NESANICA ZBOG VETRA…

KAKO VREMENSKE PRILIKE UTIČU NA ZDRAVLJE

Nagle promene temperature vazduha, a samim tim i atmosferskog pritiska i vlažnosti vazuha, utiču na stanje ljudskog organizma.

Ove oscilacije na svojoj koži osećaju svi: i stari i mladi i bolesni i zdravi. Niko nije pošteđen.

Evo kako pojedine vremeske prilike utiču na ponašanje i zdravlje ljudi.

Plavetnilo podiže samopouzdanje
Vedro nebo utiče pozitivno na raspoloženje. Samopoštovanje i sampouzdanje su znatno veći, ljudi odvažniji.

Grmljavina donosi olakšanje
Kiša i grmljavina donose olakšanje, i to ne samo zato što podižu pritisak nakon teško izdrživog vremena u ciklonu ( sistem niskog vazdušnog pritiska), nego i zato jer je vazduh prepun negativno nabijenih jona. Oni čiste vazduh i popravljaju raspoloženje.

Oblaci pogoduju ispitima
Studenti tokom oblačnih dana više pažnje posvećuju učenju, dok su tokom sunčanih dana zaokupljeni društvom.

Nesanica zbog vetra
Kod jedne od tri osobe vetar ima veliki uticaj na zdravlje. Utiče na glavobolje, depresije i nesanicu, a češće su i pojave prehlade, gripa i upala kože. Topli vetrovi pogubno deluju na raspoloženje. Niži pritisak vazduha usporava mentalne aktivnosti i skraćuje pažnju i pamćenje. Bolovi u zglobovima i simptomi osteoartritisa jači su kad su pritisak i temperatura vazduha niski, a tada raste i broj porođaja.

Visok pritisak izaziva migrenu
Sunčani dani s niskom vlažnošću vazduha većini ljudi su najugodniji. Ipak, visok vazdušni pritisak koji se najčešće povezuje s vedrim vremenom i još vedrijim raspoloženjem, može izazvati migrene – naročito ako pritisak naglo poraste.

Oluja – kriza za reumatičare
Oluju će prvi osetiti reumatičari. Promene vremenskih uslova su karakteristične kod reumatskih oboljenja. Glavne tegobe ove grupe pacijenata su bol, ukočenost zglobova i mišića, smanjena radna aktivnost i nervna labilnost, što se najčešće javlja pod uticajem frontova, povećanjem vlage i pada atmosferskog pritiska.

Nagli porast pritiska otežava disanje
Za hronične bolesnike s respiratornim i kardiovaskularnim problemima nepovoljni su nagli prodori hladnog vazduha, praćeni jakim i mahovitim vetrom kao i naglim porastom vazdušnog pritiska.

Atmosferski frontovi slabe koncentraciju
Poremećaj atmosferskog elektromagnetnog polja, do kojeg dolazi tokom prelaska atmosferskih frontova, slabi koncentraciju. Iz tog razloga su u takvim danima češće nezgode na poslu i u saobraćaju.

Moždani udari zbog niskog pritiska vazduha
Najveći broj moždanih krvavljenja nastaje kod povišene spoljašnje temperature, relativne vlažnosti iznad 40% i nižeg atmosferskog pritiska (ispod 1010 mbara). Utvrđeno je da preko 80% bolesnika sa povišenim arterijskim pritiskom i glavoboljom oseća tegobe i dva dana pre promene vremena. Smatra se da je za pojavu moždanih udara najopasniji prodor hladnog fronta u letnjim mesecima.

Izvor: Nadlanu.com

---

 

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje pojedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih.

Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

---

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

AUTORITETI I DRUŠTVO…

Koreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

PSIHOLOGIJA SAMOPOUZDANJA…

Koliko je bitno imati samopouzdanje?

Živimo u vremenima kada je čovek kao jedinka, kao slobodan i celovit pojedinac koji zna šta želi i hoće, u životu vrlo često poražavan. Ljudi su sve više povučeniji u sebe i svoje svetove, žive živote koje ne žele, slušaju ono što im se ne sluša, pate, muče se i ostaju zaglavljeni u rupama na putu ka svojim snovima.

Svi imaju snove kada su mali – svako od nas želi da postane pilot, kosmonaut, muzičar, umetnik. Želimo da putujemo na mesta koja nas fasciniraju sa televizijskih ekrana, da se vozimo avionom i jedemo egzotičnu hranu. Želimo da spoznamo i saznamo, izmislimo nešto novo i izmenimo svet. Međutim, najčešće, vrlo malo od toga se zapravo desi.

Životi većine prosečnih ljudi, koji imaju ovakve maštarije i ambicije kada su mali, ostane zaglibljen do guše u računima, dugovima i stresnim i besmislenim poslovima i što je najgore, izgledaju kao da im to uopšte ne smeta. Deluju kao da ima je sasvim dobro tu gde je jesu i da ne žele biti negde drugde. Neki stvarno i jesu zadovoljni, ali većina, iako deluju tako – nisu u miru sa situacijom i voleli bi da nešto izmene. No, i ti što bi voleli da nešto izmene, to ne čine.

Pitanje je zašto je to tako?
Odgovor je jednostavan: zato što su prestali da sanjaju i prestali da budu ambiciozni. Uplašili su se od života i izazova, prihvatili konvenciju i pomirili se sa onim što im je ponuđeno. Ukratko, izgube samopouzdanje – veru u sebe i poštovanje svog života i vremena na ovoj planeti. Iako ovo može nekom zvučati kao gruba optužba i staviti ga u defanzivan stav, činjenica je da veliki broj ljudi danas ne ceni i ne zna da dovoljno ceni sebe. Psihološkim terminima rečeno, došlo je gubljenja iz fokusa svog prvenstvenog „idealnog ja“ iz detinjstva i prihvatanja „očekivanog ja“ za „stvarno ja“.

Šta ovi termini znače? Prvo „idealno ja“ su naše želje, ambicije, ciljevi – ono što bi želeli da budemo, dostignemo i onako kako bi stvarno želeli da živimo. „Idealno ja“ je dakle naša projekcija neke slike koju bismo želeli da imamo o sebi samima, a trenutno je nemamo.

Ova projekcija se formira u detinjstvu i to je ono što smo pominjali na početku, da svako od nas želi biti pilot, naučnik, umetnik, istraživač. Tu projekciju mi imamo čitavog života, samo postoji jedan mali problem – ona se menja tokom života, preobličava, iskrivljava, uveličava ili smanjuje, sklanja u stranu i potiskuje, itd. Umesto nje dolazi ono što nazivamo „stvarno ja“.

To je, kao što možete pretpostaviti, ono što mi stvarno jesmo, slika koju imamo o sebi samima onakva kakvi stvarno jesmo. „Očekivano ja“ je projekcija od strane socijalne sredine ka nama, to je onaj skup pravila, očekivanja, obrazaca ponašanja koje nam nameću ljudi oko nas. To je ono što se od nas očekuje da budemo kao deo sredine u kojoj se nalazimo.

E sad, ovde leži još jedan problem. Umesto da se ono „idealno ja“ polako pretoči u „stvarno ja“, naše „stvarno ja“ nastaje kao proizvod borbe i konflikta između „očekivanog ja“ i „idealnog ja“. Naravno, ono što se desi je to, da ovo prvo nekako ubedi ovo drugo da je ovo drugo samo nerealna i besmislena fantazija, nešto što se nikad ne može desiti i nešto čemu nije mesto u ovom svetu.

Upravo u „ovom grmu leži zec“ – nivo samopouzdanja zavisi od toga koliko su očekivanja od socijalne sredine nama važna, koliko dozvolimo da nam drugi ljudi kontrolišu kako se osećamo, šta želimo i šta mislimo, tj. u kojoj je meri naša stvarna slika o nama samima sastavljena od očekivane slike koju društvo ima o nama.

Dakle, što smo veći „robovi“ od ispunjavanja želja i ugađanja drugima kada je reč o tome šta mi trebamo biti i šta trebamo postići, a sve manje obraćamo pažnju na naše snove i maštanja o idealnom životu, to je znak da je naše samopouzdanje manje. To je, pak, siguran korak ka mediokritetu, ka nesrećnom i neispunjenom životu koji se živi samo da bi se živeo.

Dovodeći to „očekivano ja“ na upravljačku poziciju, „idealno ja“ mora da padne dole, niže, da bude gurnuto dublje u podsvest. Ali, problem se tu ne završava, već sada nastaje još veći; prividan status kvo koji se dobija pomirivanjem sa sredinom i prihvatanjem „očekivanog ja“ kao glavnokomandujućeg, dovodi do jednog drugačijeg stanja nego što to čovek na prvom mestu očekuje.

Naime, društvo svojim mehanizmima nagrade i kazne ubedi čoveka da mu je bolje da prihvati tu sliku o sebi onako kako ga ostali vide, ili će biti nesrećan i u konfliktu sa sredinom do kraja života. Međutim, ono što mu u tom trenutku nije jasno je to da će, iako privremeno smanjiti konflikt između svojeg bića i sredine, povećati unutrašnji konflikt i patnju.

Sniženo samopouzdanje i samopoštovanje će dovesti čoveka u još goru poziciju, baciće ga još više u dubine sopstvenog razočaranja u svoj život i sebe. Dovešće ga do toga da živi život kakav ne želi da živi i da ne bude zadovoljan sobom. Biti u takvoj poziciji može imati velike posledice po čitav kvalitet života. Može dovesti do osećaja izolacije, odvojenosti i usamljenosti, jer će osoba stalno tražiti nekog da joj bude zamena za ono što ona nema, što je nemoguće.

Jedino čovek može sam sa sobom da bude celovit, drugi ljudi mogu da upotpune osećaj ispunjenosti ali ne može se bukvalno biti „ispunjen“ drugim ljudima. Ovo je, naravno, odličan teren za razvoj depresije, jer je osećaj usamljenosti jedan od glavnih faktora javljanja ovog psihičkog stanja. Ljudi koji nemaju dovoljno razvijeno samopouzdanje će naravno, sami sebe sabotirati u ostvarivanju ciljeva koje imaju u životu, ili će (još gore) doći do toga jednostavno zaborave da imaju ikakve ciljeve.

Ako ne smete prići devojci i pitati je da izađete, kako ćete sutra imati brak i porodicu? Ako nemate hrabrosti konkurisati za posao, nećete imati platu. Ako nemate hrabrosti dati otkaz na poslu zato što se želite baviti nečim drugim, nećete imati prilike za drugačiji život. Prosto i jednostavno. Takođe, ako nemate dovoljno vere u sebe i ne cenite sebe, svaka teška situacija će vas pogoditi i još više unazadati.

Umeti prihvatiti poraz je ključna stvar prilikom borbe za ostvarivanje ciljeva; ali kada nemate samopouzdanje, svaki, čak i najmanji poraz će delovati kao ogroman i kao onaj preko kojeg se ne može preći. Ovakvo stanje stvari takođe dovodi do toga da se čitav život pretvori u život od danas do sutra, upadanje u kolotečinu i naravno, stres. Već smo govorili o tome da je stres jedan od najvećih neprijatelja psihofizičkog blagostanja čoveka – što znači da, indirektno, slabo samopouzdanje može biti faktor nastajanja psihosomatskih oboljenja i narušavanja čak i fizičkog zdravlja.

Očigledno je da je vera u sebe, poštovanje sebe i određen nivo samopouzdanja ključna stvar ako hoćemo imati srećan i ispunjen život, ostvariti to što želimo i raditi prave stvari u životu. Kao što smo videli, pokušaj da se živi prema tuđem nahođenju i željama ne samo što nije dobar način ostvarivanja sreće u životu, već nas dovodi u bezizlaznu situaciju u kojoj smo anksiozni i depresivni robovi nečijih projekcija.

Živeti pravi život, onakav kakav želimo treba biti jedan nad-cilj svih naših ostali ciljeva. Vera u sebe i svoje potencijale, bez obzira na to šta drugi misle i kažu, bez obzira na to što neko drugi ne veruje u nas, mora biti okosnica svakog našeg delanja u svetu.

Bez hrabrosti da živimo ono što želimo prestaćemo i da želimo, a sa tim prestaje i život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: PSIHOLOGIJA SAMOPOUZDANJA (1)

_________________________________________________________________________________________

MANJAK ZNANJA – VIŠAK SAMOPOUZDANJA…

Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

Oni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost.

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Sokrat pre skoro 2000 godina. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih.

Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

___________________________________________________________________________________________

Iluzije superiornosti

– 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
– 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
– 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
– 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
– Psihološki termin za ovo je iluzija superiornostiPomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

___________________________________________________________________________________________

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

___________________________________________________________________________________________

Daning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

– nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
– nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
– nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
– ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

___________________________________________________________________________________________

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.”

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

„Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net /
Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

ZAŠTO SE LJUDI TAKO PONAŠAJU…

NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE

Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.

Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.

1) Violinista u metrou

Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.

2) Klavir stepenice

Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.

3) Milgramov eksperiment

Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.

Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.

4) Efekat posmatrača

U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.

5) Ešov eksperiment usklađenosti

Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.

6) Stanfordski zatvorski eskperiment

Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.

Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.

7) Mali Albert

Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah.
On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.

8) Eksperiment nestalog deteta

Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta.
Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.

9) Podeljeno odeljenje

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.

Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.

10) Robers Kejv eksperiment

Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta.
Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.

Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________