravile su ga od dvozrne pšenice, jedne od najstarijih kultivisanih vrsta pšenica u ljudskoj istoriji.
A da je i u starom Egiptu pivo bilo voljeno piće svedoče i zidne slike koje prikazuju ljude kako ga ispijaju. U ovoj zemlji piramida i faraona pivo su pila i deca kao užinu, a prema starom običaju, ukoliko bi Egipćanin devojci ponudio gutljaj piva, njeno prihvatanje značilo bi veridbu. Pivo se spominje i u jednom od najstarijih dela svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu”: „Jedi hleb, Enkidu, to priliči životu. I pij pivo, kao što je običaj na Zemlji.”

Kasnije je pivo preneto u Evropu, gde su i germanska plemena (pretežno žene) pravila ovaj napitak, kako to potvrđuju amfore za pivo koje potiču iz 800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka pivo je opstalo zahvaljujući monasima koji su u manastirima pokušavali da poboljšaju njegov kvalitet. Bilo im je važno da naprave što hranljivije i jače pivo kako bi što lakše podneli oskudne dane posta. Pravilo je, naime, bilo: „Ono što je tečno, ne prekida post”. Jedno predanje kaže da su monasi preko Alpa poslali papi u Rim posebno pivo, kako bi ga uverili da može da se uzima tokom posta. Međutim, dok je stiglo pred vrhovnog sveštenika, pretvorilo se u kiselu čorbu. Papa je u toj sumnjivoj čorbi video, umesto uživanja, pokajanje i dao svoj blagoslov. Pivo je u to vreme proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom”, a posao manastirskih pivara doživeo je procvat, što ih je činilo imućnim i poznatim širom sveta.

57,1_0

Čuveni deda sa jagodinskog piva

Gde su nikle prve pivare

Nakon što su rimski legionari doneli pivo u Evropu 55. godine pre nove ere, njega su sve do početka srednjeg veka pravile žene. Pivo se tada smatralo hranom i pićem posebno korišćenim na svetkovinama. Bavarski manastiri posebno su se isticali u visokom kvalitetu ove slavne „tečne hrane”, te je upravo u Bavarskoj, u gradu Frajzingu, i nastala prva pivara „Vajenštefan”, koja ga od 1040. godine i danas proizvodi. Tek u 13. veku počela je njegova komercijalna proizvodnja i u drugim zemljama. Da je Nemačka bila jedan od najvećih proizvođača piva, govori i podatak da je samo u Hamburgu u 16. veku postojalo 600 pivara.

Kod nas je prva pivara nastala u Pančevu 1722. godine i važi za najstariju na Balkanu. Otvorio ju je Jevrejin iz Požuna, Abraham Kepiš, ali sredinom 19. veka većinski vlasnik postaje porodica Vajfert. Ona je i zaslužna za nastajanje pivarske industrije u Beogradu 1872. godine. Tada je Ignjat Vajfert sagradio prvu parnu pivaru na današnjem „Mostaru”. Da pivo, pak, ima dužu tradiciju u Srbiji, i to još od vladavine Nemanjića, svedoči i Dečanska povelja iz koje saznajemo da je u to vreme bilo poznato ohmeljavanje i dobijanje slada iz žita.

Od kada postoje čaše i krigle

Staklene čaše postojale su još u starom Egiptu, Mesopotamiji i Siriji, a zahvaljujući Rimljanima proizvodnja je krenula i u Evropi. Oni su koristili staklene čaše za vino, ali nije poznato od kada su u upotrebi one za pivo. Preteče krigli bili su bokali od kalaja, porcelana i srebra. Današnje staklene krigle vrlo su omiljene, jer su napravljene od debelog stakla, te tako održavaju pravu temperaturu ovog pića. Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju. No, u svetu je uobičajeno da svako pivo ima svoju čašu, a one se, prema vrstama, potpuno razlikuju.
Čaša za „Pilsner ”, recimo, uža je pri vrhu kako bi se bolje osetila aroma i sa stalkom, kako ne bismo grejali čašu držeći je po sredini celom šakom. Svetlo pivo na Oktoberfestu u Minhenu služi se u velikoj bavarskoj krigli, takozvanoj „mas” krigli. Napravljena je od keramike, teška oko kilogram i u nju staje nešto više od litar piva.

55_0

Krigle koje su u 17.veku koristili nemački oficiri

Čaše za pšenično pivo su visoke i šire pri vrhu, pa ta vrsta piva mora sporo da se sipa zbog velikog udela ugljen-dioksida. Za tamna piva pogodna je čaša u obliku pehara, jer takav oblik čuva ugljen-dioksid i podstiče da se pivo uzima u malom broju gutljaja. Postoje i neobične čaše, popun onih u obliku čizme, nastale nakon obećanja jednog pruskog generala da će, ukoliko vojnici ispune zadatak, popiti pivo iz sopstvene čizme. Zadato obećanje, pak, nije ispunio, ali je naredio da se izradi čaša u obliku čizme, u koju može da stane i dva litra piva.
Danas postoje i svetleće pivske čaše koje se okreću. Pivara „Badvajzer” izradila je interaktivnu pivsku čašu, sa čipovima koji omogućavaju da ljudi postanu prijatelji na „Fejsbuku” čim se kucnu. A za one koji pivo najviše vole da piju iz flaše, dobra vest je da je „Hajneken” napravio i interaktivnu flašu koja svetli prilikom kucanja i ispijanja.

Od čega se pravi

56,1_0Proizvodnja piva je složen postupak. Poznato je da osnovu svakog piva čine žitarice, pa se tako u Evropi najviše koriste ječam i pšenica, a u Americi, Aziji i Africi i kukuruz, pirinač, raž, ovas i šećerna trska. Konačni proizvod dobija se mešanjem slada, hmelja, kvasca i vode koja čini oko 90 odsto sastava. Slad je vrlo važan sastavni deo piva, jer određuje boju, jačinu i gustinu. Slad može da se dobije od pšenice, zobi ili raži, ali se ipak najčešće koristi ječam, jer stvara najviše šećera, pa ga pivare zbog toga najčešće upotrebljavaju. Tokom Drugog svetskog rata, usled nedostatka ječma, najčešće je korišćena zob.

46,2_056,3_0

Osnovu svakog piva čine žitarice koje, naravno, koristi i naša pivara u Beogradu (nekad i sad)

Hmelj su u prozvodnji piva koristili još srednjovekovni sveštenici. On pivu daje aromu i znatno utiče na njegov ukus oštrim gorkim dodatkom. Pivski kvasac ranije se nije koristio u proizvodnji, ali on danas određuje vrstu piva i omogućava dobijanje standardizovanog kvaliteta. Ulogu kvasca u proizvodnji piva prvi je otkrio francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster 1873. godine koji je izumeo (po njemu nazvan) postupak pasterizacije koja produžava rok flaširanom i konzerviranom pivu. Na kraju, voda, odnosno njena tvrdoća, takođe utiče na kvalitet piva. Voda češkog „Plzenskog” piva, primera radi, veoma je meka što utiče na njegov vrhunski kvalitet.

Koje vrste postoje

Piva mogu da se podele prema različitim merilima, a danas postoji više od 30.000 različitih vrsta. Po mestu vrenja kvasca u procesu proizvodnje, piva se najpre dele na ejl, pivo gornjeg vrenja, i lager, pivo donjeg vrenja. Prema glavnoj sirovini za proizvodnju sladovine piva mogu da budu ječmena i pšenična, što je najčešći slučaj. Uprkos Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, koji je doneo bavarski vojvoda Vilhelm VI, da ono mora da sadrži isključivo slad pomenutih žitarica, u mnogim zemljama to nije slučaj, pa se u Evropi može naći i takozvano ražano pivo koje ima pikantni ukus, ili afričko pivo zasnovano na prosenom sladu. Prema boji, postoje svetla, crvena, tamna i crna, a prema udelu alkohola alkoholna (u proseku od 0,5 do 10 odsto alkohola) i bezalkoholna piva (do 0,5 odsto).

Svetski rekord najjačeg piva drži škotsko pivo „ Brewmeister Snake Venom” sa 68 odsto alkohola.

U poslednje vreme pivare se sve više utrkuju ne bi li tržištu ponudile što primamljivija piva i tako pružile novi izazov strastvenim pivopijama. Tako je danas vrlo omiljen radler, pivo s limunom. Nastanak ove ukusne i pitke smeše vezuje se za minhenskog krčmara Franca Kuglera, koji je držao krčmu nedaleko od kapija svog grada. U junu 1922. godine kroz grad je najezda prolazila biciklista, te je Kugler morao da napoji 13.000 žednih grla. Kako mu ne bi nestale sve rezerve piva, vični krčmar našao je rešenje, da pivo pomeša s limunadom, što se na kraju ispostavilo kao neopisivo osvežavajuće, te se od tog trenutka ova smeša velikom brzinom raširila.
Postoje i mnoga čudna piva poput „ Turnip the Beets” iz Denvera koje se sastoji od repe i cvekle, „ Mama Mia! Pizza” u čijoj se pripremi koristi čitava pica „margarita”, uključujući paradajz, bosiljak i beli luk, kao i jedinstveni izum “Rocky Mountain Oyster Stout“ koji se pravi od sedam različitih vrsta slada, hmelja visokog kvaliteta i bikovih testisa.

Da li ima lekovita svojstva

Da pivo nije služilo samo za uživanje kraljeva na dvorovima i kao dar bogovima, kako je to bio slučaj u Egiptu, govore i recepti koje su egipatski lekari propisivali pacijentima. Egipćanke na visokim položajima koristile su ga kako bi osvežile kožu, ali i smanjile opasnost od raznih kožnih oboljenja. Poznato je i da se Kleopatra nije kupala samo u magarećem mleku, već i u kupki od piva. U staroj Grčkoj Hipokrat je koristio pivo za pročišćenje mokraćnih kanala.

Čak je i jedno savremeno istraživanje pokazalo da ljudi koji ne piju pivo dvostruko više pate od kamena u bubrezima nego pivopije. Pivo sadrži vitamin Be, magnezijum, selen, kalijum, kalcijum, kao i gvožđe. Bogato je i ugljenim hidratima, a u njemu se nalaze i neki antioksidansi koji utiču i na cirkulaciju i količinu šećera u krvi.

54,2_1

Ni glasoviti francuski slikar Eduar Mane (1832–1883) nije mogao da odoli prizoru iz jednog francuskog kafea

Prema novijim istraživanjima američkog naučnog časopisa za hranu i poljoprivredu, u velikom broju piva nalazi se i silicijum, te tako njegovo unošenje u umerenim količinama (jedna „zidarska flaša” odnosno pola litra dnevno) pomaže i u jačanju kostiju. Tako je nobelovac Tomas Man svakodnevno uzimao svoju dozu piva pred spavanje. Kako su nemački i američki istraživači otkrili, pivo pomaže i u lečenju raka. Naime, hmelj sadrži supstancu ksantohumol koja ima hiljadu puta jače dejstvo nego zeleni čaj i soja.

U Americi su pivare već dobile dozvolu da na tržište izbace takozvano „pivo protiv raka”. Jedno portugalsko istraživaenj otkriva da šnicla marinirana u pivu smanjuje kancerogene materije i do 70 odsto kada se prži u ulju.

Da li goji

Učinak piva za zdravlje je nesumnjiv. Uprkos tome mnogi ga izbegavaju, jer veruju da je ono zaslužno za naš poveći trbuh koji nazivamo „pivski stomak”. Da li je to samo mit ili ne, zanimalo je i španske stručnjake koji su želeli da otkriju zašto pivopije u Španiji ne dobijaju takozvani pivski stomak, za razliku od svojih rođaka po flaši – krigli u Engleskoj. Njihovo istraživanje pokazalo je da puko ispijanje piva ne nanosi masne naslage u predelu stomaka, već je za to zaslužan povišen apetit i neredovno kretanje koje ide uz to. Dok Španci uživaju u malim količinama piva uz tapas (laka predjela), sirovu hranu ili ribu, u Engleskoj se neretko uz veće količine piva uzima krompir ili kobasica.

Tim iz Velike Britanije došao je do sličnog zaključka i tvrdi da je pogrešno pivo svrstavati u visokokalorična pića. Prema njihovim tvrdnjama, 100 mililitra voćnog soka sadrži više kalorija od isto toliko piva. Stručnjake Londonskog univerziteta zanimalo je i kako pivo deluje na polove. Oni su ispitali 891 muškarca i 1098 žena starosti između 25 i 64 godina koji su u proseku nedeljno pili 3,1 (muškarci) odnosno 0,3 (žene) litra piva. Istraživanje je pokazalo da kod muškaraca pivo nema nikakve veze s telesnom masom. Kod žena su rezultati bili prilično neočekivani. Pokazalo se da su žene koje umereno piju pivo čak vitkije od svojih onih koje to ne čine.

Kako nastaje pena

Većina pivopija voli kada se njihovo omiljeno piće peni. Pena je puna sitnih mehurića, pa ne samo da izgleda lepo, već daje miris i gorčinu i znak je dobrog kvaliteta. Tako se prilikom proizvodnje mora voditi računa da li se koristi dobar hmelj u dovoljnim količinama, koliko se dugo kuvaju sastojci, kolika je količina belančevina u sladu, jer bez njega nema ni te veličanstvene bele krune na vrhu čaše.
Mnogi, pak, ne vole penu, pa prilikom sipanja vode računa da je toče duž ivice čaše. Pivo bez pene u Belgiji, recimo, ne dolazi u obzir. Oni pivo toče tako da se stvori bar tri prsta pene koja zapravo i nastaje prilikom sipanja, odnosno oslobađanjem mehurića ugljen-dioksida.

Stručnjaci su ispitivali zašto je pena kod irskog piva „ Guinness” gušća i čvršća nego kod ostalih. Tajna je u tome što se pena ovog piva sastoji od azota, a ne od ugljen-dioksida, što dodatno utiče na njegov kvalitet. Minhenski fizičar Arnd Lajke je, opčinjen pivskom penom, sproveo niz ogleda kako bi ispitao koliko se dugo pena održava kod pšeničnog piva. Došao je do ishoda da je potrebno tačno 276 sekundi dok potpuno ne nestane. Za svoj pionirski podvig odlikovan je takozvanom „Ig Nobelovom nagradom”, koja se dodeljuje za ona istraživanja koja „ne mogu da se ponove ili, bolje rečeno, ne bi trebalo da se ponove”.

Ko su najveće pivopije

Kako je Napoleon rekao, „kad pobediš, zaslužuješ pivo, kad izgubiš, potrebno ti je”. Nesumnjivo je da je pivo omiljeni saputnik mnogih naroda i da ga svi rado piju bez obzira imaju li povoda ili ne. Međutim, prilikom utvrđivanja u kojoj zemlji se najviše popije, postoje različita istraživanja zasnovana na različitim merilima. Česi važe za najveće pivopije sa 160 litara po glavi stanovnika. Za njima slede Austrijanci sa 108, dok Nemci zauzimaju treće mesto sa 100 litara. Mi zauzimamo zlatni sredinu sa ispijenih 65 litara godišnje. Međutim, ako se uzme u obzir ukupna količina popijenog piva, onda vrh liste bez premca zauzimaju Kinezi sa 45 milijardi litara godišnje, što čini 27 odsto ukupne potrošnje u celom svetu. To je donekle i razumljivo s obzirom na to da su najmnogoljudniji narod na svetu. U stopu ih prate Amerikanci, a onda i Brazilci i Rusi.

57,2_0

Česi važe za najveće pivopije na svetu

Ko su najveći proizvođači

Kinezi čine sam vrh liste i kada je u pitanju proizvodnja piva. Prema podacima preduzeća „ Hopsteiner”, Kina proizvodi oko 370 miliona hektolitara, a za njom slede SAD (233), Rusija (110) i Nemačka (106). Srbija zauzima 18. mesto sa 18 proizvođača ovog alkoholnog pića. Kada je reč o pivarama, prvo mesto zauzima belgijsko-brazilska pivara „ Anheuser Busch” (sa 17 brendova poput „Budweiser”, „Corona”, „Beck’s”) sa 18 odsto ukupne svetske proizvodnje. No, ako se uzme broj pivara i vrste piva proizvedene u jednoj zemlji, Nemačka je bez konkurencije sa 1300 pivara i 5000 različitih vrsta.
Autor: Aleksandar Živković
Izvor:politikin-zabavnik.rs/broj: 3274/

_________________________________________________________________________________________

ŽENA, MUŠKARAC I GLAVOBOLJA…

tamoiovde-logo1
Zašto žene tri puta češće nego muškarci pate od glavobolje?

Da li imaju niži prag tolerancije bola ili za to postoje drugi razlozi?

glavoboljaDa li znate odraslu osobu koja nikad nema glavobolje? Takvi srećnici su retki, naučnici tvrde da ih na svetu ima manje od deset odsto.

Međutim, kada se malo osvrnete oko sebe, da li primećujete ko se najviše žali na bol u glavi i vratu? Poznato je – to su žene. Takođe je dokazano da nije stvar u tome da žene teže podnose bol, već da zaista mnogo češće pate od glavobolja.

Tokom godinu dana oko 90 odsto ljudi ima glavobolju, međutim, tek jedan odsto njih su zaista „teški slučajevi“. Žene tri puta češće imaju glavobolju od muškaraca. Takođe, i geografija ima velikog uticaja – jedan tip glavobolje često je osoben za jednu oblast.

Zanimljivo je da poznata izreka „boli me mozak“ nije naučno utemeljena jer moždane ćelije nemaju receptore za bol. Kada imamo glavobolju, u stvari osećamo bol u pojasu koji okružuje mozak. Reč je o devet struktura koje mogu da bole, kao što su mišići, nervi, krvni sudovi, lobanja ili sinusi.
Naučnici klasifikuju glavobolje u 13 tipova prema tome zašto boli, gde boli i na koji način boli. No, ono što nas sve najviše zanima je – zašto imamo glavobolje.

Uzroci glavobolje mogu se pronaći u genetskoj predispoziciji, povredi glave, bolestima kao što su meningitis ili infekcija sinusa. Zatim, neki od povoda mogu biti promena vremena, emocionalni uzroci kao što su stres, depresija i anksioznost, neadekvatna hrana i piće, problem sa snom, buka, previše fizičke aktivnosti, premalo fizičke aktivnosti…
Glavobolja koja nije uzrokovana oboljenjem često se rešava unošenjem više vode, izbegavanjem kofeina koga ima u čajevima i kafi, uz više sna, zdravu ishranu i što manje stresa.

No, ovde se ne pominje odgovor na pitanje zašto žene više pate od glavobolje nego muškarci. Jedna od novijih teorija o kojoj naučnici još raspravljaju začeta je na UCLA (Univerzitet Kalifornije, Los Anđeles). Istraživači sa ovog univerziteta koji su radili testove na muškim i ženskim miševima, naime, sugerišu da žene imaju brže okidače koji aktiviraju svest o migreni.
Zapravo, pacijenti koji boluju od migrena prema ovom istraživanju imali su neobičnu karakteristiku: dramatično veliku moždanu aktivnost talasa koji se protežu unakrsno preko površine mozga.
Međutim, ono što je ovde razlika između muškarca i žena jeste što je kod žena ova aktivnost moždanih talasa bila mnogo lakše pobuđivana nego kod muškaraca. Jačina stimulusa koji je dovoljan okidač za glavobolju kod muškaraca je bio dva do tri puta viši u odnosu na žene. To znači da će isti događaj koji izaziva glavobolju žena osetiti mnogo pre i mnogo češće nego muškarac.

Međutim, naučnici sa UCLA nisu se bavili jednom važnom karakteristikom žena – promenom nivoa hormona.
Kada bi napravili grafik nivoa muških i ženskih hormona, tokom jednog perioda, na primer jednog meseca, primetili bismo vrlo upadljivu razliku. Dok muški hormoni prikazuju ravne linije koje gotovo uvek imaju iste vrednosti, ženski imaju upadljive skokove i padove, i to različitih hormona u različito vreme tokom meseca. Estrogen i progesteron, dva hormona koja dominiraju mesečnim ciklusom žene, mogu imati uticaj na hemijske supstance u mozgu koje se povezuju sa glavoboljama.

Generalno, što je niži nivo estrogena, to je veća šansa da se pojavi glavobolja, navode lekari američke klinike Mejo. Kako u toku meseca nivoi ovog hormona sa nekom pravilnošću opadaju i rastu, neke žene mogu primetiti pravilnosti i u glavoboljama. Poznato je, na primer, da je nivo estrogena najniži na samom kraju mesečnog ciklusa žene i da tada naglo pada, a da je najviši na sredini ciklusa kada se žene obično osećaju veoma dobro i poletno. Sličan uticaj ima pad nivoa hormona u vreme menopauze.

Bez obzira na sva ova znanja i istraživanja, glavobolje koje su jedan od najčešćih uzroka bola kod ljudi, još su nam veoma nepoznate. O tome svedoči i stalno uvećanje vrednosti svetskog tržišta analgetika koje bi do 2015. godine moglo da dostigne vrednost od 34,6 milijardi dolara.
Tekst: Marija Vidić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________________

PROTIV GLAVOBOLJE, JE BOLJE…tamoiovde.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________________

ONI SU SO ŽIVOTA…

tamoiovde-logo
Hormoni su veza između psihe i tela, prirodni neurotransmiteri, koji putem nervnih završetaka prenose informacije od jedne do druge ćelije u organizmu. Imaju ogroman značaj na psihofizičko zdravlje, jer utiču na većinu procesa u organizmu.

hormoniКreiraju raspoloženje, plodnost i starenje, daju i oduzimaju energiju, vraćaju vitalnost, lep izgled i blistavu kožu, jer podstiču aktivnost epidermalnih ćelija. Od njih zavisi kakav će nam biti metabolizam, koliko ćemo porasti, hoćemo li biti zdravi.

Dok su u ravnoteži, gotovo da nismo ni svesni da postoje, ali svaki njihov disbalans dobro `prodrma` organizam. Smatraju se produktima žlezda s unutrašnjim lučenjem, ali ih luče i drugi unutrašnji organi i tkiva. Iako utiču na oba pola, ipak žene čine bližim prirodi od muškaraca…

– Psihofizičko zdravlje žene, lepotu i dinamiku starenja u dobroj meri kreiraju polni hormoni progesteron i estrogen, čiji nivo u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim počinje da varira. Ali, do tada, zahvaljujući njima, kosa nam je sjajna, koža glatka, a kosti i krvni sudovi elastični. Dok je lučenje ovih hormona normalno i izbalansirano i mi se lepo osećamo i dobro izgledamo.

Sа dolaskom menopauze nivo estrogena opada za 40 do 60 odsto, progesteron može da padne i na nulu, odnosno da ga uopšte nema, što često izaziva velike zdravstvene probleme – kažе za naš list dr Mirjana Velimirović, ginekolog Doma zdravlja `Savski venac` iz Beograda.

Ljubav i želja

U tim slučajevima preporučuje se dodavanje prirodnog progesterona u vidu preparata, injekcija, suplemenata na bazi konopljike, mace, ženšena, sladića, poljske preslice i kineske anđelike. Postoje i kreme s prirodnim progesteronom, čiji su uobičajeni sastojci soja i divlji jam.
Iako otkriven tek 2005. godine, oksitocin je postao veoma poželjan, jer slovi za hormon ljubavi, a dr Velimirović objašnjava i zašto:

– Oksitocin se uvek vezuje za polni želju, polni odnos, jer mu se koncentracija naglo povećava posle seksualnog čina. Što se više luči, partneri postaju privrženiji jedno drugom, i sve društvene, obrazovne ili ekonomske razlike, koje su do tada postojale – nestaju. Oksitocin se često naziva `krivcem` za brzo sklopljene brakove ili ishitrene odluke, jer se ispostavi da je ljubav bila kratkog daha, kao i vreme za koje je delovao ovaj hormon.

Naša sagovornica objašnjava da je interesantno da se ovaj hormon luči u različitim periodima kod žene i muškarca, kad su u ulozi budućih roditelja: telo žene posle porođaja je preplavljeno oksitocinom, što objašnjava njenu privrženost novorođenčetu. Budući očevi su snažnom uticaju oksitocina izloženi dok traje trudnoća, kada iskazuju veću pažnju, ljubav i nežnost prema ženi koja nosi njihovo dete.

Hrana za mozak

Dr Svetlana Jelić, endokrinolog i načelnica Odeljenja endokrinologije u Kliničko-bolničkom centru Bežanijska kosa,upozorava da važan uticaj na zdravlje velikog dela populacije imaju insulin i hormoni štitaste žlezde.

– Insulin je hormon koji luči pankreas i njegovo smanjeno lučenje može biti veoma opasno, jer dovodi do šećerne bolesti.Koliko će se lučiti insulina zavisi od toga koliko ima šećera u krvi: ako ima više šećera, onda će se lučiti više insulina i obrnuto – kaže dr Jelić.
U medicini insulin se naziva i master ili glavni hormon, jer deluje na sve ćelije organizma i većinu endokrinih i metaboličkih procesa. On je glavni hormon koji deluje na mozak i reguliše moždane funkcije, jer mozak ne koristi masti i proteine za metabolizam, već šećere. Inače, hormoni štitaste žlezde utiču i na rad srca, varenje, raspoloženje, kvalitet kože. Poremećaj u lučenju hormona štitaste žlezde češći je kod žena, može da oteža začeće i iznošenje trudnoće, a nekad se otkriva tek iz laboratorijskih analiza.

Radost i euforija

Nadbubrežna žlezda luči serotonin – hormon sreće i zadovoljstva,koji prethodi adrenalinu. Bez njega nema radosti srca, euforije, života, a prva asocijacija na ovaj hormon je – čokolada. Ta namirnica povećava nivo serotonina, što budi osećaj zadovoljstva.
U hormone koji regulišu raspoloženje spadaju i dopamin ineropinerfin, koji su odgovorni za stanje budnosti, uzbuđenja, mentalno rasuđivanje. Nizak nivo ovih hormona donosi depresivno raspolozenje, umor i slabu koncentraciju.Dopamin ima važnu ulogu i kada smo zaljubljeni, jer podstiče posvećenost partneru. Nalik njemu je endorfin – hormon privrženosti, koji se takođe luči u mozgu, a po svojstvima je sličan morfijumu: dovodi telo u stanje smirenosti, vodi stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.

Kortizon kao alarm

Većina stručnjaka hormone definiše kao hemijske glasnike koji nose poruke od žlezda u kojima se stvaraju do svih ćelija u tkivima i organima.
Oni su u stanju da konstantno održe koncentraciju svih hemikalija i elektrolita u telesnim tečnostima. Od mnogih podela postoji i ona na steroidne i peptidne hormone. Steroidni – zaduženi za brze reakcije tela tipa `bori se ili beži`, aktiviraju se prilikom opasnosti, a najvažniji je kortizol. Njima pripadaju hormoni za seksualno sazrevanje i seksualne funkcije (estrogen i testosteron).
Peptidni hormoni su lanci aminokiselina i daju dobar san, nivo koncentracije šećera u krvi, regulišu sagorevanje masti, formiranje i nadgradnju mišića, a najvažniji su insulin i hormon rasta.

Uticaj podneblja

Hormonalna struktura u organizmu zavisi od genetskih, bioloških, psiholoških faktora, ali i od podneblja.

Žitelji Mediterana, zbog dužine i broja sunčanih dana imaju stabilniji nervni i emocionalni hormonalni sistem, pa su tolerantniji, ekstrovertni, brzo reaguju.

Severnjaci su, pak, introvertni, više skloni razmišljanju, melanholični, flegmatični.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs

______________________________________________________________________________________________