Šetajući šumom barem jednom u svom životu, svako je uživao u lepotama prirode. To je razlog zašto neki ljudi biraju da žive u šumama ili pored njih, i zašto drugi ljudi putuju hiljade kilometara da šetaju u šumama Redvuda, prašumama Kostarike ili Ekvadora.
Međutim, naučnici iz Japana su otkrili da je tradicija koja se naziva Shinri-ioku ili „kupanje u šumi“ i dalje jaka, a zašto je to tako, razlozi su biohemijske prirode.
Naime, istraživači su ustanovili da boravak u šumi popravlja prirodni imunitet, koji je važan za sprečavanje raka kao i drugih hronične bolesti.
Kako se to događa?
Kada su naučnici testiralii ljude pre i posle dvočasovne šetnje šumom, pronašli su kod svih, sem kod jedne osobe, 50% i više T-zrnaca. Imali su niži krvni pritisak, osećali su smirenost, kao i bistrinu u glavi.
Istraživači su objasnili fenomen:
Šumsko drveće i biljke emituju u okolinu „antimikrobna isparljiva organska jedinjenja biljnih derivata, koji se nazivaju fitoncidi, da bi istrebili gljivice i bakterije“.
Gljivice i bakterije mogu biti problem za naš imuni sistem, a ispostavlja se da ih ni drveće ne voli.
Šumska stabla su često stotine, ako ne i hiljadama godina stara. Drveće i druge biljke, usavršile su zaštitu, odnosno jedinjenje koje može da ubija gljivice i bakterije. Kada hodate šumom, vaš dah se sjedinjuje sa ovim komponentama. Efekat traje oko 2 meseca.
Recimo, kada hodamo šumom mi se kupamo u njenom prirodnom imunitetu. Uronjeni smo u „fitohemijski“ imuni sistem šume.
Profesor King Li iz odeljenja za higijenu i javno zdravlje Nipon medicinske škole u Tokiju, predstavio je ovu priču američkoj naučnoj spisateljici Ani Leni Filips.
U članku postoje preciznije informacije o efektima na specifične hormone, uključujući efekte noradrenalina i DHEA na stres i adiponektin. Naime, niži nivo adiponektina je povezan sa dijabetesom tipa 2 i gojaznošću.
Studija je objavljena u European Journal of Applied Phisiology.
Istorija ovog festivala datira s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se na temeljima svetske produkcije, kod nas pojavili prvi rok sastavi, stekavši veliku popularnost među mladima.
foto:politika.rs
Tih godina se, po ugledu na Gitarijadu, koja je 1966. godine održana u Beogradu, u manjim gradovima širom zemlje osnivaju slične manifestacije. Na inicijativu lokalnih bendova, nastao je i festival u Zaječaru, koji je u početku organizovan dva puta godišnje. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gitarijada od lokalnog, prerasta u najznačajniji festival demo bendova u regionu.
Tokom višedecenijskog trajanja, Gitarijada je afirmisala mnoge domaće bendove, koji su na samom početku muzičke karijere, kao pobednici ili učesnici festivala, snimili svoja prva izdanja i dobili ogdovarajuću medijsku podršku.
Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, Gitarijada do današnjih dana odoleva izazovima vremena, pre svega zahvaljujući doslednosti u očuvanju autentičnog identiteta, kao i podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, grada Zaječara, brojnih donatora, sponzora i medija.
Višedecenijska tradicija i značaj Gitarijade, učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.
***
A ja, sa nostalgijom sećam se moje prve Gitarijade, i te 1978. godine. Tada je u moj život uplovila „Galija“. Usledila je potom Plovidba. Sa veslima u rukama i suncem u džepovima, otisnusnuli smo se tada mlađani na životnu pučinu. Srećom ta plovidba još uvek traje. A nije da nije bilo, vetrova, kiša i oluja…
19,00 Otvaranje Izložbe ilustracija knjige Ilustrovani rokenrol vodič Autor: David Vartabedijan GITARIJADA FREE ZONE
Četvrtak 30.7.2015.
17,00 Dragutin Matoševič: Barikada sajtova i trenutno stanje BiH rocka 18,00 Premijera filma o grupi Limunovo drvo Autor: Branko Radaković 19,00 Promocija izdavačke kuće Croatia records
Petak 31.7.2015.
17,00 Promocija albuma „Naivno srce“ Scarlet Notes 17,30 Promocija albuma „Rocknroll“ Hard time Promocija kompilacije hrvatskog hardrocka i heavy metala 19,00 Promocija knjiga: BG – blues / Najveće tajne i misterije Srbije Autor: Aleksandar Saša Ignjatović
Subota 1.8.2015.
17,00 Svet kompjutera Predrag Jovanović i Nenad Tubić 18,00 Promocija festivala Bedemfest / Nikšić 19,00 Dušan Hedl: Frontrock supkulturni azil
ROCK KAMP Od 29. 7 – 1. 8. 2015. Prvi Rock kamp koji je uspostavljen na prostorima Ex Jugoslavije sa višedecenijskom tradicijom. U Kampu je smešten jedan deo posetilaca Festivala, uz besplatan smeštaj i jedan besplatan obrok dnevno!
19. MOTO SKUP ZAJEČAR Od 31. 7 – 1. 8. 2015. Centralni motoskup Republike Srbije, kome prisustvuje preko 4.000 bajkera iz zemlje i inostranstva.
GITARIJADA EXPO Od 30. 7 – 1. 8. 2015. Ovaj program predstavlja novinu u programu Festivala. Pokreće se sa ciljem, da kao jedan od elemenata u sistemu multiplikatora, upotpuni multimedijski karakter manifestacije sadržajima koji će proširiti ciljne grupe učesnika i posetilaca. Sardžaj programa: – Javna snimanja i emitovanja radio emisija – Izložbe, promocije – Sajmovi muzičkih izdavačkih kuća, muzičkih časopisa, popart – Sajam muzičkih instrumenata, audio i video produkcije – Prodajna izložba proizvoda tradicionalnog zanatstva i rukotvorina – Međunarodna izložba tradicionalnih trpeza (Srbija, Bugarska, Indonezija …. ) – Sajam predstavljanje omladinskih organizacija, itd.
VOLONTERSKI KAMP
Od 28. 7 – 2. 8. 2015. Ovaj sadržaj namenjen je unapređenju aktivnog učešća mladih u organizacionim timovima 49. GITARIJADE. Mladi ljudi, omladinski aktivisti i volonteri, iz zemlje i regiona, uključeni su u rad sledećih organizacionih timova festivala: – Press centar (izdavanje akreditacija za učesnike, pisanje saopštenja, organizacija press konferencija, i sl.); – Tehnička služba (pomoć tehničarima u postavljanju bine, razglasa, rasvete); – Informativni punktovi (rad na IP koji će biti postavljeni na više lokacija u gradu za vreme festivala) -Smeštaj, prevoz i organizacija učesnika festivala.
Dosije Duga kosa – čuvana tajna Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske
Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…
Još u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.
U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.
Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.
U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!
Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.
Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.
Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?
Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”. Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.
Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici? Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje. Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.
Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!
U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.
Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.
Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.
Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!
NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE
Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.
Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.
1) Violinista u metrou
Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.
2) Klavir stepenice
Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.
3) Milgramov eksperiment
Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.
Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.
4) Efekat posmatrača
U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.
5) Ešov eksperiment usklađenosti
Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.
6) Stanfordski zatvorski eskperiment
Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.
Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.
7) Mali Albert
Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah. On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.
8) Eksperiment nestalog deteta
Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta. Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.
9) Podeljeno odeljenje
Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.
Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.
10) Robers Kejv eksperiment
Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta. Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.
Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje. Izvor: nationalgeographic.rs
“Zamislite svet u kome svaka osoba ima slobodan pristup celokupnom ljudskom znanju. To je ono na čemu mi radimo.” Vikipedija
Učesnici radionive Vikipedije
U borskom Muzeju rudarstva i metalurgije predstavnice Vikimedije Srbije, Ivana Madžarević i Milica Žarković održale su 4, i 5. februara radionicu, koja je privukla 30 aktivnih učesnika.
Vikimedija Srbije je volonterska nevladina organizacija, ogranak Zadužbine Vikipedija koja se bavi promocijom Vikipedijinih projekata u Srbiji sa ciljevima prikupljanja, promocije i širenja slobodnog znanja.
Ivana Madžarević i Milica Žarković
– Mi organizujemo radionicu u borskom muzeju na kojoj će zainteresovani učesnici biti u prilici da nauče kako da uređuju postojeće ili kreiraju nove sadržaje na Vikipediji i Vikimediji, da naprave fotografije i da ih postave u Vikimedijinu ostavu. Imaće priliku da nauče, pravila, šta podrazumevaju slobodne informacije i njihovo korišćenje, rekla je ovim povodom Ivana Madžarević, menadžer projekata i zajednice Vikimedija .
Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora se uspostavljanjem saradnje na ovakav način, uvrstio u red značajnih ustanova kulture sa kojima Vikimedija sarađuje, poput Muzeja primenjene umetnosti iz Beograda i Zavičajnog muzeja iz Knjaževca.
Suzana Mijić
– Smatram da ćemo ovom saradnjom preneti informacije o našem muzeju širom sveta i omogućiti svim ljudima da zavire u naše zaista bogate zbirke i depoe, da komuniciramo i na taj način a ne samo putem naših izložbi, istraživanja, prezentacija i drugih aktivnosti – kazala je Suzana Mijić, direktor Muzeja rudarstva i metalurgije.
„Žrtvenik“
Pored sticanja znanja i veština na postavljanju novih i uređivanju postojećih sadržaja Vikipedije, učesnici radionice i predstavnice Vikimedije Srbije imali su ekskluzivnu mogućnost da uz stručnu pomoć kustosa, razgledaju i fotografišu arheološki i etnološki depo borskog Muzeja u kojima se nalazi neprocenjivo bogatstvo, koje trenutno nije dostupno na uvid široj javnosti.
Najveća životna razočarenja ljudi dožive kada ih izneveri neka njima bliska osoba, emotivni partner ili prijatelj. Ali, malo ko je svestan činjenice da smo samo mi odgovorni za dobre ili loše izbore, i da li ćemo imati sreće i zadovoljstvo u privatnom životu ili nećemo.
Veze mogu da budu osetljive, pogotovu na početku. Neki ljudi lako privuku svoju srodnu dušu i uživaju u dugom i ispunjenom partnerstvu, dok su drugi osuđeni da idu iz jedne loše veze u drugu. Oni nikako ne mogu da odgonetnu zašto još uvek nisu u srećnoj vezi.
Ukoliko mislite da radite sve što je u vašoj moći, ali vam ljubavna sreća uvek izmiče, možda je vreme da se zapitate gde grešite. Nedostatak sreće često nema veze sa drugom stranom, nego s našim pristupom.
Ponekad su naše loše odluke ili pogrešni motivi, glavni krivci zašto ne možemo da pronađemo srodnu dušu. Postoje one skrivene emotivne rane koje mogu da se otvore kad to najmanje očekujemo. Poznato je da ljubomora, nepoverenje, prevara i slični problemi uništavaju vezu, ali iza nekoliko neuspelih pokušaja ili slučaja slomljenog srca, mogu se sakriti tipične zamke koje nisu toliko očigledne, a pričinjavaju veliku štetu. Jednako su opasne i stvari o kojima ne razmišljamo previše a koje neminovno dovode do ljubavnog kraha.
Koliko god to poricali, često sami sebi nesvesno postavljamo prepreke i sabotiramo šanse u kreiranju srećne veze. Upravo te skrivene prepreke imaju najveću moć nad nama. Spremne da “potope” našu iduću vezu. Zbog čega je to tako? Koje su to mentalne blokade koje nas skreću sa puta emocionalne dobiti u vezi? Čiji smo “program” neuspelih veza ili ljubavne obrazce nesvesno preuzeli?
Zamke u vezi
Mnogi za sebe tvrde da nisu uspešni u ljubavi, ili govore da više nema srodnih duša, a u pozadini toga stoji strah od novog razočaranja, ranjivosti ili gubitka identiteta. Ponavljaju obrazac koji ih uvodi u loše, nezdrave veze, vrte se u začaranom krugu, neprestano tražeći krivca za situaciju u kojoj su se našli. Retko ko je svestan koliko ga ljubavna prošlost određuje i u novim odnosima.
Da li i u vama još čuči ljutnja zbog prošle veze? Da li vas lična predubeđenja ili strahovi sprečavaju da ostvarite ličnu sreću? U odnose s drugima nesvesno unosimo svoje stavove, verovanja, navike, bolna iskustva, frustracije- svu svoju nagomilanu prošlost. Najčešće blokade koje nas udaljavaju od stabilne i dugoročne veze su: predrasude, iskrivljene percepcije, negativna uverenja o nama samima, o životu i ljudima o njemu, strahovi, stari kompleksi.
Uvek sve kreće od nas samih. Umesto da krivimo druge, potrebno je da zavirimo u sebe, priznamo svoje greške i preuzmemo odgovornost. Ako stalno biramo neodgovarajuće partnere, slične po strukturi ličnosti, a koji ne mogu da nas usreće, vreme je da se suočimo sa tim „saboterom“ ljubavne sreće koji se skriva u nama. Greške u našem ljubavnom životu često su rezultat pogrešnih zaključaka koje smo izveli iz prethodnih veza. U emocionalnu vezu ulazimo sa stavom da smo u prošlosti bili povređeni i da ćemo verovatno opet biti razočarani, a takav stav će osigurati da se takva naša predviđanja i ostvare. Za početak, moramo se odreći određenih mitova, uvraženih verovanja, zastarelih pretpostavki i odlučiti da preuzmemo odgovornost za svoju ličnu sreću. Uz sve ove strahove i podvesne zamke, teško je pronaći ljubav. Obuzdajte svoj negativizam. Opasno je bii stalno nezadovoljan ili pesimističan, jer ako ste tako raspoloženi, takva vam je i percepcija, i to odlučuje šta će vam se desiti i da li ljudi žele da budu vnašem okruženju. Ako se nekim ljudima posrećilo- u ljubavi, životu, znači da su u svom ponašanju reflektovali upravo one vrline koje smatraju bitnim.
Podsvesna sabotaža
Većina problema u vezi, povezana je sa ljubavlju prema samom sebi. Da bismo izgradili zdravu vezu sa drugima, najpre moramo da imati zdravu vezu sa sobom. Samo oni koji vrede u sopstvenim očima mogu da ostave dobar utisak na druge i da izgrade kvalitetne relacije. Nisko samopoštovanje, negativan stav, težnja ka savršenstvu i prevelika očekivanja, nisu put ka uspehu i sreći u ljubavi. One vode samo ka jednom- ka sabotaži prilika za sreću. Naš podsvesni doživljaj sebe je negativan. Takvim ponašanjem šaljemo poruku da nismo dovoljno dobri, i ne zaslužujemo poštovanje i ljubav. Ovo je vrlo opasno, ali i vrlo rašireno verovanje. Sposobnost izražavanja i primanja ljubavi umanjena je i osujećena usled nedostatka ljubavi prema sebi. A manjak samopouzdanja u emotivnim odnosima „tera“nas na pogrešne izbore i veze, u kojima nismo srećni. Formula kojom se ove osobe vode kroz život, podrazumeva da sopstvenu vrednost izjednačavaju sa količinom tuđe pažnje i naklonosti, jer smatraju da je to jedini dokaz da vrede.
Ako se ne osećamo vrednim, vrlo je verovatno da u odnosima ne postavljamo granice, da prihvatamo pravila igre koja nam se možda ne sviđaju, a sve kako bi makar na kratko vreme dobili nečiju ljubav. Zbog toga se može dogoditi da se ne predstavimo u najboljem svetlu i pokažemo samo svoju nesigurnost. To može da se izrodi u krah odnosa i pre nego što je on i započeo.
Mnogi ljudi ostaju u vrlo lošim, nezdravim vezama, jer se boje da kažu ono što misle i osećaju. Osoba koja na dubokoj osnovi ne ceni sebe, pre će ceniti tuđe mišljenje nego svoje, i po pravilu sabotiraće promene koje bi vodile povećanju svoje intimne sreće. Ako nismo sigurni u sebe možemo se neopravdano osećati odbačeno, iščekujemo negativan završetak i ponašamo se tako da odnos navodimo u tom smeru.
Postavite granice: svaki odnos u koji uđemo zahteva neki vid ograničenja. Ako nemate standarde u vezi, dozvoljavate drugima da krše pravila u kojima treba da se osećate bezbedno i voljeno- bićete emotivno puni nezadovoljstva, prepušteni na milost i nemilost nečijeg lošeg ponašanja. Zdravo samopouzdanje nas čini imunim na negativne emocije. Jačajte svest o sopstvenim vrednostima. Ljudi koji sebe cene, ističu svoje najbolje kvalitete i izvlače ono najbolje iz drugih. Samouverenost, strpljivost, unutrašnji mir, sve su ovo kvaliteti osobe koja privlači osobe sa istim kvalitetima. Dokle god ne poradite na sebi, teško da ćete spoznati ljubavnu sreću. Izvucite najbolje iz sebe, jer tek kada smo ispunjeni ljubavlju prema samima sebi, imamo šta da ponudimo drugima. Ako želite da ubuduće pravite bolje poteze, glasno recite šta mislite i osećate- sve što možda godinama nosite u sebi.
Očekujemo savršenstvo
Mnoge osobe imaju preterana očekivanja u ljubavi, što im svakako ne ide naruku prilikom potrage za srodnom dušom. Osnovni problem je iskrivljena slika o ljubavi i vezama, i postavljanje očekivanja- klasična sabotaža u kojoj su žene vodeće, ističu stručnjaci. Započinjemo vezu unoseći u njih svoje nade, idele, očekivanja. Nažalost, većina njih su nerealna. Mnogi se nadaju nečemu što se kosi sa realnošću, a preterana iščekivanja gotovo nikada nemaju pozitivno dejstvo na ljubavni život, i smatraju se jednim od glavnih zamki u vezi. Činjenica je da svi mi imamo romantiču sliku idealne ljubavi, savršenog partnera. Što je veza svežija, to ćemo očekivati više dokaza ljubavi.
Ako očekujemo da će nas veza usrećiti i nadopuniti praznine koje imamo u sebi, ili mislimo da nekoga možemo istinski da promenimo, postavljamo sami sebi zamku. Kada su nam očekivanja neispunjena postajemo nesrećni. To je recept za nezadovoljstvo sa obe strane.
Među najčešće zablude ubrajaju se: očekivanje da će se partner promeniti; očekivanje da on ima iste ciljeve, prioritete i interese kao mi; očekivanje da nam partner „čita“ misli- da razmišlja i reaguje kao mi; očekivanje da će nas odnos učiniti potpunim. Ako stalno zamerate partneru, jer se ne uklapa u vašu ideju o savršenom tipu, propuštate sve one dobre strane veze u kojima bi mogli da uživate. Partner ne treba da bude jedino što vas čini srećnim u životu. Očekivanja bi trebalo da zamenite životnim vrednostima koje oboje delite.
Samo zadovoljni su srećni
Budite zadovoljni onim što imate, a ne nezadovoljni zbog nečega što nemate ili nikada nećete imati. Takvi nećete biti dobri ni sebi ni drugima. U vezi u kojoj je izraženo nezadovoljstvo, male stvari postaju velike prepreke. Partneri moraju da imaju ispunjen život i da budu zadovoljni sobom, jer samo dvoje samostalnih ljudi, mogu izgraditi kvalitetan, zdrav odnos. Osobe sa više samopouzdanja moći će lakše da donesu odluku o tome da li im neko zaista odgovara ili ne, jer nemaju potrebu da po svaku cenu budu u vezi kako bi sebi dokazali da vrede. Robovanje strahovima, sumnjama, izgovorima.. prepreka su poverenju, a time ljubavi i sreći. Mnogo je korisnije da birate drugačije ponašanje. Svako bolna iskustvo je poučno i ima svoju svrhu- za vas informacija šta je to što vam je važno za buduće izbore.
Ključ za srećnu i trajnu vezu je u vama.
To znači: znati na pravom mestu gde povući granice, gde odustati od nerealnih ideala, gde i kako raditi na razvijanju sebe i odnosa sa drugima. Naučiti neke nove emocionalne veštine i ne dopustiti da vam stari kompleksi uništavaju odnose. Prekinuti vezanost iz bivših odnosa, zaključaka i verovanja iz prošlosti. Pronaći ključnu prepreku partnerstvu u dosadašnjim vezama. Nalaženje ravnoteže je tajna dobrih veza, preduslov uspešnog života i veće sreće. Piše Vesna Bantić Stefanović Izvor:treceoko.novosti.rs/Broj 631
Ovo je centralno pitanje u novoj knjizi „Šta biljke znaju?“ Danijela Čamovica, direktora Mana centra za biljne nauke na Univerzitetu u Tel Avivu.
Kako on tvrdi, biljke mogu da vide, osete miris i da osećaju. Mogu i da postave prepreku kad su opkoljene i upozore komšije kad je nevolja u blizini.
Neki kažu da biljke čak imaju i pamćenje. Da li to znači da biljka i misli, kao i da li može da se govori o „neurologiji“ biljaka?
Naučnik Danijel Čamovic otkriva iznenađujući svet u kome biljke vide, osećaju, pamte… Poznato je decenijama da biljke koriste svetlost, ne samo zbog fotosinteze, već i kao signal koji menja način na koji biljka raste. Čamovic kaže da je u istraživanju otkrio jedinstvenu grupu gena neophodnu da bi biljka znala da li se nalazi na svetlu ili u mraku.
Mislilo se da su ovi geni jedinstveni za svet biljaka, što se idealno uklopilo sa njegovom željom da izbegne bilo šta što ima veze sa ljudskom biologijom. Ali na njegovo veliko iznenađenje i protivno svim planovima, kasnije je otkrio da je ova ista grupa gena takođe deo ljudske DNK. Ovo je dovelo do očiglednog pitanja − šta ovi „za biljke specifični“ geni rade u ljudima?
Mnogo godina kasnije saznali su da su ovi geni važni i za životinje, kao tajmer za podelu ćelija, rast neurona i funkcionisanje imunog sistema. Ono što je, prema njegovim rečima, najviše zadivljujuće, jeste to što ovi geni takođe regulišu i životinjske reakcije na svetlost.
On kaže da dok ne promenimo način reagovanja na svetlost, kao što to čine biljke, na nas utiče naš unutrašnji sat, koji nas drži na dvadesetčetvoročasovnom ritmu, i zbog toga kad putujemo preko pola sveta imamo problem s vremenskom razlikom. Ali, kako on kaže, ovaj sat može da bude resetovan od strane svetlosti. „Pre nekoliko godina sam pokazao, u saradnji sa Džastinom Blauom sa Njujorškog univerziteta, da mutantske voćne mušice kojima fale neki od ovih gena gube sposobnost da reaguju na svetlost.
Onda sam shvatio da genetske razlike između biljaka i životinja i nisu toliko značajne koliko sam nekad mislio. Počeo sam da ispitujem paralele između biljne i ljudske biologije, iako je moje istraživanje evoluiralo iz proučavanja biljnih reakcija na svetlost pri proučavanju leukemije kod voćnih mušica“, kaže Čamovic.
Kompleksni organizmi Čamovic kaže da mnogi ljudi nisu svesni da su biljke kompleksni organizmi koji žive bogate i senzualne živote. Mnogi ih gledaju kao nežive objekte, koji se ne razlikuju mnogo od stena. Činjenica da ljudi lako pobrkaju svileno cveće s pravim, ili veštačku božićnu jelku sa živom, primer je kako se odnose prema biljkama.
„Ako postanemo svesni ukorenjenosti biljaka koja ih čini imobilnim, onda možemo da počnemo da cenimo njihovu sofisticiranu biologiju koja se dešava u lišću i cveću. Ako razmislite o tome, ukorenjenost je veliko evoluciono ograničenje. To znači da biljke ne mogu da pobegnu od loše okoline, ne mogu da migriraju u potrazi za hranom ili svojim parom, kao što to čine životinje. Zato biljke moraju da razviju neverovatno osetljive i kompleksne senzorne mehanizme koji će im dozvoliti da prežive u večno promenljivim okolinama“, kaže Čamovic.
On poredi biljke sa ljudima.
„Ako ste gladni ili žedni, možete da odete do najbližeg izvora vode. Ako vam je vruće, možete da se preselite na sever, ako tražite para, možete da odete na žurku, ali biljke su nepokretne i one moraju da vide gde im je hrana. Moraju da osete vreme i da namirišu opasnost. Samo zato što ne vidimo da se biljke kreću ne znači da se u njima ne odigravaju bogati i dinamični procesi“, tvrdi ovaj naučnik.
Postavlja se i pitanje da li biljke osećaju mirise? Čamovic smatra da prvo mora da se definiše šta je miris kako bi se odgovorilo na ovo pitanje. „Kad omirišemo nešto, osetimo isparljivu hemikaliju koja se širi vazduhom i onda na neki način reagujemo na miris. Najjasniji primer kod biljaka je ono što se dešava tokom voćnog sazrevanja. Možda ste čuli da ako zrelo i nezrelo voće stavite u istu činiju, nezrela voćka sazreva brže.
To se dešava zato što zrele vočke puštaju feromone u vazduh, a zelenije voće oseća to, pa i samo počinje da zri. To se ne dešava samo u našim kuhinjama već i u prirodi. Kad jedna voćka počne da zri, ispušta hormon etilen, koji osećaju susedne voćke, sve dok celo drvo ne sazri manje ili više sinhronizovano“, objašnjava Čamovic.
Parazitska biljka vilina kosa ne ume da koristi fotosintezu i mora da živi na drugim biljkama. Domaćina nalazi zahvaljujući mirisu. Ona može da oseti hemikalije koje ispuštaju biljke u blizini i pokupiće onu koja joj je najprivlačnija. U jednom eksperimentu naučnici su pokazali da ova biljka preferira paradajz u odnosu na pšenicu jer joj se više sviđa taj miris.
Međusobna komunikacija
Dok gomile istraživanja podržavaju ideju da biljke vide, mirišu, osećaju, neke podržavaju i mogućnost da biljke čuju.
Mnogi su čuli priče kako biljke cvetaju u prostorijama gde se sluša klasična muzika, ali sa evolutivne perspektive je moguće da biljkama nije ni potrebno da čuju.
„Naši rani preci su mogli da čuju opasnog predatora koji ih progoni iz šume, dok danas čujemo motor kola koja se približavaju. Iako biljke mogu da se okreću ka suncu, da se savijaju pod gravitacijom, ne mogu da pobegnu. Ne migriraju na kraju sezone. Kao takvima, zvučni signali, koje mi koristimo u našem svetu, biljkama su irelevantni. Uprkos tome, neka najnovija istraživanja daju naznake da biljke reaguju na zvuk, u stvari, više na vibracije“, kaže Čamovic.
Pitanje međusobne komunikacije biljaka intrigira mnoge naučnike. Čamovic kaže da to zavisi od toga kako se definiše komunikacija. „Nema sumnje da biljke reaguju na znakove drugih biljaka. Na primer, ako javorovo drvo napadnu bube, ono ispušta feromone u vazduh koje pokupi okolno drveće, što im daje znak da počnu da luče hemikalije koje će im pomoći da se izbore sa predstojećim napadom buba. Prema tome to je definitivno vid komunikacije“, rekao je.
Čamovic kaže da je neophodno postaviti i pitanje namere. Da li drveće komunicira, odnosno da li napadnuto drvo pokušava da upozori okolno drveće? „Možda ima više smisla da napadnuta grana komunicira sa drugim granama istog drveta u pokušaju za opstanak, dok okolno drveće, samo prisluškuje i ima korist od tih signala“, tvrdi on.
Pamćenje i mišljenje
Biljke imaju nekoliko različitih formi memorije, kao i ljudi. Imaju kratkotrajno pamćenje, imunu memoriju i čak transgeneracijsku memoriju. „Znam da je nekim ljudima teško da shvate ovaj koncept, ali ako pamćenje podrazumeva formiranje memorije (kodiranje informacija), zadržavanje memorije (čuvanje informacija) i prizivanje memorije (preuzimanje informacija), onda biljke definitivno pamte“, kaže Čamovic.
On to objašnjava na primeru venerine muholovke (Dionaea muscipula) kojoj moraju da budu dodirnute dve dlake kako bi se zatvorila, pa prema tome ona pamti da je bila dodirnuta prvom dlakom, ali to traje samo 20 sekundi, i onda zaboravlja. Dok je kratkotrajna memorija kod venerine muholovke bazirana na elektricitetu, poput neurološke aktivnosti, dugotrajna memorija se bazira na epigenetici − promeni u aktivnosti gena koje ne zahtevaju alternacije u DNK kodu, kao što to čine mutacije, koje se prenose s roditelja na potomstvo.
Čamovic kaže da biljke nemaju neurone kao što ni ljudi nemaju cveće, ali da im nisu potrebni neuroni kako bi imale međućelijsku komunikaciju i skladište informacija i mogućnost njihovog procesiranja. Čak ni kod životinja, nisu sve informacije procesirane i čuvane samo u mozgu.
Različiti delovi biljaka komuniciraju međusobno, razmenjujući informacije na ćelijskom i ekološkom nivou. „Rast korenja je nezavisan od hormonskih signala koji se generišu na vrhovima izdanaka i transportuju do korenja koje raste, dok razvoj izdanka delimično zavisi od signala koji se generiše u korenju. Lišće šalje signale do vrhova izdanka i govori im da počnu da prave cvetove“, rekao je.
„Na neki način jedna cela biljka predstavlja analogiju ljudskom mozgu. Iako nemaju neurone, biljke proizvode, i na njih utiču neuroaktivne hemikalije“, zaključio je Čamovic.
Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.
Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.
„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.
On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.
Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.
Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.
„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.
Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.
Tanjug | 24. februar 2013.
KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA
Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.
Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.
Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.
Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.
„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.
Tanjug | 08. mart 2013.
PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA
Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.
Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.
„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.
Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.
Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.
Često slušamo u istinitim pričama kako su se životinje izgubile, i nakon nekoliko dana uspele da nađu svoj put do kuće. Ne samo na kratkim rastojanjima već se to dešavalo i na kilometrima udaljenim mestima.
Za većinu ljudi životinje su kao deca i dobijaju kao deca ljubav i naklonost. Najdublja povezanost životinja sa ljudskom psihologijom je više nego očigledna. Ovaj tekst će baciti svetlo na temu telepatije kod životinja i da one mogu da razumeju šta mislimo i osećamo.
Obelodanićemo zbog čega to rade.
Činjenica je da životinje imaju zaista neverovatna čula. Mogu razlikovati svaku emociju i svaki stimulans koji dopire do njih sa lakoćom. To im je dar od Boga. Ponekad, imaju snažne moći čula i prepoznavanja različitih mirisa bolje od ljudi. Na isti način , imaju sposobnost da znaju šta ljudi misle i eventualno procene sledeći korak čoveka. Životinje mogu ispoljiti emocije, imaju duboke instikte i gestovima pokazuju ono što osećaju.
Ljudi koji poseduju farme i oni koji imaju puno kućnih ljubimaca u okviru svojih domova znaju kako životinje znaju da reaguju i da se ponašaju kada se nešto dešava. Svinja sa Gvineje može da odreaguje na vaše prisustvo tako što će praviti piskutav zvuk koji se lako može prepoznati.
Nekako one prepoznaju da smo mi ljudi u blizini ili su to samo njihova čula koja su fascinantna. Mačke na isti način imaju naviku da prepoznaju vaše prisustvo, čak i ako su spavale kad ste ušli u kuću, skočiće sa svog mesta gde su spavale samo da bi bile pored vas dajući vam ugodan osećaj kada ste napeti ili umorni.
Ako ste imali psa kao ljubimca, znate odlično kako reaguju kada im kažete da urade nešto. Možete ih dresirati ili navesti na bilo koju odgovarajuću akciju i oni će je naučiti, kao što je bacanje lopte, da sede ili leže kada želite da to urade ili da traže hranu kada su gladni. Ovo je vrsta uzajamnog odnosa koji se razvija vremenom, koje je iskreno, pažljivo i večno.
Životinje imaju sposobnost razumevanja onoga šta mislimo i osećamo, jer uvek su sa vama. Videli su kako obavljate svoj svakodnevni život i njihovi mentalni pristupi počinju da procenjuju šta će biti vaš sledeći korak.
Međutim, postoje i ljudi koji komuniciraju sa životinjama – telepatski komunikatori.
Evo primera:
„Slomio sam članak na nekoliko mesta. Ležao sam u krevetu sa nesnosnim bolom, kada sam čuo: ‘Znam da dolazimo iz različitih kultura i verovatno misliš da ti ne mogu pomoći, ali ako me samo pomaziš, preuzeću tvoju bol’, čuo sam ove reči u mojoj glavi tako jasno kao da je neko pričao sa mnom. Otvorio sam oči i pronašao mog anđela od mačke Kisu, koja je ležala na mom jastuku i gledala pravo u mene. Znao sam da je to bila ona. Mazio sam je i bol je stvarno prestala! Zaspao sam po prvi put od nesreće“.
Ovo je napisao samoproklamovani „životinjski komunikator“, jedan od mnogih koji tvrdi da imaju sposobnost telepatske komunikacije sa različitim životinjama. „Svako može da komunicira sa životinjama“, kaže komunikator, i kaže da se to radi preko pravljenja slika ili imaginacije. „Životnje komuniciraju slikama, osećanjima, emocijama i pojmovima. Ponekad dobijate sliku o tome šta životinja pokušava da vam kaže, ali mnogo češće je to emocija ili pojam koji možete pokupiti“.
„Životinja ne otvara usta i ne izgovara reči, ali zato neverovatno komuniciraju neverbalno. Često sam primao informacije u rečima, osećanjima u mom telu ili slikama i simbolima koje mi životinje daju kroz telepatiju“.
Telepatija između ljudi i životinja se ne razlikuje mnogo od telepatije između dvoje ljudi.
Rečnik definiše telepatiju kao „komunikacija impresije bilo koje vrste od jednog mozga ka drugom nezavisno od prepoznavanja kanala razuma“.
„Moje iskustvo je da je telepatija univerzalni jezik životinjskog carstva i verujem da su i ljudi rođeni sa istom sposobnošću, ali postoji tendencija da se potisne ili zaboravi, čim nauče da se ophode verbalno… Telepatska komunikacija pretpostavlja da su životinje osećajna bića, sa svojom određenom svrhom na ovoj planeti, sa željama, izborima i načinom gledanja na svet“.
Rečnik takođe definiše svest „reaguje na svesno, razumno ili na čulne utiske“, i po toj definiciji većina bi se složila da su životinje osećajna bića. I sigurno, mnoge od njih imaju želje i prave izbore. Ali da li mogu da komuniciraju kroz želje i izbore? Naravno, pas može da komunicira tako da ako želi da izađe napolje sedeće pored ulaznih vrata,a može ih grebati ili lajati na njih.
Neverovatna otkrića su napravljena sa umovima i komunikacijom nekih viših primata, a najpoznatija od njih je gorila Koko. Ona je učila znakovni jezik i sada ima vokabular od 600 reči. „Razgovara“ sa svojim starateljem kroz znakovni jezik. Koko je sposobna da artikuliše ne samo osnovne želje kao što su kada i šta želi da jede, već i koliko i kako ona „oseća“mnoge stvari u životu.
Veliki je korak reći da životinje mogu da komuniciraju o svojim potrebama kroz poznat način preko telepatskih reči I slika, kao što telepatija među ljudima nije svakodnevni događaj.
Rafaela Poup, komunikator sa životinjama, prepričava razgovor koji je imala sa nemačkim ovčarom koji se zove Helga:
“Helgina vlasnica je želela da zna zbog čega ona ima poderano levo uvo, želela je da zna kako se pas povredio. Kada sam se povezala sa Helgom, pokazala mi je sliku kako kopa zemlju kod drvene ograde u svojini njihove imovine. Helga je pokušavala da prođe ispod ograde I zakačila uhom na staru zarđalu žicu. Kasnije je vlasnica tražila da joj Helga pokaže gde se to mesto nalazi, I Helga ju je odvela”.
Komunikatori sa životinjama imaju mnogo sličnih anegdota, a neke od njih možete pročitati u knjizi “Penelope Smit razgovor sa životinjama i kada životinje pričaju”. Ali, zašto pričati sa životinjama? Za mnoge komunikatore sa životinjama, to je njihov posao. Kao konsultanti, nude svoje usluge da bi pomogli vlasnicima I ljubimcima da reše problem koji imaju.
“Ova vrsta usluge je najkorisnija kada postoji problem”, kažu komunikatori. “Ponašanje je jedan od način na koji životinje mogu da pokažu svoju nesreću ili nezadovoljstvo, a bolest je nešto drugo”.
Da li vi možete da razgovarate sa vašim ljubimcom? Komunikatori sa životinjama vam pružaju ove savete:
– “Otkrio sam da je jedna od tajni efikasne komunikacije sa prirodom da budete “čisti” sami sa sobom, emotivno I mentalno, I da stavite malo emocija u komunikaciju. Dozvolite sebi da primetite, slušajte svoje srce, razgovarajte sa osećanjima, a onda budite uvereni da ste povezani.
– Zamislite u svom umu šta je to što pokušavate da ih naterate da rade ili šta pokušavate da im kažete. Takođe im pokažite svoje emocije I osećanja. Ako nameravate da vaša poruka stigne do njih, budite uvereni da hoće. Pokušajte da se spustite do svog ljubimca u očekivanju odgovora. Sedite, opustite se, I dopustite da misli I osećanja od vaše životinje dopru do vas.
– Osnovni koraci telepatske komukacije sa životinjama je stvaranje stanje mira i prijemčivosti, da biste mogli da primite komunikaciju, da prenesete poruku I da dobijete odgovor”.
Kako ćete znati da vaše iskustvo deluje? Komunikatori odgovaraju:
“Ljudi koji su novi u komukacijama sa životinjama često pitaju ‘Kako da budem siguran da je odgovor došao od životinje? Imam osećaj kao da izmišljam sve odgovore’, kažem im da ako su u mirnom i opuštajućem stanju, da ne dozvoljavaju mislima da struje kroz osećanja, tada informacija koja stigne do vas je sigurno od životinje.
Dolazi do vas putem vašem uma, emotivnog utiska, vizuelne percepcije ili možete imati osećaj kao da dolazi iz vas. Znaćete da nije, kada budete dobili neočekivan odgovor”.
“Mnogi ljudi neće neke stvari uračunati kao komunikaciju jer će misliti da umišljaju ili da previše maštaju… ali ako poslušate pažljivo, sa celim svojim srcem, uskoro ćete saznati da vaša mašta zna šta radi… Slike i reči dolaze sa razlogom i ako odreagujete sa poverenjem, videćete da vaš ljubimac, u stvari cela priroda, ima divnu priču za ispričati!”
Ipak, kako ljubimci ne znaju da verbalizuju svoje probleme i bolesti kao mi, možda kroz pokušaj ove komunikacije uspemo da razumemo šta nam životinja pokušava da kaže. Ako problem ili bolest nestane ili se poboljša posle komunikacije… onda bi stvarno trebali da verujemo u to.
Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.
Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta
Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje. Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju. Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.
Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.
Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima.
Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.
O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.
Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara.
Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.
U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara.
Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.
Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).
Tri dimenzije Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.
Mačija prednost Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.
Slepe tačke konja Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.
Četvorooka riba Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.
Međutim, naučnici iz Japana su otkrili da je tradicija koja se naziva Shinri-ioku ili „kupanje u šumi“ i dalje jaka, a zašto je to tako, razlozi su biohemijske prirode.
TAMOiOVDE 