KAGA KAMA
Kaga Kama je jedinstven prirodni objekat od stena, koji se nalazi u srcu pustinje, blizu planine Tsederberg u Južnoj Africi.
To je privatni rezervat u netaknutoj divljini, daleko od smoga, saobraćaja, telefona i drugih urbanih pogodnosti.
U stenama su luksuzne sobe za goste. Vrhunska udobnost smeštaja u Kaga Kama ne remeti poseban osećaj jedinstva s prirodom.
Izvor: agroekonomija
________________________________________________________________
Ovo je NAJSKUPLJA životinja na svetu i vlasništvo je četiri biznismena
Upoznajte Horizona, najskupljeg bivola na svetu koji je procenjen na 8,5 miliona funti.
Ubraja se u najveća goveda, sa rasponom rogova od oko skoro 1,5 metara, i jedan je od najtraženijih bivola u Južnoj Africi.
Foto: Profimedia
Horizon je pravi rudnik zlata, a tražen je zbog svojih besprekornih gena i raspona rogova. Vlasnici Gejm rezervata kupili su bivola da bi privukli turiste, a Horizon im pruža mogućnost da uzgajaju najveća i najbolja krda.
I lov je unosan posao u Africi, pa tako bizoni sa najvećim rogovima poput onih koje ima Horizon mame najiskusnije lovce kako bi došli do veoma vrednog trofeja.
Horizon ima i kvalitetno potomstvo, a cena mu se utrostručuje kada junica ostane steona. Sa normalnim „drugi stanjem“ cena je oko 38.000 funti, a već sa narednim potomstvom cena raste na 121.000 funti.
Foto: Wikipedia
Ovaj bivo je prvobitno prodao odgajivač Žak Malan. Trenutno je u vlasništvu četiri biznismena iz Južne Afrike i boravi na imanju jednog od svojih vlasnika Pieta du Toa.
S obzirom na to da je njegova vrednost 176 miliona južnoafričkih randa, Horizon je postao najskuplji bivol ikad. Tokom 2013. godine bivol Misteri prodat je za 40 miliona randa.
Svaki od ovih biznismena ima 25 odsto vlasništva Horizna i može da ga upari sa deset krava godišnje.
– Horizon je bivo koji ima najveći raspon rogova u istoriji, on je bez bolesti, on je najveći bivo koji je ikada uzgajan. Njegovi potomci će se prodavati drugim farmama u Južnoj Africi. Horizon je sada na našoj farmi i očekuje krave drugog vlasnika u julu – kaže odgajivač Piet du Toa.
Afrički bivo je imao rogove čiji je raspon bio 1,5 metara, ali su lovci odstrelili najkrupnije. Uzgajivači sada žele da obnove takve bivole jer oni mogu doneti milione.
dailymail.co.uk , I. F. , | 23. 04. 2016
Izvor: blic.rs
______________________________________________________________________________________
Zamiislite susret sa odraslim mužjakom runastog mamuta, koji su za vreme najjačeg zahlađenja stigli i do Balkanskog poluostrva, visokim 3,4 metra sa dostignutom težinom do 6 tona, sa kljovama dužine od neverovatnih 2,7 metara!
Ili, zamislite džinovskog jelena čiji je raspon rogova mogao biti veći od tri metra!
Ovo je tek par fizičkih karakteristika i osobina krupnih biljojeda-megaherbivora, koji su se na severnoj hemisferi pojavili, egzistirali i uzumrli tokom kvartara, poslednjeg geološkog ledenog doba.
A većina ovih velikih sisara izumrla je na svim prostorima, osim u Africi, u intervalu pre pedeset i deset hiljada godina.
Osnovni razlozi za njihov potpun nestanak bile su nepovoljne i brze klimatske promene, ali u velikoj meri i čovekova delatnost- lov.
Pregršt novih saznanja, kroz minulo vreme čaroliju putovanja i uzbudljiva susretanja donosi nam jedna izložbena postavka.
Izložba “DŽINOVI LEDENOG DOBA”, autora Gordane Paunović, višeg kustosa, paleontologa Muzeja u Smederevu, otvorena je 17. marta u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.
Gordana Paunović, otvaranje izložbe u Boru
„Ova paleontološka izložba prezentuje karakteristike poslednjeg geološkog ledenog doba, kvartara, koji traje od pre 2.588 miliona godina do danas. Specifičan je po varijabilnoj klimi.
Kvartar ima najmanje 50 klimatskih ciklusa (glacijali i interglacijali). Glacijali su hladna razdoblja tokom kojih dolazi do formiranja centara zaglečeravanja i širenja ledničkih pokrova, dok su interglacijali toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlačenja ledničkih pokrova.
Efekti kvartalnih klimatskih oscilacija dovode do spuštanja snežnih granica, što inicira da biljni i životinjski svet:
-migrira
-prilagodi se izmenjenim uslovima životne sredine
-ili izumire.
U Evropi je pre kvartara živeo veći broj krupnijih sisara (kopneni sisari teži od 40 kilograma), među kojima su jeleni, medvedi, nosorzi, mastodonti, konji i drugi. U toku pleistocena, sa pogoršavanjem klimatskih promena – pojavom glacijala, izrazito tople forme, napuštaju Evropu ili migriraju na njen krajnji jug.
Tokom otopljavanja- pojavom interglacijala, tople forme migriraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Migracioni trendovi toplih i hladnih formi, više puta su ponavljani tokom pleistocena.
Najimpresivniji pleistocenski krupni boljojedi- megaherbivori su :
Mammuthus primigenius (runasti mamut)
Prvi predstavnici runastog mamuta su se pojavili u severoistočnom Sibiru i kasnije su se proširili po Evropi. Živeli su u otvorenim stepama hladnije, ali ne i arktičke klime. Za vreme najjačeg zahlađenja stigli su do Balkanskog i Pirinejskog poluostrva.
Izumrli su krajem glacijacije.
Odrasli mužjaci dostizali su visinu do 3,4 metra i težinu do 6 tona. Ženke nisu bile više od 3 metra i nisu težile više od 4 tone. Kljove mužjaka imale su dužinu do 2,7 metara dok su kod ženki kljove bile duge u proseku od 1,5 do 1,8 metara.
Utvrđeno je da su na ostrvu Wrangel, u Arktičkom okeanu, pronađeni patuljasti runasti mamuti. Njihova starost utvrđena je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 7.000 pa čak do 3.700 godina.
Fosilni nalazi runastog mamuta su česti na teritoriji Srbije.
Coleodonta antiquitatis (runasti nosorog)
U Evropi se pojavljuje tokom gornjeg pleistocena. Tokom poslednjeg glacijala nastanjivao je predele današnje Italije i Grčke.
Dostizao je visinu do 2 metra i težinu do 4,5 tona.
Predstavnik je stepskog biotopa. Ostaci ovih životinja su na teritoriji Srbije retki.
Bison priscus (stepski bizon)
U Evropi se bizon pojavljuje u srednjem pleistocenu pre oko 700.000 godina, migrirajući iz Azije. Severnu Ameriku je počeo da nastanjuje pre oko 300.000 godina. Bio je veoma snažna životinja, sa visinom preko 2 metra i težinom preko jedne tone. Rogovi su mu bili masivni i snažni. Dužina roga kod najkrupnijih predstavnika je prelazila dužinu od pola metra.
Živeo je u ledenodobnim stepama koje su bile obrasle niskom travom i retkim žbunastim rastinjem. Sa najvećim zahlađenjem spustio se najniže do Peleponeza. Preživeo je ledeno doba. Živeo je na teritoriji Litvanije, do početka dvadesetog veka.
Fosilni ostaci ove vrste su česti nalazi u aluvijalnim nanosima Save i Dunava.
Megaloceros giganteus (džinovski jelen)
Džinovski jelen spada u grupu krupnih sisara koji je mogao da podnese velika klimatska kolebanja. Tokom poslednje interglacijacije i glacijacije bio je rasprostranjen širom Evroazije. Predstavnici ove vrste preživeli su poslednji glacijal i najverovatnije izumrli na početku holocena.
Odrasli primerci mužjaka imali su visinu preko 2 metra u visini leđa i impozantne rogove, čiji je raspon mogao da bude veći od 3 metra. Ostaci ove vrste su relativno česti u Srbiji. Najčešći nalazi su u aluvijalnim nanosima Dunava i Save.“
(Citirani tekst iz kataloga izložbe, autora Gordane Paunović)
Fosilni ostaci ovih nestalih vrsta životinja su relativno česti na teritoriji Srbije.
Ova prva palenteološka izložba će u borskom Muzeju biti otvorena do 26. aprila.
Priredio: Bora*S
FotoPlus
Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.
U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.
Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.
Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.
Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.
Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.
Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.
Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.
Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.
Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.
Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ
___________________________________________________________________________________________
Kako se igraju deca s različitih strana sveta? Odgovor je: jednostavno! Uz samo malo sanjarenja i mnogo osmeha, oni osmišljavaju najzabavnije igre na svetu…
Foto: Agoes Antara
Loš ekonomski status i ratno stanje nepovoljno utiču na odrastanje, zdravlje i bezbednost mališana, ali u jednom ne uspevaju – ne uništavaju igru i ne gase dečju maštu!
Nemaju loptu? Iskoristiće kutiju! Nemaju skejtborde?
Napraviće ih od granja! Zaplesaće na ledu, igraće se lišćem, konopcem, gajbicama i biće srećniji od mnogih odraslih koji imaju neuporedivo više.
Zahvaljujući tome, detinjstvo postaje lepše, veselije, razigranije, raspevanije i šarenije, čak i u najtežim uslovima za odrastanje.
Pogledajte šta je sve iznedrila mašta dečaka i devojčica iz Indonezije, Rusije, Burkine Faso, Mjanmara, Tadžikistana, Indije, Vijetnama, Gane, Estonije i mnogih drugih zemalja.
Pogledajte ostale fotografije: Galerija
Izvor:nationalgeographic.rs
Čime se igraju siromašna deca Afrike?
U siromašnim delovima Gane, Sudana i Etiopije, mališani i njihovi roditelji, uz mnogo mašte i posvećenosti, neprestano osmišljavaju nove načine da oboje detinjstvo.
Foto: Profimedia
Uz pomoć blata, kamenja i grančica, afričke porodice same izrađuju igračke.
Dok njihovi vršnjaci iz drugih krajeva sveta za rođendane i praznike otvaraju ukrašene kutije i u njima pronalaze skupocene poklone, dečaci i devojčice u nerazvijenim delovima Afrike raduju se automobilima, puškama i lutkama napravljenim od prirodnih materijala.
Neki od njih recikliraju olako odbačene predmete, pa se mogu pronaći i igračke napravljene od konzervi i plastičnih flaša.
Ipak, svaki od ovih darova siromašna deca Afrike dočekuju s iskrenim i širokim osmesima i, maštajući, uživaju u svakom trenutku igre.
Pogledajte ostale fotografije: Galerija
Izvor:nationalgeographic.rs
UGROŽENE VRSTE
Ženka crnog orla Iti često svraća u Srbiju
Ženka crnog orla, nazvana Iti, pripadnica jedne od najugroženijih vrsta na svetu, šestu godinu za redom na putu za Estoniju, posle zimovanja u toplijim krajevima, svraća do Srbije.
Foto: Ras
– Umesto da, po preletanju Turske, nastavi preko Bugarske pravo na sever, Iti se odlučuje za duže putovanje, pa obavezno svrati i u Srbiju – navode iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Ženka crnog orla se u Srbiji obično odmara nekoliko dana, ali ovog proleća je bila u žurbi i ostala samo dva dana.
Iti je granicu sa Bugarskom preletela 8. aprila rano ujutro, a istog dana je zanoćila u šumi, u podnožiju planine Bukovik. Narednog dana noć je provela u plavnoj šumi pored Velike Morave, nedaleko od Velike Plane, a 10. aprila oko deset sati je napustila Srbiju, preletevši granicu sa Rumunijom u južnom Banatu i nastavila na sever.
Ornitolozi iz Estonije su tri dana kasnije javili da je Iti uspešno stigla kući.
Crni orao je strogo zaštićena vrsta i u Srbiji, zbog čega je na svaku jedinku, od malobrojnih koje zimuju ili se preko Srbije sele, potrebno budno paziti.
U Evropi, kako navode ornitolozi iz Društva, ostalo je još samo između 210 i 290 parova crnog orla.
Ta vrsta naseljava stare vlažne šume prošarane močvarama, jezerima, rekama i proplancima. Selica je, a zimu provodi na jugu Evrope, severu Afrike, Arapskom poluostrvu, jugu i jugoistoku Azije.
Usled ubrzanog gubitka staništa, kao i stradanja na seobi izazvanog čovekovim delovanjem, nalazi se na prvim stranama svih crvenih lista i jedna je od globalno najugroženijih vrsta.
Ornitolozi prate Iti na osnovu traga koji o njenim kretanjima ostavlja radio-odašiljač, koji ta ptica nosi od dana kada joj je, kao mladunčetu, postavljen dok je boravila u gnezdu.
Ti uređaji su potpuno bezopasni i pticama ne smetaju, a dešava se da ptica bude spasena baš zahvaljujući odašiljaču ukoliko se nađe u nevolji.
Izvor:.blic.rs
_______________________________________________________________________________________
MAHALI MZURI
Ričard Brenson ima dugačku listu luksuznih butik hotela koji se nalaze u svim krajevima sveta…
Mahali Mzuri je jedan od njih i zapravo je luksuzna destinacija za safari odmor, severno od svetski poznatog Maasai Mara nacionalnog parka, blizu Najrobija.
Prevedeno sa Svahilija, Mahali Mzuri znači lepo mesto – nakon samo jednog pogleda na ovu lokaciju, shvatićete zašto nosi baš taj naziv.
Ova lokacija sastoji se od 12 stalnih šatora, u koje može biti smešteno do 24 turista, u bilo koje doba godine.
Kada kažemo šator, verovatno vas to ne asocira na luksuzni odmor, ali verujte nam da upravo to jeste. Ovi moderni šatori su veoma luksuzno opremljeni, a napravljeni su tako da se savršeno stapaju sa okolinom.
Dva od dvanaest šatora imaju mesta za dodatna dva gosta, što je savršeno za ljude koji bi želeli da dođu sa decom. Svi apartmani su povezani zajedničkim hodnikom, a najudaljeniji se nalazi na samo pet minuta hoda od glavnog šatora.
Od privatnog dela šatora koji je otvoren prema prirodi, posetioci mogu uživati u besprekornim pogledima na okruženje i divljinu, a da pritom uživaju u komforu i luksuzu.
U enterijeru ovih šatora nalaze se svetiljke od bambusa, lampe koje su pletene od pruća i drveni nameštaj.
Što se drugih pogodnosti, u svim sobama se nalaze iPadovi, zvučni sistemi, satelitski TV program i DVD plejere. Ukoliko biste došli sa decom, za njih ovde postoje konzole za igranje, razne dečije knjige i papirni zmajevi.
Na ovoj destinaciji, postoji veliki izbor aktivnosti kojima se možete baviti. Preporučujemo vam da započnete putovanjem do Maasai plemenske zajednice i vidite kakav interesantan život oni i dan danas poštuju i čuvaju.
Potom, tu je i safari šetnja, posmatranje noćnih sova i jazavaca. Na vaš zahtev, ovde možete organizovati i ture privatnim automobilom, kao i balonom.
Nakon dana provedenog u ovoj divljoj prirodi, sledeća aktivnost kojoj se prepustite trebalo bi da bude opuštajuća. Predlažemo vam da se opustite i uživate u spa tretmanima, poput tretmana lica i masaže, u intimnom okruženju, koje savršeno da sebi date oduška.
Nasaro spa centar je mesto gde se koriste samo proizvodi koji su baš tu napravljeni i za koje recepti postoje već dosta dugo i prenose se sa jedne generacije na drugu.
Na kraju dana, možete se opustiti i popiti piće u baru ili uživati u ekstravagantnoj afričkoj kuhinji na vašoj privatnoj terasi.
Ukoliko želite možete večerati i pored infiniti bazena, za zajedničkim stolom ili u malo više divljem prirodnom okruženju.
Izvor:luxlife.rs
____________________________________________________________________________________
O ISTRAŽIVANJU AFRIKE
Afrika je dugo bila tajanstveno, čarobno i zastrašujuće mesto. Prvo su istraživani severni delovi, dok je jug dugo bio obavijen praznoverjem, pričama, mitovima i legendama.
Foto: Wilfraco / Flickr.com
Istraživanje ovog dela Zemlje bilo je ozbiljan poduhvat, a tokom kog su nastale neke od najuzbudljivijih avanturističkih priča u istoriji.
Misteriozno otkriće Madagaskara
Madagaskar je jedno od najmisterioznijih mesta na svetu, s ekosistemom koji ne postoji nigde drugde. Za njegovo otkriće zaslužan je Robert Druri, nakon što je doživeo brodolom i bio zarobljen od domorodaca koji su ga iskorišćavali i zlostavljali.
Uz veliki napor uspeo je da im pobegne i vrati se nazad u Evropu. 1729. godine napisao je knjigu i opisao svoja iskustva u zarobljeništvu. Niko nije verovao da je njegova priča istinita, pa je umro u siromaštvu i odbačen od društva.
Tek 275 godina nakon njegove smrti, britanski arheolog Majk Parker Pirson odlučio je da ponovi njegovo putovanje sledeći knjigu.
Ispostavilo se da je knjiga istinita jer su u njoj opisani detalji koje je mogao da poznaje samo neko ko je posetio Madagaskar. Pirson je na kraju uspeo da nađe i olupinu broda sa kojim je Druri došao do Afrike.
Henri Navigator
Ovaj čovek zaslužan je za otvaranje puta ekspedicijama u Afriku i činjenicu da je Portugalija kolonizirala veći deo tog kontinenta. Kao sin kralja i kraljice imao je otvorene mogućnosti da istražuje svet oko sebe. Tako je bio poslat u Afriku kako bi izveo Špance iz severnoafričkog grada Seute. Tada je uvideo priliku za povećanjem portugalske prekomorske teritorije, pa je osnovao školu za pomorce u kojoj su se školovali budući veliki moreplovci i istraživači .
Izrada mapa
Najranije mape o celom afričkom kontinentu napravio je Sebastijan Munster, nemački naučnik, oko 1554. godine. On je dobio informacije o Africi tako što je intervjuisao nemačke naučnike i imigrante, prikupljao različite karte i spajao ih u jednu. Pre nego što je umro od kuge, bio je jedan od najuticajnijih kartografa tog doba.
Zato i ne čudi što je u današnjem području pustinje Sahare pretpostavio da se nalazi šuma, da područje današnje Nigerije nastanjuju džinovi i da reka Nil izvire u Mesečevim planinama. Isto tako zabeležio je mnogo ostrva oko Afrike, što se na kraju nije pokazalo tačnim.
Zanimljivo je da je položaj reka bio – neverovatno tačan.
Pol di Šelu i Pigmeji
Ovaj Francuz poznat je po tome što je bio prvi Evropljanin koji se susreo s gorilom. Do tog trenutka one su se smatrale mitskim bićima. Isto tako bio je prvi Evropljanin koji je istražio narod Pigmeja. Pigmeji su se spominjali u literaturi godinama pre toga, ali se smatralo da su više deo legendi nego stvarni ljudi.
Njegovi prvi utisci o Pigmejima zabeleženi su ovim rečima: „Ljudi koji se s neverovatnom lakoćom, brzinom i tišinom mogu kretati po šumi”.
Bio je fasciniran njihovom visinom, a njihovo poverenje zadobio je prezentacijom hrane koju je doneo sa sobom.
Izvor:b92.net
______________________________________________________________________________
NAMIB
I ne samo to, ona se smatra najstarijom pustinjom na svetu!
Foto: Wikimedia
Ovo je jedina pustinja na svetu koja izlazi na more!
Namib ( ili prostrano mesto ) je velika pustinja u jugozapadnoj Africi i zauzima područje od oko 50.000 kvadratnih km pružajući se nekih 1.600 km duž Atlantskog okeana obalom Angole, Namibije i Južne Afrike.
Namib pustinja smatra se najstarijom pustinjom na svetu, koja je ovakve sušne i polu-sušne uslove imala bar 80 miliona godina.
Njenu neplodnost izaziva oštar suvi vazduh koga rashlađuje hladna Bengela struja koja teče duž obale. Pustinja ima manje od 10 mm kiše godišnje i gotovo je u potpunosti neplodna.
Iako je pustinja gotovo nenastanjena i nepristupačna, postoje povremena naselja u Sesriemu, blizu poznatog Sosusvla i velike grupe peščanih dina koje su, sa visinom do 340 metara, najviše peščane dine na svetu.
„Morska pustinja“ Namib je dom velikom broju neobičnih endemskih vrsta biljaka i životinja (beskičmenjaci, reptili i sisari) koje doslovno žive od magle, s obzirom da im je to jedini izvor vode.
Pustinja Namib je stavljena na UNESCO popis mesta svetske baštine u Africi 2013. godine kao „jedina obalna pustinja na svetu u kojoj na prostrana peščana polja dina deluje magla.
Koliko je ona zaista nestvarna i daje utisak kao da posmatrate neku drugu planetu, a ne Zemlju, uverite se u videu:
Autor: M.S.
______________________________________________________________________________________________
______________________________________________________________________________________________
„Đavolji bazen“: Adrenalinska avantura u Africi
Ako želite da iskusite kako je živeti na ivici, “Đavolji bazen” je pravo mesto za vas. Samo klizave podvodne stene dele kupače od 100 metara visoke litice na najvećem svetskom vodopadu.
Anđela je vrištala dok je došla do same ivice l Foto: st.jai4us/flickr.com
“Đavolji bazen” je s razlogom dobio to ime. Svake godine se formira na Viktorijinim vodopadima i to onda kada se tokom sušnog perioda smanji nivo vode na vrhu, gde se formira prirodni bazen. Stotine ljudi željnih avanture i uzbuđenja se penju na vodopad na granici Zambije i Zimbabvea, puze preko stena u plićaku ne bi li dosegli ovo “čudo” prirode. Samo najhrabriji skoče u bazen i puste da ih voda ponese ka litici zastrašujućeg vodopada. Od pada ih štiti prirodni zid od kamena.
Na ovu avanturu usuđuju se i deca l Foto: wilderness-cat/flickr.com
Najveći deo godine ovaj vid avanturizma bi svakoga odveo direktno u smrt. Ipak, kada nivo vode padne, a to je od septembra do decembra, prirodni zid izađe na površinu taman toliko da formira zaštitu od pada preko ivice. Zapanjujuće je da se čak i deca kupaju u “Đavoljem bazenu”.
Na ovom mestu se sliva oko 500 miliona litara vode u minuti, što uzrokuje spektakularne “eksplozije” kapljica koje formiraju dugu, vidljivu čak i ako ste udaljeni 50 kilometara.
Anđela Stugren je 30-godišnja Amerikanka koja je prešla dva kontinenta, ali je baš na ovom vodopadu odlučila da proslavi prvu godišnjicu braka sa suprugom Franciskom.
Obučena u bikini, ona puzi do same ivice, a onda glavu i ramena potapa u vodenu penu.
Đavolj bazen l Foto: Sarah Depper/flickr.com
Njen suprug koji je inženjer kaže da je uzbuđenje veće nego kod bandži skoka. Tokom prvih nekoliko minuta adrenalin u “Đavoljem bazenu” skače kao i kod najekstremnijih sportova.
– Ako uskočite to dodatno povećava uzbuđenje, ali možete i nežno ući. To je jako zabavno- neki ljudi ulaze polako, plivaju, gledaju i misle, dok ostali vrište- kaže jedan od posetioca.
foto: ipinz/flickr.com
Ako im se prilazi sa severa, Viktorijini vodopadi izgledaju kao oblak pare koji se uzdiže prema nebu. Domoroci su vodopade nazvali “dim koji grmi”. Reka Zambezi sasvim mirno prilazi vodopadima, a njen spori tok remeti samo nekoliko ostrva.
Narod Kololo, koji je nekada živeo iznad vodopada, toliko se bojao vodene bujice da se nikada nije vodopadu ni približio.
Susedno pleme Tonga smatrao ih je za svetinju, a pojavljivanje duge dokazom božijeg prisustva. Na Istočnom vodopadu održavani su religijski obredi u toku kojih su žrtvovani crni bikovi.
Izvor:superodmor.rs
______________________________________________________________________________________________
Život na ivici!
Na ivici stene u Australiji zamišljen je neobičan dom sa pet spratova, koji nudi prekrasan pogled na okean.
Ovaj objekat je nazvan „Kuća na litici“, a dizajniran je na zahtev grupe ljudi koja želi dom za odmor na nekom „ekstremnom“ mestu.
Zbog sve većeg broja ljudi koji žele da žive u ekstremnim uslovima, australijske arhitekte rešile su da dizajniraju dom koji bukvalno visi sa litice, piše Bi-Bi-Si.
Nazvali su je, logično, „Kuća na litici“, a dizajn je kreiran kao odgovor na zahteve sve većeg broja klijenata koji istražuju opcije života na ekstremnim priobalnim parcelama u Australiji.
Modularni dom inspirisan je oblikom školjke, a oslanja se na trup i prostire se van litice.
Umesto da bude izgrađena duž horizonta, kuća izgleda kao da je deo Zemljine površine.
Takođe, njena jedinstvena pozicija omogućava neverovatnu vezu sa okeanom koji se nalazi ispod.
U kuću se ulazi sa gornje strane, koja je na nivou vrha litice, a u tom delu se nalazi i parking prostor.
Lift i stepenice povezuju spratove sa spavaćim sobama, dnevnim boravkom i kuhinjom.
Enterijer sadrži minimalistički nameštaj, da bi se naglasila veza između okeana i horizonta.
Na najnižem spratu, kuća se „otvara“ ka drugom otvorenom prostoru i na njemu se čini kao da se lebdi iznad vode. Na tom spratu, tik iznad okeana, nalazi se kuhinja i džakuzi koji dodatno pružaju osećaj luksuza.
Iako je i dalje samo koncept, „Kuća na ivici“ može da obezbedi efikasno i inovativno stanovanje među stenama.
Izvor:rts.rs
_____________________________________________
Priredio: Bora*S
Kada tranzicija ubija
Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju.
Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora.
Tranzicionar-ulje na keramici /Autor: Bora*S
Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.
Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economic: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine.
Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].
Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala?
Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.
U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.
Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.
Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu.
Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.
Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.
Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].
Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.
Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5].
Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije.
Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra.
Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano.
Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
——————————————————————————————————————————————————————————————————
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.
[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.
[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofe http://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.
[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.
Nebojša Katić
_____________________________________________________________________________________________
Dozvolite sa platim
Reče Solomon: Ugostite me jabukama
jer sit sam ljubavi i nije mi lako,
A ja kažem: Do vrha mi nalijte pehar, jer sam sin bogataša
koji tvrde da su siromasi i ponašaju se tako.
Još nisam video nekog malog Kreza, ni blizu,
Čiji novčanik ne bi imao paralizu;
Još nisam s nekim parajlijom proveo veče u blistavim njujorškim klancima
A da plaćanje ceha nije prepustio svojim siromašnim ali gordim znancima.
Što pre tim bolje za skromnu decu
ako mi poklone malo vere
Kad im ukazujem na životnu istinu
da milijarderi troše novac samo na milijardere.
Bogati ljudi su oni prema kojima ste večito u nekoj obavezi i koje izvodite na večeru
i u pozorišta i u barove i svuda gde je skupo
jer znate da su navikli samo na ono što je najbolje,
i posledica svega toga je ta
da su vam sledećih mesec dana hleb i so jedina hrana;
A to je za vas bilo izvanredno veče dok je za njih bilo sasvim obično,
pa da vam se revanširaju uzgrednom napomenom da biste morali
svratiti kod njih na hladnu zakusku jednog dana.
Bogataši su, isto tako, oni što se neumorno žale na poreze
zbog kojih nemaju nikakvog užitka,
Ali se na kraju ispostavi da nikakav porez nisu platili još od 1929. jer im je tada
prihod spao na pedeset hiljada dolara godišnje
te im se porez
ne naplaćuje zbog pretrpljenog gubitka.
A vaš prihod i nije nikakav prihod, neto plata,
te čim prestanete da kulučite telesno ili duhovno i ona prestaje da stiže,
nego šta ste mislili, dragi moj gospodine,
Pa ipak plaćali ste porez redovno svake godine.
Te tako s porezom stvari stoje isto kao i sa večernjim izlascima
te se u tom pogledu siromasi iz dana u dan pate
Da bi bogataške cehove mogli da plate.
Jer sušta je istina: čim ljudi imaju dovoljno akcija i obveznica
u sefu ili u nekom ćupu u podrumskoj tami,
Oni naravno, ništa više ne plaćaju sami.
Ne, oni komotno mogu da slažu paru na paru i zabavljaju se time
Dok ih drugi mole za dozvolu da njihove račune na sebe prime,
Što im se i dozvoljava dakako,
Jer su siromasi i suviše gordi da bi dopuštali slične usluge
a bogataši, što se toga tiče
nisu gordi baš tako jako.
I zato krenimo u protivnapad, hladnokrvan i tih:
Predložimo da se izglasa Dvadest drugi amandman Ustava
po kome bi bogataši morali da troše na nas
isto toliko novca koliko i mi na njih.
O. Neš
_____________________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Međunarodna grupa „Lekari bez granica“ upozorila je da svet gubi bitku protiv ebole i ocenila da su centri za lečenje te smrtonosne bolesti u zapadnoj Africi „svedeni na mesta gde ljudi idu da umru sami“.
Zdravstveni radnici u Liberiji
Zvaničnici UN zamolili su svetske vlade da pošalju lekare i drugo medicinsko osoblje, kao i neophodne medicinske potrepštine u ugrožena područja.
U međuvremenu, u Liberiji je jedna misionarska organizacija objavila da je ebolom inficiran još jedan američki lekar.
Predsednica „Lekara bez granica“, koji su od marta u zapadnoj Africi lečili više od 1.000 obolelih od ebole, rekla je da su savladani tom bolešću. Ona je pozvala druge zemlje da pošalju civilno i vojno medicinsko osoblje u pogođene zemlje.
„Šest meseci najgore epidemije ebole u istoriji, svet gubi bitku sa njom. Centri za lečenje ebole svedeni su na mesta na koja ljudi idu da umru sami, gde se nudi jedva malo više od ublažavanja muka“, rekla je direktorka „Lekara bez granica“, Džoan Liju.
Prema njenim rečima, u Sjera Leoneu zaražena tela trule po ulicama. „Liberija mora da izgradi novi krematorijum umesto novog centra za lečenje ebole“, poručila je Liju.
Prošlog meseca, dva obolela Amerikanca, uključujući jednog iz iste misionarske grupe iz koje je i novooboleli američki građanin, evakuisani su iz Liberije u SAD gde su primili eksperimentalni lek „zmap“, posle čega su se oporavili.
Američki zdravstveni zvaničnici objavili su ugovor vredan 24,9 miliona dolara na 18 meseci sa farmaceutskom kompanijom „Map biofarmaseutikals“, kako bi se ubrzala proizvodnja „zmapa“.
Kao deo projekta, „Map“ će proizvesti malu dozu leka za bezbednosne testove u ranoj fazi, dok će zajedno sa američkim Sekretarijatom za zdravlje i ljudske resurse raditi na ubrzanju proizvodnog procesa.
Izvor:www.rts.rs
______________________________________________________________________________________________
Ebola: Pet zemalja i jedan strah
Ministri zdravlja zapadnoafričkih zemalja razgovarali su u Gani o borbi protiv epidemije ebole. Sve njih povezuje strah od širenja virusa, a svaka zemlja suočava se sa posebnim izazovima.
Po najnovijim navodima Svetske zdravstvene organizacije, u Africi je otkriveno preko 3.000 bolesnika kod kojih se sumnja na ebolu, a od virusa je za sada preminulo 1.552 osoba. Ta institucija Ujedinjenih nacija upozorava da će biti još mnogo obolelih pre nego što se zaraza stavi pod kontrolu. Dojče vele ispituje situaciju u pet direktno pogođenih zemalja.
Gvineja
Naučnici veruju da je virus otpočeo svoj smrtonosni pohod upravo unutar granica Gvineje, decembra 2013. Prvi potvrđeni slučaj bio je dvogodišnji dečak u selu Meliandu na jugoistoku zemlje. Dete je ubrzo umrlo, a nakon njega preminuli su i njegova majka, sestra i baka. Virus se brzo širio ovom zemljom – već u martu 2014, gvinejsko ministarstvo zdravlja obavestilo je SZO da je ebola u toj zemlji odnela 59 života. „Epidemija je prosto ubila naš zdravstveni sistem“, kaže za DW resorni ministar Remi Lama. „Taj zdravstveni sistem ionako nije imao obučeno osoblje i opremu da se pobrine za takvu zarazu.“
Ebola ubija svakog drugog obolelog
Na početku, lekari u Gani često nisu pravilno dijagnostifikovali ebolu, pošto u tom regionu ranije nije ovog virusa. „To je bilio potpuno iznenađenje za zapadnoafričke zemlje“, kaže Lama. Ni medijske kampanje o ovoj bolesti nisu zaustavile njeno širenje. „Kada su ljudi u bolnicama čuli da nema vakcine ili leka koji bi mogao da ih zaštiti od ebole, okrenuli su se tradicionalnim nadrilekarima“, kaže ministar zdravlja. Broj smrti od ebole i dalje raste.
Liberija
Preko granice Gvineje, virus je stigao do Monrovije, glavnog grada Liberije, sredinom juna. Oko mesec dana kasnije, u razjarena masa demonstranta napala je centar za izolaciju bolesnika u siromašnom monrovijskom naselju Vest Point, pa su vlasti stavile celu oblast pod karantin i zavele policijski čas. Čini se da to nije bilo dovoljno.
„Danas je ebola prisutna po celom gradu“, kaže Lindis Haram, koordinator Lekara bez granica u Monroviji. „U svim četvrtima, svim naseljima ljudi umiru i razboljevaju se svakog dana.“ Čak i uz međunarodnu pomoć i strano medicinsko osoblje, sistem je jednostavno preopterećen, kaže Haram: „Ima previše bolesnika i odgovor države je preslab“. U Liberiji je do sada od ebole umrlo 700 ljudi i ta zemlja je najteže pogođena virusom.
Sijera Leone
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, susedne zemlje počele su da skeniraju putnike na graničnim prelazima i traže znake groznice. Pojedine države su jednostavno zabranile prelazak na svoju teritoriju. Sredinom avgusta, vlasti u Liberiji naredili su svojim oružanim snagama da pucaju na svakog ko pokuša da se ilegalno prebaci preko granice iz susednog Sijera Leonea – države koja se još uvek oporavlja od građanskog rata tokom devedesetih. Mnoge avio-kompanije takođe su obustavile svoje letove za Fritaun, prestonicu Sijera Leonea, uključujući tu Britiš Ervejz i Er Frans.
Liberija je poslala policiju da obezbedi karantin
Budući da strane vlade apeluju na svoje građane da napuste region i mnoge međunarodne kompanije povlače svoje zaposlene, mere zaštite od bolesti polako počinju da koče ekonomski rast u zapadnoj Africi. Predsednik Afričke banke za razvoj Donald Kaberuka obećao je hitnu pomoć od 60 miliona dolara tokom nedavne posete Fritaunu, i apelovao na investitore da se vrate u zemlju. „Moje prisustvo ovde šalje signal. Hajde da uspostavimo ograničenja na osnovu preporuka SZO, ali sve preko toga će na duži rok doneti štetu po naše ekonomije, trgovinu, prosperitet u regiji.“
Nigerija
Vlasti u Lagosu, namnogoljudnijem grad u Nigeriji i ekonomskom čvorištu zapadne Afrike, prijavile su prvi slučaj ebole 25. jula. Virus je stigao sa pacijentom koji je iz Monrovije, prestonice Liberije doputovao u Lagos. Međutim, nasuprot vlastima u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čini se da je Nigerija dorasla izazovima smrtonosne epidemije, kaže Džon Vertefil, iz tima američkog Centra za kontrolu bolesti, koji se nalazi na terenu u Nigeriji: „Moramo da priznamo da je vlada brzo reagovala na prvi slučaj ebole“, kaže on.
Osobe u kontaktu sa pacijentom bile su pronađene, proverene i, ukoliko je to bilo potrebno, stavljene u karantin. Uspostavljen je i krizni centar a na radiju i televiziji su bez prekida emitovane informacije o higijeni i zaštiti protiv bolesti. Ipak, uprkos svim tim naporima, ebola je uspela da napusti Lagos i da uzme život jednog lekara u Port Hakoru, na jugu zemlje.
Demokratska Republika Kongo
Putinici na aerodromima prolaze kroz kontrole
Kada je ministar zdravlja ove centralnoafričke zemlje Feliks Kabange Numbi obavestio javnost o izbijanju ebole u provinciji Ekvater 24 avgusta, naglasio je da ti slučajevi nisu povezani sa epidemijom koja se proširila po zapadnoj Africi. Stručnjaci su kasnije potvrdili da je virus u to zemlji drugačiji, i verovatno i manje opasan. Ministar Numbi nije pozvan na krizne dogovore u Akri, prestonici Gane, koje je krajem avgusta organizovala Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da se bolest i dalje širi i da može da pređe granice Liberije, Sijera Leonea, Gvineje i Nigerije. „Naravno, pridošlice iz pogođenih zemalja najverovatnije će se pojaviti u susednim državama. Zbog toga te susedne države moraju da budu posebno oprezne“, kaže Nika Aleksandar, portparolka Centra za koordinaciju SZO u Konakriju, u Gvineji. „Ali SZO je apelovao na sve zemlje na svetu da se pripreme ako se pojavi slučaj ebole.“
Autor Peter Hile / dj
______________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________
Danakilska pustinja
Malo je mesta na svetu gde može da se vidi toliko različitih neobičnih prirodnih fenomena na jednom mestu kao što je Danakilska pustinja.
Pustinja Danakil jedno je od najnegostoljubivijih i najvrelijih mesta u Africi. Ali ne samo Africi. Temperature na ovom mestu često prelaze iznad 60 C.
Između ostalih ovo je dom i vulkana Erta Ale. Na lokalnom jeziku njegovo ime znači “planina koja se dimi”, a njegovu južnu rupu, sa koje se obično cedi lava, stanovnici zovu “ulaz u pakao”.
Erta Ale visok je 613 metara i nalazi se u depresiji, tj. području ispod visine mora.
Na ovom mestu afrička tektonska ploča podeljena je na dva dela, zbog čega lava konstantno izlazi iz dubine na površinu. Uz stalno podrhtavanje tla, vulkan Erta Ale kontinuirano eruptira. Sumpor ispunjava vazduh i uopšte nije neobično videti vatrene fontane kako se dižu iz zemlje.
Pored vulkana, tu su i ogromne očaravajuće slane ravnice, mineralni izvori, sumporne jame, jezera lave i bare od kisele soli.
Dankil pustinju paklom na Zemlji ne čini samo splet neverovatnih prirodnih fenomena. Nedostatak resursa dovodi do čestih sukoba plemena oko vode i zemlje – a oni idu tako daleko da zaštite svoju teritoriju, da su deca-vojnici ovde sasvim normalna pojava.
Ovu neobičnu pustinju National Geografic proglasio je najokrutnijim mestom na planeti, ali to ne sprečava mnogobrojne turiste da dodju da je posete i vide svojim očima kako izgleda „pakao“.
______________________________________________________________________________________________________
https://www.youtube.com/watch?v=YTi8_KkqpKw
______________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Iz atlasa ni ne slutimo stvarnu veličinu Afrike!
Crni kontinent veliki je koliko i Kina, SAD, Indija, Meksiko, Peru, Francuska, Španija, Papua-Nova Gvineja, Švedska, Japan, Nemačka, Norveška, Italija, Novi Zeland, Velika Britanija, Nepal, Bangladeš i Grčka zajedno
Foto: Thinkstock
Nemoguće je istovremeno preneti trodimenzionalne kopnene prostore i razdaljine na dvodimenzionalnu mapu, kao što je nemoguće predstaviti sferični oblik planete na ravnoj površini bez distorzije.
Najčešća u upotrebi je merkatorova ili valjkasta konformna projekcija, koju je 1569. godine osmislio geograf i kartograf Gerardus Merkator, a koja se pre svega koristi za izradu pomorskih navigacijskih karata.
Problem je u tome što ovakve mape prikazuju iskrivljenu realnost, „favorizujući“ pojedine delove zemljine kugle.
Na njima su zemlje i kontinenti u zonama umerene klime prikazani veći nego što zaista jesu. Afrika i Južna Amerika su 19, odnosno devet puta veće od Grenlanda, što se ne ovoj mapi ne bi reklo.
Druga projekcija, koju je 1973. realizovao Arno Peters (1916-2007), je kartografska projekcija koja pokušava da prikaže realnu veličinu kontinenata. Ona daleko vernije predstavlja zemlje južne hemisfere, koju merkatorova projekcija zanemaruje.
Polazeći od realnih podataka o površini zemalja, nemački informatički guru Kai Krause ilustrovao je 2010. pravu veličinu Afrike. Crni kontinent, koji se prostire na 30.000 miliona kilometara, veliki je koliko i sve sledeće zemlje zajedno: Kina, SAD, Indija, Meksiko, Peru, Francuska, Španija, Papua-Nova Gvineja, Švedska, Japan, Nemačka, Norveška, Italija, Novi Zeland, Velika Britanija, Nepal, Bangladeš i Grčka.
„Pored poznatih društvenih pojava kao što su nesposobnost čitanja i računanja, trebalo bi da postoji i koncept geografske nesposobnosti, koji bi upućivao na nedostatak znanja iz ove oblasti“, kazao je za „Ekonomist“ Krause.
Autor: Tanjug
Izvor:stil.kurir-info.rs
_____________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Gde kiše nije pala 14 godina, a gde pada grad od kilogram
Svetska meteorološka organizacija napravila je listu ekstremnih vremenskih prilika. Na njoj se nalaze najniža i najviša zabeleža temperatura, mesto gde je palo najviše kiše, kao i mesto gde je zabeležen najstrašniji grad.
Najniža temperatura
Najveći minus zabeležen je u Vostoku, na Antarktiku, gde je izmereno čak minus 89,2 stepena Celzijusa 21. jula 1983. godine
Najviša temperatura
U Dolini smrti možete peći jaje na kamenu (Rojters)
„Dolina smrti“ u Kaliforniji je ušla u istoriju kada je u leto 1913. godine izmereno neverovatnih 56,7 stepeni Celzijusa.
________________________________________________________________________________________
Najviše padavina u minutu
U američkoj državi Merilend, u mestu Junionvil, zabeležen je rekord 4. jula 1956, kada je u minutu napadalo 31,2 milimetra kiše.
Najviše padavina za 24 sata
U toku jednog dana, najviše kiše je palo dok je prolazio ciklon Denis, u Fok-Fokum ostrvu u Indijskom okeanu. Čak 1,825 metra je palo u toku 24 sata, od 7. do 8. januara 1966. godine.
_________________________________________________________________________________________
Najjači grad
Najjači grad ikada je padao u Gopalgandžu, u Bangladešu, 14. aprila 1986. godine, kada su poginule 92 osobe.
Prijavljeni su komadi leda teški kilogram.
_________________________________________________________________________________________
Najduži sušni period
Najduži period bez padavina je izmeren u Čileu, u mestu Arika, gde nije pao ni kap kiše 14 godina, od oktobra 1903. do januara 1918. godine.
__________________________________________________________________________________________________________________
Najviši hladni gejzir
U Andernahtu, u Nemačkoj, zabeležen je 16. septembra 2002. mlaz vode visok 61,5 metara koji je izbacio gejzir.
_________________________________________________________________________________________
Najhladniji put
Ruski Kolima autoput je najhladniji put na svetu, gde temperature nekada padaju i na minus 67,7 stepeni. Da stvar bude strašnija, jedan deo ovog puta se zove „Put kostiju“ u znak sećanja na zatvorenike koji su umrli gradeći ga.
_________________________________________________________________________________________
Najveća ledena pustinja
Najveća ledena pustinja koja se ne nalazi u polarnom regionu je na teritoriji Kanade. Nalazi se u Kluan nacionalnom parku i prostire na području od 21.980 kvadratnih kilometara.
_________________________________________________________________________________________
Naseljeno mesto sa najnižom temperaturom
Sibirsko mesto Ojmjakon je najhladnije mesto gde ljudi žive, van Antarktika. U njemu temperature padaju do minus 68 stepeni Celzijusa.
_________________________________________________________________________________________
J.Ć. | Foto: AFP | blic.rs
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.
Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.
Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe
Ovom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.
Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).
Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.
Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.
„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“
Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.
Acokanthera – saveznik grivastog pacova
Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.
Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.
Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.
Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.
Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.
Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.
Slatke, male bubamarice…
nauka.rs_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Pored OVDE opisanog kafića u utrobi zemlje, postoji i TAMO, ali…
KAFIĆ U ŠUPLJEM DRVETU STAROM 6.000 GODINA
U južnoj Africi, u blizini grada Modjadjiskloof na farmi Sunland nalazi se drvo baobab staro 6.000 godina koje je još davne 1933. godine pretvoreno u kafić.
Stablo ovog drveta je obima 33, a visoko je 22 metra.
Drvo se prirodno razdvojilo na dva dela, a u svakom su se formirala velika udubljenja. Ova dva dela su povezana prolazom u koji je smešten kafić.
U ovom unikatnom kafiću plafon je visok 4 metra i postavljene su drvene klupe za smeštaj najviše 15 posetilaca.
Drvene police su prepune raznih istorijskih predmeta koji posetiocima pružaju sliku o tome kakav je kafić bio davne 1933. godine kada je nastao. Van kafića u hladu baobaba postavljen je otvoreni restoran, a posetioci mogu i prenoćiti na farmi.
Za ovo prelepo drvo se tvrdi da jedno od najstarijih na svetu, a svakako je najveća turistička atrakcija pokrajine Limpopo.
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________
Jezero koje ptice pretvara u kamen
Sudeći po Danteu, Stiks nije samo reka, već beskrajna smrtonosna močvara koja ispunjava ceo peti krug pakla.
Čudnovato jezero Natron pretvara u kamen svaku životinju koja se u njemu okupa.
Za mnoge je sama ova zamisao prilično neverovatna. Međutim, jezero Natron u severnoj Tanzaniji prilično dobro oslikava Danteovu viziju.
Prepuno je karbonata i natrijuma hidrogen-karbonata, tako da bukvalno skamenjuje svoje žrtve.
Smešteno na severu Tanzanije, jezero je inspirisalo britanskog fotografa Nika Brenta, koji je široj publici poznat po video-spotu za pesmu Earth Song Majkla Džeksona.
Po ugledu na Stiks, mitsku reku koja razdvaja svet živih od podzemnog carstva, ovo tajanstveno vodeno prostranstvo okamenjuje svaku pticu koja se drzne da u njemu pokvasi krila.
Temperatura jezera Natron može da dostigne čak 60 stepeni Celzijusa, dok alkalnost vode varira između pe-ha 9 i pe-ha 10,5.
Kao što njegovo samo ime kaže, jezero Natron je prepuno karbonata i natrijuma hidrogen-karbonata, tako da bukvalno skamenjuje svoje žrtve.
„Pronašao sam ova bića na obali jezera. Niko ne zna kako su ona uginula. Možda su se, zbunjene čudnim odrazom ovih voda, ptice zabijale u njih kao insekti u staklo“, kaže Brent.
Britanski fotograf je odlučio da okamenjene ptice, koje su talasi izbacili na obalu, vrati u prirodan položaj i ambijent kako bi im podario novi, umetnički život.
Brentova reportaža o afričkim prostranstvima sadržana je u knjizi, koja je u prodaji na platformi za onlajn kupovinu Amazon.
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________
BOTANIČKA OAZA :NINFA, NAJROMANTIČNIJA BAŠTA NA SVETU!
Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike
Foto: Printscreen
Retke biljke, začarane ruševine i zvuk vodopada: botanička oaza Ninfa u blizini Rima, rađena u „engleskom stilu“, proglašena je za „najromantičniju baštu na svetu“.
Bašta potiče iz 19. veka kada je aristokratska porodica Kaetani preuzela zemlje koje su vekovima bile napuštene u blizini Ninfe, grada koji je napušten još u srednjem veku.
Grad koji je nekada imao 150 kuća i sedam crkava bio je stajalište za hodočasnike i trgovce na drevnom rimskom putu, ali je uništen građanskim ratom da bi potom postao utočište umetnika.
„Ninfa nije samo bašta, ona ima dugu kulturnu istoriju„, rekao je AFP-u Lauro Marčeti, šef Fondacije Rofredo Kaetani koja menadžeriše baštu udaljenu 70 kilometara od Rima.
Foto:media1.rs
Kaetanijeva majka, Engleskinja Ejda Vilbraham, osnovala je botaničku baštu.
Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio je potočiće i vodopade stvorivši tako opčinjavajuće melodije bašte.
„Noću na mestu koje zovemo ‘slavujevim’ čuje se pravi koncert ptičjih pesama i vode“, rekao je Marčeti.
Kaetanijeva supruga, Amerikanka Margerit Čapin dodala je bašti ruže, irise, petunije i paviljon bambusa i često je pozivala svoje prijatelje – Virdžiniju Vulg, Tenesi Vilijamsa, Trunapa Kapotija, kao i italijanskog pisca Alberta Moraviju i režisera Pjera Paola Pasolinija.
Mnogi su bili inspirisani ruševnim rimskim mostom, bivšom carinarnicom i vodama punim pastrmke i flore.
Ispod likova carinarnice, gde odrazi vode igraju po zidovima, italijanski pisac Đorđo Basani naposao je svoj poznati roman „Vrt Finci-Kontijevih“.
„Nešto pred smrt vratio se ovde poslednji put. Bio je veoma bolestan i uz težak uzdah mi je rekao: ‘Sada mogu da umrem'“, rekao je Marčeti.
Aranžmani biljaka iz celog sveta pružaju vrtu sofisticirani ali ipak prirodni izgled, a bašta je dom 1.300 različitih vrsta biljaka uključujući i retke biljke iz Brazila, Irana, Severne Afrike. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je između aprila i novembra prepun cveća koje je posadila Lejla, ćerka Rofreda i Margerit Kaetani i slikarka koja je preminula 1977. Lejla je bila poslednja iz loze Kaetanija i Marčetiju je predala vođenje Ninfe i pravila o organskom baštovanstvu.
foto:svetplus.com
„Ova bašta je jedno od čuda Italije. Dobro je održavana, prava simfonija prirode i kapaciteta čoveka da kultiviše ovakvo mesto“, rekao je Patrik Henesi, irski ambasador u Rimu.
Australijski izaslanik Dejvid Riči redovni je gost bašte.
„Volim da sedim, slušam ptičji poj i zvuk vodopada. Bašta je toliko romantična sa vodom, ružama i ruševinama. U Australiji imamo vodene biljke, akacije i eukaliptuse ali ništa slično ovome“.
Kako bi je sačuvali, Fondacija organizuje posete uz vodiča od aprila do novembra i godišnje vrt poseti oko 55.000 posetilaca.
„Moramo da poštujemo mir ptica i leptira„, kaže Marčeti.
Baštu je ove godine posetilo, u jednom danu, rekordnih 3.972 posetioca iako se vrt ne reklamira već se do njega dolazi „usmenom“ preporukom.
Od prodaje karata finansiraju se plate petoro baštovana ali su šefovi baste odlučni da vrt ne postaje masovni biznis.
„Ninfa nikada neće biti komercijalno mesto ispunjeno limenkama koka-kole, plastičnim kesama i opušcima„, kaže Marčeti.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BCYhlu50s0w
_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE___________________________________________________________
ČUDESNE BOJE LJUDSKIH OČIJU: OGLEDALO DUŠE ILI MISTERIJA EVOLUCIJE?
Mnogi ljudi pri upoznavanju najviše obraćaju pažnju na ljudske oči i ruke, metafizičari smatraju da su ljudske oči ogledalo duše, dok se među naučnicima još uvek vodi debata o nastajanju različitih boja očiju naročito svetlih varijacija kod ljudi s izrazito tamnom kožom.
Plavokosi ljudi pacifika tamne kože
Nedavno nam je jedan čitalac predložio prevod teksta iz online časopisa Live Scinece o rešavanju genetske misterije plavokosih ljudi Solomonskih ostrva s jako tamnom kožom.
U populaciji ovih malenih ostrva u tropskom delu Pacifika, 5% -10% su plavokosi muškarci i žene, sve bi to bilo potpuno normalno i nimalo zagonetno da solomonci nisu pripadnici domorodačkih plemena ekvatorijalne Okeanije sa izrazito tamnom kožom, tačnije bojom kože koja je tamnija i od većine varijacija u Africi.
Nauka je tek pre nekoliko meseci uspela da otkrije da je za plavojke i plavušana sa Solomonskih ostrva kriv jedan jedini gen TIRP1 koji se krije u devetom paru ljudskih hromozoma, čiju odliku imaju čak 46,4% ostrvljana. Mutacija ovog gena je odgovorna za plavokose i svjetlokose solomonce.
Ova mutacija ne postoji u Evropskom genomu, niti u jednom drugom rasnom genomu od 52 do sada ispitivana uzorka od različitih rasa na svetu.
Naučnici smatraju da je takva jedinstvena odlika je nastala sasvim nezavisno iz melanežanskog tipa ljudi.
Solomonci svojim odlikama u potpunosti variraju od evropljana koji su razvili ekstremno svetlu kožu i svetle oči.
Ova mala digresija objašnjava da je ljudska genetika izrazito složena i da će u budućnosti ova mlada nauka najverovatnije uspeti dokučiti mnoge nepoznanice koje nas i dan danas muče o postanku modernog čoveka i nastanku različitih ljudskih rasa i njihovih fizičkih osobina.
Ljudske oči su same po sebi misterija s kojom se bave mnoge naučne studije,kompleksnost razvoja složenog organa – tačnije ljudskih očiju – je do sada stvarala dosta glavobolje tipičnim darviniste io ovoj zagonetki ćemo se pobrinuti u donjem delu teksta, a sada ćemo se pozabaviti varijacijama boja očiju i neobičnim kombinacijama boje očiju među rasama koje nemaju veze sa albinizmom.
Nastanak plavih očiju
Pre četiri godine objavljena je naučna studija koja je otkrila da svi ljudi s plavim očima imaju jednog zajedničkog pretka (ili osobe sa jedinstvenom varijacijom gena).
Mutacija gena odgovorna za nastanak plavih očiju se pojavila pre 10.000 godina, pre toga na planeti nije postojala ni jedna osoba sa plavim očima. Osim svetlim očima u slučaju albinizma.
Plavo ljubičaste oči
„Ljudska je populacija u originalu imala samo smeđe oči,“ izjavio je Hans Eiberg, voditelj studije o nastanku plavih očiju, sa odeljenja za ćelijsku i molekularnu medicinu na Univerzitetu Copenhagen.
Mutacija koja se dogodila pre 10 milenija, dakle na završetku ledenog doba, je uticala na gen OCA2 koji je evoluirao u produkciju melanina – pigmenta koji nam daje boju kose, očiju i kože.
„Genetska mutacija OCA2 u našim kromozomu je rezultirala u kreaciji prekidača, koji je bukvalno isključio mogućnost nastanka ljudi sa smeđim očima,“ rekao je Eiberg.
Kombinacija jantarne i plave boje očiju
Eibergov tim je ispitivao sve rase i podrase u kojima se rađaju ljudi s izrazito plavim očima od Jordana preko Turske i Avganistana do Skandinavije, na čuđenje naučnika otkrili su kako je prvobitni nosilac plavookog gena bila žena, i kako se boja plavih očiju prvobitno prenosila preko žena .
Ljudi sa smeđim i crnim očima imaju bogate varijacije u DNK s kojom geni kontrolišu proizvodnju i količinu melanina, no ljudi s plavim očima imaju jako malo varijacija u genima i isto tako jako malo melanina u očima.
Plavo sive oči kreolca
Na 800 plavookih ispitanika nađena je po jedna osoba koja genetski nije odgovarala uzorku plavookih ljudi, no kod takvih ljudi je u očima pronađena po barem 1 smeđa tačka u irisu. S tom varijacijom se naučnici još uvek nisu pozabavili i za sada im nije jasno što uzrokuje stvaranje raznobojnih tačkica u plavim očima i koji su geni odgovorni za takvu interesantnu kombinaciju.
Plavo ljubičaste oči dečaka iz Sembehuna u Siera Leoneu. Fotografija vlasništvo National Geographica.
Za sada naučnici smatraju da je plavooka mutacija gena nastala u Evropi tačnije na severu Evrope, no i za to je potrebno dodatno izučavanje jer je moguće da su plemena na severu Evrope bila duže izolovana od genetskog mešanja i da je zbog toga kod ove populacije plavooki gen opstao u višem procentu.
No ovakav zaključak stvara i neka vrlo logična pitanja i sumnje. Zbog čega niko na planeti do pre 10.000 godina nije imao plave oči? Kako je moguće da od jedine varijacije 20% Evropljana dobije čiste plave oči, a još 20% dobije kombinaciju očiju u kojoj prevladavaju plavi tonovi?
53,7% Ukrajinskih Aškenaca – Jevreja imaju iskričavo plavu boju očiju, no genetički gledani ovi Jevreji nemaju veze s mediternaskim Jevrejima, jer su nastali na području Kazarije – Ukrajine i Belorusije, kada su turkmenska plemena Kazari preuzela judeizam za državnu veru u VIII veku nove ere.
Oko 2,2% ljudi na svetu imaju plavu boju očiju, od toga je najveća koncentracija plavookih ljudi u Estoniji, od kojih čak 99% ljudi ima baš ovu boju očiju. Dok među bjelačkom populacijom sveta čak 22,3% ljudi ima plavu boju očiju.
Nastanak zelenih očiju
Iskričavo zelena boja očiju kod ljudi je izuzetno retka, tačnije pojavljuje se u tek 2% populacije. Do 2007., se smatralo da su geni koji stvaraju tamne oči (ne plave, ne sive, ne zelene boje) dominantni nad genom OCA2 koji stvara svetle oči, smatralo se kako će roditelji od kojih jedan ima smeđe oči, a drugi plave oči, dobijati decu s tamnim očima, dok samo roditelji sa plavim očima mogu stvarati plavooku decu.
Zeleno jantarna boja očiju
No studija objavljena u žurnalu Human Genetics koju je izvela Australijska Udruga za Medicinska Istraživanja pokazuje da na boju očiju utiču mnogi faktori; od premetanja kombinacija gena roditelja, faktori iz okoline – kao što su radijacija, virusi, hemikalije koje mogu paliti i gasiti određene gene do promena u ženama za vreme trudnoće i što je najvažnije uticaj takozvanih dalekih gena koji su u nama usađeni od pradavnih predaka.
Ljudi sa zelenim i plavim očima, bez obzira na boju kože stvaraju više vitamina D od ljudi koji imaju tamne oči, naučnici smatraju da je vrlo moguće da je ova promena nastala za vreme kakve katastrofe na Zemlji – na primer ledenog doba, no ne mogu naći odgovor zbog čega genetika pokazuje da se primijeni dogodila na samom kraju ledenog doba, a ne milenijumima pre toga.
Najviši broj ljudi sa zelenim očima se pojavljuje u područjima gde su plavooki ljudi došli u kontakt s ljudima koji imaju tamne oči kao što je: Iran, Pakistan, Avganistan, Centralna Azija, Španija, Severna Afrika i Brazil.
Sve rase mogu imati varijacije zelenih očiju, čak i ljudi sa dalekog istoka. No vrlo retko se zelene oči pojavljuju s irisom u samo jednoj boji, uz zelenu boju irisa često ima plave, sive čak i Žutko, što u stvari zavisi o kombinaciji gena predaka koji su imali različite varijacije smeđih očiju.
Nastanak sive boje očiju
Sive oči su genetički verzija plavih očiju no s puno većom koncentracijom prirodnog kolagena u stromi irisa (vretenastih ćelija koje stvaraju 3D efekat u irisu), u stvari naučnici smatraju da je u pitanju i razlika u koncentraciji melanina u prednjem delu stroma.
Ljubičaste oči
Nauka je do pre nekoliko decenija smatrala da ljubičaste oči nastaju isključivo kod različitih varijacija albinizma – nedostatka pigmenta u očima, no to se nije moglo objasniti na slučaju pokojne glumice Elizabet Tejlor koja je jedna od 0,0001% posto ljudi sa ljubičastim očima bez albino uzorka , tačnije kada se na plavim očima s jako malo pigmenta naziru crveni krvni sudovi u pozadini oka, mešavina crvene i plave boje daje kombinaciju ljubičaste boje irisa.
Jantarna boja očiju
Jantarna boja očiju je svetlo braon boja irisa često pomešana s iskričavim delićima žute – gotovo zlatne boje ili čak i bledo sive ili bledo plave boje, tokom srednjeg veka ljudi srednje Evrope su ovu kombinaciju nazivali „vučje oči“ i često je Inkvizicija obraćala pažnju na nesretne ljude sa ovakvom bojom očiju.
Zlatni lipokrom (boja irisa) se takođe može naći kod zelenookih ljudi.
Jantarna boja očiju je česta među kreolcima, karibima i nekim plemenima Indije i Pakistana no takođe se pojavljuje iu nekim delovima Afrike.
Smatra se da manje od 0,3% ljudi ima „vučje oči“ no još uvek nije poznato koja kombinacija gena uslovljava baš ovakvu boju.
Heterokromija
Heterokromija iridis je stanje u kojima osoba ima oči različite boje, tačnije heterokromija može biti potpuna ili delimična kada je samo dio jednog irisa obojen drugačijom bojom.
Evolucija ljudskog oka
Knjiga „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar.“
Naučnici su jedinstveni u mišljenju da boje ljudskih očiju postaju sve kompleksnije kako se mešaju različite rase i haplotip, no kompleksnost i razvoj oka kao organa još uvek stvara razdor u naučnoj zajednici naročito jer se tipičnim Darvinističkim pristupom ne može objasniti kako se ljudsko oko razvilo iu toliko različitih boja o oblika.
Richard Davkins je s knjigom „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar“ 1986., direktno doveo u pitanje Darvinovu teoriju ljudske evolucije, zbog činjenice da se ljudsko oko promenilo gotovo u „tren oka“ jer naš vid ne možemo objasniti slučajnom mutacijom, naročito zbog činjenice da naš vid sadrži najbolje odlike vida nekoliko nama nevezanih vrsta, jednako vidimo oštro na blizu i daleko, oči su nam smeštene na takav način da možemo igrati ulogu predatora i lova, no kako i zašto i kada se to dogodilo, ne može objasniti ni jedna grana zvanične nauke.
No Dokins nije usamljen u shvatanju problematike i nepoznanice nastanka ljudskih očiju.
Knjiga „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija.“
1998., Michael Behe je napisao knjigu pod nazivom „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija“ u njoj je detaljno opisao da nauka ne može objasniti organ nalik mašini, to jest ljudsko oko koje je „neodoljivo složeno“ u kojem se s neverovatnom preciznošću spajaju složeni i jednostavni elementi bez kojih ljudske oči ne bi mogle funkcionisati.
Behe navodi da u slučaju evolucije ljudskog oka od prvotnog hominida primata do sadašnjeg Homo sapiensa ne nedostaje samo jedna karika, već sve karike i da mi imamo strahovit skok u razvoju ljudskog oka koja jednostavno ne prati Darvinovu teoriju.
Behe navodi kako današnja nauka špekulira o razvoju ljudskih očiju, i da naučnici do sada nemaju ni jedan jedini dokaz o onome što govore. Fosilni ostaci ljudi i praljudi i prvobitnih hominida ne pokazuju korake u razvoju očiju i očnih duplji, Behe naravno i navodi kako se na slučaju voćnih mušica pokazuje da epigenetika može promeniti oči samo jednoj jedinoj generaciji i to zahvaljujući spoljnim uticajima, to jest promenom temperature, i to bez promene DNK i genetskih modulacija, znači li to da se s ljudskim očima dogodila ista stvar?
Bez obzira da li se vi slažete ili ne slažete sa Darvinovom teorijom evolucije, ljudske oči su ostale misterija i ako su one zaista ogledalo duše, tada ovaj „vatromet“ boja i formi u ljudskom irisu zaslužuje našu pažnju.
Autor: Ljubica Šaran/Matrix Worldmatrixworldhr.
TAMOiOVDE 
