MOJE VREME U LAZAREVOM KANJONU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________

Predeli Istočnog Kučaja završavaju se planinom Malinik, koja se izdiže nad selom Zlot ( 21 km zapadno od Bora). Na tom prostoru nalazi se najmonumentalniji i najimpresivniji oblik reljefa Kučaja, jedan od najdužih, najdubljih i najneprohodnijih kanjona  u Srbiji, koji  skoro po svim karakteristikama nadmašuje  daleko poznatiji slovenački Vintgar.

 LAZAREV KANJON

Sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna ( Demižlok, Mikulj i Vej ) i jedan izlazni krak ( Lazarev ). Usečen u debele krečnjačke stene, (u pravcu zapad-istok) sa južne strane  Malinika  a sa severne dubašničke kraške površi, okomitih, divljih litica, sa brojnim siparima, procepima, pećinama, izdvojenim velepnim stenama (“Kula”- stena visoka preko 140 metara, koju mogu da osvoje samo alpinisti), predstavlja remek-delo,vajano, klesano i oslikavano rukom prirodnih procesa, tokom ko zna koliko milenijuma. I koliku god retoričku ili fotografsku veštinu posedovali, prosto nije moguće iskazati niti preneti ni delić impresija TAMO.

A OVDE, jednostavno budete primorani da shvatite ko, šta i koliki ste… Razumete?

U najužim delovima ( ispod Koveja, severnog ogranka Malinika), širina kanjona iznosi samo tri do četiri metra, dubina dostiže i do 500 metara, a dužina sistema kanjona i njegovih sastavnica iznosi preko 9 km.

Ulaz u Lazarev kanjon nalazi se ispred Lazareve pećine, gde je neophodno učiniti poslednje pripreme, pred izazovnu, ali  za neupućene i prilično – opasnu avanturu.

To podrazumeva dobar proračun vremena, prikladnu odeću, obuću i opremu (najbolje planinarsku), dovoljno zaliha vode…

Pored opšteg, poseban oprez je neophodan u letnjem periodu, zbog velikog broja ovde prisutnih zmija otrovnica (najčešći je poskok, potom bakarna zmija).

Kanjon je skoro neprohodan. U njemu ne postoje pešačke staze, a teren je izuzetno težak zbog velikog broja krupnog stenja i oborenih stabala. Najneprohodniji deo nalazi se na 2,5 km od ulaza iz pravca Lazareve pećine, kod takozvanih „lonaca“, gde je sklop nekoliko ogromnih stena preprečio prolaz. Na ovom mestu jedini mogući prolaz je sa desne strane preko jednog dosta opasnog sipara.

U najužem delu kanjona nailazi se na seriju džinovskih lonaca , vodom ispunjenih virova, raspoređenih u dva visinska nivoa. Najveći lonac je dužine 7,5 m, širine 6,5 m i dubine 3 m. Celokupnoj atraktivnosti korita doprinose brojne kaskade koje se u kišnom periodu pretvaraju u bučne vodopade.

Vreme potrebno za prolazak kroz kanjon je duže od 8 sati.

Ono, što bih posebno napomenuo je,  da u ovu avanturu nikako ne treba kretati bez iskusnog vodiča. 

Bogatstvo područja koje je obuhvaćeno Spomenikom prirode „Lazarev kanjon“ (a i mnogo šire) prosto je nemerljivo i ne da se opisati u ovakvoj formi.

Najkraće moguće, pokušavam da samo pobrojim nekoliko izuzetnih vrednosti, čiji redosled navođenja ne rangira, niti određuje i njihovu međusobnu vrednost ili značaj.

Najpre, reč je o predelu izuzetnih prirodnih vrednosti. Bez dileme.

A njih čine:

-Spletovi krečnjačkih kanjonskih dolina impozantnih dimenzija i izrazitih morfoloških odlika i oblika.

-Brojni i značajni speleološki objekti ( na ovom prostoru je otkriveno više od 70 pećina i jama od kojih su najpoznatije i  najznačajnije Lazareva pećina(ovde) i Vernjikica).

– Pojave i procesi kraške cirkulacije voda , kao i značajni izvori (Zlotsko vrelo, Mikulj, Fontana Šojnji …).

Ništa manje  značajno od napred nabrojanog  – bogatstvo biljnog i životinjsko sveta.

Ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, što ga pozicionira među najznačajnije centre biodiverziteta na Balkanu.

Flora područja Lazarevog kanjona predstavlja skoro 20% flore Srbije, koje zahvata 0,02% teritorije iste, uz napomenu da još nisu istraženi teško pristupačni delovi kanjona. Ovde je zabeleženo 74 emdemskih vrsta (vrste koje žive samo na ograničenom prostoru) i 52 reliktne vrste, koje su zahvaljujući klimatskim i mikroklimatskim uslovima tu preživele ledeno doba i ostale do danas. Na ovom području nalazi se 26 vrsta sa spiska Crvene knjige flore Srbije.

Prisustvo 57 vrsta visokog i niskog drveća, te 27 vrsta žbunova, čini ga jednim od najznačajnijih evropskih centara diverziteta listopadnog drveća. Od biljnog sveta posebno treba izdvojiti  Ramondia serbika -vrstu ljubičice, koja postoji još od ledenog doba. 

Bogatstvo i raznovrsnost životinjskog sveta reprezentuje: 35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 8 vrsta vodozemaca i 9 vrsta gmizavaca. Na ulazu u kanjon, blizu Lazereve pećine, otkrivena je osolika muva – Merodon Albonigrum, nova vrsta za nauku a zabeleženo još 50 vrsta iz ovog roda insekata.

U pećinama ovog područja „stanuje“ 24 od 27 poznatih vrsta slepih miševa(ovde) registrovanih na Balkanu, 2 vrste pećinskih račića (Serbikus i Borus). Od vodozemaca izdvajaju se tri vrste mrmoljaka-tritona (od četiri registrovanih na Balkanu).

Zbog svega napred iznetog i još mnogo toga Ovde nepomenutog, Uredbom Vlade Republike Srbije, Lazarev kanjon stavljen je pod zaštitu  kao Spomenik prirode 1. kategorije.

Autor: Bora Stanković

Advertisements

MOJE VREME U ĐAVOLJOJ VAROŠI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta. Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg . No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.

Šta je zapravo Đavolja Varoš ?  Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…

Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .

Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima  zemljišta. Slična pojava  zabeležena je  samo još  u Bašti bogova u Americi.

No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…

Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.

U Paklenoj jaruzi, nalazi se „Đavolje”, a nešto niže, na zaravni, još jedan prirodni fenomen – Crveno vrelo. Ovo je izvor „ visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.

Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom,  preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši.  Za ovu priliku samo dve.

Jedna od legendi  govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad.  Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.

Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.

Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan

planini, u jugoistočnom delu Srbije. Lokalitet „Đavolja Varoš“  stavljen je  pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.

Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.

Autor: Bora Stanković