SINDROM MODERNOG DOBA…

tamoiovde-logo

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

MANJAK ZNANJA – VIŠAK SAMOPOUZDANJA…

tamoiovde-logo
Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

11404527424eaac681b5470596854409_v4 bigOni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost.

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Sokrat pre skoro 2000 godina. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih.

Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

___________________________________________________________________________________________

Iluzije superiornosti

– 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
– 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
– 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
– 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
– Psihološki termin za ovo je iluzija superiornostiPomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

___________________________________________________________________________________________

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

___________________________________________________________________________________________

13020113064eaac681eb8d1959546866_extremeDaning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

– nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
– nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
– nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
– ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

___________________________________________________________________________________________

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net /
Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

SINDROM IZGARANJA…

tamoiovde-logo1Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

izgaranje-na-poslu.gifNe valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________