NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Narcissus-Caravaggio_(1594-96)_editedSvi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

Advertisements

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

tamoiovde-logo

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

George WritingU oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

 GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“
______________________________________________________________________________________

MOJE JE LEČITI ROD…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović-jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista.

 Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

 JOVAN STERIJA POPOVIĆ

sterijaRodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora „prirodnog prava“. Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd.

Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta – Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama „Davorje„, jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića.

Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“ otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu „Teatar na đumruku“ i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu „Teatar kod jelena“ (1847- 1848).

 Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. „Otac srpske drame“ prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine.

U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.

Komedija „Laža i paralaža“ (1830), „Pokondirena tikva“ (1830), „Tvrdica“ (1837), „Zla Žena“ (1838) i „Pomirenje“ (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju „srpskog Molijera“. Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu.

Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni „slavjanski“ jezik.

Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija „Rodoljupci“ u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

„Moje je lečiti rod!“

izvor:www.npsterija.rs

 Davorje“ (1854)

 kul-sterija-MALASterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.
Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane… Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.
„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu. Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.

„Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.“

U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.
Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.
Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.
Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige MiloradaPavića „Klasicizam“.                             Izvor:  bibliotekarka.com/

Priredio: Bora*S