U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.
Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.
Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.
U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.
Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.
Gde kiše nije pala 14 godina, a gde pada grad od kilogram
Svetska meteorološka organizacija napravila je listu ekstremnih vremenskih prilika. Na njoj se nalaze najniža i najviša zabeleža temperatura, mesto gde je palo najviše kiše, kao i mesto gde je zabeležen najstrašniji grad.
Najniža temperatura
Najveći minus zabeležen je u Vostoku, na Antarktiku, gde je izmereno čak minus 89,2 stepena Celzijusa 21. jula 1983. godine
Najviša temperatura
U Dolini smrti možete peći jaje na kamenu (Rojters)
„Dolina smrti“ u Kaliforniji je ušla u istoriju kada je u leto 1913. godine izmereno neverovatnih 56,7 stepeni Celzijusa.
U američkoj državi Merilend, u mestu Junionvil, zabeležen je rekord 4. jula 1956, kada je u minutu napadalo 31,2 milimetra kiše.
Najviše padavina za 24 sata
U toku jednog dana, najviše kiše je palo dok je prolazio ciklon Denis, u Fok-Fokum ostrvu u Indijskom okeanu. Čak 1,825 metra je palo u toku 24 sata, od 7. do 8. januara 1966. godine.
Ruski Kolima autoput je najhladniji put na svetu, gde temperature nekada padaju i na minus 67,7 stepeni. Da stvar bude strašnija, jedan deo ovog puta se zove „Put kostiju“ u znak sećanja na zatvorenike koji su umrli gradeći ga.
Najveća ledena pustinja koja se ne nalazi u polarnom regionu je na teritoriji Kanade. Nalazi se u Kluan nacionalnom parku i prostire na području od 21.980 kvadratnih kilometara.
Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?
Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.
Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.
Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.
Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.
Hučeći spektakl
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.
Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.
Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adami Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.
Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Život koji buja
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.
To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.
Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.
Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.
Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“
O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Na kraju…
Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.
Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“
Povodom projekta za izbor 7 novih svetskih čuda prirode, glasalo se četiri godine i eto, konačno juče, 11.11. 2011. g. u 11 sati i 11 minuta, glasanje je završeno.
Moglo se glasati za atrakcije prirode u 15 različitih kategorija: planina ili vulkan, kanjon ili fjord, podvodni svet ili greben, glečer, obala ili litica, oaza ili pustinja, životinjski rezervat, pećina ili jama, šuma, geološko nalazište, park prirode, predistorijsko nalazište, voda, more, jezero ili reka, vodopadi. Organizatori ovog nadmetanja su preliminarno saopštili:
7 NOVIH SVETSKIH ČUDA PRIRODE SU:
ZALIV HALONG- VIJETNAM
AMAZONSKA PRAŠUMA
NACIONALNI PARK KOMONDO- INDONEZIJA
VODOPADI IGAZU – BRAZIL
PLANINA TEJBL (RAVNA PLANINA)- JUŽNA AFRIKA
PODZEMNA REKA PORTO PRINCEZA- FILIPINI
OSTRVO JEJU- JUŽNA KOREJA
Podsećanja radi, naš kandidat ĐAVOLJA VAROŠ, nažalost, nije ušla ni među 28 finalista.
Ako je za utehu, iako su dospeli do finala, među „veličanstenih 7”, nema ni atrakcija poput: Koralnog grebena u Australiji,Velikog kanjona, Vezuva, Kilimandžara…
Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.
TAMOiOVDE 