ŠIROM ZATVORENIH OČIJU-SNOVI…

Snovi su jedna svakodnevna i uobičajena pojava na koju smo svi mi naviknuti.

Noćni program Beograda 202 / Ponedeljak, 10. oktobar 2016, 00:59

Svi mi, naravno, spavamo i sanjamo, pričamo i bavimo se njima. Ali, da li i pored svega toga znamo šta su zapravo snovi? Kako je moguće da gledamo, čujemo, osećamo i živimo, putujemo u razne svetove – i sve to zatvorenih očiju, dok nam je organizam u duboko uspavanom stanju?

Na ovo pitanje naučnici i filozofi, ali i laici pokušavali su da nađu odgovore od davnina. Snovima su pridavane magijske moći, sposobnost predviđanja događaja, pa čak i da se kroz njih može komunicirati sa mrtvima. Isto tako, mnogi smatraju da su snovi neka vrsta interdimenzionalnih portala kroz koje se može putovati na druge svetove.

Vanja Pribić i Marko Miranović

Upravo snovi su takođe bili povod za neke događaje, pa čak i direktno izazivali promene u svetu. Poznati primer je genetičar Frensis Krik koji je sanjao oblik DNK strukture i na osnovu toga izradio svoju teoriju o DNK koja je izmenila biologiju i genetiku, da ne govorimo o raznim umetnicima koji su sanjali svoja buduća, i kako se ispostavilo, velika dela.

Kako god da se okrene snovi su, iako jedan od uobičajenih i svakodnevnih, svakako najmisterioznijih i najnepoznatijih domena ljudskog funkcionisanja.

U ovoj emisiji potrudićemo se da slušaoce upoznamo sa ovom interesantnom pojavom, kao i da bacimo svetlo na razne fenomene vezane za snove i sanjanje.

Sagovornici: diplomirani psiholog Vladimir Stanković i dr Elizabeta Nenin iz Centra za dubinsku psihologiju i analizu snova dr Ivan Nastović.

Voditelji: Vanja Pribić i Marko Miranović

Izvor: rts.rs

OVDE:Noćni program Beograda 202/10. oktobar 2016, 00:59

________________________________________________________________________________

OČINSKA FIGURA…

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

---

---

FROJDOVSKI POGLED…

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Iako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

ŠIZOFRENIJA…

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

DEPRESIJA…

Depresija je, trenutno, jedna od najučestalijih i najozbiljnijih mentalnih tegoba koje pogađaju čovečanstvo. Broj onih koji se žale na simptome koji karakterišu depresiju vrtoglavo raste. Inače, ova vrsta psihičke tegobe je danas postala toliko “uobičajena”, da je i sama reč ušla u svakodnevnu upotrebu (“nešto sam depresivan danas”, “ova pesma je depresivna” “depresivne boje”…).

Dakle, svi smo mi čuli za depresiju, a možda i mislimo da znamo šta to znači biti depresivan. Međutim, znanje o ovim terminima je često površno i nedovoljno, te je svrha ovoga teksta da razjasni i rasvetli pitanja: šta je depresija i koji su uzroci javljanja depresije kod mladog, ali i odraslog čoveka.

Tuga i žalost su osećanja koja su uobičajena i sasvim normalna kod ljudi svih doba, kultura i podneblja. Biti povremeno tužan zbog nečega i imati promene raspoloženja u “negativnom” smeru je uobičajeno isto onoliko koliko i biti srećan i radostan zbog nečega.

Međutim, biti tužan i biti depresivan su dve različite stvari. Ako se rastužimo na pogled ranjenog psa, da li je to depresija? Da li neko može da kaže da imamo depresiju ukoliko nam je krivo jer smo propustili autobus? Ne, osećanja tuge, koja su normalna reakcija na određeno stanje stvari (ne možemo baš biti srećni ako vidimo šepavog psa ili ako nas neko ne voli) ne spadaju pod depresiju.

Da bi se neka osoba okarakterisala kao depresivna, treba da se javi veći broj osećanja (jača nego uobičajeno), ponašanja i stavova, koji su aktivni tokom dužeg vremena bez obzira na spoljašnje okolnosti. Ključni deo ove rečenice je “bez obzira na spoljašnje okolnosti” – dakle, jedno je ako smo tužni jer nismo upravo položili ispit, a drugo je ako smo tužni mesec dana ili pola godine posle „padanja“ na ispitu i uz to nemamo želju da radimo bilo šta drugo u životu, osim da žalimo za ispitom.

Ukoliko je stanje stvari tako, da osećanje tuge postoji duže vreme posle nekog “okidajućeg” događaja (onog koji je izazvao to osećanje) i da je osećanje jače nego što bi trebalo da bude, onda možemo razmišljati o depresiji. Može se desiti i da ne postoji vidljiv okidajući događaj, već da se osećanje tuge javilo “samo od sebe” (mada, kao što psiholozi znaju, to u stvari nikad nije slučaj, može samo biti da osoba nije svesna šta je izazvalo to osećanje), te nam to još sigurnije govori da je u pitanju depresija.

Dalje, ako govorimo o depresiji, uglavnom je prisutno i osećanje beznađa i bespomoćnosti – osoba govori i oseća se kao da nema nade da se neka situacija promeni, da joj nešto krene na bolje, da prestane da se tako oseća, itd. Može se osećati kao da je napuštena i ostavljena, da nema ko da joj pomogne, kao i da ništa ne može uticati na to kako se ona trenutno oseća.

Osoba se može osećati bezvrednom, nesposobnom da bilo šta uradi, da je niko ne voli i da ne zaslužuje da je voli. Prisutno je i osećanje krivice za nešto što je učinila, za to kakva je, kako razmišlja i kako se ponaša – osoba misli da je kriva za svašta, posebno za svoje mane. Preveliki osećaj krivice koji pritiska celo biće i uz to traje duže vreme, jedan je od najučestalijih pratilaca depresije i stoga, jedan od glavnih pokazatelja da je u pitanju ozbiljna psihička tegoba, a ne obično prolazno stanje.

Može biti prisutno i smanjeno interesovanje za svet oko sebe, za dešavanja, ljude i stvari; osoba se ne bavi svojim hobijima, smanjuje aktivnosti; ponašanje postaje usporeno i letargično, što ljudi oko nje mogu primetiti; smanjen interes za neka zadovoljstva, kao što je uživanje u hrani, piću (mada, korišćenje alkohola u većim količinama može biti sredstvo trenutnog i kratkotrajnog bega od bolne realnosti); takođe, smanjen interes za seksualna zadovoljstva i “ljubavne igre” uopšte, te smanjena želja za komunikacijom sa ljudima.

Osoba koja je depresivna se takođe može upuštati u nesmotreno i neodgovorno ponašanje: može se odavati drogama, kocki, voziti bezobzirno, praviti probleme, namerno kršiti zakon, itd. Takođe, čest pratilac depresije je i osećaj anksioznosti (o njemu u nekom od narednih tekstova), tj. osećaj nekog opšteg straha i tenzije, zabrinutosti; kao i čest osećaj besa, preterano reagovanje na neke situacije (osobu lako iziritiraju neke stvari). Javlja se apatija, tj. ravnodušnost i bezvoljnost – osoba nema želje ni da ustane iz kreveta i započne novi dan (stoga, učestalo i dugo ostajanje u krevetu može ukazivati na depresiju).

Osećaj praznine, gde osoba ima utisak kako je potpuno prazna, da nema nikakve emocije, ne želi ništa, ne misli ništa, uobičajeno srećemo kod depresije. Inače, ljudi koji su imali teže oblike depresije, gde se ovaj osećaj potpune praznine učestalo javlja, kažu kako je ovo jedno od najgorih stanja u koje čovek može zapasti. Na kraju, povremene ili učestale misli o smrti i okončanju svog života znak su da je osoba zapala u teže stanje depresije, što treba biti alarmantno ljudima oko nje.

Depresiju takođe prate i fizičke posledice, tj. simptomi. Osoba se stalno oseća umorno i iscrpljeno, a da ne zna zašto. Za njen umor, naime, ne postoji konkretan fizički uzrok – npr. osoba je sedela ili ležala ceo dan, a oseća se kao je radila težak fizički posao. Dolazi do gubitka energije te  sopstveno telo doživljava kao teško, a čak i mali zadaci se osećaju kao najteže obaveze.

Može doći do gubitka sna i neravnomernog spavanja, ili do prekomernog spavanja, te do poremećaja dnevno-noćnog ciklusa (osoba spava danju a budna je noću, ili spava do podne, a leže rano ujutru). Usled nemanja želje za hranom i smanjenog apetita, dolazi i do značajnog gubitka težine. U nekim slučajevima može se desiti i suprotno, da depresivna osoba nalazi utehu u hrani (hrana joj služi kao beg od realnosti, isto kao nekima alkohol), pa dolazi do gojaznosti. Osoba može postati zaboravna i može joj opasti koncentracija. Cela stvar može biti praćena tzv. “psihomotornom agitacijom” (vrpoljenje, češanje, cupkanje) ili psihomotornom retardacijom (duge pauze u govoru, gledanje u jednu tačku, usporeno kretanje, itd).

Budući da je depresija toliko rasprostanjena tegoba, naučnici (a posebno psiholozi) su pokušali da nađu uzroke, kako bi uspeli da bolje razumeju, a samim tim i adekvatnije pomognu ljudima u ovakvim stanjima. Postoje brojne teorije nastanka depresije, kao i brojni uzroci i za svaki od njih bi mogla posebna knjiga da se napiše. Uzroci spadaju pod genetičke, biološke, socijalne, psihološke kategorije, itd. Ovde ćemo samo navesti neke opšte skice, i to uglavnom sa psihološke strane.

Biopsihosocijalni model kaže da se depresija javlja onda kada stresan životni događaj naiđe na pogodno „tle“ kod osobe. U fizičkom smislu, potrebno je da postoji genetička i biološka “ranjivost” (preosetljivost), ili u psihosocijalnom smislu, posebna iskustva (npr. osoba je imala određene traumatične događaje u mladosti), stavova i trenutan kontekst (npr. da li ima ili nema bliske prijatelje, ljude koji je vole, u kakvoj je materijalnoj situaciji, itd).

Na primer, ukoliko se ista stvar (recimo gubitak posla) desi dvema različitim osobama, njihovo reagovanje će zavisiti od njihove fizičke konstitucije, kao i od njihovih prošlih iskustava, stavova, mišljenja i trenutnog stanja. Na gubitak posla neće isto reagovati osoba koja ima podršku od čitave porodice (bilo materijalnu bilo samo psihičku) i osoba koja živi sama. Isto tako, osoba koja na sve reaguje sa stavom “baš me briga” ili ona koja je optimista, verovatno se neće mnogo potresti zbog toga, dok će se osoba koja je stalno zabrinuta za svoju egzistenciju ili ona koja u svemu traži najgore, najverovatnije odmah uspaničiti i kasnije pasti u depresiju.

Prema nekim psiholozima, depresija je oličenje trijade negativnih stavova: prema sebi, prema svetu i prema budućnosti. Naime, depresija će se pre javiti kod osoba koje najpre negativno misle o sebi. Ovakve osobe ne cene sebe dovoljno, misle da su nesposobne, ružne, itd. Za sve loše što im se desi okrivljavaju sebe i misle kako ne zaslužuju da im se išta dobro desi. Dakle, ovo su tipično oni ljudi sa manjkom samopouzdanja i ljubavi prema sebi kakve smo opisivali u prošlom feljtonu. Isto tako, mišljenja su da je svet nepravedan, da su prepreke njihovom uspehu na sve strane i da svet ne želi da se one osećaju dobro.

Stvari je preteško i skoro nemoguće kontrolisati i sve se dešava protiv njihovog dobra i kao njima za kaznu. Na kraju, osobe koje su sklonije depresiji su pesimistične po prirodi, te kada se nešto loše desi one misle kako je to lošije nego što stvarno jeste i da će se tako nastaviti i u budućnosti. Očekuju da će sve što krenu da rade da završi kao propali posao. Tako, neće se usuđivati ni da započnu nešto korisno, što će ih gurnuti dalje u osećanje da su beskorisni.

Pitanje koje se postavlja je zašto su neki ljudi ovakvi? Odgovor je kompleksan, a deo odgovora smo dali u nekim od prošlih članaka kada smo pominjali detinjstvo i odnos prema sebi i okolini, kao i odnos okoline prema osobi, kao ključan faktor razvoja ličnosti. Ovakvi stavovi se formiraju na osnovu prošlih iskustava i fiksiraju se kao duboka i nesvesna uverenja osobe. Kasnije, ova dubinska negativna uverenja utiču na to da čovek bira određeni životni stil koji će izazvati još više negativnih iskustava, te na kraju dovesti do osećaja bespomoćnosti, gde je jedini izlaz – psihička tegoba.

Dakle, depresija je jedan začaran i opasan krug stavova, osećanja i ponašanja, koji se trebaju osvestiti i na kojima se treba raditi pre nego što se zapadne u stanje iz kojeg je beg još teži. Rad na sebi treba biti rad ne samo na izbegavanju i popravljanju lošeg, već i na građenju i uzdizanju onoga što je dobro u nama.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (2)

Prethodni članak: SOCIJALNA FOBIJA

__________________________________________________________________________________________

BESKORISNE MISLI I PRAVILA…

MENTALNI MEHANIZMI I SAMOPOUZDANJE

Nisko samopouzdanje, kao što smo videli, proizvod je više faktora. Međutim, za njegovo održavanje odgovorni su isključivo mentalni mehanizmi, tj. ono kako naš um funkcioniše; kako razmišljamo, kako gledamo na stvari, na šta obraćamo pažnju i kako se ponašamo u skladu sa svim tim.

Ukazali smo na jednu opštu tendenciju kod ljudi da svet posmatraju kroz određene “naočare”, dakle, da filtriraju i obraćaju pažnju samo na ono što je u skladu sa njihovim dubinskim uverenjima.

Međutim, isto tako smo pokazali i da ta unutrašnja, duboka uverenja mogu nastati kao proizvod neadekvatne komunikacije sa okolinom, te da nam mogu činiti štetu umesto što nam pomažu da odredimo sebe i opažamo svet oko sebe.

Dakle, nužno je fokusirati se na mentalne procese koji nas u stvari dovode u situaciju da sistematski psihički uništavamo sami sebe.

Jedan od tih mehanizama koji smo identifikovali su tzv. “beskorisne misli i pravila”.

Sada ćemo detaljnije analizirati neke od stilova ovakvog načina razmišljanja. Ukoliko nešto od ovoga primetite kod sebe, znajte da je potrebno da radite na njihovom uklanjanju. Ovo će dosta pomoći prilikom rada na poboljšanju samopouzdanja.

Počećemo od stila neadekvatnog razmišljanja koji se u literaturi naziva “sve ili ništa” razmišljanje. Sam termin i naziv ovog stila govori o tome na šta se on odnosi, a to je gledanje na stvari bez središnje opcije. Dakle, to je ono klasično “ili si protiv mene ili si sa mnom”, “ili si vernik ili nisi”, “ili si žestok momak ili si totalna kukavica”, “postoje dobri i loši ljudi”, “ja sam totalni roker ti si totalni narodnjak” itd.

Očigledno je da ovde nema između, nema postepenosti, već je sve podeljeno na pozitivno i negativno, dobro i loše, ovakvo ili onakvo. Nekada nazivano i “crno-belo” mišljenje, ovakav način opažanja i razmišljanja je u potpunosti neadekvatan kada je reč o inteligentnim ljudskim bićima. Prvo da počnemo od toga da je svet isuviše kompleksan i komplikovan da bi se mogao svesti u bilo kakve čvrste kategorije, a pogotovo ne u dve koje su totalne suprotnosti.

Ovo se odnosi čak i na najbazičnije pojave u prirodi, kao što su dan i noć. Iako u našem jeziku postoji posebna reč za period kada je napolju svetlo (dan) i period kada je napolju mračno (noć), ovo je samo da bi se olakšala komunikacija. Ne postoji striktna i kruta podela između ova dva fenomena. Da li je 12 sati potpuno i istom svetlinom obasjan svet oko nas i onda odjednom – totalni mrak? Naravno da nije tako, već se dan postepeno smenjuje sa noći i obrnuto. Postoje i prelazni periodi, za koje mi imamo termine kao što su “sumrak”, “zora” “jutro” itd.

Kada je reč o psihologiji samopouzdanja, crno-belo razmišljanje, ukomponovano sa još nekim mentalnim mehanizmima, može imati razarujući efekat. Kako? Pa tako što osoba sebe ubedi u to da ili je savršena ili je totalni propalitet; ili je nešto uradila potpuno savršeno ili potpuno loše. Pošto je nemoguće biti savršen, niti je moguće bilo šta uraditi potpuno savršeno, preostaje samo druga opcija, a to je “loše”. Ako stalno imate utisak da ste nešto loše uradili, ubedićete sebe da ste opšte nesposobni da bilo šta uradite dobro.

Sledeći stil mišljenja koji onesposobljava ljude u racionalnom sagledavanju stvari i koji sprečava razvoj ličnosti u pozitivnom smeru je preterana generalizacija, tj. uopštavanje stvari. Ovo se odnosi na sagledavanje stvari u odnosu na jedan jedini događaj ili donošenje suviše širokih zaključaka o bilo čemu. Stvari se sagledavaju kao da su “uvek ovakve” ili “nikad onakve”. Tipičan primer su izjave tipa “kada priđem drugim ljudima, uvek se desi nešto loše” ili “drugi ljudi su uvek kreteni prema meni” ili “nikad mi ništa ne polazi za rukom, “nikad mi se ništa dobro nije desilo u životu”, itd.

Očigledno je koliko je i ovaj način razmišljanja pogrešan i koliko može dovesti osobu u mentalni haos. Da li je moguće da su “svi ljudi uvek kreteni”? Da li je moguće, po bilo kojoj matematici, statistici, logici, metafizici i ostalom, da se stvarno u vašem životu “nikad ništa dobro nije desilo”? Naravno da nije, naravno da su ovakve misli potpuno nelogične i iracionalne. Osim toga što odvode um u mračne vode, te on ne može da stvari analizira onakve kakve jesu, one sputavaju čoveka da napreduje, izazivaju strahove, dileme i jednostavno su pogubne za mentalno funkcionisanje.

Kada se ovakve misli jave, nužno je obratiti pažnju na njih i momentalno ih “obraditi” i prevesti u racionalnost, koristeći logiku i zdrav razum.

Stil neadekvatnog razmišljanja koji ima velike veze da prethodnim koji smo naveli je korišćenje tzv. “zapovesti” iliti zahteva. Ovo se odnosi na korišćenje termina kao što su “moram” (ili “mora”), “treba” i sličnih, u mislima i prilikom razmišljanja o nekoj situaciji i planiranja nečega. Na primer, “sada moram ostaviti dobar utisak”, “moram večeras biti lepa/lep”, “svi treba da me poštuju ili vole”, “potrebno je da budeš hladan sa ljudima da bi postigao ono što želiš”, “treba uvek biti oprezan”, “ne smem ispasti glup”, itd. Mentalne izjave kao što su ove su takođe potpuno iracionalne jer jednostavno nisu moguće.

Nemoguće je da vas uvek svi vole i poštuju – toliko ljudi, sa različitim ćudima, ima na svetu da će se uvek naći neko sa kim ćete imati problem. Je li moguće biti “najpametniji”? Uvek će se naći neko ko više zna o nekoj stvari od vas? Je li moguće uvek biti lep i najlepši – naravno da nije. A ko je sudija? I čemu strah od svega toga? Jasno je kako su ovakva pravila beskorisna i poražavajuća po samopouzdanje osobe.

Pomenućemo ovde još jedan mehanizam koji je od suštinskog značaja za samopouzdanje, tj. njegovo snižavanje – to je tzv. “katastrofiziranje” ili “katastrofizirajuće mišljenje”. Njegova suprotnost je minimiziranje, tj. ekstremno umanjenje ili ublažavanje stvari da bi delovale kao nevažne i nebitne.

Kao što i sam termin kaže, katastrofiziranje je dobro, staro, prenaduvavanje stvari, svima nama poznato iz raznih situacija. Znate ono, “ako ne uspem da uradim ovo, sve će propasti”, ili “sinoć je bila totalna propast” ili “život mi je potpuno besmislen” ili na primer, “ako nemam para svi će me napustiti, moj život će biti potpuno upropašćen”, itd. Nema ništa ubitačnije po entuzijazam, motivisanost, a samim tim i samopouzdanje od ovakvog načina razmišljanja.

Razumljivo je zašto ljudi koji ovako razmišljaju imaju nisko samopouzdanje – ako očekujete najgore, veoma ćete biti uplašeni od budućnosti; izbegavaćete sve situacije za koje mislite da bi vas dovele do “totalne propasti” ili da bi izbegli tu svoju projekciju negativnosti. Ovim ćete naravno, veoma suziti krug ljudi koji su oko vas, suziti verovatnoću da vam se desi išta lepo (jer ste jednostavno postali pasivni i izbegavate gomilu stvari) te ćete stalno tražiti opravdanja za svoje neadekvatno ponašanje. Sve to će još više utvrditi vašu “sve je katastrofa” poziciju, te će se spirala negativnosti nastaviti dok stvarno ne dostignete dno.

Postoji još mentalnih mehanizama kojim se ljudi potpomažu, da tako kažemo, u svojoj samoporažavajućoj misiji činjenja svojeg života sve gorim. Pitanje zašto to ljudi rade sami sebi, tj. zašto su ovi mehanizmi toliko rasprostranjeni je posebna tema. Ono što mi možemo, to je da shvatimo šta se dešava sa nama i u našim glavama, te da na toj osnovi promenimo ono što se može promeniti.

Ako se svojski potrudimo da shvatimo šta je po sredi i ako posmatramo i razumemo sami sebe, onda nam je promena unapred zagarantovana.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (5)

Prethodni: ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA

_________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

KORENI SAMOPOUZDANJA-RODITELJSKI STILOVI…

Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.

Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.

Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.

Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.

Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.

Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.

Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa  dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.

Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.

Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.

U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.

Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.

Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.

Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.

Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.

Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).

Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.

Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.

Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.

Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.

Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (2)

Prethodni članak

LEPO I LAKO, ALI KAKO…

Kako usvojiti veštinu komuniciranja

U tekstovima do sada govorili smo o asertivnoj komunikaciji, njenom značaju i nužnosti poznavanja ovog načina komunikacije. Asertivnost je jedan od najefikasnijih načina ostvarivanja svojih ciljeva, ostvarivanja sebe i svojih potencijala, izražavanja sebe na pravi način – sve to uz, kao što smo više puta napomenuli, poštovanje ciljeva i ličnog izražavanja drugih. Isto tako, pominjali smo i neke konkretne tehnike i načine izlaženja na kraj sa specifičnim situacijama prilikom komunikacije.

Sve to lepo (i lako) zvuči na papiru, ali kako sve to postići u praksi?

U ovom tekstu ćemo dati neke od smernica, ukazati na određene momente koji su bitni prilikom usvajanja asertivnog načina komuniciranja i pružiti neki zaključni okvir kada je reč o formiranju veštine asertivne komunikacije.

Prva i najvažnija stvar kada je reč o usvajanju i učenju veštine asertivne komunikacije je, kao i kod svega ostalog – konstantna vežba. Možemo mi ovde pisati i pisati, a vi možete osedeti čitajući, sve će to biti uzalud ukoliko sami ne primenjujete to što pročitate u praksi.

Ovo se pogotovo odnosi na nešto što je funkcija i odraz spoljneg ponašanja i na nešto što uključuje druge ljude, kao što je komunikacija.

Ne možete sedeti sami sa sobom, čitati knjigu i odjednom postati ekspert za komunikaciju. Komunikacija, kao fenomen, je isključivo vidljiva u spoljašnjem ponašanju i u prilikom interakcije: ključna komponenta su dakle verbalna i neverbalna dimenzija. Takođe, da biste znali da li nešto radite kako treba, potrebna vam je povratna informacija od drugih. Ne možete znati da li je tehnika uspešna ili ne, ukoliko se ispostavi da je tako u realnoj situaciji.

Dakle, nužno je sve ovo što ovde piše proveriti u praksi, tj. ne verovati na reč, već samome sebi i sopstvenom iskustvu.

Takođe, još jedna ključna stvar koju treba imati u vidu je podatak da je veliki deo komunikacije neverbalni deo, tj. da se komunikacija velikim delom odvija i izvan izgovorenih reči. Poznato je da je govor tela veoma moćan „alat“ i ponekad ključan deo komunikacije. Jednostavno je nemoguće adekvatno komunicirati ne koristeći govor tela – izraze lica, gestikulaciju, pokrete, itd.

Zamislite situaciju da vam neko ispriča vic, ili napravi neku šalu sa vama, a pritom ostane „mrtav“ ozbiljan u licu – ili, još gore, vi ispričate vic u društvu, a svi ostanu ukopani u mestu i neizmenjenog izraza lica. Bez obzira šta bi vam oni u tom trenutku rekli, ovakav prizor (hladnih lica) će vam govoriti mnogo više i imati veći uticaj na vas nego puke reči. Isto tako, znamo da se kroz govor tela šalju „iskrenije“ poruke nego jezikom. Telom je mnogo teže slagati nego ustima, mnogo je teže isfolirati emocije.

Laž se najčešće otrkiva opažanjem poklapanja ili nepoklapanja verbalne i neverbalne komunikacije (čovek može da vam priča laži i bude odličan u tome, ali ako ne zna da iskontroliše svoje telo, to ga može dovesti u opasnost da bude „provaljen“.) Nužno je da se govor tela i verbalna komunikacija poklapaju, da bi poruka delovala iskreno i konzistentno. Dakle, ako smo asertivni i hrabro stupamo u komunikaciju, sa ciljem da izrazimo svoja osećanja iskreno, u to moramo biti potpuno sigurni. Ako želimo da delujemo samouvereno, moramo to stvarno i biti – ili biti ekspert u tome da se predstavimo drugima kao takvi. U suprotnom, poruka koju prenosimo, iako je možda blizu savršenstva po svim standardima asertivne komunikacije (pratili smo do tančina sve poznate tehnike), neće biti adekvatno prihvaćena.

Sledeća stvar, bez koje ćemo vrlo teško biti asertivni, je znati šta se želi i znati biti jasan u prenošenju onoga što se želi reći. Ukoliko neko ne zna tačno šta mu je cilj u komunikaciji, ili ne zna šta tačno oseća, te ne zna ni koja osećanja da ispolji, ili ne zna šta mu tačno smeta, taj neće uspeti adekvatno da iskomunicira bilo šta sa drugima. Takvi ljudi će delovati konfuzno, zbunjivaće sagovornika, a ukoliko to duže potraje, komunikacija će otići u nekom potpuno „desetom“ smeru, koji je najverovatnije neželjen. Kako znati šta želimo, ko smo i šta osećamo je tema za poseban feljton (ili knjigu), i problem je na kome čovek treba raditi čitavog života. Upoznati druge nije lak zadatak, a upoznati sebe je često čak i teži zadatak. Ali onaj koji poznaje sebe, lako će upoznati druge, a takođe će i njega drugi lakše upoznati, što je siguran put ka otvorenijoj komunikaciji.

Takođe je važno i izabrati i adekvatno vreme i mesto za asertivnu komunikaciju. Naime, od konteksta u kome se osobe nalaze mnogo štošta zavisi. Samo vreme dana, ili vreme koje imamo na raspolaganju za prenošenje poruke prilikom razgovora, često može odrediti čitav tok i ishod komunikacije. Na primer, ako smo u žurbi, ili je druga osoba u žurbi, te je vremena za komunikaciju malo, može se desiti da se tenzija podigne čak i pre nego što se počne sa komuniciranjem. Kada su ovakve situacije u pitanju, treba se potruditi što je više moguće da se prvo ublaži tenzija, ili možda treba izbeći komuniciranje i zakazati razgovor za neko drugo vreme. Mesto takođe može odrediti pravac i ishod komunikacije.

Na primer, nije isto ako sa nekim pričate u vozu, na autobuskoj stanici, na sred ulice, u gužvi u prodavnici, u glasnom društvu ili u praznoj sobi ili kancelariji. Isto tako, od toga kako se trenutno osećate (i vi i druga osoba), zavisitće dosta toga . Ako ulazite besni ili suviše napeti u komunikaciju, ako je stresna okolina ili period, ako druga osoba ima lične probleme ili joj se nešto desilo, ovo će sve imati velikog uticaja na celokupan način i boju razgovora. Na veliku većinu ovih stvari vi ne možete uticati, niti se trebate isuviše truditi da ih promenite – jednostavno trebate biti svesni svega toga i sa tim stavom ulaziti u komunikaciju. Naravno, i druga osoba treba biti svesna toga kako bi komunikacija bila na optimalnom nivou. Ukoliko nije, mudro je pokušati ukazati joj na pravo stanje stvari.

Veoma važna stvar je takođe, biti spreman na „poraz“ u komunikaciji, delimični ili potpuni. Koliko god da ste dobri u komunikaciji, uvek će se desiti da vam ne uspe da se adekvatno izrazite ili da ne uspete da smirite situaciju, da ne uspete da ubedite osobu i adekvatno prenesete poruku, da budete pogrešno shvaćeni. Ovakve situacije su sastavni deo života i na njih moramo biti uvek spremni. Ponekad ishod i ne zavisi od nas i šta god da uradimo i kažemo, desiće se nešto što nam se neće svideti. Može se desiti da druga osoba unapred odluči kako će da reaguje šta god mi da kažemo, te nam to što smo asertivni neće mnogo pomoći.

Često će se desiti da će osoba odreagovati potpuno suprotno onome što očekujemo, ili onome kako je napisano u literaturi. Međutim, stanje uma u kojem mi unapred prihvatamo sve moguće ishode i spremni smo na svakavu moguću reakciju, će nas osloboditi od straha, sprečiće kontra-reagovanje i razbuktavanje situacije i pružiće nam prostora da ipak pokušamo da usmerimo situaciju u pravom smeru.

Slušati druge prilikom komuniciranja je nešto što se ne može dovoljno naglasiti. Slušanje i opažanje reakcija drugih na ono što pričamo je veoma bitno i takođe može odrediti čitav tok komunikacije. Dobro je imati neki plan šta i kako ćemo reći, tj. poznavati tehnike komunikacije, ali ako samo naklapamo ono što imamo, bez obraćanja pažnje na reakciju drugoga, ili na ono što on želi da kaže, možemo sebe dovesti u nezgodnu situaciju. Kao što smo već pominjali, kod asertivnog komuniciranja ključna stvar je to da svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, jer je to jedini način da svi budu zadovoljni. Komunikacija u kojoj vi ostvarite to što želite i kažete to što mislite, a da pri tom povređujete prava druge osobe ne može se nazvati asertivna komunikacija.

Na kraju, imajte na umu da postoje ljudi koji, isto kao i vi, znaju različite tehnike komunikacije, ili su čak eksperti u ubeđivanju i manipulisanju rečima, tako da će možda zloupotrebiti te tehnike da i vas izmanipulišu. Postoje osobe koje znaju pravila asertivne komunikacije ali se ne obaziru na aspekt koji govori o (ne)ugrožavanju prava drugih, te će pokušati iskoristiti iste te tehnike kako bi se dočepali nekog svog cilja ili vas povredili. Izvrtaće vaše reči, praviće se da vas razumeju, a nije ih u stvari briga šta želite reći, praviće se da vas slušaju, a ne slušaju vas već samo čekaju momenat da kažu ono što imaju, filozofski će iskorišćavati vaše reči protiv vas, delovaće iskreno dok su u isto vreme cinični, itd.

Ne dozvolite biti izmanipulisani i zbunjeni tako što ćete biti sigurni u ono što želite reći i tako što ćete se držati toga dokle god je potrebno. Ne potpadajte lako pod tuđ uticaj i ne dozvolite drugoj osobi da vas stavi u defanzivnu zonu, jer će to dovesti do iskrivljavanja komunikaciije i neadekvatnog ishoda.

Uvek tražite povratnu informaciju u smislu da li je drugoj osobi jasno šta želite reći i da li vas razume, kao i njen pogled na situaciju. Sve to ima za cilj da otvori komunikaciju i podstakne iskrenost i međusobno poštovanje, što su dve najvažnije stvari u komunikaciji.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija komunikacije (6)

Prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

TESLIN ČUDESNI SVET ELEKTRICITETA…

Čovek koji je spojio tri veka i dva milenijuma

Još jedna iz niza sjajnih izložbi u ovoj sezoni borskog Muzeja rudarstva i metalurgije izazvala je izuzetno interesovanje posetilaca.

Reč je Ovde o izložbi “Teslin čudesni svet elektriciteta” Muzeja Nikole Tesle iz Beograda, koja je 1. septembra otvorena u galeriji borskog Muzeja.

Suzana Mijić i Vladimir Jelenković

Izložbu su pred mnogobrojnom publikom predstavili i otvorili Suzana Mijić, direktorka borskog Muzeja i Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

“Nakon što je Muzej Nikole Tesle sa ovom gostujućom izložbom obišao pola sveta i nakon što je više od milion ljudi uživalo u izumima Nikole Tesle u više od 20 zemalja širom Evrope, naročito mi je drago da smo danas ovde, jer je Bor centar ovog inženjerskog regiona, a Nikola Tesla je najznačajniji srpski inžinjer i svakako najznačajnija naučna ikona 21. veka” – kazao je između ostalog Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja

Hita da drugi oživljava svet

O, što me krila ne dignu sa tla,

Pa za njim,večno, da upravljam svoj let!

Divnog li sna dok ono dole kreće!

Ah, kuda lete krila bestelesna

Telesna krila vinuti se neće!

(Gete)

Ove Geteove, iz Fausta  nadahnjujuće stihove, izgovarao je Tesla, šetajući sa prijateljem i  posmatrajući jedan divan zalazak Sunca, a onda se dogodilo skoro pa čudo.

Spoznaja istine.

“ U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih bila je i Geteov Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak.

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svom govoru u Američkom institutu elektroinženjera“

(Autobiografija „Moji izumi“ 1919) 

Doba u kome je živeo Nikola Tesla (1856-1943), srpsko-amerićki naučnik, inženjer i pronalazač, nazvao je dobom elektriciteta. Njegovi izumi i otkrića u najvećoj meri su posledica izučavanja ove prirodne pojave, što je odredilo i naziv izložbe Muzeja Nikole Tesle.

Tesla je podario čovečanstvu ogroman broj značajnih izuma koji su ingenzionošću rešenja, univerzalnošću primene i pomeranjem mnogih naučnih i tehnoloških granica, izmenili sliku sveta oko nas.

Svojim epohalnim delom Nikola Tesla je spojio tri veka i dva milenijuma i svrstao se u plejadu pravih, autentičnih, renesansnih ličnosti koje će čovečanstvo večito pamtiti kao ljude koji su svojim humanim vizijama i univerzano vrednim delom promenili svet.

 Postavku izložbe “Teslin čudesni svet elektriciteta” čine panoi sa fotografijama, dokumentima i tekstovima iz Nikolinog života i rada,  modeli nekih od Teslinih izuma, poput Indukcionog motora sa rotorom u obliku jajeta ili Teslinog transformatora, makete nekih objekata  na, i u kojima je Tesla radio kao što je Laboratorija na Long Ajlendu sa predajnim tornjem za ostvarenje Teslinog „Svetskog sistema za ostvarenje bežičnog prenosa“, te  mnoštvo zanimljivih  eksponata, koji će izazvati pažnju posetilaca.

Izložba u Boru će biti otvorena do 22. septembra 2015. godine.

---

U Muzeju Nikole Tesle čuva se približno 1000 predmeta, raspoređenih u devet zbirki – četiri zbirke tehničke prirode, dve zbirke ličnih Teslinih predmeta i tri umetničke zbirke.

Najveći broj muzejskih predmeta je zaostavština Nikole Tesle. Stalna izložba postavljena je u prizemlju i podeljena je u dva dela.

Prvi deo nas upoznaje sa biografskim podacima Nikole Tesle, a drugi deo predstavlja njegov naučni rad sa najznačajnijim izumima i sa nekoliko radnih modela koji se koriste za demonstraciju.

Urna sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle čuva se u Muzeju.

Muzejska biblioteka sadrži 786 naslova knjiga, 323 naslova časopisa, hemeroteku sa oko 50.000 novinskih isečaka, kao i značajan fond monografskih i serijskih publikacija koje se odnose na život i rad Nikole Tesle i srodne oblasti iz domena njegovog rada.

Bibiliotečki materijal koriste prvenstveno zaposleni u Muzeju, ali i drugi korisnici van Muzeja radi izrade naučnih i studijskih radova.

Muzej ima i svoja izdanja – sve knjige u izdanju Muzeja su o Nikoli Tesli, njegovom životu i radu i objavljene su na srpskom i engleskom jeziku.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-FotoPlus

GREŠKE I TEŠKOĆE U KOMUNICIRANJU…

Ako ste pokušali vežbati asertivnu komunikaciju sa nekom osobom u svom okruženju (ili još gore, sa nekim strancem) možda ste primetili da to nije baš tako lako kao što zvuči u teoriji i na papiru. Pogotovo ako je u ovako skraćenoj formi kao ovde.

Mi naravno, ne možemo ovde preneti u potpunosti sve aspekte tema o kojima govorimo, ali se trudimo da čitaocima predstavimo najvažnije elemente u što sažetijoj i informativnijoj formi. Stoga, o asertivnoj komunikaciji se ne može govoriti u par pasusa, niti se ona može „naučiti“ samo kroz iste.

Takva vrsta komunikacije se vežba nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, a teorijski se može razglabati u nedogled – sam fenomen ljudske komunikacije kao tema za sebe je poprilično opširna oblast, da ne govorimo o težini podučavanja nekoga da adekvatno komunicira. Isto tako, neki ljudi koji znaju teoriju koja stoji iza asertivne komunikacije i dalje ne znaju, ili jednostavno nemaju živaca, da je primenjuju u praksi. To je posebna situacija o kojoj nećemo sada govoriti.

Sad možemo nastaviti dalje razmatranje principa asertivne komunikacije nadovezujući se na opažanja iz prvog pasusa. Naime, komunicirati asertivno nije lak zadatak, a ponekad je teško u nekoj situaciji ne odreagovati „po instinktu“ tj, po našim dosadašnjim, čvrsto uvreženim obrascima ponašanja. Neki i nisu svesni da su ti obrasci loši, pa im to uopšte nije problem – oni nikad ne moraju ići i raditi nešto što nije u skladu sa njihovim dotadašnjim razmišljanjima i delima. Međutim, naša dužnost prema sebi samima je da spoznamo sebe kako bi se unapredili.

Nije opravdanje ako neko prekrši zakon samo zato što ga nije znao. Isto tako, nije opravdanje za nekog da se, na primer, ponaša agresivno samo zato što nije svestan šta radi i da povređuje druge, ili da može bolje od toga.

Ono što ćemo u ovom članku da naglasimo, to su neki aspekti i konkretne „zamke“ u koje možemo upasti kada komuniciramo, a da toga nismo svesni. Komunicirati asertivno podrazumeva da smo svesni kako naše reči utiču na druge i šta želimo postići. Zato je nužno vežbati, jer se kroz vežbu mogu primetiti neke stvari i uobličiti tako da svaki put komunikacija ide sve bolje. Takođe, dobro je i pre toga imati neku teorijsku osnovu kako bismo ubrzali proces i znali na šta da obratimo pažnju.

Zašto smo „potrošili“ par pasusa govoreći kako asertivna komunikacija i slanje „ja-poruka“ nije nimalo laka stvar kao što je možda izgledalo? I zašto smo govorili o njima kao da su nešto jednostavno? Prvo, morali smo se upoznati sa osnovnim principima u što kraćoj, informativnoj formi jer jednostavno nemamo prostora za detalje u par novinskih strana. Drugo, „ja-poruke“ jesu jednostavna stvar kada se navežbaju i kada imamo dobru osnovu.

Prva stvar koja je nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju i uspešno slanje „ja-poruka“ je tzv. empatičnost, tj. mogućnost da pošaljemo empatičnu poruku drugoj osobi. Biti empatičan znači biti sposoban „hodati tuđim cipelama“, tj. saosećati sa osobom. Konkretno, prilikom komunikacije, ovo znači biti sposoban sagledati situaciju iz ugla druge osobe, biti svestan kako se ona oseća, kako otprilike razmišlja, kako će reagovati, itd. To je, složićete se, veoma korisna osobina, nužna za uspešnu asertivnu komunikaciju.

Dakle, kada šaljemo „ja-poruku“, tj. kada pokušavamo iskazati svoje potrebe i stavove i postići ono što želimo u komunikaciji, ona mora biti empatična – ne samo što je moramo formirati na ovim osnovama, već i drugoj osobi pokazati i preneti joj da smo svesni kako se oseća, ili kako bi se mogla osećati. To šalje jednu pozitivnu vibraciju drugoj osobi, što će automatski preduprediti nastanak tenzije i konflikta (naravno, uvek ima „onih“ osoba, koje su se namerile da urade ili kažu nešto bez obzira šta vi radili ili rekli).

Setimo se ponovo da ovde govorimo o iskazivanju sopstvenih potreba i sopstvenog bića, te nije dovoljno samo biti empatičan, već treba znati kako to uklopiti u celinu koja će reći drugoj osobi šta želite. Empatičnost je ovde samo korak koji vodi do toga da ostvarite sebe, nije cilj za sebe. Ako vam nešto smeta, ali ste samo empatični i dajete do znanja drugima da znate ili pretpostavljate kako se osećaju i tolerišete njihove postupke (nepoštovanje vaše ličnosti, vremena, stavova, osećanja, itd) samo zato što oni imaju svoje probleme, to vas neće daleko odvesti. Možete čak i ispasti submisivni i otvoriti vrata drugoj osobi da vas još više ne poštuje.

Stoga, empatična asertivna poruka se treba sastojati iz dva dela – prvo, bitno je prepoznati situaciju, ukazati na ponašanje koje je neadekvatno. S tim u vezi, prateći korak bi bio opaziti osećanja i stanje druge osobe i to joj adekvatno preneti. Drugi deo se sastoji od adekvatnog izražavanja i predstavljanja svoje strane, svojih stavova i osećanja, tj. posledica koje takvo ponašanje ima po nas.

Na primer, ako nam prijatelj / partner često kasni na viđanje/ sastanak/ i želimo mu ukazati na to da nam se to ne sviđa i da je to loše (bez onoga optužujućeg „ti si neodgovoran“ itd.), možemo to uraditi na sledeći način: „Vidim da si zakasnio/la pola sata (dajemo do znanja da smo primetili kašnjenje). Razumem da imaš dosta obaveza i da ti je teško da sve postigneš na vreme (empatična izjava, stavljamo se u njegovu kožu i dajemo do znanja da smo svesni njegove situacije). Međutim, osećam se neprijatno kada stojim toliko dugo sam/a na ulici. Voleo/la bih da odvojiš vreme za naše viđanje i držiš se dogovorenog termina.“ (izjava kojom pokazujemo kako se mi osećamo povodom toga i šta želimo).

Ili, još jedan primer: „Razumem da si trenutno slab sa finansijama te si možda u škripcu sa novcem za kiriju. Voleo/la bih da shvatiš da sam i ja u sličnoj situaciji i da mi je novac preko potreban, te bih voleo da nađemo način da to rešimo.“

Opet se vraćamo na to da ovo, iako zvuči jednostavno, nije toliko lako izvodivo. Još jedan momenat koji je veoma važan prilikom formiranja asertivne poruke je tačno identifikovanje ponašanja koje je problem. Ponekad je teško uočiti i prepoznati šta nam tačno smeta kod druge osobe. Šta je to što je rekla ili učinila što nas je „pogodilo“? Da li je to način na koji je nešto rečeno ili sama izjava – ili nas možda celokupna „predstava“ osobe nervira? Možda nas i sama osoba nervira čim je vidimo („organski“ je podnosimo), pa je teško razlučiti šta je tačno ono što je problem – a pogotovo je teško da se „pravimo“ kako nam je stalo do toga kako se ona oseća. Međutim, upravo ovde možemo napraviti grešku i neadekvatno preneti asertivnu poruku jer možemo lako preći u upiranje prstom i optuživanje, što će staviti drugog u defanzivan stav i zaoštriti komunikaciju. Isto tako, ako je u pitanju konfliktna situacija i ako postoji dosta tenzije „u vazduhu“ može biti teško opažati i analizirati koje nas tačno ponašanje i reč povređuje.

U takvim situacijama, postoji opasnost da se generalizuje, te se upotrebljavaju reči „uvek“, „nikad“, „stalno“, što neće nikud odvesti. To su one izjave tipa „ti me stalno napadaš“ ili „uvek si ovakav“ ili „nikad ne slušaš“ itd, koje će ponovo zamutiti komunikaciju jer su nerealne i samim tim deluju optužujuće. Razmislite, koliko je stvarno moguće da neko baš nikad ne sluša ili je baš u svakoj situaciji isti, 100% uvek identično odreaguje?

Dakle, fraze u kojima se koriste ove uopštavajuće reči će nužno delovati napadački te ih stoga trebamo izbegavati ako hoćemo da prenesemo empatičnu poruku i delujemo kao racionalne osobe.

Prilikom opisa sopstvenih osećanja, treba paziti da se ne upotrebi reč ili fraza koja je neadekvatna i koja deluje optužujuće. Na primer, ako upotrebimo reč „nervirati“ (u smislu „nervira me tvoje ponašanje“) opet možemo naići na poteškoću u komunikaciji, koju upravo želimo izbeći korišćenjem asertivnih izjava. Nekad je i nama samima teško tačno identifikovati sopstvena osećanja kao i adekvatno preneti jačinu osećanja. Ako vaš partner zakasni na sastanak, bitno je napraviti razliku između toga da li ste besni, ljuti, nervozni, zabrinuti, tužni, itd.

Vrlo je važno upotrebiti prave reči, ne bi li asertivna poruka delovala konzistentno. Primera radi, ako krenete sa empatičnom izjavom tipa „razumem da imaš svoje obaveze pa zato kasniš“ a onda kažemo „ali me to ipak mnogo nervira“ onda pobijamo ono što smo rekli u prvom delu rečenice. Ako razumemo da osoba ima obaveze, onda to ne može da nas „mnogo nervira“. Ako saosećamo sa nekim ko ima probleme u životu pa nema novca da nam plati kiriju, ne možemo mu to reći, a onda izjaviti kako smo besni ili ga mrzimo zbog toga.

To poništava „ja-poruku“, empatičnost i ugrožava optimalnost komunikacije. Takođe, sarkastičnost, cinizam ili korišćenje neprikladnih izjava može doprineti neadekvatnom prenosu empatične „ja-poruke“. Sarkazam može često biti znak pasivne agresije i ventil za ispoljavanje potisnutih osećanja, te nas „odati“ kao neiskrene i tako dovesti do pada kvaliteta komunikacije.

Dakle, budite realni i trudite se adekvatno preneti svoja osećanja bez „folirancije“, neiskrenosti i uz smirenost. Prikrivena i potisnuta osećanja se moraju izneti na površinu i razgovarati o njima. Ona su često upravo proizvod nemogućnosti uspostavljanja realne, asertivne komunikacije sa drugom osobom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (3)

prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

„TI-PORUKE“ I “JA-PORUKE”…

ASERTIVNOST

 Danas se često srećemo sa problemom komuniciranja između ljudi.

Neki od nas su suviše agresivni, neki su submisivni, neki ne znaju šta treba reći i u kom trenutku, kako se ponašati u datoj situaciji, kako se odnositi prema nekome

Za sve ove probleme postoji jedan i jedini princip – a to je poznavanje i uspostavljanje naših ličnih granica uz izražavanje želja, bez izazivanja konflikta i narušavanja granica druge osobe. Videćemo šta ovo konkretno znači i kako se to radi.

Dakle – u srži svih problema u komunikaciji se nalazi neadekvatno postavljanje granica u odnosu. Ako je to agresivna komunikacija, onda možemo govoriti o tome da jedna osoba narušava lične granice druge osobe, ne obazirući se na to, što dovodi do problema (konflikta).

Ako je reč o submisivnoj komunikaciji, tj. o submisivnom ponašanju prilikom interakcije, onda je problem u tome što druga osoba ne zna da postavi granice u optimalnom smislu, tj. ne zna da ih brani, što je opet problem jer će najverovatnije dosta propatiti zbog toga.

Pojam “asertivna komunikacija“ opisuje komunikaciju u tom smislu da osoba brani svoj lični prostor i granice svoje ličnosti na način koji ne dovodi do destrukcije ili narušavanja ličnih granica druge osobe. To jest, ovo je pravo osobe da iskaže i ostvari svoje potrebe o odnosu na druge ljude i čitavo društvo.

To je način komunikacije kojim se kaže „Ja sam ja“ i „Niko drugi ne treba i nije kompetentan da odlučuje umesto mene. Ja imam svoja osećanja, potrebe i stavove koje iskazujem u interakciji sa drugima, a da pri tom imam u vidu tuđe potrebe.“

Ovo isto tako znači i to da je osoba odgovorna za ono što kaže i da odlučno stoji iza toga. Ako kažete „Ja ne želim da radim to što mi predlažeš zato što to nije dobro za mene“ onda morate stajati iza toga. Ako se kasnije ispostavi da niste to uradili zato što niste imali vremena, ili kasnije kažete „Pa znaš šta, u stvari me nije briga“ onda ste neiskreni i osoba gubi poverenje u vas.

Sve što kažete posle ovakve izjave, baca vas u još veći problem jer ste počeli sa foliranjem i druga osoba sada to zna. Sve ovo važi samo ako se komunikacija usmerava na konkretno i odgovorno rešavanje „problema“ i u kojoj se teži da obe osobe ravnopravno učestvuju i pronađu „zajednički jezik“ i kompromis.

Osoba koja je asertivna u stvari zadovoljava svoje potrebe i iskazuje samopoštovanje bez potrebe da bude agresivna prema drugima i bez obzira kakva je druga osoba. Asertivna osoba ne dozvoljava da se agresija druge osobe „prelije“ na nju i da oboji komunikaciju, jer će tako postati konflikt u kojem će se tražiti „pobednik“. To je takođe i znak slabosti.

Potrebe se izražavaju na miran i staložen način, bez dizanja tenzije i stavljanja druge osobe u defanzivni gard. Uzmimo primer: prodajete nešto na pijaci i mušterija vas pita koliko to košta. Vi kažete cenu, na šta mušterija odbrusi kako je cena prevelika i kako vaši proizvodi i ne vrede toliko jer nisu baš toliko kvalitetni, pa još i kako na tezgi u druom redu ima lepših i jeftinijih.

Kako ćete vi odgovoriti?

Oslanjajući se na ono izneto u prošlom članku, možete odreagovati agresivno ili submisivno. Agresivno bi bilo „Ko si bre ti da meni govoriš da moj proizvod ne valja, ako možeš uzgajaj ga sam pa ga prodaj po duploj ceni. A ako nećeš da kupuješ, gubi se odavde, idi tamo gde je bolje i jeftinije“ itd. Submisivno bi bilo „Pa, hm, verovatno ste u pravu, jeste cena previsoka, evo može li za toliko i toliko?“

Iz analize u prethodnom članku znamo da su oba načina neadekvatna. Agresivnim ćete načinom odbiti mušteriju i nećete prodati proizvod. Postavljajući se submisivno (ne braneći svoje granice), možda ćete prodati proizvod, ali po nižoj ceni od one od koje ste planirali (dakle, vaše potrebe nisu bitne). Dalje, možda će vas mušterija, kada vidi da ste odmah „popustili“ bez ikakvih argumenata sa njene strane, još više zavitlavati oko proizvoda, a možda tražiti i da joj još više spustite cenu.

Međutim, asertivan odgovor bi mogao izgledati ovako: „U redu, to je vaše mišljenje i ja ga poštujem, imate pravo na njega. Da li biste bili ljubazni da mi obrazložite zašto mislite da je cena neodgovarajuća i da je proizvod nekvalitetan?“

Ovakvim odgovorom ste, prvo: ublažiti početnu tenziju i agresiju mušterije, drugo, niste dozvolili da vam naruši granice, treće, povukli ste razgovor odmah na konkretno rešavanje problema i naterali osobu da vam argumentuje svoje mišljenje.

Očigledno je da ćete ovim putem mnogo lakše doći do kompromisa i adekvatne komunikacije sa drugom stranom. Primetićete takođe, da je biti asertivan veoma važno kada imamo posla sa agresivnim osobama, ili kada nam neko nameće agresivnu komunikaciju. Ako svoje stavove i potrebe izrazimo na nejasan način i ako smo nesigurni u to što pričamo, onda to neće dovesti do adekvatne ravnoteže u komunikaciji.

Osobe koje se koriste agresivnom komunikacijom će još više navaljivati i okretati vodu na svoju vodenicu, a submisivne će se suviše povući i ispašćete vi onaj koji je agresivan.

Kada komuniciramo sa drugom osobom, možemo koristiti „ja-poruke“ i „ti-poruke“ – ove druge većina ljudi (pogotovo prilikom agresivnog postavljanja u komunikaciji) mnogo češće upotrebljava.

„Ti-poruke“ su uglavnom optužujuće prirode i predstavljaju odličje agresivne komunikacije. Usmerene su na sagovornika i odnose na njegovu ličnost i ponašanje – njima se, dakle, ne mogu adekvatno preneti naše potrebe i želje. Isto tako, one uglavnom izazivaju defanzivan stav druge strane i produbljuju konflikt. Na primer, „ti-poruka“ je „Ti si neodgovorna osoba“ ili „Ti si negativna ličnost“ ili „Ti stalno grešiš“, itd.

Očigledno je da se ove poruke ovako zovu jer je ključna reč „ti“, tj. druga osoba, kakva je ona i kako ona nešto radi. Samo optužbe, izazivanje krivice i besa, bez ikakvog obrazloženja i poziva za rešavanje problema.

Iako mi ovakvim porukama na neki način iskazujemo nezadovoljstvo prema toj osobi, to činimo na način koji u njoj izaziva otpor. Naravno da će skoro svako, ko ne zna za principe asertivne komunikacije, na takve izjave odmah preći u odbranu (npr. „Ajde ne laži“, „Nosi se“) ili u kontra-napad istom strategijom („A ti si glupa“, itd).

Priroda ovakvog načina komunikacije je takva da on skoro uvek dovodi do povećanja tenzije i njime se započinje zatvoreni krug koji će uglavnom biti obogaćivan sve težim uvredama, a neretko će preći i u fizički obračun.

Osnovni princip asertivne komunikacije su tzv. „ja-poruke“. Njima, za razliku od pređašnjih, usmeravate komunikaciju na izražavanje sebe, svog bića, ličnosti, potreba i mišljenja, na način koji neće delovati preteće ili ugrožavajuće po drugu osobu. Na ovaj način ističemo svoja osećanja bez agresivnog optuživanja druge osobe. To su izjave tipa „Ja želim“, „Ja bih voleo“, itd.

Dakle, umesto „Ti si kreten, prestani da me vređaš“ može da se kaže „Ja se loše osećam zbog tvojih uvreda i voleo bih da prestaneš da me vređaš“. One, dakle, predstavljaju signal drugoj osobi da mi želimo da komunikacijom rešimo probleme i nedoumice na jedan ravnopravan način i da nam nije cilj da drugu osobu napadnemo ili izazovemo konflikt.

Ja poruka, u zavistnosti od konteksta, obično se sastoji od: navođenja ponašanja koje nas ugrožava; izražavanja osećanja u vezi sa tim ponašanjem; dalje, navođenja posledica koje takvo ponašanje ima po nas ili druge; i na kraju; predloga rešenja problema.

Da bi čitaocima bilo jasnije kako funkcionišu „ja-poruke“ i kako bi dočarali razliku između ove dve vrste poruka, ponovo ćemo navesti primer. Zamislite da ste šef nekog odeljenja i da vam zaposleni stalno kasni. Naravno, vama smeta to što zaposleni kasni, a to utiče i na produktivnost vašeg odeljenja. Kako biste rešili problem i ukazali zaposlenom na to, možete se postaviti agresivno, iskoristiti „ti-poruku“ i reći „Ti stalno kasniš čoveče, ti si neodgovoran i nedisciplinovan. Nemoj da se to više dešava.“

Sa druge strane, možete se postaviti asertivno i iskoristiti „ja-poruku“ i reći nešto ovako: „Primećujem da u poslednje vreme često kasniš na posao. Tvoje kašnjenje negativno utiče na produktivnost odeljenja i ja se ne osećam dobro u vezi sa tim. Meni bi značilo (ja bih voleo) da više ne kasniš.“

Sada sami procenite – koja je poruka bolja za rešenje problema? Koja će dovesti do konflikta i podizanja tenzije, a koja će pokazati ono što treba da pokaže, a ipak podstaći komunikaciju u smeru adekvatnog rešavanja problema? Stavite se sada i u ulogu zaposlenog.

Kakvog biste šefa radije voleli i koga biste pre poslušali? Šta biste osećali i rekli u prvoj a šta u drugoj situaciji? Složićemo se, druga taktika je mnogo bolja: šef je dao do znanja da je primetio kašnjenje zaposlenog, izrazio svoje mišljenje i osećanja u vezi sa tim na staložen način koji ne deluje napadajuće na osobu i ne inicira konflikt, kao i razlog zašto se obratio zaposlenom u vezi njegovog kašnjenja.

Dakle, vidimo koliko se stvari menjaju kada se samo jedna reč promeni, kao i kada se malo promeni sam način obraćanja. Umesto da ode u konflikt, bes i tenziju, komunikacija ide u konstruktivnom smeru, gde će obe strane biti minimalno ugrožene.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (2)

---

Prethodni članak

---

---

 

UMEĆE KOMUNICIRANJA…

(Ne) umeće komuniciranja

Kao ljudska bića, nas i naše živote definišu misao i svest. Koliko nam je za sada poznato, ljudska bića su, pored još nekih naprednih životinjskih vrsta, jedina svesna sebe i sposobna za kompleksno mišljenje i rešavanje problema. Isto tako, ono što nas još definiše i razlikuje je to, što mi obavljamo kompleksnu komunikaciju sa svetom oko sebe, posebno sa drugim ljudskim bićima.

Naravno, sva bića na planeti Zemlji komuniciraju sa okolinom, ali ne na način kako to činimo mi.

Naša komunikacija se odlikuje složenim sistemom simbola i može se odvijati na više nivoa, kao što su verbalni (putem govora), telesni, prostorni, itd.

Sposobnost za komunikaciju je možda i direktan preduslov i “uzrok” nastanka civilizacije i svega što imamo danas kao čovečanstvo. Stoga, komunikacija je jedan od najvažnijih fenomena i zaslužuje da se njome pozabavimo. Međutim, ovde se nećemo baviti filozofskim i naučnim korenima i aspektima komunikacije – to ostavljamo za naučne časopise i udžbenike.

Ovde ćemo se pozabaviti svakodnevnim životom i načinima komunikacije ljudi u svakodnevnim i uobičajenim situacijama. Takođe, ograničićemo se na neke specifične momente i aspekte, kao što su ostvarivanje uspešne komunikacije sa drugima – kako iskazati svoje stavove, potrebe i želje i ostvariti svoja prava, a da pri tom ne narušimo prava drugih.

Kao što sam naslov kaže, govorićemo o umeću, tj. ne-umeću komuniciranja ljudi među sobom, a posebno sa aspekta neadekvatnog postavljanja jedne osobe i njenih potreba naspram druge i njenih potreba.

Svako od nas ima ista prava kao i svi drugi na ovoj planeti. Svi ljudi su od “krvi i mesa”, što bi se reklo narodski. Svi imamo prava da iskažemo svoje mišljenje i stavove. Imamo prava da branimo svoja prava ako su ugrožena. Imamo pravo i normalno je da izražavamo svoja osećanja prema drugim osobama. Trebamo biti ono što stvarno jesmo i da se ne stidimo toga.

Iskrenost je pravo i potreba, a ne nešto što se vidi samo u posebnim slučajevima. Komunikacija između dve osobe bi trebala da bude ravnopravna, gde svaka strana, bez ugrožavanja druge strane, iznosi ono što ima da iznese. Međutim, ili nažalost, stvari nisu uvek ovakve i mnogi ljudi se ne ponašaju i ne igraju po ovim “pravilima”. Mnogi ljudi nisu svesni kako treba da se komunicira sa drugima i kako da ostvare ono što žele bez potrebe za nasiljem, ulizivanjem, ponižavanjem i sličnim manevrima.

Svako od nas je imao više prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume adekvatno da se izrazi prilikom razgovora, ili da ne ume (ili ne sme) da ispolji svoje mišljenje, da ne ume da odbije tuđe sugestije i “nagovaranja” ili odreaguje na način koji će ga kasnije naterati da se kaje, oseća krivim, itd. Svi smo mi bili u situaciji da nešto kažemo ili uradimo, da bi kasnije pomislili “nisam trebao tako” ili “ipak sam trebao biti čvršći i odlučniji” ili pak “dozvolio sam da me ponize i gaze”.

Međutim, neki od nas su konstantno u situacijama u kojima ne izražavaju svoje pravo mišljenje (iz straha ili iz navike), ne umeju da vode razgovor u onom smeru koji ih neće dovesti do podređene pozicije, što često dovoti do toga da ih drugi ljudi “iskorišćavaju” i ne poštuju, gde se osećaju uskraćenim za svoja prava koja zaslužuju i gde se osećaju povređeno i slabo.

Za ovakvo ponašanje u komunikaciji postoji psihološki termin i za njega kažemo da je submisivno ili pasivno ponašanje. Takvo ponašanje može biti uobičajeno u repertoaru nekih osoba i za njih se obično koristi izraz “inferiorne” osobe.

Isto tako, svi smo imali prilike da se susretnemo sa ljudima sa kojima je teško razgovarati, koji vas ne slušaju ili ih nije briga šta kažete. Jednostavno, oni gledaju da ostvare to što žele bez obzira šta vi rekli ili mislili. Često se viđa situacija gde jedan nabeđuje drugog kako je on u pravu, a ovaj nije. Neki ljudi automatski napadaju sagovornika šta god on da kaže. Ponekad i mi možda odreagujemo grubo, možda iz straha, možda iz neznanja ili nekog drugog razloga, povredimo osobu pa se posle kajemo. Za ovakvo ponašanje se kaže da je agresivno, dominantno, a osobe koje se ovako stalno ponašaju za sebe misle da su “superiorne”.

Ne moramo posebno dokazivati da su ova dva stila komunikacije neadekvatna; u stvari, ne zna se koji je od njih gori. Analizirajmo sada svaki stil ponaosob kako bi uvideli njihove slabosti. Psihološki gledano, submisivne osobe ili one koje se ponašaju submisivno ne poštuju dovoljno svoje vlastite potrebe i svoje vlastito biće. Ovakve osobe stalno udovoljavaju potrebama drugih, bez obaziranja na to koliko i na koji način ugrožavaju sebe. Isto tako, one neće iskreno izraziti svoja osećanja i mišljenja, već ih prilagođavaju sagovorniku ili društvu u kojem se nalaze. Ako se loše osećaju zbog toga što druga osoba priča, one im neće to reći ili naglasiti da im smeta.

Očigledan je strah od posledica ispoljavanja mišljenja: “šta će sad on/ona da kaže ako kažem da mi smeta to što priča? Bolje da ćutim i pustim da ispriča svoje, pa neka ide i na moju štetu.” Ako i izraze svoje potrebe i mišljenje, to rade uz izvinjavanje i uz povlačenje i to rade blago, tako da se drugi na to najčešće ne obaziru i ne shvataju ih ozbiljno. Često će poreći svoja prava osećanja i mišljenja, ako vide da drugi reaguju negativno na njih. Plaše se negativnih reakcija i konflikata, te uvek ostaju “po strani”. Stoga će gledati da izbegnu raspravu i svađu po svaku cenu, pa makar to značilo da se osećaju loše zbog sebe.

Priznavaće svoje greške čak i kada nisu pogrešili i kada znaju da su u pravu, uz dosta će izvinjavanja.
Psihološki gledano, postoji više problema i posledica ovakvog ponašanja. Prvo, osobe koje se ovako ponašaju su neiskrene, a grublje rečeno i “foliranti”. Ne samo što su neiskrene drugima, jer ne izražavaju svoje pravo mišljenje, već su neiskrene i foliranti prema sebi i same sebe ugrožavaju. Takođe, ovakve osobe imaju sniženo samopouzdanje, koje će se još više sniziti nastavljanjem komunikacije na ovaj način. Naime, ovakvo ponašanje drugima šalje poruku “Ja nisam važan, moje potrebe nisu važne, ono što ja radim i kažem je nebitno i ne treba da te interesuje. Ti si bitan/bitna, tvoje mišljenje je bitno, ti si u pravu. Izvini što postojim”.

Naravno, kada ovo osete, drugi će ih tek tada manje poštovati i reagovati upravo na onaj način koje ovakve osobe gledaju da izbegnu. Dalje, ovakve osobe će se uvek osećati bespomoćno, anksiozno i biti pod stresom kada treba da se obrate nekom za bilo šta. U ekstremnim slučajevima, neki od njih razviju i socijalne fobije i “strah” od ljudi i komunikacije. Uglavnom su vrlo usamljenje, jer ih drugi ne cene i ne interesuje ih njihova ličnost, život i problemi (a zašto bi ih i interesovalo, kada im prethodno pošalju poruku da ne treba da ih interesuje). Ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve u životu. Ukratko – vrlo su nesrećne, a život im je jedno veliko breme. Očigledno je, dakle, da ovakvo ponašanje ne vodi nikud i da nikako nije dobro po osobu.

Sa druge strane, agresivne osobe se ponašaju potpuno suprotno. Njihova prava i potrebe su na prvom mestu, pa tek onda prava i potrebe drugih. Ovakve osobe često izražavaju svoja osećanja tako što ugrožavaju osećanja drugih. Ne pokazuju dovoljno poštovanja za tuđe potrebe i stavove i konstantno teže da “pobede” u komunikaciji. To će često dovesti do toga da će gledati da izazovu bučnu raspravu i svađu, što će im omogućiti da “pogaze” tuđe stavove uz dizanje glasa i pretnje. Često će kontrolisati druge i namerno usmeravati komunikaciju u smeru gde će se druga strana osećati loše. Prebacuju krivicu i optužuju druge, jer su drugi uvek krivi i “loši”.

Postavljaju se naređujuće i komandujuće, jer je ostvarivanje njihovih interesa najvažnije. Arogancija i narcizam su česti pratioci ovakvog ponašanja. Takvo ponašanje šalje poruku “To što ja želim i mislim je najvažnije, a ono što ti misliš nije važno i glupost je”. Ovakve osobe su često vrlo zahtevne, gde će tražiti nešto od drugog bez obaziranja na to da li osoba to može, treba i želi da ispuni. Ne slušaju drugog već čekaju priliku da iskažu svoje, te će i prekinuti drugog da bi rekli ono što misle. Naravno, nikada neće priznati da su pogrešili, a reči “molim te”, “hvala” i “izvini” su u njihovim rečnicima onoliko koliko je morskih krava u Dunavu.

Za ovakvo ponašanje ne moramo posebno pokazivati koliko loših posledica ima i po tu osobu i po druge. I za ove osobe se može reći da su neiskrene, jer su često dvolične i sarkastične, insinuiraju i prebacuju krivicu na druge, čak i u situacijama kada su svesne da su krive. Ovo ih može dovesti do toga da ljudi izgube poverenje u njih i da ih izbegavaju (pa i plaše), što će opet dovesti do toga da su usamljene i da nemaju prave prijatelje.

Takođe, znajući kakve su, neke osobe koje ulaze sa njima u komunikaciju mogu automatski zauzeti defanzivan ili agresivan stav, kako bi sprečili njihovu agresivnost i odbranili sopstvenu ličnost. Često upadanje u svađe i konflikte ih može dovesti u neprijatne situacije, a stres i nervoza koja se tom prilikom stvara će uticati na to da se generalno osećaju još gore.

Dakle, ne valja ni jedno ni drugo – kako onda? Pa, kao što se u narodu kaže – zlatna sredina. Ne treba ići u ekstrem i ne izražavati svoje potrebe, potiskujući svoje biće i izvinjavajući se što postojite. Isto tako, nije dobro agresivno i uz konflikt nametati svoje potrebe, već dostojanstveno uspostaviti granice na početku i mirno saopštiti ono što imate, uz slušanje drugog i otvorenosti za kompromisom. Ovo se u psihologiji naziva asertivna komunikacija (za razliku od submisivne i agresivne).

U narednih nekoliko tekstova mi ćemo videti šta je asertivna komunikacija i detaljnije se pozabaviti konkretnim tehnikama, detaljima i savetima kako što uspešnije komunicirati s ljudima i kako ostvariti sebe bez ugrožavanja drugih. To je naše pravo i treba ga iskoristiti.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (1)

---

 

GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA…

Pronađi svoju suštinu

Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć?

Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno.

Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao.

Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.

Uzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet.

Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo.

Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.
Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim.

Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.

Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju.

“Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo.

Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.

Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000 m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini.

Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas.
Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini.

Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti još slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine.

Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.

Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj.

Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“.
Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.

Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku.

U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti.

Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.

Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca…

Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac.

Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.

Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_________________________________________________________________________________________

PRIRODA JE U NAMA KOLIKO SMO MI U NJOJ…

Čovek je priroda. Ova činjenica je jasna čak i pre nego što se o njoj počne razmišljati. Naša tela su priroda, sve oko nas je priroda, sve je univerzum. Sve je živo i sve je nastalo od iste materije. Ljudi su, dakle, ne samo tvorevina prirode, već njen sastavni deo. Priroda je u nama isto toliko koliko smo i mi u njoj.

Iako je naslov ovog članka „čovek i priroda“, ispravno bi bilo reći „čovek-priroda“ ili samo „priroda“. Mi nismo nešto što je različito, mi nismo iz neke strane dimenzije, stranci na nekakvom tuđinskom brodu. Mi se, nažalost, osećamo tako jer smo dozvolili da ego načini tu veštačku podelu i da nas otuđi od naše prave suštine.

Čini se da se ovo zaboravlja na svakom koraku, pogotovo u moderna vremena gde većina čovečanstva živi u gradovima, što dovodi do problema koje smo opisivali u prethodnim tekstovima. Počela se praviti veštačka podela između nečeg izvan i nečeg unutra, gde se to „unutra“ okarakterisalo kao nešto što je drugačije od onog izvan, bolje, više i savršenije. Ljudi koriste termine kao što su „duh“, „duša“ „um“, „mentalna energija“, itd. kojima bi uhvatili i opisali tu „stranu“ unutrašnjost.

Kaže se da je „duh“ nešto što je više, što je blistavije, svetlije i veće od prirode. Ljudi čak idu toliko daleko da pominju kako taj neki „duh“ treba da vlada prirodom, kako je um jači od materije, psihičko vlada nad fizičkim, itd. Um i telo postaju odvojeni fenomeni. Ipak, ne treba puno razmišljanja kako bi se uvidela izvesna besmislenost i nepotrebnost ovakvog načina razmišljanja.

Ne negiramo činjenicu da postoji nešto kao što je psihički fenomen, misao, mentalni akt. Ne negiramo činjenicu da postoje iskustva koja su izvan svakodnevnog načina funkcionisanja, ono što nazivamo „spiritualnim“. Međutim, ovo nije nešto što funkcioniše u vakuumu i izvan prirode – svaka misao i mentalni akt je deo jedne veće slike, a um i telo su jedno te isto, kao što su takođe u jedinstvu sa celim univerzumom. Stoga termini „Duh“ i „um“ definisani na prethodni način, kao nešto izvan što utiče sa neke instance na spoljašnjost, u ovom slučaju predstavljaju samo još jedan žbun gde se krije ego.

Poznati filozof Alan Vots kaže „Većina nas ima osećaj da je ‘Ja’ odvojen centar osećanja i akcije, koje živi unutra i ograničeno je fizičkim telom; centar koji se ‘suprotstavlja’ nekom ‘spoljašnjem’ svetu ljudi i stvari, ostvarujući kontakt kroz čula sa univerzumom koji je i čudan i stran. Svakodnevne fraze i izrazi reflektuju ovu iluziju. ‘Ja sam došao na ovaj svet.’ ‘Moraš se suočiti sa realnošću.’ ‘Osvajanje prirode.’… Svaka individua je izraz celokupnog sveta prirode, jedinstvena akcija totalnog univerzuma… (ljudi) opažaju sebe kao izolovane ličnosti u kožnim vrećama.“

Ako smo mi proizvod prirode, onda je sve što smo mi, celo naše biće sačinjeno od prirode. Ono je univerzum. Čak bi bilo bolje i ispravnije reći da svi mi jesmo univerzum, a ne da smo samo nastali od njega. Nastajanje od „nečega“ može da implicira da je to „nešto“ drugačije od toga što je stvorilo. Čovek je univerzum, isto koliko je drvo, isto koliko i reka, oblak, životinja, kamen. Iako smo na početku rekli da je čovek tvorevina prirode i često se kaže da je nastao u univerzumu, najispravnije bi bilo reći da je čovek nastao iz univerzuma, da je njegov nastavak, njegova ekstenzija.

Ne može čovek biti nešto izvan ostatka prirode, nešto bolje od nje i nešto veće. Čovek možda jeste najkompleksnije biće na planeti (mada je i to diskutabilno), ali mu to ne daje za pravo da sebe karakteriše kao nešto što je izvan i iznad. Čovek se ponaša kao da je on sam zaslužan za to što je stvoren, kao da je on stvorio i sebe, a i univerzum – a ne obrnuto.

Ono što se dešava u moderno vreme je da su ljudi zaboravili šta je njihova suština, tj. da su oni priroda, da su ceo univerzum. Ego, koji je nastao iz potrebe smanjivanja egzistencijalne anksioznosti i straha od smrti, odvaja sebe od suštine i narcistički glorifikuje svoje postojanje kao nešto grandiozno. Tako možemo reći da svaka osoba ima bazičnu iluziju grandioznosti, samim tim što ima ličnost i što je udaljena od svoje suštine. Međutim, poznato je da narcisoidnost i grandioznost dolaze kao posledica bazičnog osećaja inferiornosti, tj. slabosti. Ego negde u dubini zna da je u stvari jedna slaba struktura, da je uglavnom krhka i iluzorna tvorevina. Da ego stvarno misli da je nešto posebno, veće i jače, onda straha od prirode ne bi bilo.

Ego se potajno divi jačini i snazi prirode i upravo zato je i mrzi. Uvek postoji taj ambivalentan, dvosmislen odnos, to strahopoštovanje i osećaj inferiornosti. Ona je jača od njega, ona može da ga uništi kad god poželi i on je toga konstantno svestan, zato se i plaši. Zato dolazi do natkompenzacije, gde ego ubeđuje sebe da je on taj koji je moćan, koji je u kontroli, on je taj koji će da utiče na prirodu, a ne ona na njega. „Osvojićemo prirodu, pobedićemo smrt“ – to je moto koji ego drži na zidu u svojoj kancelariji.

Ljudi se okupljaju u civilizaciju, grade gradove, skrovišta, kuće, zgrade, anksiozno se okružuju zidovima i objektima i u isto vreme uništavaju svet oko sebe. Možemo reći da se cela moderna civilizacija vrti oko otuđivanja čoveka od prirode, pokušaja kontrolisanja prirode, kompenzacije inferiornosti, što u većini slučajeva uključuje uništavanje prirode.

Danas sve više osećamo posledice uništavanja planete i života oko sebe. Postoji podatak da svake sekunde nekoliko vrsta organizama na planeti izumre. Da li je to ispravan način života? Možemo, bez ikakve dileme, reći da je civilizacija velikim delom postala jedna agresivna, narcisoidna i autistična tvorevina, nastala iz kompleksa inferiornosti, koji je nastao iz straha od prirode, a čiji je cilj totalna kontrola i dominacija nad prirodom.

Otuđenje od prirode je danas glavni zadatak ega. Gradovi su jedna vrsta veštačkih tvorevina, gde se čovek otuđuje od ostatka univerzuma. U takvom kontekstu, kontakt sa prirodom je potpuno minimiziran. Prvo, ljudi svoje vreme provode uglavnom u tzv. „stanovima“, tj. kućama i zgradama, koje su u suštini kocke od betona, stakla i čelika. Ako ga ne provode u stanu provode u kancelariji, školi, fakultetu. Dakle, veoma malo vremena, skoro minimalno, ljudi provode napolju. Analizirajmo ukratko ovakvo stanje stvari i ovakav život. Sa jedne strane, svetlost je uglavnom veštačka i ljudi su minimalno izloženi suncu. Ambijent je veštački, nema biljaka koje proizvode kiseonik, nema regulacije vlage, temperatura je izmenjena, a vazduh je uglavnom ustajao i nije svež.

Ljudi su u svojoj dalekoj prošlosti živeli na otvorenim prostorima, dok danas žive u skučenim „kutijama“ od par kvadratnih metara. Iako ljudi grade kuće već duže vreme u svojoj istoriji, one su im služile uglavnom za spavanje, obedovanje i zaklanjanje od nepogoda. Danas većinu vremena provode u tim klaustrofobičnim, skučenim kutijama, sa ograničenom mogućnošću kretanja, pa i vizuelnog „prostora“. Čovek u kući konstantno gleda u zid, gde god da se okrene. Ovo ima efekat na njegovo funkcionisanje i osećaj sebe kao slobodnog bića. Rapidan skok depresije i sličnih stanja kao jedan od uzroka ima i povećano provođenje vremena u zatvorenim prostorijama, sa lošim kvalitetom vazduha i slabim osvetljenjem.

Kao što znamo, jedan od glavnih pokretača organizma je kiseonik. Adekvatan rad mozga je pod direktnim uticajem optimalne količine kiseonika i prokrvljenosti. Ako ceo dan provodimo u zagušljivoj prostoriji sa malo kiseonika, pa još sedimo (gde se smanjuje prokrvljenost) sigurno je da će to uticati na rad slabiji rad mozga i na loše raspoloženje. S druge strane, sama arhitektura i struktura gradova je takva da, na prostoru koji grad zauzima, prirode skoro da nema.

Vizuelni pejzaž gradova je uglavnom siv, hladan i tuđinski. Zelena boja prirode se može videti tek tu i tamo. Što se vazduha tiče, usled zagađenja nema pravog svežeg vazduha čak i kada se izađe napolje. Postoje ograničene „rute“ gde se može ići. Beton i asfalt su svuda, tako da i ovde postoji odvajanje od prirode, jer ljudi ne gaze po zemlji već po asfaltu. Dakle, ne gazimo po planeti, nego po tankom veštačkom sloju na njoj. Nedavno su čak vršena i istraživanja koja su pokazala da gaženje po zemlji (po mogućstvu bosim nogama) ima velike pozitivne efekte na čitavo blagostanje čoveka.

Stres je jedan od izraza koji se najčešće upotrebljava u poslednje vreme kada se opisuje život savremenog čovek,a a i mi smo ga pominjali u jednom od ranijih tekstova. Kaže se da je stres „bolest 20. i 21. veka“. Posledice stresa i njegov uticaj na ogroman broj zdravstvenih problema su dobro poznate čak i laicima. Većina tzv. psihosomatskih bolesti, od kojih pati veliki broj ljudi, posledica je stresa.

Ono što je zanimljivo je da, iako se ovaj fenomen i sve njegove destruktivne posledice na ljudsko biće konstantno eksplicitno vezuju za određene aspekte „modernog“ načina života (gde su novac i status najvažniji) i ljudi su toga svesni, nekako se sve to uzima zdravo za gotovo. Kao da je opet neka negacija i bežanje na delu – iako je svestan pogubnosti svog ponašanja po prirodu ljudskog bića, rigidni ego uporno potiskuje strah i nastavlja da se ponaša onako kako se ponašao. Kada govorimo o uzrocima stresa, jasno nam je da je sam način života današnjeg čoveka glavni faktor koji doprinosi javljanju stresa i narušavanju blagostanja čoveka. Brzina i rigidnost savremenog života su dostigle ekstremne vrednosti.

Nećemo ponavljati ono što smo govorili o samoj strukturi života, o toj fiksiranoj shemi, o ciljevima koji se „trebaju“ i „moraju“ ispuniti, konstantna jurnjava za materijalnom sigurnošću, za simbolima ekstremnog komfora. Rad, tj. sedenje u mračnoj prostoriji više od par sati dnevno, pritisci za plaćanjem računa, za kupovinom ovoga ili onoga, konstantni strahovi, nesigurnost posla, laži, manipulacije i odbrane, socijalni pritisci da se bude ovakav ili onakav, pritisak da se prilagodi i ostvari neko očekivanje od strane sredina – ovo je ukratko opis života u današnje vreme.

Čitaocu bi do sada trebalo biti jasno da ovakav način života, pored toga što je besmislen i što se vrti u krug oko anksioznog izbegavanja pravog života, dovodi do krajnje ubitačnih posledica po celo biće.

Dakle, kontakta sa biljkama i životinjama skoro da uopšte nema, posebno sa biljkama. Modernim ljudima možemo s pravom postaviti pitanje: koliko puta direktno dodirnete planetu u toku dana? Verujemo da bi većina odgovora koje bismo dobili bila „skoro nijednom“. Upravo to je ono što trebamo pod hitno izmeniti kako bismo uopšte mogli krenuti na put pravog razvoja kao ljudskih bića.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

---

(NE) BUDI SVOJ…

Obeležavajući (etiketirajući) sebe i druge, postoji opasnost da se identifikujemo sa lažnom slikom, prihvatimo tuđe ciljeve i udaljimo se od sebe i svoje suštine. 

Naš život može postati ispunjen postizanjem tuđih ideala, a sve to je praćeno strahom da će nas drugi okarakterisati kao „lude“ ili „čudake“ ako uradimo nešto što nije u skladu sa njihovim očekivanjima.

Videćemo i da postoje određeni termini i etikete koje su poželjne i koje se sve više ističu kao nešto što je ideal.

Konkretno, u današnjem svakodnevnom životu su najizraženije dve međusobno suprotne etikete: „ekstravert“ i „introvert“.

U modernoj civilizaciji, poželjno je da spadate u kategoriju “otvorenih” ljudi, tj. da vas drugi ljudi karakterišu „etiketiraju“ kao ekstraverta. Poželjno je da imate unapred definisan set određenih osobina koje krasi ovakav tip ljudi (stalno ste nasmejani, šalite se, uspostavljate komunikaciju, često ste glasni, probitačani, usmereni na spoljašnjost, itd.). Takvo ponašanje se očekuje od vas u mnogim kontekstima – bilo da tražite posao, partnera, da kupujete, prodajete, družite se izlazite – i biće nagrađeno od strane socijalne okoline.

S druge strane, ukoliko se ne ponašate i uklapate u poželjne šablone ekstraverzije, klasifikovani ste kao “povučena” osoba i od tog trenutka počinjete da osećate posledice kažnjavalačke moći društva. Pošto ljudi mahom ne vole kada neko “štrči”, kada se ne uklapa u norme i obrasce koje većina prati, onda često gledaju da na određen način vrate ovakve osobe natrag u konsenzus.

Koliko puta ste se našli u situaciji gde ste se udubili u razmišljanje ili sami obavljali neku aktivnost, ili neko vreme niste izašli i „proveli“ se, pa vam ljudi kažu „izađi, popij nešto“, „šta čitaš te knjige, idi zabavi se“ itd.

Ovakve osobe, ukoliko se desi da su okarakterisane kao “povučene” (introverti) tokom mladog doba, uglavnom na neki način doživljavaju pritiske od strane vršnjaka. Ovo je posebno očigledno ako je povučenost izraženija. Kada odrastu, prijaltelji, komšije i rodbina takođe često vrše pritisak na njih da se “vrate natrag” da “budu kao svi” i pokušava se na razne načine uticati na ove ljude.

Ako niko oko vas ne voli knjige, a vi ste izraziti ljubitelj, često se desi da vas okarakterišu kao „knjiškog moljca“, „štrebera“ i da vam ukazuju kako to, što provodite slobodno vreme čitajući, ne ide u vašu korist. Ljudi se unapred ponašaju kao da poznaju ovakve osobe, projektujući sopstvene konstrukte na njih i ulazeći u interakciju sa već izgrađenom slikom koja je uglavnom negativna.

Zato danas postoje raznorazni “self-help” kursevi i knjige, npr. “Kako steći prijatelje i uticati na ljude”, “Budite zvezda svake žurke”, “Kako komunicirati sa ljudima i ostvariti uspeh”, itd. u kojima ovakve osobe mogu naći konkretne obrasce kako da postanu deo kolektivnog, tj. kako da ukalupe sebe u uske algoritme ponašanja i u površne konstrukcije. Svrha svega toga je da ovakvi ljudi nauče da se ponašaju onako kako se to očekuje, kako bi ostvarili određene “ciljeve”.

Ovi “ciljevi” se uglavnom svode na to da se dobije određen status u društvu, tj. da se bude prihvaćen od strane određene fiktivne skupine ljudi, potreba u čijoj osnovi stoji potreba za validacijom i strah od odbacivanja. Dakle, čak su i ovi ciljevi često nečija tuđa projekcija (uglavnom materijalistička) i nametnuti od strane drugih, kao što smo videli.

Slična stvar je i sa stavovima i načinom razmišljanja. Iako se na sav glas govori o slobodi mišljenja, individualnosti (čujemo parole tipa “budi svoj” na sve strane), očigledna je tendencija ka „uprosečavanju“ i pokušaju „usličnjavanja“ načina gledanja na svet, razmišljanja i stavova kod ljudi. Svi smo svedoci toga šta se desi kada kažete nekom da nešto što nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja. Najčešće se dešava da ta osoba počne sa iznošenjem svojim stavova i to na način koji vas treba ubediti da odbacite svoje i prihvatite stavove te osobe.

Ovaj fenomen se naziva “ubeđivanje”, a kada obe osobe istovremeno pokušavaju ubediti jedna drugu da prihvate neki stav, onda to nazivamo “rasprava”. Isto, kao i sa osećanjima i ponašanjima, postoje načini razmišljanja i stavovi koji su poželjni, tj. očekivani, slični kolektivnom i oni koju su nepoželjni, koji to nisu.

Ono što je važno da ovde zapazimo je to, da u ovom domenu uglavnom nema konkretnog delovanja neke institucije ili pisanog zakona na ljude (osim u ekstremnim slučajevima). Ljudi su „policajci“ jedni drugima pa i sami sebi, te tako imamo jedan fenomen globalne autocenzure.

Zamislite sebe kako se spremate za izlazak u grad i razmišljate šta ćete obući. Već smo videli da ovakve situacije odlučivanja uvek podrazumevaju „konsultovanje“ iluzornih introjekcija sredine, a koje svi ljudi u socijalnoj sredini imaju u sebi. To može predstavljati automatske i podsvesne dijaloge sa socijalnim delom svoje svesti (egom), ili u formi eksplicitnih postavljanja pitanja „da li će ljudi misliti da lepo izgledam?“ ili „šta bi ovaj ili onaj rekao na ovo?“, itd.

Svako odlučivanje o načinu spoljne manifestacije našeg ega uključuje i zamišljenu reakciju okoline na to. Međutim, pored ovog unutrašnjeg dijaloga i zamišljanja pozitivnih ili negativnih reakcija sredina na nas, vrlo često dolazi i do suočavanja sa stvarnim negativnim mišljenjem okoline. Zamislite da sa prijateljima izlazite na neko mesto gde postoji određena implicitna konvencija šta treba da se nosi. Na primer, idete na večeru u restoran, i „normalni“ ljudi znaju da kad se ide u restoran treba izgledati „elegantno“, „uljudno“ ili šta god. Dakle, postoji ono što je „pristojno“ i ono što je „poželjno“.

Odmah da napomenemo da ne govorimo o tome da li su ove konvencije dobre, loše, potrebne ili nepotrebne, već ih analiziramo. Za neke norme postoji i pisano pravilo (tzv.kodeks), ali za većinu ne postoji konkretna definicija, niti nas iko konstantno tera da ih se pridržavamo, a one ipak automatski i nesvesno utiču na nas, naše mišljenje i ponašanje.

Iako su termini kao što su „normalno“, „elegantno“, „kul“ vrlo magloviti i neodređeni termini, iza njih se skriva čitav algoritam i zakoni ponašanja. Na primer, kada se kaže „uljudno“ to nekako uvek implicira neko odelo, košulju i dugačke pantalone, zar ne? Međutim, to nigde ne piše kao zakon. Isto tako, postoje „prikladne“ boje, te ne možete ući u neki luksuzan restoran noseći fluorescentno zelenu majicu. Međutim, ni to nigde ne piše, ne postoji neki očigledan i pečatiran kodeks odobren od strane Ministarstva oblačenja ili tako neke institucije. Ponovo je očigledna autoritarnost i potreba za kontrolom koja vreba iza ovakvih i mnogih drugih, naizgled neodređenih i nedefinisanih termina.

Vratimo se vašem izlasku u restoran. Zamislimo da ste se odlučili da obučete flourescentno zelenu majicu sa kratkim rukavima i bermude. Ovo, kao što znamo, predstavlja kršenje nekog nepisanog kodeksa i te konvencije. Isto tako, rekli smo da ne postoji institucija koja će vas kazniti, niti neka „socijalna policija“ određena od strane države koja će vas upozoriti da kršite kodeks i legitimisati vas po ulasku u restoran. Mada, nije retka situacija da vam priđe šef sale ili neki sličan autoritet i ukaže vam da niste prikladno obučeni za događaj. Ipak, zamislićemo da osoblje ovog restorana trenutno ne zanima kako ste se vi obukli. Dakle, osoblje ne reaguje na vaš izgled, tj. „smilovalo“ se da vas pusti unutra. Ušli ste u restoran i tražite sto za kojem sede vaši prijatelji. Šta mislite, šta će se desiti kada priđete stolu?

Ukoliko vaši prijatelji nisu neke posebne, liberalne ličnosti, koje ne mare za socijalne konvencije, (ili ste svi zajedno neka družina buntovnika), sigurno možete očekivati neki komentar i opasku od njih (koliko god on bio „fino upakovan“). Neko od njih će vam možda postavljati neka indirektna pitanja, kako bi proverili otkud ta vaša „čudna“ odluka, neki će praviti indirektne komentare, a ako su to ljudi koji često govore ono što misle (što je danas vrlo retko), onda će vas direktno pitati zašto ste se tako obukli. Neki će vam ukazati na neprikladnost vaše odeće ili će se jednostavno osećati neprijatno u vašem društvu (pogađate, zato što ste sada verovatno okarakterisani kao „čudni“).

Dakle, upravo su ljudi koji su u vašoj najbližoj sredini ti, koji će prvi usmeriti snage da vas vrate tamo gde oni misle da trebate pripadati i ne dozvoljavaju vam da izađete izvan tih konstrukcija. Oni nesvesno (neki i svesno) smatraju sebe zaduženima za očuvanje mira, reda i jednoličnosti spoljašnjeg sveta.

Ljudi sami sebe međusobno kontrolišu, te nikakva eksterna i zvanična policija nije ni potrebna. I to ne bi bilo toliki problem kada bi to međusobno usmeravanje bilo u svrsi uspostavljanja nekih slobodoumnih tendencija, kreativnosti, poštovanja tuđih vrlina i mana, uzvišenih vrednosti i duhovnosti i sličnog.

Ne bi bio problem ako bi vam prijatelji ukazivali da skrećete sa puta duhovnosti i ličnog razvoja, već je problem ako vas „kažnjavaju“ ako ne pratite materijalističke i hedonističke projekcije. Ovakva situacija umnogome sprečava razvoj individue i spoznaju, a sprečava i razvoj jednog slobodnog, prirodnog i uzvišenijeg sveta.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

STRAH OD ŽIVOTA…

Neautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net

---

Lektira:tamoiovde/ LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

PSIHOLOGIJA INTERNETA I DRUŠTVENIH MREŽA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA BOR

O načinu razmišljanja i ponašanja korisnika Interneta govori Vladimir Stanković (doktorand katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu).
Vladimir Stanković je 1. aprila, u borskoj biblioteci, održao izuzetno posećeno predavanje o psihologiji laganja.

https://tamoiovde.wordpress.com/2014/04/17/lazemo-li-koga-zasto-kako/

 

LAŽEMO LI? KOGA, ZAŠTO, KAKO …

TAMOiOVDE_______________________________

Kako otkriti laganje?

Zašto lažemo i kako otkriti kad nas drugi lažu bila je tema prošlonedeljne tribine “Psihologija laganja“, održane u prostorijama borske Narodne biblioteke.

U jednočasovnom interaktivnom predavanju, Vladimir Stanković, doktorant katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, govorio je na vrlo zanimljiv način o interpretaciji neverbalne i verbalne komunikacije prilikom laganja.

– Cilj ovog predavanja je da se ljudi edukuju o nekim psihološkim temama, da im se pokaže kako laganje može da se sagleda sa psihološkog aspekta i pruže neka praktična znanja koja će poneti sa ove tribine i iskoristiti u praktičnim životnim situacijama – kazao je Stanković.

Prema nekim istraživanjima, tvrdi Stanković, ljudi slažu jednom u pet situacija dnevno, a postoje i tvrdnje da su ljudi u proseku slagani između 10 i 200 puta dnevno, pri čemu treba uzeti u obzir i internet, gde je lažno predstavljanje i laganje raširen fenomen.

– Ljudska komunikacija se odvija na dva nivoa.

Prvi nivo je neverbalna komunikacija, odnosno govor tela, a drugi je verbalna komunikacija. Govor tela čini oko 80 odsto ljudske komunikacije, a laganje se, najpre, otkriva putem čitanja tih neverbalnih znakova, kao što su gestovi, položaj tela i facijalna ekspresija – naglasio je Stanković.

Koliko je Stanković uspeo da zaintrigira svoje sugrađane, dovoljno je govorila prepuna sala borske biblioteke i komentari publike koja je tokom predavanja aktivno učestvovala i iznosila svoje mišljenje.

Izvori:bor-sve.net/kako-otkriti-laganje/Foto: mc.kcbor.net/bor-prakticna-psihologija-laganja/

---

---

 

 

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

Princ Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!

S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.

Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.