A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

Takvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

Pravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________

PRAVILA JAPANSKOG VASPITANJA…

Do pete godine dete je – bog, do petnaeste – rob, posle petnaeste – prijatelj, punopravni član društva

Veliko interesovanje u svetu oduvek je izazivao prilaz žitelja Zemlje izlazećeg Sunca vaspitanju dece, koje se naziva „ikudzi“, i to nije prosta sveukupnost pedagoških metoda, nego ceo jedan filozofski sistem usmeren na vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja i njihovo odrastanje.

Jedinstvo majke i deteta: u prvoj godini posle rođenja majka i njeno čedo su u stvari jedna celina
Majku u Japanu nazivaju „amaz„.

Veoma je složeno prevesti i preneti duboki smisao tog izraza. Ali glagol koji je od te imenice izveden približno označava „maziti“, „štititi“, „biti nekome pokrovitelj“.

Tokom vekova je vaspitanje dece u japanskoj porodici bila obaveza žene. Međutim, u XXI veku naravi i navike su se drastično izmenile. Ako su se nekad pripadnice slabijeg, lepšeg pola bavile isključivo domaćinstvom i drugim kućnim obavezama, danas savremene Japanke uče, rade, putuju.
Ali im to ne smeta, ako se odluče za materistvo, da mu se i potpuno posvete.

Za Japanku nije preporučljivo da bude zaposlena dok dete ne napuni tri godine i da dete prepušta staranju baba i deda.

Glavna obaveze žene je da bude majka, a na prenošenje svojih obaveza na nekog drugog, u Japanu se ne gleda dobro.
Osim toga, u prvoj godini života, majka i njeno čedo su u stvari jedna celina.

Kud god bi se Japanka uputila, čime se god bavila, od mališe se ne razdvaja – dete joj je ili na grudima ili na leđima. Bebi-sling marame su se u Japanu pojavile daleko pre nego što su ušle u modu na Zapadu, a kreativni japanski dizajneri ne štede maštu i ideje da ih učine živopisnijim i raznovrsnijim, kreirajući ih poput letećih ćilima iz bajki.

„Amaz“ je senka svog čeda

Neprestani fizički i duhovni kontakt stvara neizbrisiv majčin autoritet.
Za jednog Japanca ne postoji ništa što bi bilo gore, ružnije i prostačkije nego uvrediti svoju majku.

Dete – bog

Do pete godine, shodno principu „ikudzi“, dete je nebesko biće. Njemu se ništa ne zabranjuje, na njega niko ne sme da povisi glas, niko ga ne kažnjava.
Za njega ne postoje reči „zabranjeno„, „ne sme se„, „loše„, „opasno„.
Mališan je slobodan u svojoj saznajnoj delatnosti.

S tačke gledišpta evropskih i američkh roditelja, to je maženje, podsticaj na ispoljavanje kapricioznosti, odsustvo kontrole.
A u stvari, roditeljski autoritet i vlast nad detetom je u Japanu znatno jača i izraženija nego na Zapadu. Sve zato što se zasniva na ličnom primeru (1.) i oslanja na osećanja (2.).

Istraživanja o razlikama u pristupu vaspitanju deteta u Japanu i Americi

Godine 1994. sprovedeno je istraživanje o razlikama u pristupu obrazovanju i vaspitanju u Japanu i Americi.
Naučnik Azuma Hiroši, zamolio je predstavnike obeju kultura da naprave zajedno sa svojim detetom konstrukotor-piramidu.

Kao rezultat posmatranja, došlo se do sledećih zaključaka:

A) Japanke su na početku pokazivale kako da se sagradi konstrukcija, a zatim su dozvolile detetu da to ponovi. Ukoliko pogreši, počinjalo se sve iznova.

B) Amerikanke su išle drugim putem. Pre nego su počele da grade, one su podrobno objasnile mališanu algoritam gradnje i tek posle toga, zajedno s njim gradile.
Značajnu razliku u pedagoškim metodikama Azuma je nazvao „razjašnjavajućim“ tipom shvatanja roditeljstva.

Japanci „razumeju“ svoje dete, ne na osnovu reči, nego na osnovu postupaka.
Pri tome, dete od najranijeg uzrasta uče da bude pažljivo prema osećanjima svojih bližnjih, sredine koja ga okružuje, pa čak i prema predmetima.

Malenog nestaška neće terati od vruće šolje s mlekom, ali ako se opeče, „amaz“ će moliti da joj oprosti, ne zaboravivši da ga podseti kakav bol joj je pričinio njegov nerpromišljeni postupak.

Drugi primer: razmaženi mališa lomi omiljenu igračku.
Kako bi u tom slučaju postupila Amerikanka ili Evropljanka?
Sasvim je sigurno da bi Amerikanka oduzele detetu igračku i održala mu lekciju o tome kako se mnogo trudila da mu je kupi.
Japanka ništa ne bi preduzimala. Samo bi rekla: „Nanosiš joj veliki bol.“

Na taj način, deci uzrasta do pet godina formalno je sve dozvoljeno. Time se kod njih formira samosvest i pomaže im se da steknu sliku o sebi izraženu u vidu konstatacije:
„Ja sam dobro dete, vaspitano, koje voli svoje roditelje.“

Dete – rob

Kad navrši pet godina, japansko dete počinje da se suočava sa „surovom stvarnošću“, prema njemu se primenjuju stroga pravila kojih se mora pridržavati. Reč je o tome da je od iskona japansko društvo-zajedništvo: klimatski i ekonomski uslovi su ih primoravali da žive i rade ruku pod ruku.

Samo uzajamnost, solidarnost i odanost služenju opštem dobru, mogli su da obezbede dobar rod pirinča, a to znači sit život. Time se može objasniti i snažan razvoj „sjudan isiki“ (zajedničke svesti) i sistema koji se zasnivao na patrijarhalnoj porodičnoj hijerarhiji.

Opšti interesi su bili iznad svega.
– Čovek je tek šrafčić u složenom mehanizmu.
– Ako ne nađeš svoje mesto među ljudima, stići ćete sudbina izgnanika.
I upravo zbog toga, dete posle pete godine uče da bude deo grupe.
„Ako se tako ne budeš ponašao, ismejavaće te.“

Dete se u Japanu brzo navikava da žrtvuje egoističke interese u korist kolektivnog dobra

Za Japanca nema ništa strašnije od društvene izolovanosti, i dete se brzo navikava da žrtvuje svoje individualne, egoističke interese i da ih potčini kolektivu.
Vaspitač, koji se, uzgred budi rečeno, stalno menja, u dečjem vrtiću ili u posebnoj, pripremnoj školi, vrši ulogu, ne učitelja, nego koordinatora. U arsenalu njegovih pedagoških metoda nalazi se, na primer, i „delegirana punomoć i ovlašćenje za vršenje nadzora ponašanja.“

Obavljajući dužnost staratelja, vaspitač razbija poverene mu grupe dece na manje delove, objašnjavajući to potrebama da dete mora, ne samo da dobro izvrši svoj deo zadatka, nego i da prati kako to rade i njegovi drugari.
Među omiljene aktivnosti japanskih mališana spadaju timske sportske igre, štafeta i horsko pevanje.

Privržensot majci omogućava pridržavanje „zakona stai“ i postupanje po njegovim pravilima. Jer, ukoliko se naruše kolektivne norme, „amaz“ će se jako naljutiti. To bi bila sramota, ne na detetovom, nego na njenom imenu.
I tako, sledećih 10 godina života dete se uči da bude deo mikro-grupe, da složno i solidarno radi u kolektivu. Tako se formira njegova kolektivna svest i društvena odgovornost.

Dete – ravnopravan član društva

Sa navršenih 15 godina, dete se smatra već formiranom ličnošću. Dalje sledi kraća etapa otpora i samoidentifikacije koje, uostalom, retko kad mogu da podriju osnove utemeljene u prethodna dva perioda odrastanja.

„Ikudzi“ je tako paradoksalna i moglo bi se reći čak i čudna vaspitna metoda. U krajnjem slučaju, bar tako izgleda iz našeg, evropskog ugla posmatranja.
Međutim, ta vaspitna metoda je u Japanu proveravana vekovima i pomaže da odrastaju discipolinovani građani, koji će se pridržavati zakona svoje zemlje.
Branko Rakočević

Izvor: Vidovdan (Oblak znanja za učitelje)

_____________________________________________________________________________________

ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

Zbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.