MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

tamoiovde-logo

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

CBT-vladimir-204x300Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________