ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE

 Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja?

Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje?

952657_lepoLisce

Foto: vreme.com

 Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

 Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

 Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

 

  Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

  Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor?

Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

 

Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

 

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.

 

Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova.

Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

 

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala.

Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala.

Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.

 

 Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.

 Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

 

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

 

Koja stabla proizvode crvenu boju listova?

 Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.

 Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima.

Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.

 

Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

 

 Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši.

Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

 

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

Tako glasi teorija.


Ivan Umeljić
/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

____________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________

 TAMOiOVDE-Boje-banja1TamoiOvde-boje-DSC03914

  

____________________________________________________________________________________________

 

VODA PADA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Lepote Srbije – Vodopadi za koje niste čuli

Vodopadi Srbije nisu visoki i impresivni kao Viktorijini ili Nijagarini, ali ih ima mnogo više nego što pretpostavljamo. Nažalost, za mnoge od njih nismo ni čuli da postoje, a neki su otkriveni tek pre nekoliko godina.
Poznavaoci tvrde da su najlepši u proleće i na jesen kada ima puno vode. Jedni privlače svojom magijom cele godine, drugi u toku letnjih suša gotovo da nestanu. Visoki su uglavnom od 10 do 20 metara, ali ima i onih koji padaju sa visine od 70 metara. Najviše ih ima u istočnoj Srbiji, i to na Staroj planini, kao i u jugozapadnoj Srbiji.


1. Jelovarnik (71 metar) – Slap od sedam suza
Jelovarnik_thumbNajviši vodopad u Srbiji visok je 71 metar i nalazi se na Kopaoniku u oblasti Jelovarnik, u okviru nacionalnog parka, na nadmorskoj visini od oko 1.500 metara. Nalazi se 25 kilometara zapadno od Brusa i na oko 2,5 kilometara istočno od Pančićevog vrha. Protok je oko 25 litara u sekundi, a pri topljenju snegova, s proleća i pri jakim kišama, naraste i do 450 litara. Tada se pod snažnom rekom izgube kaskade i ogromna masa sliva se u jedinstven vodopad.
Nisu ga otkrili ni Jovan Cvijić, Jovan Žujović, Josif Pančić, iako su godinama tumarali planinskim stranama Kopaonika. Otkriven je tek 1998. godine.

Izvorište rečice Jelovarnik inače se zove Sedam suza, jer ističe iz sedam izvora.


Piljsko_thumb2. Piljsko skok (64 metara) – Zaleđene kaskade
Nalazi se na Staroj planini na Piljskom potoku, a vodopad se sliva sa 64 metra visine. Dobar makadamski put prolazi nekoliko stotina metara ispod vodopada, a jedan njegov krak prolazi baš pored mesta odakle se voda obrušava u ponor. To je najlepši i najviši deo Stare planine koji samo povremeno posećuju retki planinari i šumari, pa je stoga pronađen tek 2002. godine.
Otkrio ga je Nišlija Vladimir Manić, koji već dve decenije krstari Starom planinom i snima dokumentarne filmove. Vodopad se sastoji iz dve kaskade Gornji Pilj i Donji Pilj, a na dnu se formira veliki vrtlog. Zimi se vodopad zaledi i pretvori u ledene kaskade koje su veliki izazov za alpiniste.


Bigar_thumb3. Bigar (35 metara) – Vodeni mačak
Vodopad Bigar se nalazi na Staroj planini, na potoku Bukovski do, nekoliko kilometara južno od Kalne na putu ka Pirotu. Ovaj vodopad je visok oko 35 metara i ujedno predstavlja ušće u Stanjansku reku. Zbog kamena koji je lak i rupičast Bigar je dobio ime i zaštićen je kao blago prirode.
Ovaj kamen koji se još zove i vodeni kamen, sedra, vodeni mačak, odličan je materijal za fontane, ali koga uhvate da krade kamen, skoro neće napraviti fontanu. Zanimljivo je da se voda sa Bigara može piti. Nekoliko stotina metara uzvodno nalazi se manastir Svetog Onufrija iz 13. veka.


Skakalo_thumb4. Skakalo (30 metara) – Izazov za planinare
Posebna atrakcija Divčibara je 30 m visok vodopad Skakalo na reci Manastirici. Vodopad je idealan za avanturiste i one koji se dobro snalaze na teškim terenima, jer je nepristupačan i dobro skriven. Bogat je vodom samo u kišnim periodima i na proleće. Ispod glavnog vertikalnog vodopada teku dva manja koja se probijaju kroz ogromne stene nagomilane jedna na drugu.
Do samog podnožja vodopada je moguće prići nekako, ali u podnožje glavnog i najvećeg vodopada skoro nikako u vreme kada je pun vode. Skakalo je najposećenije zimsko vežbalište beogradskih alpinista. Penjanje je vrlo zanimljivo i ukoliko je hladna zima, odličan je za ozbiljan trening na ledu.


Sopotniki-vodopadi_thumb5. Sopotnički vodopadi (25 metara) – Glas ispod Jadovnika
Vodopadi na Sopotnici na planini Jadovnik su najbogatiji vodom, samo što se reka raspršila na sve strane i stvorile bezbroj manjih vodopada. Postoje tri nivoa, a najveći vodopad pada sa visine oko 25 metara. Zimi se na Jadovniku temperatura spusti i do 30. podeoka ispod nule, a zaleđene ledenice menjaju boju od bele do modrozelene. Po legendi, prvi stanovnici doselili su se sa bezvodne Pešteri, ali je vrelo pokraj koga su se smestili ubrzo presušilo.
Poslednje noći pred seobu javi im se neki čudesni glas ispod Jadovnika i upita ih: „Birajte, ljudi, šta da vam poklonim, vodu ili sreću?“ Seljaci su uglas povikali: „Vodu nam podari, a sreću ćemo, ako bog da, sami stvarati.“ Tako je voda potekla na sve strane.


Lisine_thumb6. Lisine (25 metara) – Pod zaštitom države
Najpristupačniji je vodopad i zato možda i najposećeniji, mada ga često brkaju sa Velikim bukom. Vodopad Lisine se nalazi u istočnoj Srbiji, u podnožju Sokolice, vrha Beljanice, na reci Veliko vrelo. Smešten je na oko 400 metara nadmorske visine. Visok je 25 metara i dugo je smatran najvišim vodopadom u zemlji. Snaga vodopada varira pa je moguće i tokom leta posle jače kiše videti podivljalu vodu.
Leti je ovo mesto puno ljudi, meštani prodaju planinski med, ovčji sir, domaću rakiju, etno-suvenire i proizvode. Zbog svoje lepote proglašen je rezervatom prirode od izuzetnog značaja i stavljen je pod zaštitu države.


Veliki-skakavac_thumb7. Veliki skakavac (25 metara) – Skriveno čudo
Na Kamišnoj reci koja sa zlatiborskog vrha Vijogor krivuda ka Mokroj Gori, nalazi se vodopad Veliki skakavac. Njegov skok od preko 25 metara deluje mnogo snažnije nego kod znatno viših vodopada. Voda u Kamišnoj reci nikad ne presušuje, ali malo ljudi zna za njega, a često ga ni meštani nikad nisu videli, niti su čuli za njega.
Put do njega nije nimalo lak, ali je vredan napora jer se ovaj vodopad smatra jednim od 88 šarganskih čuda. Za Kamišinu reku bi se moglo reći da je u srednjem i donjem delu toka prirodna granica između planina Tare i Zvijezde, koja je u Republici Srpskoj.


Gostilje_thumb8. Gostilje (20 metara) – Kupalište vila
Jedna od nezaobilaznih turističkih atrakcija na Zlatiboru je 20 metara visok vodopad na Gostiljskoj reci, u čijim virovima se prema legendi kupaju vile. Nalazi se u idiličnoj prirodi pokraj sela Gostilja, koje je prema starom predanju dobilo ime po gostoljubivosti svojih domaćina.
Čitav prostor oko vodopada predstavlja malu oazu netaknute prirode. Voda je prilično hladna, pa se po letnjim vrućinama turisti dobro rashlade. Od skoro blizu vodopada je otvoren riblji restoran.


Ripaljka_thumb9.
Ripaljka (17 metara) – Voda koja skače
Ripaljka nastaje od reke Gradašnice na planini Ozren. Ime je dobio od lokalnog izraza ripati (poskočiti), jer se u Soko Banji kaže: voda ripa. Visok je 17 metara. Prema navodima Jovana Cvijića bio je najveći vodopad u tadašnje vreme. Jedan je od najposećenijih vodopada u Srbiji jer se nalazi u neposrednoj blizini Soko Banje.
Najbolje ga je posetiti krajem zime i na proleće jer preko leta reka Gradašnica presuši pa samim tim i vodopad nestane. Ripaljka je bio prvo zaštićeno prirodno dobro u Kraljevini Jugoslaviji. Iznad vodopada uređen je piknik prostor sa klupama i stolovima za odmor i mestom za roštiljanje.

Prskalo_thumb10. Prskalo (10 metara) – Mali Kolorado

Reka Temšticu pravi živopisni kanjon koji zbog impresivnih crvenih stena nazivaju Mali Kolorado. Na samom ulasku u kanjon, sa desne strane puta se nalazi usek sa slikovitim vodopadom. Prskalo se obrušava u uzani levak sa visine od desetak metara, ali voda udara u glatku stenu na polovini svog puta i žestoko pršti. (Fotografija vodopada Prskalo : Boris Stanojević)

zanimljivedestinacije.info


 

SIMFONIJA PRIRODE, NINFA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike

ninfa-botanicka-basta-italija-romantika-1369817477-317547

Foto: Printscreen

  Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.

Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.

Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.

Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.

TamoiOvde-index1

Foto:media1.rs

Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.

„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.

Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.

Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.

Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.

„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.

Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.

Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.

236525740

foto:svetplus.com

  „Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.

  Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.

Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.

Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.

Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w

Izvor:kurir-info.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

KAMENA GORA I SOPOTNICA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

KAMENA  GORA

 Kamena Gora je selo u jugozapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Crnom Gorom. Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1496 metara (najviša tačka je Crni vrh), i kako mnogi kažu, to je najlepše selo u Prijepoljskoj opštini.  Za vazdušnu banju Kamena Gora je proglašena između dva svetska rata. Od grada je udaljena oko 20 kilometara, asfaltnim putem, koji je uglavnom u dobrom ili solidnom stanju.

 Pored prelepih zelenih livada, nepreglednih četinarskih šuma koje na pojedinim mestima kao da dodiruju nebo, čistog vazduha i predivnih, bistrom, pitkom i hladnom vodom bogatih izvora  koji ovaj predeo čine još bajkovitijim, Kamena Gora ima i svoj poznati više vekova star bor, koji odoleva vremenu, i koji predstavlja pravi simbol ovog lepog sela i njegovih meštana, dobroćudnih gorštaka čija gostoljubivost ali i veoma ukusna i zdrava domaća kuhinja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, čineći da vam poseta ovom divnom mestu i dobrim ljudima ostane zauvek u sećanju. Zbog svega toga, Kamena Gora definitivno zaslužuje da bude svrstana među najlepše kutke naše države.

 Kako doći: Ako nemate sopstveni prevoz, najlakše je iz Beograda vozom doći do Prijepolja, a odatle, preostalih 20ak kilometara preći taksi prevozom, koji u tom gradu nije skup. Pored voza, do Prijepolja možete doći i autobusom, takođe iz Beograda.

 Gde odsesti: Moja preporuka je šator, naravno.  Pored toga, postoji nekoliko brvnara namenjenih gostima, kao i etno kuća, na čijem se spratu izdaju sobe. Sve se to nalazi u zaseoku Guvništa.

 SOPOTNICA

Sopotnica je planinsko selo u jugozapadnom delu Srbije, na obroncima planine Jadovnik.

Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1200 metara, i od najbližeg grada, Prijepolja, Sopotnica je udaljena oko 20 kilometara, i do nje se može doći na dva načina – preko naselja Ivanje, ili preko sela Lučice, a oba se nalaze na magistrali koja povezuje Srbiju i Crnu Goru.

 Selo je poznato po reci Sopotnici, od koje nastaju velelepni Sopotnički vodopadi, prebogati bistrom i hladnom planinskom vodom. Ovi vodopadi su poznati po tome što se nalaze na prvom mestu u Srbiji po visini pada vode, kao i po količini protoka. Sopotnički vodopadi su jedan od najlepših bisera srpske prirode, i njihova lepota svake godine privlači sve veći broj planinara, turista i meštana okolnih naselja. U blizini vodopada se nalazi i nekoliko starih vodenica, koje predstavljaju jedinstven spomenik arhitekture ovog dela Srbije. Pored toga, u blizini vodopada nalazi se i planinarski dom, kojim upravlja PD Kamena Gora iz Prijepolja, a pored njega, osnovna škola (za prva četiri razreda), mala crkvica izgrađena pre desetak godina., kao i nekoliko domaćinstava.

 Svakako, nezaobilazan deo ovog kraja čine i njegovi meštani, koji su spremni da pomognu i ugoste svakog putnika koga put nanese u njihov prelepi kraj. Njihova ljubaznost, običaji i hrana retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.

 Ako vam se sviđa ideja da vas huk moćnog vodopada i rečice koja protiče pored vašeg šatora noću uspavljuje a jutrom budi iz sna, i ako želite da sa svega par metara, ili manje, posmatrate kako se velika vodena masa obrušava niz stene, Sopotnica je mesto koje definitivno treba posetiti.                Adventurer