PLANINA NA KOJU SE NIKO JOŠ NIJE POPEO….

Ona nije najviša planina na svetu, o njoj ne gledamo specijalne dokumentarce na TV kanalima, ali ono što je još uvek čini jedinstvenom je činjenica da je to najviša planina na planeti na koju se još niko nije popeo.

Ilustracija, foto: Pixabay

Planina Muču Čiš smeštena je na severu Pakistana i sa svojih 7.456 metara iznad nivoa mora čini deo planinskog lanca Karakoram. Na njenom vrhu se još nije vijorila zastava niti su napravljene fotografije.

Mnoge planine dođu u prvi plan time što neko osvoji njihov vrh. Slično je bilo s Mont Everestom, koji je taj trenutak dočekao 1953. godine, kada je ljudska noga prvi put kročila na najviši vrh.

„Postoji neka vrsta autorstva za svaki prvi uspon – poput pisca ili slikara koji stvara nešto od nule„, kaže izvršni direktor Američkog alpskog instituta Džejson Martin.

„Mislim da je najveća i najzanimljivija stvar što se tiče prvih uspona na divovskim, zabačenim planinama poput ove, na kojoj ste u osnovi astronaut, upravo to – doći do tog mesta na kojem još niko nije bio. Još jedan element, naravno, veliki je dodatni izazov, jer nema informacija o tome kako to učiniti„, ističe Martin.

Još jedan azijski vrh, 7.570 metara visoki Gangkar Puensum, i dalje je stvarna najviša, neposećena planina na Zemlji, ali njegovo mesto u Butanu (gde je planinarenje zabranjeno od 2003.) znači da je ovaj vrh povučen iz planinarskih ekspedicijskih planova, piše Avaz.

 Izvor: turistickisvet.com/ 2021./b92 

---

 

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

Trideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

PORUKE SA RUKE…

„Poruke sa ruke“ – izložba srednjovekovnog prstenja

Putnici koji koriste avionski prevoz od utorka (28. Jul 2015 ) na Aerodromu „Nikola Tesla“ mogu da pogledaju kako izgleda srednjevekovno prstenje koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu na izložbi „Poruke sa ruke“.

foto:narodnimuzej

Kroz seriju printova na kojima je predstavljeno prstenje može se steći uvid u veliko materijalno bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele.

Ono svedoči o prefinjenom ukusu i osećaju za vizantijsku estetiku koja je u spoljnim oblicima tražila i nalazila skrivenu božansku lepotu.

Na prstenu je moglo biti urezano ime vlasnika, njegov društveni rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi koji se mogu videti na eksponatima mogu da približe niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao, čime se publici približavaju lična uverenja ljudi koji su živeli pre više vekova.

Direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković rekla je da je izuzetna čast što se delovi bogatih fondova Narodnog muzeja ponovo predstavljaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ jer je to druga izložba na tom mestu.

Ona je to mesto ocenila kao poseban izložbeni prostor, izuzetno atraktivan i izazovan, koji pruža mogućnost putnicima iz inostranstva, ali i sugrađanima da vide deo bogatog fonda Narodnog muzeja.

Borić Brešković je rekla da su predstavili nakit, vrhunska ostvarenja srednjevekovne umetnosti koje može da izdrži poređenje sa najvišim i najuspešnijim radionicama Evropskog kruga.

– Ovde imamo prilike da pogledamo i razne heraldičke simbole, moć srpske srednjevekovne vlastele i srpskih vladara. Vidi se i prsten kraljevića Radoslava i carice Teodore, majke cara Dušana – dodala je ona i izrazila nadu da će na taj način izazvati pažnju posetilaca da pokažu radoznalost i dođu u Narodni muzej kada bude bio otvoren za javnost.

Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

PRKOŠENJE ZAKONIMA GRAVITACIJE…

Niz Nijagaru su se do sada ljudi spuštali, a ovi se penju!

Penjanje uz vodopad (Foto: JuTjub printskrin)

Alpinista Vil Gad (47) i alpinistkinja Sara Heniken (34), ostvarili su u utorak, 27. januara, istorijski uspeh kao prvi ljudi koji su se popeli uz zaleđene vodopade reke Nijagare.

Gad je godinama tražio, i uglavnom „pokoravao“, spektakularne destinacije za penjanje širom sveta, a onda odlučio da se uhvati u koštac s avanturom za koju je mislio da je nemoguće ostvariti.

„Obišao sam svet u potrazi za najizazovnijim usponima, ali Nijagarini vodopadi bili su moja životna misija za koju ranije nisam verovao da bi mogla biti ostvariva. Suočavanje sa stvarnošću tokom penjanja bilo je nešto neverovatno. Osećaš se tako sitno kad se suočiš s vodopadom“, kaže Gad.

Misija koja mu se činila nemogućom, ostvarena je kada je Sara Heniken izvela uspon dug oko 46 metara, uz vodopad jedne od najpoznatijih svetskih prirodnih, ali i turističkih atrakcija, koju godišnje poseti oko 20 miliona ljudi.

„Odrasla sam u blizini vodopada i kao dete oduvek sam sanjala o ovome. U čovekovoj prirodi je da bude znatiželjan i da prkosi zakonima, pa tako i gravitaciji. To je osećaj koji se ne može opisati“, kaže Heniken.

Izvor: pravda.rs

PRANJE MOZGOVA…

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

U Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

NE GLEDAJTE GA U OČI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Jedna od bitnih stvari u kontaktu sa psom je i sam prilazak. Naročito treba obratiti pažnju kad su u pitanju nepoznati psi na lancu, iza ograde, u nekom objektu sa životinjama koje čuvaju, u odgajivačnici ili skloništu. Psi reaguju drugačije kad su sami i nezaštićeni u odnosu na one koji se nalaze na poznatoj teritoriji i misle da su zaštićeni ili brojno nadmoćni.

Pravilan pristup
Pošto ne znate karakter psa koji je ispred vas, ne možete pretpostaviti ni kako će reagovati. Na primer, uplašen pas na lancu će kidisati na vas, pokušače bukom ili keženjem da ostavi utisak, ali se neće previše približiti. Ako priđe, učiniće to sa strane kako bi dohvatio vašu nogu ili nogavicu, jer u tom slučaju može da pobegne. Ako otresito viknete, verovatno će se skloniti, mada može nastaviti da vas napada, pa ćete morati oštrije da se branite. Potom možete očekivati da vas ostavi na miru, ali će biti u blizini, gledati vas ispod oka, ne direktno ako vidi da mu uzvraćate pogled, i potmulo će režati.
Ako je u pitanju hrabar pas, svestan svoje snage, očekujte da odmah uzurpira vaš prostor ukoliko je na povodniku, jer ga dodatno ohrabruje prisustvo vlasnika. Ako psa gledate u oči, to je kao da ga pitate postoji li neko jači od vas, a pošto on misli da jeste, treba mu pokazati ko je gazda.
Zato ako prilazite nepoznatom psu, naročito u nekom od gorenavedenih slučajeva, ne činite to direktno, već se okrenite bočno i ne uspostavljajte kontakt očima. Budite mirni i opušteni, ne pričajte mnogo i ne mašite previše rukama, bar dok se i pas ne opusti u vašem prisustvu.

Pas na povodniku
S druge strane, neki psi su prijateljski raspoloženi te im ljudi stalno prilaze. I u ovom slučaju postoji pogrešan i ispravan pristup. Zamislite da vas neko oduševljeno grli i ushićeno priča, a ne znate razlog takvom ponašanju! Ako mislite da psi to vole, varate se! Ima hladnokrvnih pasa koji su navikli na takve izlive emocija, i stoički ih podnose, ali ima i onih koji se uzjogune, počnu da skaču i pokušavaju da pobegnu. Ovo će postati problem ako se vlasnik trudio da vaspita ljubimca da ne skače na ljude, a onda naiđe na nekoga ko ohrabruje psa da se tako ponaša. Takav pristup zbunjuje psa koga su doskoro obučavali da nešto ne radi, a onda mu se dozvoljava, da baš to čini, čak ga i ohrabruju.
Kako prići lepo vaspitanom psu na povodniku, koji ne beži od ljudi i ne gleda ispod oka, već pokušava mirno da vas onjuši kako biste se upoznali? Ne pokazujte ushićenje, već mirno dopustite psu da vas onjuši, ili čučnite ispred njega kako biste bili u istoj visini. Činite to sa strane, kako pas ne bi osećao izazov. Ne morate pružati ruku radi kontakta jer vas je njegovo čulo mirisa već obradilo. Grljenje ne dolazi u obzir jer pas to razume kao uzurpaciju prostora, pa će pokušati da se izvuče iz zagrljaja. Mirno razgovarajte sa vlasnikom ili pričajte psu neutralnim, opuštenim tonom. Tek kad vas bude znatiželjno onjušio, pomilujte ga po obrazu ili potapšite po grudima, ukoliko mu ne smeta. Najbolji pokazatelj da ste sve uradili kako treba jeste gubitak interesovanja koje je pas u početku pokazao, posle čega će se okrenuti svom vlasniku ili nastaviti da gleda svoja posla.

Zapamtite: direktan pogled u oči i kretanje pravo prema psu predstavljaju izazov. Manje hrabar pas će se povući (što se najčešće i dešava), ali pas željan izazova će vam stati na put. Posle toga, ili ćete se skloniti i priznati da je jači, ili ćete se sukobiti. Odlučite sami!

Ignorisanje
Najbolji kontakt sa psom postiže se kad je on slobodan. U tom slučaju nema dopunskih stimulansa kako bi se pravio važan i pri svakom kontaktu sa drugom jedinkom biće oprezan. Njegovi kasniji postupci će zavisiti od upoznavanja. Pristup je potpuno isti kao i u prethodnom slučaju. Važno je da budete opušteni. Pokažite psu kako vas uopšte ne interesuje i da samo želite da se upoznate, pa da nastavite svojim putem. Kad bude shvatio da ga ne izazivate i ne predstavljate opasnost po njega, opustiće se i možda ćete postati prijatelji.

Poštovanje
Opušteno i hladnokrvno priđite vlasniku psa, započnite razgovor i zatražite dozvolu da se upoznate sa njegovim ljubimcem. Ako posle toga čučnete i postupite kako treba, pas će osetiti vaše poštovanje i dozvoliti da se zbližite.

 tekst: Miloš Stanojević, dipl. vet. /zov

foto: besplatne fotografije,myspace