ELDORADO…

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

Ove legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

Nemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

MANJAK ZNANJA – VIŠAK SAMOPOUZDANJA…

Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

Oni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost.

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Sokrat pre skoro 2000 godina. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih.

Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

___________________________________________________________________________________________

Iluzije superiornosti

– 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
– 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
– 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
– 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
– Psihološki termin za ovo je iluzija superiornostiPomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

___________________________________________________________________________________________

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

___________________________________________________________________________________________

Daning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

– nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
– nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
– nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
– ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

___________________________________________________________________________________________

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.”

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

„Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net /
Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

ZAŠTO LJUDI LAŽU…

Zašto ljudi lažu i šta ih motiviše da ne govore istinu!

Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima, kaže psiholog Robert Feldman

Foto: Shutterstock

Šta je to što motiviše ljude da lažu?

Psiholog i autor knjige The Liar in Your Life: The Way to Truthful Relationships, Robert Feldman, navodi samopoštovanje kao jedan od glavnih krivaca u potrebi za laganjem i raznim načinima na koje ljudi lažu, i dodaje: „Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima.“

Većina laži nastane u nameri da se održe društveni kontakti, mimo uvreda ili razdora u komunikaciji i odnosu. Najčešća vrsta laži je „mala laž“ koja služi da se izbegne konflikt, s obzirom na to da se izbegavanje konflikta svrstava u najveće motivatore za pokretanje laži, prevare, obmane.

Na primer, kada slažete da kasnite zbog gužve u prevozu, a ne zato što ste se uspavali, vi koristite „malu laž“ koja nema tendenciju nikoga da povredi ili ošteti, pri čemu „krivicu“ prebacujete na nešto drugo, odnosno na nekog drugog, umesto da prihvatite odgovornost za svoj postupak.

Glavni cilj je, u ovom slučaju, izbegavanje konflikta. Ista situacija je i sa rečenicom tipa: „Odlično ti stoje te pantalone“, jer kako ističe Feldman, to je ona vrsta laži koja „život čini lakšim i jednostavnijim“.

Što je nečije pravo Ja dalje od idealnog Ja, veće su šanse da će ljudi lagati kako bi sebe idealizovali u nečijim očima, ali i u sopstvenim. Sa druge strane, ukoliko vas neko doživi na jedan način – koji, zapravo, ne opisuje vas u realnosti, ali vam se ta slika dopada, veće su šanse da ćete je promovisati i u budućnosti, bez namere da prikažete sebe u stvarnom svetlu, te da na taj način padnete u nečijim očima, isprovocirate konflikt ili prouzrokujete razočaranje kod osobe kojoj se dopadate.

Koliko često ljudi lažu
Jednom studijom objavljenom u knjizi Basic and Applied Social Psychology, utvrđeno je da je 60 odsto ljudi lagalo najmanje jednom između deset razgovora koja vode dva stranca. U proseku, ispitanici su lagali oko tri puta u desetominutnoj konverzaciji.

Još jedno istraživanje, sprovedeno u Velikoj Britaniji, gde je ispitano dve hiljade ljudi, dokazalo je da, u proseku, muškarci izgovore šest laži dnevno, a žene tri.

Najučestalija laž, izgovorena od strane oba pola, bila je: „Sve je u redu. Dobro sam.“

U SAD, u studiji koja je uključivala 77 studenata i 70 članova zajednice, od ispitanika je zatraženo da vode dnevnik u kojem će detaljno pisati o svojim obmanama.

Studenti su priznali da, u proseku, lažu dva puta dnevno, a članovi zajednice – jedanput.
Autor: bizlife.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_____________________________________________________________________________

ČIME SVE LAŽEMO SEBE

Neispunjena obećanja
Kada je dijeta u pitanju, obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak?

Foto: Shutterstock

Svaki dan ima 24 sata, a neki su ponekad lošiji od drugih. U tim danima postoje stvari koje radite i kojima sami sebe tešite da zapravo i nije toliko „loše“ ili stalno iznova radite nešto za šta unapred znate da nije dobro i da ne funkcioniše.

Jeste li ikada uhvatili sami sebe da konstantno govorite neke stvari koje baš i nisu istinite?

Svaka čast onome ko to ne radi, međutim, činjenica je da takvih ima jako malo.

Male slatke laži koje sebi svakodnevno govorimo su možda sasvim bezazlene, ali zašto se uvek ponovo ponavljaju?

Novac
Na primer – čekate platu i niste sigurni koliko tačno novca imate na svom bankovnom računu?

Priznajte da se uvek barem malo nadate tome da imate više nego što mislite. Druga stvar je što se vrlo često razočarate, ali možda ponekad i razveselite.

Ipak, kada se radi o novcu, svi bismo bili najsrećniji da ga imamo što više.

 Alarm
Da li ste osoba koja ustaje na prvi zvuk alarma ili ipak odlažete ustajanje? I da li obećate svaki put sami sebi da to više nećete da radite, a opet uradite? Da, lažete sami sebe.

Time što odlažete alarm i po pola sata ne znači da će vaš radni dan da traje kraće. Samo će vas naterati da požurite s tuširanjem, oblačenjem, kafom, doručkom ili bilo čime što radite pre posla.

Ako i ne možete da se kontrolišete da ustajete tačno kada alarm zazvoni, pokušajte postepeno da smanjujete odlaganje ustajanja.

Od ponedeljka idem na dijetu
Koliko puta ste to rekli sami sebi? I koliko puta prekršili isto? Ova laž je jedna od najčešćih koje govorimo sebi. I priznajte, koliko puta ste održali to obećanje?

Obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak? Ako želite na dijetu, to može da bude bilo koji dan u nedelji.

 Morate da popijete više od dve/tri kafe dnevno da biste funkcionisali normalno

Jeste li sigurni da zaista morate da popijete toliko kafe? Ili je sve to samo stvar navike? Kofein je dobar, ali u granicama. Ako ga pijete previše u toku dana, zapravo ni ne deluje na način na koji bi trebalo. Sve je stvar percepcije u glavi. Biljni čajevi ili voda su ponekad najbolji izbor ako već morate nešto da popijete, a za kafu striktno odredite koliko ćete da ih popijete dnevno i toga se držite.

Opraću sutra kosu, nije toliko masna

Verujte, jeste. Ako imate kosu na kojoj se baš vidi da nije oprana, nemojte da čekate još dan duže da je operete. Iako vi mislite da se to ne vidi, zapravo tešite sami sebe. Vidi se, a drugi to pogotovo vide. Shvatamo da vam se možda ne da ili niste raspoloženi za pranje i sušenje kose, ali, još više ćete biti u takvom raspoloženju sledećeg dana kada nećete moći da uradite apsolutno ništa u vezi sa tim. Zato, nemojte više da dopustite da se uopšte dovedete u takvu situaciju.

Više ne pijem
Bili ste napolju i malo se odužilo i zalomilo, a vi ste se zakleli da za vas više nema alkohola od sad nadalje? Da, niste jedini. Obično takva obećanja potraju do sledećeg izlaska, kada se možda opet ponovi isti scenario s istim obećanjem. Koje je rešenje za ovo? Ne znamo ni mi. Ali znamo da vas sigurno ima puno koji ste barem jednom obećali nešto takvo.
Autor: Žena.hr

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________

Nisu spretni kada je neistina u pitanju
Roditelji, obratite pažnju: Ovo je 10 znakova da dete ne govori istinu

Foto: Thinkstock

Kontakt očima, dodirivanje lica, ponavljanje, vrpoljenje i preopširnost odaju svako dete kada pokuša nešto da vas slaže

Nekada ni mamama koje provode mnogo vremena sa svojim mališanima i viđaju ih kako očigledno govore laži drugima nije lako da primete kada njihovo dete pokušava da im objasni da nije krišom pojeo čokoladu pre ručka.

Sajtovi Today i MetroKids imaju dobre vesti: mališani, jednostavno, ne umeju da lažu i postoji nekoliko znakova koji će ih uvek odati, prenosi Yumama.com.

1. Kontakt očima
Deca ranog uzrasta izbegavaju da pogledaju roditelje u oči kada lažu. Međutim, što su deca starija, ona su sve češće u stanju da laganje manifestuju odvažnim pogledom pravo u oči.

Oba ova slučaja su prilično očigledna i lako je primetiti zašto dete gleda u pod dok govori nešto za šta sumnjate da je istina ili vas gleda u oči i ne trepće neprirodno dugo.

2. Ponavljanje
Čest pokazatelj da ono što mališan govori nije istina jeste ponavljanje dela pitanja u svom odgovoru. To je uobičajen način da se dobije na vremenu dok se ne smisli odgovarajući odgovor. Recimo, ukoliko pitate svog sina šta su on i njegovi drugari radili posle nastave, on bi mogao da odgovori: ’’Šta smo radili posle nastave? Mi smo…’’

3. Dodirivanje lica
Najčešći znak su češanje nosa ili ušiju, držanje za glavu i slično, ali laž mogu da otkriju oblizivanje ili grickanje usana.

4. Nedoslednost
Ukoliko se određeni deo priče promenio u odnosu na prvi put kada ste je čuli, vrlo je moguće da je istina nešto sasvim treće.

5. Odbrambene reakcije
Dete koje govori neistinu često se preterano uvredi i učini situaciju naglašeno dramatičnom kada mu se ukaže da roditelj sumnja u ono što mališan govori.

6. Gestikulacija
Ako vaše dete koristi ruke više nego što je uobičajeno dok prepričava neki događaj ili ukoliko krije ruke iza leđa, velika je verovatnoća da ono što slušate nije istina. Isto važi i za neprirodan položaj tela.

7. Treptanje
Kao što smo pomenuli kada smo govorili o kontaktu očima, postoje deca koja ne trepću dok govore laži. S druge strane, tu su i mališani koji neprestano trepću!

8. Vrpoljenje
Lupkanje ili pucketanje prstima, okretanje glave, namešanje u fotelji i slično ponašanje pokazuje da je detetu veoma neprijatno, zbog čega je velika verovatnoća da je u tom trenutku primorano da izmisli uverljivu priču.

9. Preopširnost
Osim ako je vaše dete veoma komunikativno ili, u datom trenuku, uzbuđeno, ’’brbljanje’’ je pokazatelj da mališan detaljima pokušava da učini priču uverljivom.

10. Ton i brzina
Duge pauze, oklevanja, govor dubljim glasom… Sve to može biti pouzdan znak da je mališan zatečen pitanjem i da pokušava da izvrda.
Autor: Yumama.com

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

JER ŠTO POSEJEŠ TO ĆE I NIĆI…

ZAKON NEPOVRATNE ZAHVALNOSTI

O DECI: 10 istina

1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti, ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu, da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.

2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.

3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer što si posejao to će i nići.

4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.

5. Ne ponižavaj ga!

6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.

7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.

8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao, da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.

9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.

10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Izvor: zelenaucionica.com/FB Uroš Ćurković

---

TEORIJE ZAVERE…

Zašto verujemo u teorije zavere?

Nepogode izazvane Haarpom, sumnjiv limun sumnjivog porekla, poseta vladara sveta… Možda zvuči kao najava filma naučne fantastike, ali, mnogi veruju da ništa od navedenog nije slučajno.

Foto ilustracija:vesti-online.com

„Oni koji ne veruju u teoriju zavere, to su oni koji je stvaraju, koji je sprovode i budale koje o tome ništa ne znaju“, kaže književnik Dejan Lučić, koji smatra da ne spada u tu grupu: o brojnim tajnama i teorijama zavere napisao je 17 knjiga.

„Zavera postoji i ona je jasna – rečeno je da mora da se smanji broj ljudi na planeti, da će to da se uradi uz pomoć vakcina, a te vakcine samo moraju da se daju slovenskim narodima u Evropi i cilj je da se svede broj ljudi na planeti na 500 miliona“, priča Lučić.

Avioni ne izbacuju vodenu paru već otrove, majske poplave nisu prirodna već namerno izazvana katastrofa, epidemija ebole je namerno izazvana, sve je režirano, svi su protiv nas. Za neke – teorije zavere, za druge – izgovor.

„Ljudima je nekako lakše da konstruišu teoriju zavere. Lakše žive s tim. To ima jednu snažnu identitetsku funkciju. Jednostavno, život je lakši i jednostavniji kada možete da objasnite te jako komplikovane, neverovatne, nerazumljive, nemoguće događaje“, objašnjava Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju.
Definisana je kao pokušaj da se objasni krajnji razlog nekog događaja. U nju veruju bogati i siromašni, obrazovani i manje obrazovani. Ipak, u teorije zavere više se veruje u vreme ekonomskih, društvenih, naročito prirodnih katastrofa. Razlog: strah od nepoznatog.

„Kada se desi neka tako velika nepogoda prvo što se osećamo loše, uplašeno, dakle emocije su nam manje stabilne. Sve to što je, mi kažemo velika katastrofa, desilo se slučajno, neka viša sila“, kaže Oliver Tošković, psiholog.

Teorije zavere opstaju i uz pomoć medija. Bombastični naslovi i tekstovi u kojima se otkriva velika istina, objašnjava neobjašnjivo, dobro se prodaju.

„Teorija zavere ili spinovanje nekih teorija koje deluju jako neverovatno, imaju važan uticaj i doprinose da ljudi možda pre izdvoje novac ili da veći broj ljudi ode na internet i da klikne na taj sajt, što povećava prihode od reklama“, navodi Ćirjaković.

Iako neki misle da je to naša specijalnost, u teorije zavere veruju svi. U Americi se godinama pod znak pitanja stavlja ubistvo Džona Kenedija.
Veruje se da je vlada dozvolila teroristički napad 11. septembra i da je Merlin Monro ubijena jer je znala previše o vanzemaljcima.

S druge strane, gotovo svaki drugi Rus je uveren da svet kontroliše „neka organizacija“.

Pripremila Tihana Bajić
Izvor:rts.rs/

______________________________________________________________________________________________

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

Godina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.

Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine).

Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.

Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.

U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „...čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.

Vidojko Jović 

Izvor: rastko.rs

---

---

SUROVA (NE)ISTINA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

SUROVA ISTINA ali sreća se konačno osmehnula deci: nauka potvrdila da je HIPERAKTIVNOST izmišljena bolest

 Poremećaj ponašanja kod dece tzv. ADHD a kod nas poznat kao Hiperaktivnost konačno će biti izbtrisan sa liste bolesti, bar prema nedavno objavljenom mišljenju Švajcarskih naučnika ali i otkrivenoj izjavi samog izumitelja koji je na samrti izjavio da je ADHD, to jest HIPERAKTIVNO PONAŠANJE, samo fiktivna bolest koja zapravo ne postoji.

 Srećom, Švajcarska Savetodavna komisija za biomedicinsku etiku ( NEK , predsednik : Otfried Hoffe ) objavila je veoma kritički komentar o upotrebi leka protiv bolesti “hiperaktivnost” kod dece, (zvanog  Ritalin),  22. novembra 2011.

Oni su naveli da korišćenje ovog leka kod gore navedene “bolesti” ne doprinosi unapređenju detetovog zdravlja, naprotiv…

Švajcarska Savetodavna komisija detaljno obrazlaže da upotreba ovog leka ugrožava pravo deteta na slobodu  i pravo na sopstveni razvoj ličnosti, jer farmakološki agensi u leku koji im se daje indukuju promene u njihovom ponašanju , ali istovremeno ne uspevaju  da pomognu detetu da samostalno postigne ove promene u ponašanju .   Dete je, koristeći ovaj lek tako lišeno sopstvenog iskustva da deluje samostalno i na taj način ovaj LEK nedvosmisleno ” značajno ograničava slobodu dece i pogoršava razvoj njihove ličnosti “.

Ovo potresno i alarmantno kritičko mišljenje dobilo je podršku na naslovnim stranama od  nemačkog nedeljnika Der Spiegel koji navodi u naslovnoj priči objavljenoj 2. februara 2012. da je američki psihijatar Leon Ajzenberg , rođen 1922. kao sin ruskih jevrejskih imigranata , koji je bio” naučna otac ADHD “,  rekao u 87. godini , sedam meseci pre smrti, u svom poslednjem intervjuu : ” ADHD je prost primer fiktivne bolesti “

Ovo otkriše je nastupilo posle 40 godina nepravde prema deci koja su proglašavana za HIPERAKTIVNE i lečena od ove izmišljene bolesti. Naime, počev od 1968 ,  Leon Eisenberg je ” bolest ” uspeo da uvede u  američki Dijagnostički i statistički priručnik , prvo kao ” hiperkinetičku reakciju tokom detinjstva ” , a ubrzo zatim kao bolest  ” ADHD “, kako se i danas zove.

Upotreba  lekova za ADHD  ”bolest” na primeru Nemačke, porasla je za samo osamnaest godina od 34 kg ( 1993. ) , na rekordnih 1760 kg ( 2011. ) – što je 51 puta više! U Sjedinjenim Američkim Državama svaki deseti dečak, oko deset godina starosti, već koristi ADHD lekove na dnevnoj bazi .

Sa tendencijom povecanja .

Related articles

• http://www.secretsofthefed.com/inventor-of-adhds-deathbed-confession-adhd-is-a-fictitious-disease/
• Inventor of Adhd’s Deathbed Confession: “Adhd Is a Fictitious Disease” (worldpublicunion.org)
• Work of Fiction (snopes.com)
• Inventor of ADHD: “ADHD is a fictitious disease” (lunaticoutpost.com)
• Inventor of Adhd’s Deathbed Confession: “Adhd Is a Fictitious Disease” (troymburnettnews.com)
• Inventor of ADHD’s Deathbed Confession: “ADHD is a Fictitious Disease” (worldtruth.tv)
• Inventor of ADHD, on his deathbed, says it is a fictitious condition (thisgotmyattention.wordpress.com)
• Inventor of ADHD: “ADHD is a fictitious disease” (talesfromthelou.wordpress.com)
• I have ADD (searchesforgod.wordpress.com)
• The HEALTH BENEFITS OF SMOKING MARIJUANA (secretsofthefed.com)
• Breastfeeding may keep ADHD at bay in kids (indiavision.com)

Izvor: beleznica.wordpress.com

---

---

 

ŠTA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA…

Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće.

foto: blog.b92.net

A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer, meso i krastavce.

Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku, kad odjednom gle, ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger.

Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu:– A ja vas čekam već čitav sat!
– Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta.
– Pa, to ja već ne znam – reče Koratigin – znam samo da sam ovde već čitav sat.
– Ne lažite! – reče Tikakejev – Sramota je lagati.
– Mnogopoštovani gospodine! – reče Koratigin. – Potrudite se da birate izraze.
– Smatram… – započe Tikakejev, ali ga Koratigin prekine:
– Ako vi smatrate… – reče, ali tu Koratigina prekine Tikakejev i reče:
– E ti si mi baš zgodan!
Ove reči tako razjariše Koratigina, da prstom začepi jednu svoju nozdrvu, a iz druge se usekne na Tikakejeva.
Tada Tikakejev izvuče iz cegera najveći krastavac i tresne njime Koratigina po glavi. Koratigin se rukama uhvati za glavu, padne i umre.

Eto – kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama!

Danil Harms

---

---

IMA NEŠTO U TOM: DA TE MRZE A DA TI SE DIVE…

TAMOiOVDE________________________________________________

PESNIK  DUŠKO TRIFUNOVIĆ (ovde) ULAZI U GINISOVU KNJIGU REKORDA?

Muzički urednik Radio Novog Sada Bogica Mijatović zauzeo se u sredu da pokojni pesnik Duško Trifunović (1933-2006) udje u Ginisovu knjigu rekorda, s obzirom da je književnik čije su pesme najviše komponovane i snimljene.

„Iz njegovih knjiga koje imaju finu i zgodnu metriku za pisanje muzike ja sam skupio 239 različitih pesama koje su muzičari uglazbili. Po tome je on apsolutno prvi u svetu i zato treba da se nadje u Ginisovoj knjizi“, rekao je Mijatović za novosadski Radio 021.

Mijatović je najavio da će uputiti poziv predstavnicima Ginisove knjige rekorda da se i sami uvere u navedene podatke.

Duško Trifunović je po izbijanju rata u Sarajevu 1992. godine došao u Novi Sad, a sahranjen je 2006. u Sremskim Karlovcima. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano Sarajevska rok scena, a najpoznatiji je postao po saradnji sa „Bijelim dugmetom“.

Izmedju ostalih, njegove su pesme „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, kao i pesma koju izvodi Zdravko Čolić -„Glavo luda“.
izvor: Beta

---

ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU

Šta bi dao da si na mom mjestu
da te mrze a da ti se dive
šta bi dao

Šta bi dao za veliku gestu
mjesto svoga da tvoj život žive
šta bi dao

Ti budi srećan sad
što si preko puta
ti što nas strašni let
nad provalijom dijeli
jer ovo je mojih pet minuta
a pred tobom stoji život cijeli

Šta bi dao da možeš ovako
dići ruke a puk da te slijedi
šta bi dao

da l bi i ti u svom srcu plako
kao što se moje srce ledi
da l bi i ti?

---

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću…

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…

---

Priredio: Bora*S