LEDENA LEPOTICA…

tamoiovde-logo

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

eb937536177509b186063157a9cc2ec6_LZa endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

PANCICEVA_OMORIKA_SISARKEPančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

Advertisements

ODMOR ZA DUŠU I TELO…

 tamoiovde-logo

Nacionalni parkovi Srbije

Sezona godišnjih odmora polako se zahuktava, želja da se rasprostre peškir na plaži nekog egzotičnog mesta sve je veća i veća. Teško je pronaći osobu koja uzavreli asfalt ne želi da na nekoliko dana zameni peščanom plažom.

Ali, pre nego što spakujete svoju lepršavu omiljenu garderobu i krenete put mesta koje ste ove godine izabrali za svoj odmor, opustite se u nekom od ukupno pet nacionalnih parkova Srbije. Ako do sada niste obišli nijedan od njih, sada je pravo vreme da jedan vikend provedete u njihovoj očuvanoj prirodi, jer su pravo mesto za odmor duše i tela.

Nacionalni park Đerdap

86306_danube-gorg--bortescristian_af

Nacionalni park Đerdap, Đerdapska klisura foto: Bortescristian/flickr.com

Đerdap je najveći nacionalni park Srbije, osnovan 1974. godine. Prostire se na površini od 63.608 ha, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 ha. Ono čime Đerdap osvaja jesu prirodna bogatstva, kanjoni, uvale, veličanstvena Đerdapska klisura, ali i jedinstven istorijski razvoj.

Šumovitost parka, od 64 %, doprinosi bogatoj flori i fauni: preko 1100 biljnih vrsta uspeva na njegovoj teritoriji, na krečnjačkim liticama nalaze se retke biljke, Dunav je bogat retkim ribama, a od životinja mogu se sresti medved, ris, vuk, šakal…

Zbog dobrog geografskog položaja, Đerdapa je oduvek bilo povoljno mesto za život, o čemu svedoče kulturno-istorijski spomenici i arheološki nalazi: Lepenski vir, Golubački grad, očuvani primeri narodne srpske arhitekture. Nacionalni park Đerdap nalazi se u severoistočnom delu Srbije, najbliži mu je grad Donji Milanovac.

Nacionalni park Fruška gora

78907_fruska-gora--d.bosnic_af

Nacionalni park Fruška gora ima specifičnu floru i faunu foto: D. Bosnić

Fruška gora prostire se na površini od 25.525 ha; poznata je i kao „Srpska Sveta gora“, jer se na njoj nalazi 16 manastira, čija je uloga bila, i još uvek je, razvoj i očuvanje kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda.

Predivni pejzaži, bogatstvo prirodnih resursa, listopadne šume, vinogradi i voćnjaci, čine Frušku goru idealnim mesto za odmor i rekreaciju.

Fruška gora ima specifičnu floru i faunu: ovde raste preko 1500 različitih biljnih vrsta, živi 23 vrsta vodozemaca i gmizavaca, preko 60 vrsta sisara i oko 200 vrsta ptica. Kao nacionalni park Fruška gora je osnovana 1960. godine, nalazi se u Vojvodini, najbliži grad joj je Novi Sad.

Nacionalni park Kopaonik 

52325_misskukoljac-izlet-panorama_af

Nacionalni park Kopaonik obiluje prirodnim bogatstvom foto: misskukoljac/flickr.com

Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, zbog čega ga turisti najradije posećuju u periodu zimskih meseci. Tada se na Kopaoniku uvek traži mesto više. Međutim, Kopaonik je idealno mesto za odmor tokom cele godine, i to zbog svog velikog prirodnog bogatstva, prijatne klime i temperature, i skoro 200 sunčanih dana godišnje, zbog čega je dobio nadimak „Sunčana planina“.

Kaopaonik je kao nacionalni park osnovan 1981. godine; prostire se na površini od 11.810 ha, a pod posebnom zaštitiom je 698 ha. Zbog velikog broja endemičnih vrsta, Kopaonik važi za jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta endemične flore Srbije. Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, najbliži grad mu je Raška.

Nacionalni park Šar-planina

86978_sar-planina--d.bosnic_af

Nacionalni park Šar-planina je planinski masiv dug 85 km foto: D. Bosnić

Šar-planina je planinski masiv dug 85 km, ima preko 100 vrhova iznad 2000 m i oko 30 vrhova koji prelaze 2500 m.

Na površini od 39.000 ha, nalaze se očuvane šume molike i munike, lednički cirkovi, klisure, kanjoni, reke, potoci… Šar-planina je najbogatije područje Evrope, jer sa 147 vrsta leptira i preko 200 vrsta ptica, ona je stecište 60 % ornitofaune Srbije.

Ali, Šar-planina bogata je i kulturno-istorijskim nasleđem: ovde se nalaze 34 srednjovekovne crkve i manastiri. Šar-planina je osnovana 1986. godine, nalazi se na Kosovu i Metohiji, najbliži grad joj je Prizren.

Nacionalni park Tara

79532_tara---d.bosnic_af

Nacionalni park Tara je izuzetno florističko područje u Srbiji foto: D. Bosnić

Najpopularnija atrakcija veličanstveng nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika, naijnteresantniji endemoreliktni predstavnik.

Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnoge reliktne i retke biljne vrste uspele su ovde; na širem području parka raste preko 1100 biljnih vrsta, zbog čega je Tara izuzetno florističko područje u Srbiji, ali i u Evropi i svetu.

Ništa manje bogat nije ni životinjski svet, registrovano je 53 vrsta sisara, 153 vrsta ptica, a pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna. Na Tari se od kulturno-istorijskog nasleđa nalaze dva utvrđena nepokretna dobra: manastir Rača i lokalitet „Mramorje“.

Nacionalni park Tara osnovan je 1981. godine, nalazi se u zapadnom delu Srbije, najbliži grad joj je Bajina Bašta.
I. Zdravković | Foto: D. Bosnić, flickr.com

Izvor:superodmor.rs

_____________________________________________________________________________________

MOJE VREME TAMO

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

tamoiovde-logoIzložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
images-2013-boximage.php_663938624Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

49129887

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

josif_pancicKo je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

josif-pancic1

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

josif_pancicRođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

panciceva_omorika2Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

tamoiovde-logoPovodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

dsc03861

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

dfd4b90a4a0d4b699e28ddc27224a498_L
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Perucica_vodopadOčuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

Perucica_2U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

NOVA GODINA U CARSTVU FLORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

«Caricino»: novogodišnje kolo oko procvetale višnje

U Moskovskom muzeju-zabranu za Novu godinu su pripremili okićene višnje, kaktuse, kafeno žbunje, čak i bambus…

4krug_sveta_2_13

© Фото: «Голос России»

 To su obavezni atributi praznika u različitim zemljama. Neke tradicije su već nezasluženo zaboravljene.

 U staklenoj bašti u Moskvi su odlučili da ih obnove i demonstriraju «Novu godinu u carstvu Flore» – tako se zove izložba, posvećena simbolima zimskih svečanosti u različitim kulturama.

 Glavni simbol novogodišnjih praznika je, svakako, – drvo. Okićeno drvo. Pitanje je kakvo je ono? Na primer, u Rusiji se taj praznik ne može zamisliti bez jelke sa igračkama. One ukrašavaju ne samo trgove u gradovima, već praktično sve kancelarije, stanove. Međutim, u prastaro doba, kada su Sloveni slavili Novu godinu u martu, ritualno drvo je bila ne jela, već višnja.

Jelka je «prešla» u Rusiju iz Nemačke, odlukom cara-reformatora Petra I. To se desilo tek 1699. godine. Da bi poštovali i prošlost, i današnjost, u caricinskoj oranžeriji su predstavili i jelku, i višnju, koja cveta. Pored njih, tu se nalaze urma – novogodišnjne drvo Iračana, kafeno žbunje, koje kite za praznik u Nikaragvi, i kaktus agava, pod čijim širokim lišćem kriju novogodišnje poklone stanovnici Kanarskih ostrva.

Posebno su izložena niska drvca nara i mandarina, i to s plodovima. «Tu su važni upravo plodovi, – precizirala je u intervjuu «Glasu Rusije» kurator izložbe Lidija Komisarova. – U Kini ne slave Novu godinu bez mandarina, u Grčkoj – bez nara!»

Izraz «par mandarina» na kineskom jeziku znači «zlato». Zlato je bogatstvo. Zato svaki čovek, kada ide u goste, nosi sa sobom dve mandarine, jer time želi domaćinu dobrobit, bogatstvo, zdravlje. Kada on odlazi, on takođe dobija od domaćina za uzvrat dve mandarine. U Grčkoj je uobičajeno da domaćin za novogodišnju noć razbio o kućni prag najveći plod nara – što dalje odlete zrnca, to će veći biti u toj kući dobrobit, radost, bogatstvo.

Posebne su priče na toj izložbi novogodišnji običaji. O njima pričaju vodiči, kao i specijalne tablice s tekstovima, koje vire pod zelenim eksponatima. Na primer, u Španiji od prastarog doba svaki stanovnik za 31. decembar priprema 12 plodova grožđa – koje pojede tačno u ponoć, zamislivši neku želju.

U Vijetnamu stave na praznični sto saksiju s narcisima – to je simbol radosti. U Japanu prave specijalne novogodišnje kompozicije «kadomacu»: u osnovi su bor i bambus, ih stave «za sreću» kod ulaza u svaku kuću…

Na izložbi u oranžeriji mogu se videti grožđe, bor, bambus, narcisi, đurđevci i jorgovan. Direktor muzeja-zabrana «Caricino» Natalija Samojlenko:

Kada shvataš da za Novu godinu možeš videti i mirisati izvrsne cvetne arome, divno cveće i tek sazrele male mandarine i plodove nara, zamišljaš svu raznovrsnost ovog sveta… Čini mi se, sve to omogućuje novi pogled na prirodu.

Izložba u «Caricinu» je mogućnost da se izvrši pravi novogodišnji put oko sveta.

Kada je napolju zima, a u divnoj oranžeriji miriše cveće, zaista nastaje osećaj čuda.

Izvor:serbian.ruvr.ru

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uslovno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada endemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević/ zov.rs

SIMFONIJA PRIRODE, NINFA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike

ninfa-botanicka-basta-italija-romantika-1369817477-317547

Foto: Printscreen

  Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.

Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.

Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.

Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.

TamoiOvde-index1

Foto:media1.rs

Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.

„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.

Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.

Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.

Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.

„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.

Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.

236525740

foto:svetplus.com

  „Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.

  Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.

Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.

Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.

Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w

Izvor:kurir-info.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ČUDO PRIRODE: POTPUNO CRVENA PLAŽA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Neobična turistička atrakcija, čuvena po svojoj karakterističnoj boji, Crvena plaža u Pandžinu, Kina, je stvarno nešto posebno.

Smeštena u delti reke Liaohe na severoistoku Kine, Crvena plaža je zaštićeni rezervat koji privlači dosta pažnje u ranu jesen, kada trava potpuno pocrveni.

Grimiznu floru čini vrsta trave koja je tolerantna na so i koja pocrveni dok sazreva, što se najlepše vidi u septembru.

Crveni tepih od 1,4 miliona hektara služi kao mesto za odmor za ptice selice koje lete rutu Istočna Azija – Australija.

Ovde može da se nađe više od 236 sorti životinja, uključujući i crvenokapog ždrala, crnokljune galebove…

 

 

 

S media

JEDINSTVENI PODUHVATI JEDNE ŽIVOTINJSKE VRSTE..

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

GRADITELJSKA VEŠTINA DABROVA-DOSTOJNI PRAVIH NEIMARA
Prepoznatljivi po snažnim, isturenim sekutićima u obliku zašiljenog skalpela, koji im služe kao prirodno oruđe za obaranje drveća i izvođenje njihovih graditeljskih poduhvata, dabrovi dele jednu zajedničku osobinu sa čovekom, sposobnost da menjaju svoje okruženje i prilagođavaju ga svojim potrebama.
Ove životinje, podjednako dobro prilagođene životu na kopnu i u vodi, u stanju su da pomoću stabala koje obore podignu savršeno konstruisane jazbine i brane. Pri tom obično biraju stabla sa prečnikom između pet i dvadeset centimetara.
Jazbina koju podižu duž obala reka i jezera predstavlja jedinstvenu strukturu u životinjskom svetu, a sagrađena je od isprepletenih grančica, trave i mahovine, ojačanih blatom kako bi konstrukcija bila što čvršća. Snabdevena je sa jednim ili više ulaza kojima se može prići samo ispod vode. Ovi hodnici vode ka nekoj vrsti predsoblja smeštenog malo iznad nivoa vodene površine, gde se dabar oslobađa vode koja mu se zadržala na krznu.

Odatle ulazi u glavnu, mnogo veću prostoriju, visoku oko jedan i široku oko dva metra, koja je znatno izdignuta iznad nivoa vode. Na tavanici glavne prostorije postoji otvor zamaskiran poklopcem od tankih isprepletenih grančica, koji služi za razmenu vazduha, a pod je pokriven komadićima kore, travom i drvetom.

Druga vrsta građevine koja, takođe, služi kao sklonište ovim životinjama je koliba. Većih je dimezija i sagrađena na nekom mestu iznad nivoa vode. Ova konstrukcija sastavljena je od stabala, grana i blata i veća je od običnih jazbina. Da li će se dabar opredeliti za izgradnju jedne ili druge vrste skloništa, zavisi isključivo od uslova u okruženju, od konfiguracije obale, nivoa vode i prisutne vegetacije.

Osim “kuće” za sebe i svoju porodicu, dabar podiže i brane duž reka i jezera. One su sagrađene od grana i stabala drveća, učvršćenih blatom i kamenjem, a namena im je da podignu nivo vode i tako obrazuju zaštitinu barijeru oko jazbina. Osim toga, tako se stvaraju veštački baseni koji služe za skrivanje zaliha hrane, a istovremeno predstavljaju novo stanište koje privlači razne životinjske vrste, ribe, kornjače, žabe i druge, čak i neke ptice kao što su plovke.
Brane koje podižu dabrovi mogu da dostignu impozantne dimenzije, jer ove životinje neprestano rade na njima, popravljaju ih i povećavaju. Obično su široke više od tri metra, a visoke oko metar i po. Ponekad u dolini podižu još jednu manju, kako bi aukumulirala višak vode i smanjila pritisak na glavnu branu.

Dabrovi žive u kolonijama od šest ili više jedinki, sastavljenim od roditelja, mladunaca iz prethodne godine i ovogodišnjih mladunaca. Svi žive u miru i slozi i zajedno rade na održavanju jazbine i podizanju brana. U područjima gde ima hrane u izobilju, može se na jednom mestu okupiti nekoliko porodica.

 Ove životinje obrazuju stabilne parove, a stalnog partnera nalaze u trećoj godini života. O mladuncima čiji život počinje u bezbednom okrilju jazbine, staraju se oba roditelja, a porodicu napuštaju u uzrastu od dve godine, kad polaze u potragu za novim staništem i svojim životnim partnerom.
Prosečan životni vek dabrova u prirodnim uslovima je dvadesetak godina. Zbog oblika jazbine, čiji je ulaz pod vodom, ovim životinjama veoma je važno plivanje, pri čemu im zadnje noge, snabdevene plovnim kožicama između prstiju, obezbeđuju potisak, dok prednje drže priljubljene uz telo, a rep im služi kao kormilo. Dabrovi su i dobri ronioci koji mogu sasvim mirno da ostanu pod vodom i dva do tri minuta.
Jazbinu obično napuštaju u predvečerje, jer su ovo pretežno noćne životinje koje su veoma oprezne i strpljivo čekaju da se smrkne kako bi krenule u potragu za hranom i materijalom neophodnim za njihove građevinske poduhvate. Inače, kad je reč o ishrani dabrova, oni su izraziti vegetarijanci.

Brojnost
Zbog socijalne strukture i staništa ograničenog na obale jezera i reka sa sporim tokom, veoma retko se događa da populacija dabrova nekontrolisano poraste. S jedne strane zbog neke vrste prirodne kontrole koja sprečava preterano razmnožavanje, a s druge zbog toga što su mladunci od trenutka kad napuste jazbinu izloženi napadima raznih predatora, kao što su sokolovi, vidre i sove, pa mali broj uspeva da doživi zrelost. Odrasle jedinke takođe nisu sasvim bezbedne, jer im preti opasnost od vukova, medveda i pasa, ali i od zamki koje im postavlja čovek.

Zaštićena vrsta
Dabrove su nekada masovno lovili zbog mekanog i kvalitetnog krzna, ali i zbog ukusnog mesa i lekovitih svojstava, pa su evropske i američke populacije ovih životinja drastično smanjene. Nekontrolisan lov počeo je u XVIII veku i nastavio se u XIX, dok ova životinja, koja je nekada bila veoma rasprostranjena u celoj Evropi i mnogim delovima Azije i Severne Amerike, nije dovedena na ivicu istrebljenja. Danas je situacija znatno bolja, jer je dabar proglašen zaštićenom vrstom.

Pripremila S. J. (zov.rs)

Zar nisu kreativni, vredni, ma -divni?  Da bi ste ovo shatili i nije vam neophodno znanje stranih jezika. Samo pogledajte…

Priredio: Bora*S

RUŠENJE MITOVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

 O IZUZETNIM SPOSOBNOSTIMA POJEDINIH  ŽIVOTINJA

Kad je reč o osobinama nekih životinja za koje se mislilo da su najbrže, najdugovečnije ili najopasnije, pokazalo se da mnoga verovanja nemaju naučnu podlogu i da smo često bili u zabludi.
Zahvaljujući naučnim saznanjima danas smo u stanju da ispravimo neke od ovih zabluda i da srušimo mitove o izuzetnim sposobnostima pojedinih životinja.
Danas znamo da je komarac za nas neuporedivo opasniji od tigra. Retki su tigrovi koji prilaze naseobinama i napadaju čoveka, a broj njihovih žrtava nije veći od nekoliko desetina godišnje. Pravi ubica ljudskog roda je sićušni insekt, čija težina jedva dostiže dva miligrama. Reč je o komarcu iz roda Anopheles, sposobnom da običnim ubodom zarazi malarijom 40 odsto stanovnika naše planete. Svetska zdravstvena organizacija svake godine zabeleži 300-500 miliona akutnih slučajeva ove bolesti od koje umre viče od milion osoba. Pritom su posebno ugroženi deca i trudnice.

Na sličan način srušen je i mit o gepardu kao najbržoj životinji na svetu, koja je u stanju da na kratkim razdaljinama dostigne brzinu od 112 kilometara na čas. Pokazalo se, međutim, da to nije ništa u poređenju sa sivim sokolom koji se iz visine obrušava na svoj plen brzinom od 300 kilometara na čas.
Isto tako, kao što smo dugo verovali, lav nije najglasniji među životinjama. Njegova rika se već na razdaljini od 10 kilometara više ne može čuti. Ali, zato, pesma grbavih kitova može da se čuje na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, s kraja na kraj Atlantika. Njihovo dozivanje na niskim frekvencijama od 20000-10000 herca, veoma se lako širi kroz vodu i dostupno je ljudskom uhu.

Kad je reč o životinjama sposobnim da pređu velike razdaljine, obično pomislimo na stada gnua koji su u stanju da prevale put od 3000 km, da bi iz nacionalnog parka Serengeti stigli do pašnjaka u parku Masai Mara, u Tanzaniji. To je, ipak, sasvim bezazlen poduhvat u poređenju sa razdaljinom od 40000 km, koju svake godine, pri odlasku i povratku, savlada arktička lasta, od obala Evrope blizu Severnog pola, gde se gnezdi, do Antarktika gde provodi zimu.
Za afričkog slona obično se mislilo da je u stanju da podigne najveši teret. Teška pet do šest tona, ova životinja može surlom da podigne 270 kg, i da na leđima ponese teret od jedne tone. Ali, pravi snagator je u stvari balegar, sposoban da podigne teret 850 puta veći od sopstvene težine.

Snežnog leoparda sa Himalaja smatraju šampionom u skokovima udalj. U stanju je da skoči preko 15 metara, što je 11 puta više od dužine njegovog tela. Ovaj rekord uspela je da obori obična buva, sićušan parazit koji se hrani krvlju životinja i nije teži od jednog miligrama. Bez krila, ali snabdevena dugačkim i snažnim nogama, buva može da ostvari skokove 220 puta duže od sopstvenog tela.
     
Šampion dugovečnosti
Kao pojam dugovečnosti obično spominjemo džinovsku kornjaču sa Galapagosa, dugačku 180 cm i tešku oko 300 kg, koja može da doživi starost od preko 200 godina. Zaista rekordan vek ako se izuzme jedna školjka koja živi u islandskim vodama. Reč je o primerku školjke Arctica islandica, starom 400 godina, koji su otkrili naučnici sa Bangor univerziteta, u Velsu. Nazvali su je Ming po čuvenoj kineskoj dinastiji koja je u vreme rođenja ove školjke bila na vlasti.

Čelični ugriz
Kao pirmer životinje sa najsnažnijim čeljustima uvek se spominje bela ajkula, čiji zagriz ima jačinu od 301 kg i u stanju je da čoveka preseče na pola. Ali, nisu to najjače “makaze” u životinjskom svetu. Čeljusti krokodila, sa jačinom zagriza od 1125 kg, četiri puta su snažnije.

S. Jovičić/ZoV

foto:free-images.org.uk

MOJE VREME U LAZAREVOM KANJONU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________

Predeli Istočnog Kučaja završavaju se planinom Malinik, koja se izdiže nad selom Zlot ( 21 km zapadno od Bora). Na tom prostoru nalazi se najmonumentalniji i najimpresivniji oblik reljefa Kučaja, jedan od najdužih, najdubljih i najneprohodnijih kanjona  u Srbiji, koji  skoro po svim karakteristikama nadmašuje  daleko poznatiji slovenački Vintgar.

 LAZAREV KANJON

Sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna ( Demižlok, Mikulj i Vej ) i jedan izlazni krak ( Lazarev ). Usečen u debele krečnjačke stene, (u pravcu zapad-istok) sa južne strane  Malinika  a sa severne dubašničke kraške površi, okomitih, divljih litica, sa brojnim siparima, procepima, pećinama, izdvojenim velepnim stenama (“Kula”- stena visoka preko 140 metara, koju mogu da osvoje samo alpinisti), predstavlja remek-delo,vajano, klesano i oslikavano rukom prirodnih procesa, tokom ko zna koliko milenijuma. I koliku god retoričku ili fotografsku veštinu posedovali, prosto nije moguće iskazati niti preneti ni delić impresija TAMO.

A OVDE, jednostavno budete primorani da shvatite ko, šta i koliki ste… Razumete?

U najužim delovima ( ispod Koveja, severnog ogranka Malinika), širina kanjona iznosi samo tri do četiri metra, dubina dostiže i do 500 metara, a dužina sistema kanjona i njegovih sastavnica iznosi preko 9 km.

Ulaz u Lazarev kanjon nalazi se ispred Lazareve pećine, gde je neophodno učiniti poslednje pripreme, pred izazovnu, ali  za neupućene i prilično – opasnu avanturu.

To podrazumeva dobar proračun vremena, prikladnu odeću, obuću i opremu (najbolje planinarsku), dovoljno zaliha vode…

Pored opšteg, poseban oprez je neophodan u letnjem periodu, zbog velikog broja ovde prisutnih zmija otrovnica (najčešći je poskok, potom bakarna zmija).

Kanjon je skoro neprohodan. U njemu ne postoje pešačke staze, a teren je izuzetno težak zbog velikog broja krupnog stenja i oborenih stabala. Najneprohodniji deo nalazi se na 2,5 km od ulaza iz pravca Lazareve pećine, kod takozvanih „lonaca“, gde je sklop nekoliko ogromnih stena preprečio prolaz. Na ovom mestu jedini mogući prolaz je sa desne strane preko jednog dosta opasnog sipara.

U najužem delu kanjona nailazi se na seriju džinovskih lonaca , vodom ispunjenih virova, raspoređenih u dva visinska nivoa. Najveći lonac je dužine 7,5 m, širine 6,5 m i dubine 3 m. Celokupnoj atraktivnosti korita doprinose brojne kaskade koje se u kišnom periodu pretvaraju u bučne vodopade.

Vreme potrebno za prolazak kroz kanjon je duže od 8 sati.

Ono, što bih posebno napomenuo je,  da u ovu avanturu nikako ne treba kretati bez iskusnog vodiča. 

Bogatstvo područja koje je obuhvaćeno Spomenikom prirode „Lazarev kanjon“ (a i mnogo šire) prosto je nemerljivo i ne da se opisati u ovakvoj formi.

Najkraće moguće, pokušavam da samo pobrojim nekoliko izuzetnih vrednosti, čiji redosled navođenja ne rangira, niti određuje i njihovu međusobnu vrednost ili značaj.

Najpre, reč je o predelu izuzetnih prirodnih vrednosti. Bez dileme.

A njih čine:

-Spletovi krečnjačkih kanjonskih dolina impozantnih dimenzija i izrazitih morfoloških odlika i oblika.

-Brojni i značajni speleološki objekti ( na ovom prostoru je otkriveno više od 70 pećina i jama od kojih su najpoznatije i  najznačajnije Lazareva pećina(ovde) i Vernjikica).

– Pojave i procesi kraške cirkulacije voda , kao i značajni izvori (Zlotsko vrelo, Mikulj, Fontana Šojnji …).

Ništa manje  značajno od napred nabrojanog  – bogatstvo biljnog i životinjsko sveta.

Ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, što ga pozicionira među najznačajnije centre biodiverziteta na Balkanu.

Flora područja Lazarevog kanjona predstavlja skoro 20% flore Srbije, koje zahvata 0,02% teritorije iste, uz napomenu da još nisu istraženi teško pristupačni delovi kanjona. Ovde je zabeleženo 74 emdemskih vrsta (vrste koje žive samo na ograničenom prostoru) i 52 reliktne vrste, koje su zahvaljujući klimatskim i mikroklimatskim uslovima tu preživele ledeno doba i ostale do danas. Na ovom području nalazi se 26 vrsta sa spiska Crvene knjige flore Srbije.

Prisustvo 57 vrsta visokog i niskog drveća, te 27 vrsta žbunova, čini ga jednim od najznačajnijih evropskih centara diverziteta listopadnog drveća. Od biljnog sveta posebno treba izdvojiti  Ramondia serbika -vrstu ljubičice, koja postoji još od ledenog doba. 

Bogatstvo i raznovrsnost životinjskog sveta reprezentuje: 35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 8 vrsta vodozemaca i 9 vrsta gmizavaca. Na ulazu u kanjon, blizu Lazereve pećine, otkrivena je osolika muva – Merodon Albonigrum, nova vrsta za nauku a zabeleženo još 50 vrsta iz ovog roda insekata.

U pećinama ovog područja „stanuje“ 24 od 27 poznatih vrsta slepih miševa(ovde) registrovanih na Balkanu, 2 vrste pećinskih račića (Serbikus i Borus). Od vodozemaca izdvajaju se tri vrste mrmoljaka-tritona (od četiri registrovanih na Balkanu).

Zbog svega napred iznetog i još mnogo toga Ovde nepomenutog, Uredbom Vlade Republike Srbije, Lazarev kanjon stavljen je pod zaštitu  kao Spomenik prirode 1. kategorije.

Autor: Bora Stanković