Na Kučajskim planinama, u regionu Gornja Resava na istoku Srbije, leži jedina prašuma u našoj zemlju – Vinatovača. Nepoznata široj javnosti, Vinatovačka prašuma se prostire na 37 hektara i nalazi se na visini od 600 do 800 metara nadmorske visine.
serbia.com, serbianoutdoor.com
Razlog tome što malo ljudi zna da u Srbiji postoji prašuma, leži upravo u činjenici da se do nje jako teško dolazi. Vinatovačom preovlađuju bukova stabla od kojih su neka stara i po tri veka i idu preko 40 metara u visinu.
Šumari i studenti Šumarskog fakulteta u Beogradu koji su jedni od retkih posetilaca prašume, tvrde da ljudska ruka nikad, ni na koji način nije uticala na izgled dugo skrivane Vinatovače.
Prašuma je pod zaštitom države najvišeg stepena, pa je tako ovde seča stabala i branje drugih biljaka ili gljiva strogo zabranjeno, a drvo koje se sruši usled neke prirodne nepogode ili od starosti, ostaje da leži na tom mestu. Ovaj specifični prirodni rezervat status prašume zaslužio je upravo zbog toga što je za njegov izgled vekovima zadužena isključivo majka priroda.
Kroz Vinatovačku prašumu stidljivo žubori leva pritoka reke Resave, potok Vinatovac koji se uklapa u netaknuto okruženje, a krasi je i pitoma divljač koju slučajni posetioci često imaju priliku da sretnu dok se slobodno kreće u neposrednoj blizini.
Ikitos, najveći grad na svetu do kojeg se ne može doći putem
FOTO: WIKIMEDIA, NASA
Zamislite da živite u gradu kojeg sa jedne strane okružuje voda, a sa druge gusta Amazonska šuma, pa jedini način da odete iz njega je, da odletite…
Postoji i mogućnost da putujete brodom, ali to traje nekoliko nedelja dok su vrućine, ali i vlaga Amazona nesnosni.
Ipak Ikitos je veoma bitan lučni grad za Amazon, a ujedno je i najveći grad u Džungli u Peruu.
FOTO: WIKIMEDIA, VIAULT
U njemu živi 422 hiljade ljudi i najveći je grad do kojeg se ne može doći putem.
Kao što to i inače biva, ovaj grad nastao je tako što su ovo područje nastanila plemena koja su se uglavnom bavila lovom i ribolovom koji je zbog šume, ali i reka koje okružuju grad Nani, Amazon i Itaja veoma pogodan.
Jedna od priča vezana za ovaj grad kaže i da su ga prvi pronašli jezuitski misionari u 18. veku, druga pak kaže da je grad otkriven jedan vek kasnije.
FOTO: FLICKR, PAUL HESSELL
Koja god da je priča tačna jedno je jasno, ovaj grad nisu počeli da naseljavaju doseljenici sve do 19. veka kada je pronađena guma.
Hiljade imigranata širom sveta, uglavnom mladih muškaraca bez porodice koji su se nadali lakom bogaćenju od gume, došlo je u Ikitos.
Razvijanje automobilske i srodnih industrija još je više povećalo potražnju gume.
FOTO: FLICKER, PIERRE POULIQUIN
Neki od imigranata postali su uspešni trgovci i bankari i uspeli da se obogate od gume i tako ostvare svoj san.Mnogi od pridošlih Evropljana oženili su se domorotkinjama i zauvek ostali u Peruu.
Tako je došlo do mešanja kultura pa u Ikitosu možemo da primetimo i evropsku arhitekturu.
Nakon 1912. godine proizvodnja gume je drastično opala pa se tako i broj stanovinika u Ikitosu smanjio, ali se duh nekadašnjeg bogatsva i dalje može osetiti.
FOTO: FLICKR, BILL BUMGARNER
Iako bez pristupnih puteva, Ikitos nikako nije bez automobila, mada se u najvećoj meri mogu primetiti motorcikli.
Svake godine oko 250 hiljada turista poseti Ikitos kojima je glavna atrakcija amazonska prašuma koja okružuje grad sa svih strana.
FOTO: WIKIMEDIA, SASCHA GRABOW
Oni u njemu imaju osećaj opuštanja, relaksacije ali i pravi osećaj izdvojenosti od svakodnevnih problema.
Povodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina
Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.
Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.
Bora*S
Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.
Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.
Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.
Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.
Očuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.
Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi. Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.
Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge). (Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).
U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.
U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina. Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska. Izvor:srbijuvolimo.rs
Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?
Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.
Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.
Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.
Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.
Hučeći spektakl
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.
Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.
Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adami Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.
Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Život koji buja
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.
To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.
Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.
Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.
Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“
O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Na kraju…
Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.
Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“
Prvobitna ideja američkog para bila je izgradnja jedne kućice, da bi se kasnije proširila na čitavo naselje na 240 hektara šume u Kostariki. Izgrađene kuće osim tekuće vode imaju bežični Internet kao i kafić koji služi sveže voće
U prašumama Kostarike niklo je pravo naselje kućica na drveću kada je jedan američki par došao na ideju o romantičnoj kućici u egzotičnom kraju.
Prvobitna ideja im je bila da nađu neku trošnu kolibu ili bungalov koji bi obnovili u minimalističkom i prirodi prijateljskom stilu, ali onda im je sinula ideja da prave kućice na drvetu.
Na kraju su, iz želje da spreče deforestaciju, kupili 240 hektara prašume i u njoj stvorili ne jednu kućicu na drvetu, već celo takvo naselje.
Pošto sve to nisu mogli da finansiraju sami, nagovorili su prijatelje i rođake avanturističkog duha da i oni ulože u izgradnju 25 kuća na drveću.
Za razliku od dečijih, ovo su prave funkcionalne kućice s više prostorija i vodom koju pokreće gravitacija. Naselje se može pohvaliti i bežičnim Internetom, a u skladu s ekološkim standardima u kafiću se služi povrće koje se gaji u zajedničkom vrtu. Kućice su čak povezane žicama tako da posetioci mogu da se spuštaju od jedne do druge.
Za izgradnju čitavog naselja, nazvano Finka Belavista, trebalo je pet godina, a svaka od kućica se iznajmljuje avanturistima koji više vole da žive u skladu sa prirodom nego savremeno.
TAMOiOVDE 