NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

ŠIZOFRENIJA…

tamoiovde-logo

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

Artistic_view_of_how_the_world_feels_like_with_schizophrenia_-_journal.pmed.0020146.g001

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 tamoiovde-logo

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

bad-157437_1280Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU…

tamoiovde-logo

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

DSC_0913

 Izložba fotografija “ U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU ” autora Đorđa Ilića iz Zaječara, upriličena je u borskoj Narodnoj biblioteci, u sredu, 4. marta 2015. godine.

Motivi na fotografijama su iz bliže okoline Bora i  Zaječara a zabeleženi su uglavnom u zimskom periodu, pri minusnim temperaturama.

Fotografije su štampane  na platnu, onakve kakve su viđene u prirodi. Prema tvrdnji  autora, boje  na izloženim fotografijama su autentične i nije bilo nikakvih intervencija u Fotošop–u ili bilo kom drugom programu.

IMGP0428tio-Senke-TAMOiOVDE

Onima koji do sada to nisu učinili, toplo preporučujem da do kraja ove  sedmice pogledaju ovu zanimljivu zbirku  fotografija,  koje neodoljivo liče na ulja na platnu.

Da uživaju u njihovoj i lepoti onoga što je tu pored nas a sami ga ne zapažamo, da inspirisani ovim motivima i sami tragamo za svetlošću okolo nas i u nama.

Da jednostavno, uveliko obnevideli od lažnog, naučimo da vidimo istinski sjaj i odsjaj svega.

Bora*S

 ___________________________________________________________________________

DIGITAL CAMERAĐorđe Ilić je rođen 1958. godine u Zaječaru.

Fotografijom se bavi oko 15 godina i za sobom ima 12 samostalnih izložbi.

„Moram da naglasim da su sve ove fotografije nastale u nekim relaksirajućim, popodnevnim šetnjama (većina njih u zimskom periodu decembar-januar, kada je temperatura mnogo stepeni ispod nule) u bližoj okolini  Zaječara kao rezultat radoznalosti istraživačkog duha i zapažanja svega onoga što nas okružuje.

IMGP0430-Senke-TAMOiOVDETu ne postoji nikakva namera zadovoljenje neke forme ili teorijske zamisli već je puki odraz neke moje unutrašnje estetike.

Moja poruka da treba malo da se probudimo, jer ako fokusiramo pogled (pažnju) na sve ono što nas okružuje, videćemo da neslućena lepota „izbija“ i iz onoga gde je naizgled nema.

U običnim, zanemarenim i našim slepilom neuočenim detaljima koji su svuda oko nas i koji, kada se sa sa njima uspostavi bliski kontakt, isijavaju sjaj za izuzetan estetski doživljaj, potvrđujući da je u malom izobilju, ako se gleda radoznalo i izbliza.

IMGP0415-Senke-TAMOiOVDEUgledao sam ih onim unutrašnjim istraživačkim okom radoznalca, izdvojio sam ih i učinio vidljivom njihovu lirsku i espresivnu likovnu lepotu.

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

DSC_0903A šta je mene podstaklo da se baš na ovakve detalje sa ovakvim skladom spajanja svetla, obličja i boja usresredim u datom trenutku, iz kakvih emocionalnih, saznajnih i estetskih pobuda i potreba, ostaje tajna i za mene samog, kako je to i inače uobičajeno za svako umetničko stvaralaštvo.“- Đorđe Ilić, autor fotografija i izložbe

Referenca: Katalog izložbe

Foto: Ivana Ilić, Bora Stanković

Bora*S

__________________________________________________________________________


PREDEO SLIKAN ŽADOM…

tamoiovde-logoTo je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

images-2013-MM8180_130406_05452_539075116

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

TAMOiOVDE-logo
Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Blue-print-3D

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Blue-print-2D

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

RAZMENA I ČITANJE MIRISNIH PORUKA…

TAMOiOVDE-logo

Mačja čula

Osim čula ukusa (kao mesojed, nema potrebe osećati različite ukuse – sveže meso je, na kraju krajeva, sveže meso), funkcionalnost i sposobnost mačijih čula su daleko superiornija od naših.
Moraju biti, jer se u svom prirodnom okruženju mačka u potpunosti oslanja na njih.

d48ed900e79fa9547169c26138b4cd8d_S

photobucket.com

Navodeći izreku da mačke imaju devet života (i istina, mnoge se bez ogrebotine izvuku iz zastrašujućih opasnosti), neki ljudi veruju da mačku kroz život vodi šesto čulo, što je takođe poznato kao vančulna percepcija. Iako zasad ne postoje konkretni naučni dokazi koji bi to potvrdili, smatra se da su mačke, kao i mnoge druge životinje, daleko osetljivije na električne naboje u atmosferi i na Zemljino magnetno polje.

S jedne strane, to može objasniti zašto se mnoge mačke uznemire kada se približava oluja ili zemljotres, a s druge, zašto neke mačke koje su prisilno preseljene, možda sa svojom ljudskom porodicom, poseduju neverovatnu sposobnost pronalaženja puta nazad do svog bivšeg doma. Međutim, njihove su konvencionalne percepcije uopšteno više nego dovoljne za uspešan život i opstanak.

VID I MAČIJE OČI

Nakon što su uši utvrdile tačan položaj zanimljivog zvuka, mačka tamo usmerava svoj pogled kako bi pokušala da utvrdi o čemu je reč. To bi moglo malo potrajati ako je izvor zvuka, neki glodar, opazio mačku i ukočio se, ili se kreće veoma polako, jer su mačije oči genetski programirane da u prvom redu reaguju na nagle pokrete i da se fokusiraju na objekte koji se kreću brzo ili krivudavo, što bi činio njen plen kad bi je pokušavao nadmudriti i pobeći joj. (Kako biste na delu videli taj instinkt, dovoljno je posmatrati mačku kako pokušava uloviti leptira).

Mačije su oči u svakom smislu oči grabljivca, jer su izrazito velike u poređenju sa veličinom lobanje, kako bi se maksimalno povećale vidne sposobnosti, i smeštene su na prednjem delu glave, okrenute prema napred. Za razliku od očiju najčešćeg plena, kao što su zečevi, koje su smeštene na obe strane glave, te imaju jednostrani monokularni (jednooki) vid u svakom smeru, što je bolje za pregledavanje širokog područja za slučaj potencijalnih grabljivaca, binokularni (na oba oka zajedno) vid mačke osmišljen je za fokusiranje na žrtvu ukusnog izgleda, a slike iz oba oka se preklapaju kako bi se dobio detaljan, stereoskopski pogled koji rezultira trodimenzionalnom slikom.

Dok veličina i poprilična zaobljenost mačijim očima daje vidno polje od 285 stepeni, njihov se vidokrug nadalje proširuje impresivnom okretnošću vrata, što znači da oči mačke mogu pokrivati široko područje bez pomicanja njenog tela – neprocenjiva sposobnost kad iz skrovišta vreba na plen.

Nijedan zaklon nije tako efikasan kao mrak, a budući da su im njihovi afrički preci u nasleđe ostavili noćni vid, većina će mačaka noću poći u lov, ako im to bude moguće. Obzirom da u mraku zapravo ne mogu razabirati objekte (jer, kao što svaki fotograf zna, slika se ne može zabeležiti ako uopšte nema svetlosti), i potrebno je neko vreme da se njihove oči prilagode mraku, po mraku ipak mogu videti barem šest puta bolje nego ljudi.

Za to su zaslužna tri faktora: prvo, njihova sposobnost da znatno menjaju veličinu svojih zenica; drugo, mnogo štapićastih stanica (tri puta više nego u ljudskom oku) koje sadrži mačije oko; i treće, tapetum lucidum smešten u zadnjem delu oka. Kao reakcija na tamu noći, mačije se zenice veoma proširuju i formiraju pun krug (tokom dana mogu biti sužene od proreza do tačkica kako bi se oko zaštitilo od opasnog blještavila, a posebna membrana, takođe poznata kao treći kapak, koristi se u ekstremnim uslovima), čime se do maksimuma povećava količina svetlosti koja ulazi u oko.

Kada svetlost jednom uđe u oko, sočivo je fokusira kako bi na mrežnjači nastala slika, a nju preuzimaju receptori, odnosno štapićaste stanice (čiji je zadatak “uključiti“ noćni vid mačke time što beleže intenzitet svetlosti), te je preko vidnog nerva prenose do mozga. Međutim, štapićaste stanice mogu propustiti deo svetlosti, a ona tada nastavlja putovati napred, dalje od mrežnjače do tapetum lucidum (latinski za „blistavo ogledalo“), petnaest slojeva ravnih, reflektujućih stanica koje odbijaju svetlost istim putem nazad, pružajući štapićima još jednu priliku da je zabeleže i šalju do mozga.

(Upravo svetlost koja se odbija od tapetum lucidum daje blještavilo očima noćnih životinja, a to je 1934. nadahnulo Percyja Shawa da izumi mačije oči koje danas noću pomažu vozačima, reflektujući svetlost njihovih farova).

Međutim, mačiji noćni vid ima i nekoliko nedostataka. Jedan je taj da mačije oči sadrže manje stožastih receptora (stanica odgovornih za slanje poruka u mozak kako bi se oko moglo fokusirati na dnevnoj svetlosti) nego naše oko, što znači da danju ne vidi onako jasno kao mi. Iste su stanice odgovorne za razlikovanje boja, pa se smatra da mačke ne razlikuju senke i nijanse onako dobro kao mi, premda nisu slepe za boje. Drugi nedostatak je problem koji mačke imaju kad se treba fokusirati na objekte koji su udaljeni manje od 15 centimetara.

DODIR I MAČIJA ČULA

Bez obzira je li reč o nepomičnom kikirikiju, živoj žrtvi ili nekom drugom objektu koji mačka smatra dostojnim podrobnijeg istraživanja – mačke imaju obilje osetljivih receptora dodira na vrhovima kandži – i ne samo tamo. Možda ste videli kako znatiželjna mačka oprezno dodiruje neki predmet – možda novog miša igračku – svojom šapom. Mada bi to moglo izgledati komično, mačka se ne igra, već sprovodi ozbiljnu istragu. Na kraju krajeva, ona još ne zna da je taj strani predmet zapravo igračka – ne pokazuje znakove života, ali to ne znači da neće odjednom skočiti i ugristi mačku za nos.

Dakle, uz krajnji oprez, mačka pruža prednju šapu, držeći svoj osetljiv nos podalje od potencijalne opasnosti, te delikatno dodiruje miša igračku. Tek nakon što mačiji mozak utvrdi da miš igračka ne predstavlja opasnost, mačka će se primaknuti i istraživati nosom, koji je podjednako bogat čulima, te opipava i njuši miša kako bi otkrila što više informacija.

Kad bi igračka bila pravi miš, takav bi bliski kontakt pokrenuo urođeni niz ubojitih reakcija, pri čemu druga čula ispod kože usta i usana igraju važnu ulogu u podsticanju mačke na ubojiti ugriz. Poslednju informaciju koja će zapečatiti sudbinu miša prenose nervni završeci u ustima i receptori osetljivi na pritisak u dnu očnjaka. Ispod krzna mačija koža je krcata čulnim receptorima (što je jedan od razloga zbog kojeg mačke tako vole da ih milujete), ali neka su područja osetljivija od drugih – oko mačijih usta, na primer.

Na dodir najviše reaguju vibrissae (mačiji brkovi) : koje štrče iznad mačijih očiju, sa njene brade i sa strane glave, kao i sa njenih šapa. Vibrissae registruju dodir kada dođu u kontakt sa čvrstim predmetom, te deluju kao čula, ali takođe identifikuju promene pritiska vazduha, a čak i skroz neprimetne (za ljude) promene uzrokuju savijanje vibrissae i pokreću reakciju signaliziranja mozgu u čulnim receptorima njihove baze, koja se nalazi unutar kože.

Budući da čvrsti predmeti utiču na protok vazduha ili pritisak oko njih, mačka je upozorena na njihovu prisutnost i stoga ih može izbegavati. Osim što omogućavaju određivanje veličine i oblika svakog predmeta koji mačka susreće (uključujući plen koji drži u smrtonosnom stisku), vibrissae čine neprocenjivo navigaciono pomagalo, pružajući mački sposobnost da sa neverovatnom preciznošću odredi može li se provući kroz neku malenu pukotinu, posebno tokom njenih noćnih pohoda.

UKUS I MAČIJI JEZIK

Mačija su čula generalno osetljivija od ljudskih, ali postoji jedno koje je relativno slabije od našeg: mačije čulo ukusa. Iako se za neke mačke kaže da su izbirljive pri jelu, to ima manje veze sa njihovom sposobnošću razlikovanja suptilnih nijansi ukusa, a više sa svežinom hrane koja im je ponuđena: nemaju poverenja u miris starih, ili čak gnjilih namirnica, budući da instinktivno znaju da bi se od toga mogle razboleti.

Drugi razlog za odbijanje hrane na koju nije navikla, ostavština je obično nepromenljive ishrane mesojeda u divljini. Mnogi vlasnici znaju da mačka koja odbija neku vrstu hrane iz limenke neće moći da odoli zalogaju svežeg mesa bilo koje vrste, bila to govedina, riba ili živina.

Ako zanemarimo njenu urođenu sklonost prema svežem mesu, takođe postoje određena biološka objašnjenja za ono što mačka voli ili ne voli kada je reč o hrani. Ljudsko čulo ukusa, koje se može pohvaliti sa osamnaest puta više ukusnih pupoljaka u odnosu na mačku, nije samo osetljivije na različite ukuse, već je i tolerantnije na četiri glavna ukusa: kiselo, gorko, slano i slatko.

Razlog tome je činjenica da su ljudi svaštojedi, pa su se tokom hiljada godina navikli na jedenje biljaka i drugih namirnica, kao i mesa. Suprotno tome, mačka mesojed ustuknuće pred kiselošću agruma i zaviti nosom na neku gorku biljku – nijedan od ta dva ukusa ne postoji u mesu – a takođe je ravnodušna na so, verovatno zato jer meso sadrži dovoljne količine soli potrebne njenom telu, i čini se da jedva registruje slatkoću jer šećer ne čini deo mačijih nutricionističkih potreba.

Zapravo, jedini ukusi koji su važni za mačije prehrambene potrebe su ukusi mesa i masti. Na sredini jezika nalaze se papile (sićušne kukice okrenute prema nazad) koje hvataju vodu koju mačka pije kad je umereno žedna, ili kad je dostupan samo tanak sloj vode. Međutim, kad je mačka veoma žedna, ili je dostupna voda duboka, oblikovaće svoj jezik tako da nalikuje kašičici, omogućujući joj da uzima i guta veće količine vode.

SLUH I MAČIJE UŠI

Sluh je prvo čulo koje upozorava mačku na potencijalni plen kada iziđe u lov, a zahvaljujući svom genetskom nasleđu, zvukovi koji najverovatnije ukazuju na blizinu glodara, njene omiljene hrane, su oni kojima je najbolje prilagođena. Budući da glodari prodorno cvile, gornje frekvencije raspona zvuka su one koje mačije uho posebno dobro otkriva, te u tome nadmašuje pse i ljude.Kad se setite da naše detektovanje akustičnih vibracija seže do otprilike dvadeset hiljada herca, a mačije do pedeset hiljada, sigurno smo gluvi na kakofoniju zanimljivih zvukova.

Posmatrajte bilo koju mačku, bez obzira vreba li ubojitim namerama ili je totalno opuštena, i često ćete videti kako njene uši odjednom kreću u akciju, a vi možda uopšte nećete čuti zvuk koji ih je doveo u potpuno budno stanje. U početku ćete možda videti njene „ušne resice“ levkastog oblika koje su, sa svojom mogućnošću okretanja za 180 stepeni, izrazito pokretljive, i usto dizajnirane za pojačavanje zvuka, kako se okreću (često neozavisno jedna o drugoj ) slično radaru dok pokušavaju odrediti preciznu lokaciju zvuka.

Taj se proces zbiva u srednjem i unutrašnjem uhu, koji vibriraju u reakciji na frekvenciju opaženog zvuka, a nervne stanice u ušima prenose informacije do mozga. Nakon što je od svakog uha primio različite poruke, mačiji mozak ih upoređuje i određuje odakle dopire zanimljiv zvuk. U skladu sa frekvencijama zvukova koje ispuštaju glodari, ova metoda otkrivanja smera obično je uspešnija kod viših nego kod nižih frekvencija (a to takođe objašnjava zašto mačke obično više reagiuju na ženske, a manje na muške glasove), kad će mačka biti prisiljena koristiti i svoje čulo vida.

NJUH I MAČIJI NOS

Iako miris njene hrane određuje hoće li je mačka pojesti ili ne, mačiji je nos daleko svestraniji organ njuha, te ne služi samo za identifikovanje hrane. Zapravo, ima izrazito važnu ulogu u mačijim odnosima – seksualnim i društvenim – pa ako je mačije čulo njuha na bilo koji način oštećeno, mogla bi da počne da se ponaša na potpuno nemačji način.

Budući da njen nos sadrži dvostruko veće područje malenih receptora (oko 19 miliona nervnih završetaka) od nosa čoveka (u našem ih nosu ima oko 5 miliona), mačke su daleko osetljivije na mirise od nas. Razlog zbog kog mnoge mačke, na očajanje njihovih vlasnika, radije piju iz lokvica nehigijenskog izgleda nego iz posuda za vodu nabavljenih za njih je taj što ih odbijaju hemijska sredstva kojima mnoge vodovodne kompanije tretiraju vodu (iako ih mi jedva primećujemo, ili ih uopše ne primećujemo), a možda im se takođe ne sviđa miris deterdženta za pranje – još jedna stvar neprirodnog mirisa, koja se možda koristila za čišćenje posude.

Mačke ne reaguju snažno samo na mirise iz hrane i vode, pa tako miris ženke koja je u teranju privlači mužijake iz velikih udaljenosti. Smatra se da su u prvom redu seksualni mirisni signali odgovorni za njihov katkad neobičan izgled, pri čemu uzdignu gornju usnu i otvore usta tako da se vide njihovi sekutići, a u njihovim se očima celo vreme nalazi odsutan, sanjarski izraz.

Takva grimasa omogućuje posebno primamljivom mirisu da prođe kroz kanal na nepcu iza sekutića i stigne do Jacobsonovog organa, koji se sastoji od dveju vrećica u kojima se nalaze receptori za primanje mirisa i njihovo slanje na analizu u mačiji mozak. Kad mačka trlja svoju glavu ili bradu uz vašu nogu ili ruku, to nije samo demonstracija njene ljubavi prema vama, već vas istovremeno obeležava kao svoju imovinu i sa vama razmenjuje mirisne signale.

Zajedno s onim smeštenim na mačijim slepoočnicama, bradi i u uglovima usana, postoje lojne žlezde u bazi njenog repa i oko anusa, a one stvaraju jedinstveni miris mačke. Dok se trlja o vas, ona svoj individualni miris prenosi na vašu kožu ili odeću, a kad se odmakne i počne se žustro prati, ne vređa vas nastojanjem da što brže ukloni svaki trag vašeg telesnog mirisa sa svog krzna – mada je svakako moguće da nastoji vratiti vlastiti mirisni status – već omogućava ukusnim pupoljcima na svom jeziku da uživaju u vašem ličnom ukusu.

Takve razmene mirisa veoma su važne za uspostavljanje zajedničkog „porodičnog“ mirisa zbog kog se mačka oseća prijatno kod kuće. Slično tome, kad mačka fascinirano insistira na njušenju vaše šake ili odeće, ona „čita“ mirisne poruke koje joj kažu gde ste bili, šta ste radili, i sa kim.

Nažalost, mi smo uglavnom nesvesni bogatstva mačijeg raspona mirisa, pa nam je zaista teško zamisliti do koje mere miris reguliše i obogaćuje mačiji život.
Izvor:zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio/naslov: Boras*S

OKO SOKOLOVO…

TAMOiOVDE-logo

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije.

Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 28.07.2014.


Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/


 

ČOVEK NASPRAM PRIRODE: SLIKE NEVREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-Bora*S

Led iz oblaka /Foto: Bora*S

TAMOiOVDE-DSC07216b

Nemoć tehnike Foto: Bora*S

   Nevreme, kakvo ne pamtim.

   Oluja, kiša i grad veličine krupnog lešnika, primorali su me  juče, oko 17 sati,  da se zaustavim u mestu Minićevo, na sredokraći puta između Knjaževca i Zaječara.

    Priroda je snažno „dejstvovala po ljudima, životinjama i objektima“, na sebi svojstven način, više od 40 minuta.

   Čovek „razmetljivac“ je ćutao…

                        Tekst/Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC07207TAMOiOVDE-DSC07214TAMOiOVDE-DSC07220
_________________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC07223TAMOiOVDE-DSC07215TAMOiOVDE-DSC07217b

______________________________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC07224

Posle kiše i grada-boje duge
Foto: Bora*S

TAMOiOVDE-DSC07211TAMOiOVDE-DSC07222
__________________________________________________________________________________________________________________________

SVETE, OVO JE DETE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tematski nazvana „DETE 2012„,  36.Međunarodna izložba fotografije otvorena je u subotu, 15.  decembra u galeriji  borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

DSC06599tio17

Adriano Favero (Italy)-The aplle-Gold PSA medal

DSC06618tio45

Makowski Maciej (Poland)- Alice 5- Gold FIAP medal


Priređena povodom  Dana  Muzeja, izložba „Dete 2012“ okupila je 550 autora iz više od 60 zemalja. 

U organizaciji su pored Muzeja domaćina i slavljenika, učestvovali i  Centar za kulturu grada Zaječara i Foto klub „202“ iz ovog grada.

 Muzej rudarstva i metalurgije u   Boru  osnovan je 1961. godine,  kao zavičajni, da bi vremenom prerastao u specijalizovanu, na ovim prostorima jedinstvenu muzejsku ustanovu. Stručnjaci ove ustanove više od pola veka štite, istražuju, čuvaju, publikuju i prezentuju bogato kulturno istorijsko nasleđe sa ovih prostora.
DSC06589tio10

Isolde Stein-Leibold (Germany)-Mila

DSC06614tio32

Cemil Guven (Turkey)-Villge girl

Na izloženim fotografijama,  objektivom fotoaparata uhvaćen je i zabeležen dečji nevin, ali i znatiželjan i prodoran  pogled, nespretan ali i virtuozni pokret, radost, duga ali i tuga u oku, toplina zagrljaja ali hladnoća i ravnodušnost okoline, osmeh i kolač, ali i muva na usni, ruka u ruci ali i otisak dlana na obrazu, mlada i obojena, ali i već posivela duša…

Pogledaj DETE, trgni se i razmisli, razmisli SVETE!

Bora*S

Napomena: Ovo je samo deo izloženih gotografija. Ovde objavljene fotografije nastale su fotografisanjem fotografija, te je otud njihov kvalitet manji u odnosu na orginalne.


DSC06582TIO3

Noohi Ali (Iran)- Into the life-SALON praise

DSC06606tio27

Ahmad Khatiri (Iran)-Alone

DSC06580iTiO

Carrieri Luigi (Italy)- Fuga preciptosa-Gold UPI medal

DSC06600tio18

Ali Majed (Kuwait)-Last look-Gold FSS medal

DSC06581TIO2

Alhadi Mohd (Oman)-Deep sorrow-FIAP praise

DSC06601tio19

Orozim Miran (Slovenia)-First love-Gold SALON medal


DSC06584TIO5

Ebrahim Isa (Bahrain)-Shame-SALON praise

DSC06613tio30

Van Chung Bui (Vietnam)-Kongchro eyes

DSC06593tio14

Bukhman Boris (Ukraine)- Oncology 1

DSC06612

Basia Stankiewicz (Poland)-Julek

DSC06585TIO6

Brian Ross(United Kingdom)-Reenactment