GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

“Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)

---

Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today

---

Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

1988. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

TIMOČKI NAUČNI TORNADO…

Timočkim predelima Srbije, u subotu, 31. oktobra, između 10 i 14 sati, “protutnjao” je četvrti Timočki Naučni Tornado.

Epicentar TNT zabeležen je u prostoru borske Osnovne škole „Dušan Radović“.

Ovaj nesvakidašnji naučni vrtlog izazvalo je više od 400 mladih “eksperata-naučnika”, preko stotinu vaspitača, nastavnika i profesora iz Bora, Zaječara, Negotina i Knjaževca, kao i stručnjaci iz 27 ustanova, preduzeća i drugih institucija.

Oni su na Festivalu nauke izveli i prezentovali više od 300 ogleda, eksperimenata, različitih naučnih i obrazovnih programa, iz oblasti prirodnnih i teničkih nauka, poput hemije, fizike, matematike, biologije, geologije, biohemije, ekologije, rudarstva i drugih naučnih disciplina, koji su oduševljavali a neki i zadivili mnogobrojnu i znatiželjnu publiku.

Bila je ovo jedinstvena prilika da i učesnici i posetioci mogu da razvijaju svoju radoznalost, maštu, kreativnost i znanje.

Organizovano je i 13 nagradnih kvizova znanja iz različitih oblasti a najboljima je dodeljeno više od pet stotina nagrada.

“ Festival nauke zamišljen je tako da učenici i studenti koji pokazuju veća interesovanja za prirodne i tehničke nauke budu izvođači ogleda, demonstracija i prezentacija na samom Festivalu uz mentorstvo svojih nastavnika i profesora. Time im je pružena prilika da se kao „mladi naučnici“ isprobaju u praksi i razvijaju svoja znanja i veštine. U pripremi za Festival nauke nastavnik se stavlja u ulogu moderatora, koji usmerava učenike na primenu principa očiglednosti i primenjljivosti. To upravo razvija i veštine samih nastavnika i vodi ka stvaranju boljih odnosa između nastavnika i učenika, kao i samih učenika jer većinu ogleda izvode timski.”- kazala je profesorka Nataša Ranđelović, idejni tvorac i koordinator ovog Festivala.

Pored toga, svaka institucija koja je učestvovala na Festivalu imala je priliku da promoviše svoju delatnost, programe i aktivnosti, a srednje škole i fakultet sopstvene obrazovne profile i smerove, pošto je jedan od dugoročnih ciljeva Festivala da se na ovakav način afirmišu prirodne i tehničke nauke pre svega, jer je očigledno da one u poslednje vreme gube trku sa društvenim naukama, kada je u pitanju izbor budućeg zanimanja i nastavak školovanja mladih ljudi.

Uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, organizatori ovog naučnog festivala bili su :Tehnički fakultet iz Bora, Osnovna škola „Dušan Radović“ Bor i Društvo mladih istraživača Bor.

“Činjenica da smo ovogodišnji Festival nauke u Boru realizovali najviše lokalnim snagama, pokazuje da naša sredina ima kapaciteta da deci pokaže čari prirodnih nauka i motiviše ih da dublje uplove u svet prirodnih nauka.”- naglasila je Ranđelovićeva.

Do kraja godine po već utvrđenom programu ”TNT 2015”, očekuju nas novi mini festivali  u Zaječaru i Negotinu, kao i izložba u Vidinu.

Autor: Bora Stanković

Foto: Nataša Ranđelović i Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

ZAŠTO SE LJUDI TAKO PONAŠAJU…

NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE

Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.

Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.

1) Violinista u metrou

Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.

2) Klavir stepenice

Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.

3) Milgramov eksperiment

Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.

Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.

4) Efekat posmatrača

U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.

5) Ešov eksperiment usklađenosti

Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.

6) Stanfordski zatvorski eskperiment

Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.

Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.

7) Mali Albert

Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah.
On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.

8) Eksperiment nestalog deteta

Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta.
Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.

9) Podeljeno odeljenje

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.

Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.

10) Robers Kejv eksperiment

Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta.
Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.

Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

PRANJE MOZGOVA…

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

U Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

NADREALNA MESTA I TEMATSKI GRADOVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Najčudnija mesta i gradovi

 Kineski inženjeri planiraju da izgrade španski Cadakus, u Ksiamen zalivu, imitaciju luke na Kosta Bravi koja je nekada bila dom Salvadora Dalija. U Španiji je podignuta zgrada od 47 spratova, ali je lift ugrađen za samo prvih dvadeset. Svet je pun fantastičnih gluposti, tematskih gradova i nadrealnih mesta za život. Predstavljamo vam neke od njih.

Selo patuljaka – Kunming, Kina

Ovo čudno selo nastalo je kao sigurno utočište za progonjene kineske patuljaka koji su stotinama godina bili iskorištavani u raznim cirkusima.

 Svi u planinskoj zajednici Kunming, u južnoj Kini, koja broji 120 stanovnika moraju biti niži od 1,3 metara, a takođe imaju i svoju vlastitu policiju i vatrogasce. Grupa se ubrzo pretvorila u turističku atrakciju, nakon što su izgradili kućice u obliku pečurki i prihvatila način oblačenja likova iz bajki.

  Šahovski grad – Kalmikia, Rusija

  U državi u kojoj 300.000 ljudi živi u siromaštvu i gde se pojedina naselja snabdevaju vodom  cisternama, izgrađen je grad posvećen šahu i šahovskim takmičenjima. Ovaj veliki kompleks nalazi se istočno od Elista, Kalmikia u Rusiji .

  Bivši predsednik Kirsan Iliumzhinov, veliki zaljubljenik u šah,koji je ujedno bio i predsednik FIDE, došao je na ideju da napravi prestonicu posvećeni njegovoj velikoj pasiji.

U gradu se nalaze konferencijski centar , javni bazen i muzej Kalmiku, dok centralnim delom dominira šahovska palata. Ova velika šahovska prestonica završena je 1998. godine, u vreme 33. šahovske olimpijade.

Jevrejska autonomna oblast – Birobidžan- Rusija

Ovu veštačku jevrejsku domovinu, u istočnom Sibiru, 1928. godine stvoro je Staljin. Trebalo je da postane nova matična država za ruske Jevreje. Zbog oštre klime i političke situacije tog vremena malo Jevreja se odlučilo da živi ovde. Glavni grad Birobidžan za vreme II svetskog rata bio je utočište za Jevreje. Osnivanjem Izraela opalo je interesovanje za ovu oblast, a u Birobidžanu danas živi oko 70.000 ljudi, samo pet odsto čini jevrejsko stanovništvo.

  Grad smeća – Manshiat Naser,Kairo, Egipat

U ovom predgrađu Kaira umesto cveća i lepo uređenih terasa, naići ćete na gomile naslaganog raznog đubreta. Svakome od nas bi ovo pretstavljalo noćnu moru, ali za stanovnike ovog dela Kaira to je odličan izvor prihoda. Oni uspevaju da recikliraju neverovatnih 80-90 odsto od onoga što  su pronašli.

Hasima l foto: Kenta Mabuchi/flickr.com

Ostrvo Hasima – Japan

 Nekada je ovo bilo jedno od najgušće naseljenih oblasti u Japanu, danas je grad duhova i jedna od turističkih atrakcija. Englezi su mu nadenuli nadimak Battlesship što u prevodu znači Ratni brod, jer zbog bedema kojim je opasano liči na ratni brod.

 Korišćeno je za eksploataciju uglja, a 1890. godine kupljno je od strane Mitsubisia, kada je nafta zamenila ugalj, masovno su zatvarani rudnici u Japanu, ni Hashima rudnici nisu bili izuzetak. Mitsubishi je zvanično najavio zatvaranje rudnika 1974. godine.

 

foto: Sydney Oats/flickr.com

Crkva Sv.Ilije Proroka l foto: Percita/flickr.com

Cuber Pidi ili “Rupa belog čoveka” – Australija

 Cuber Pidi je jos jedan grad rudara, ime je poteklo od lokalnog aboridžanskog termina kupa-piti, što u prevodu znači “rupa belog čoveka”. Ovo je jedno od najvećih nalazišta opala u svetu.

U gradu živi oko 2.000 stanovnika, a zbog velikih temperatura većina građevina se nalazi ispod površine zemlje, prodavnice, hotel, muzeji…

Pod zemljom se nalazi i srpska pravoslavna crkva, crkva Svetog Ilije Proroka, jedina takva na svetu.

foto: Carlos Varela/flickr.com

Rudarski gradići Humberstone i LaNoria

Ovo su dva rudarska grada u Čileu koja su nastala krajem 19. veka, a gradovi su napušteni ne tako davne 1960. godine nakon što su rudnici presušli rudom,a radnici, tretirani gotovo kao robovi, ostavljeni da se drugde negde snalaze kako znaju i umeju.

  Stanovnici okolnih mesta boje se da se približe napuštenim rudnicima, jer veruju da praznim ulicama još uvek lutaju duhovi siromašnih rudara, koji nikada nisu uspeli otići, dok pogled na lokalno groblje koje je puno otvorenih grobova izgleda stravično kao iz nekih horor flomova o zombijima.

 

Krako

Krako u Italiji

Neverovatni gradić na steni, slobodno možemo nazvati srednjevekovnim, jer građevine potiču iz tog perioda. Prvi pisani tragovi o gradiću potiču iz 11. veka, kada je jedan od crkvenih velikodostojnika bio zaveden kao vlasnik ovog gradića.

Grad se tokom vremena često praznio, što zbog skoro nikakve privrede što zbog čestih zemljotresa i klizišta. Prva velika seoba se odigrala između 1892. i 1922. godine kada je skoro kompletno stanovništvo Kraka emigriralo u Severnu Ameriku, međutim tek je 1963. godine gradić ostao bez stanovnika kada su vlasti preselile preostali živalj u obližnju dolinu Krako Peskijera.  

foto: Damien du Toit/flickr.com

 Kolmanskop u Namibiji

  Velika dijamantska groznica je uticala na nastajanje gradića usred pustinje. Krahom tržišta dijamanata posle Prvog Svetskog rata, započeo je krah gradića. Tokom 50-tih godina prošlog veka, on je potpuno napušten, a pustinja je počela da uzima nazad zemlju na kojoj leži grad, te je većina objekata u gradiću pod peščanim pokrivačem.

Gradić Helltown

Gradić u američkoj državi u kojem je vlada masovno otkupljivala zemlju 70-ih godina,ostalo je napušteno nakon nerealizovanih planova i seobe stanovništva .Domovi stanovnika trebali su biti srušeni, a zemlja pretvorena u nacionalni park, ipak tako nešto se nikada nije desilo.Tako se stvorilo zaraslo zemljište neodržavano više decenija.U tom geradiću postoji takozvani drum „Kraj sveta“. Iz te, inače slepe ulice,ko bi se udaljio od znaka upozorenja da je zatvorena,nikad se više nije vratio…. Mesto po nekim pričama opsedaju gnevni duhovi članova Ku Klux Klana,kao i duhovi pacijenata lokalne psihijatrijske bolnice i preminulih mutanata koji su nastali kao posledica eksperimenata vlade SAD-a.

M.Nikolić/ superodmor.rs

___________________________________________________________________________________________

BUĐENJE IZ HILJADUGODIŠNJEG SNA…

TAMOiOVDE______________________________________________

SILENE STENOPHYLLA, BILJKA IZ PLESTOCENA

Tim ruskih naučnika je objavio rad u kojem je regenerisao ovu biljku iz fosilnih ostataka koji potiču još iz Pleistocena.

Biljka je regenerisana iz fosilnih ostataka ploda ove biljke koji je pronađen u ledu na desnoj obali reke Kolime u severoistočnom Sibiru.

Fosili vrste Silene stenophylla su nađeni u jazbinama veverica, koje se nalaze 38 metara ispod trenutne površine leda.

Fosilni ostaci koji su poslužili za oživljavanje su stari između 30.000 i 32.000 godina i bili su potpuno zaleđeni u jazbinama tako da je plod bio potpuno izolovan od spoljašnjih uticaja.

Ovo je najstarija biljka koja je ikada regenerisana.

Nakon regeneracije naučnici su utvrdili da postoji značajna razlika između sadašnje vrste i vrste od pre 30.000 godina, posebno u obliku latica i cveta između različitih polova.

Foto:theguardian.com

Silene stenophylla je biljka iz roda Silene.

Raste u tundri u Sibiru.

Silene stenophylla je višegodišnja, zimzelena cvetnica. Biljka dostiže veličinu od 5 do 25 centimetara. Stabljika se grana na 2 dela. Cvetovi su pojedinačni bledo roze do roze boje, a biljka cveta od aprila do jula. Čašica cveta je relativno velika. Cvet ima 5 kruničnih listića (latica) koji su na vrhovima urezani.

U cvetu se nalazi 10 prašnika od kojih je polovina u bazi kruničnih listića, dok polovina nije povezana sa njima. Prašnici štrče iz cveta, a prašnički konac je dugačak oko 2,4 cm. Na prašničkom koncu se nalazi prašnica koja je dugačka 3 mm. Tučak je dugačak 6 mm, a širok 2 mm. wikipedia.org

---

DA LI JE U DOGLEDNOJ BUDUĆNOSTI MOGUĆE OŽIVLJAVANJE DAVNO IZUMRLIH VRSTA

Poput scenarija iz Spilbergovog filma „, gde se na jednom ostrvu odvijaju  namenjeni obnavljanju davno izumrlih vrsta, naučnici danas pokušavaju da ožive neke biljke i životinje koje su pre nekoliko stotina ili hiljada godina nestale s lica naše planete, a u nekim slučajevima i uspevaju u tome. Upravo se to dogodilo na . Ovo mesto, nazvano Sverdrup Pas, na krajnjem severu Kanade, bilo je prekriveno debelim slojem leda koji je tokom poslednjih sto godina počeo da se povlači pod uticajem globalnog zagrevanja, a od 2004. je sve brže nestajao. Topio se takvom brzinom da je oslobodio biljke koje su u njemu bile zarobljene još u periodu takozvanog malog ledenog doba, od 1550. do 1850. godine, kad su se temperature na severnoj Zemljinoj hemisferi znatno spustile. Biljke je pronašla grupa istraživača sa kanadskog univerziteta Alberta, u Edmontonu. Pošto su primenili metod utvrđivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika, naučnici su uspeli da utvrde da su bile pod ledom tokom 400 do 600 godina, tačnije od nastanka malog ledenog doba. Utvrđeno je da pripadaju nekoj od 60 vrsta briofita, grupe biljaka koja obuhvata i mahovine. Imale su smeđu boju i izgledale su sasušeno, ali na nekima su se videli zeleni prašnici i bočne grančice. To je naučnicima bio znak da su možda još sposobne da proklijaju. Odneli su nekoliko ovih biljaka u laboratoriju, samleli njihovo lišće i seme, a onda ih zasejali na plodnom tlu. I desilo se čudo! Oko 30 odsto je proklijalo i posle više od 400 godina dalo život novim biljkama. Objašnjenje onoga što se dogodilo sa ovim mahovinama leži u takozvanim totipotencijalnim ćelijama, sposobnim da u povoljnim uslovima obnove celu biljku. Kao da je svaka ćelija programirana tako da može da se vrati u prošlost. Isti fenomen primećuje se i kod matičnih ćelija ljudi i životinja, koje nisu samo u stanju da se vrate u prošlost, nego mogu da preuzmu izgled bilo koje ćelije tela. Totipotencijalnost je svojstvo biljnih ćelija, posebno briofita, kao što su one pronađene ispod leda na Sverdrup Pasu, ali kako je moguće da su uspeli da ih ožive posle više od četiri stotine godina? U stvari, briofite imaju još jednu neobičnu sposobnost. U krajnje nepovoljnim okolnostima, njihove ćelije su u stanju da se osuše i da potpuno zaustave metabolizam biljke, koja onda oživi čim nastanu povoljniji uslovi, što se događa i u pustinjama. Ali, naučnici nikada nisu očekivali da će moći da ih ožive posle toliko vremena. Odbrambeni mehanizmi Lavanda, maslina, žalfija i morska pepeljuga otporne su na toplotu. Njihovo srebrnasto, zelenkasto-plavo ili pepeljasto lišće prekriveno je dlačicama, pa tako odbija sunčeve zrake, a to biljku štiti od dehidracije tokom letnjih vrućina, tipičnih za mediteranske krajeve. Borovi i jele dobro podnose hladnoću, jer su razvili mehanizme koji sprečavaju da voda iz ćelija izađe na površinu i zaledi se, a to bi moglo da prouzrokuje dehidraciju i stradanje biljke. Tokom esktremnih mrazeva, lišajevi, mahovine, breza, jasika i vrba mogu potpuno da zaustave metabolizam i da ga ponovo pokrenu čim se vremenski uslovi poboljšaju. Malo ledeno doba Od polovine šesnaestog do polovine devetnaestog veka, globalna temperatura na našoj planeti spustila se za stepen. Ovo je naizgled malo, ali dovoljno da se Temza u Londonu zaledi tokom zima koje su na celoj severnoj hemisferi postale veoma oštre. Ovaj period nazvan je malim ledenim dobom i ne postoji velika verovatnoća da bi mogao da se ponovi. Bila je to lokalna pojava, ograničena na severni Atlantik i Evropu, a izazvana je uzastopnim intenzivnim vulkanskim erupcijama koje su zamračile atmosferu i smanjile osunčanost tla, doprinoseći stvaranju većih količina leda na Arktičkom okeanu i snižavanju temperature vode. Novi život Istraživači iz Ruske akademije nauka uspeli su da podstaknu klijanje semena Silene stenophylla, travnate biljke iz arktičkih krajeva. Seme je staro oko 32.000 godina, a bilo je zarobljeno na dubini od 38 metara u permafrostu, večitom ledenom pokrivaču u tundri, skriveno u jednoj fosilizovanoj veveričjoj jazbini. Naučnicima su u ovom slučaju pomogli metodi genetskoj inženjeringa. Prvo su izdvojli placentu, tkivo za koje je bilo pričvršćeno seme, klonirali je i odgajili na plodnom tlu. Posle izvesnog vremena, sve semenke su proklijale, što predstavlja pravo čudo za botaniku. Prethodni rekord u klijanju najstarijeg semena pripada jednoj palmi, čije je seme bilo staro oko dve hiljade godina. Procena starosti Datiranje pomoću radioaktivnog ugljenika je naučni metod koji najčešće koriste u geologiji i arheologiji za utvrđivanje starosti organskih materijala u sastavu živih organizama, ili tekstilnih vlakana životinjskog i biljnog porekla koja sadrže ugljenik. Metod je pedesetih godina prošlog veka osmislio američki hemičar Vilard Frenk Libi i za to dobio Nobelovu nagradu, a sastoji se u merenju hemijskog elementa C14, izotopa radioaktivnog ugljenika. On je u stalnoj koncentraciji prisutan u vazduhu i apsorbuju svi živi organizmi, životinje udisanjem, a biljke fotosintezom. Kada organizam ugine, priliv C14 se prekida i elemenat počne da nestaje. Polovina se posle 5370 godina pretvara u azot. Pomoću instrumenta nazvanog spektrometar mase može se izmeriti količina C14 još prisutna u ostacima nekog organizma i odrediti trenutak umiranja i hibernacije, u slučaju mahovine prilikom istraživanja kanadskih naučnika. Ali, životni vek ostataka starijih od 50 000 godina ne može se proceniti, jer sadrže suviše malo ugljenika C14. Pripremila S. Jovičić/zov.rs/

---

Priredio: Bora*S

---

I NEMOGUĆE, IPAK, MOGUĆE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

RASTE, IAKO JE ZAPEČAĆENA VEĆ 40 GODINA !

Jedan Britanac ući će u anale zahvaljujući neobičnom eksperimentu, kojim je pokazao da biljka može da opstane bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci čak 40 godina.

Dejvid Latimer iz provincije Sari u Velikoj Britaniji zasadio je biljku vrste „Tradescantia“ u ogromnoj staklenoj boci 1960. godine i zapečatio je 12 godina kasnije.

Na veliko iznenađenje, ova neverovatna biljka nakon 40 godina i dalje cveta bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci, piše Dejli mejl.

Penzionisani inženjer elektrotehnike Dejvid Latimer, ceo život se iz hobija bavi botanikom i u svojoj kolekciji ima preko 5.000 biljnih vrsta, a biljka u boci je deo eksperimenta kojim je hteo da sazna koliko dugo ova vrsta može da opstane u potpuno izolovanoj sredini.

Neobični eksperiment započeo je 1960. godine kada je u četiri identične boce na isti način zasadio vrstu „Tradescantia“ i 12 godina kasnije je zapečatio.

Biljke u tri boce su nakon nekoliko meseci potpuno uvenule, a na veliko iznenađenje, jedna je preživela do danas i, što je najneverovatnije, buja i cveta kao da ima svu potrebnu negu.

Prema Latimerovim rečima biljka sama obezbeđuje vlagu, hranljive materije i kiseonik uz pomoć sunčeve svetlosti koju apsorbuje kroz staklo.

„To je sjajan primer koliko biljka može da se prilagodi i šta može da postigne u potpuno izolovanoj sredini“, rekao je Dejvid.

Flaširani primerak opstao jei napredovao usled procesa fotosinteze, uprkos tome što je odsečen od spoljašnjeg sveta.Ova biljka, prema Latimarovom objašnjenju, apsorbuje solarnu energiju danju, a vodu stvara iz listova, koji kapima proizvode i kiseonik u ciklusu, kao i ugljen-dioksid i hranljive materije.

Boca u vidu bašte stvara prostor, koji je nalik eko-sistemu u kojem biljke mogu da prežive pomoću fotosinteze i da recikliraju hranljive materije.

izvor:bijeljina.org

---

 

IMAJU LI ŽIVOTINJE SVEST…

TAMOiOVDE_____________________________________________

„Moj život nema smisao, ni pravac, ni cilj, ni svrhu, a ipak sam srećan. Ja ne mogu da ukapiram šta ja zapravo radim, jel tako? “ – Snupi

 Nema tog vlasnika psa koji ne veruje u to da ga njegov pas razume. Takvi ljudi su prosto ubeđeni da su psi skoro isti kao i ljudi, samo se nekako dogodilo da oni imaju četiri noge, da su obavijeni krznom i da govore drugim jezikom. Samo probajte da jednoj takvoj osobi kažete da njegov ljubimac nema emocije i da je potpuno nesvesno biće.

Za razliku od vlasnika kućnih ljubimaca, veliki broj naučnika (bar onaj deo koji vrlo verovatno nema kućne ljubimce) su mentofobičari. To je izraz koji je skovao biolog sa Harvarda, Donald Grifin, a koji označava praksu kritikovanja neljudskih bića kao stvorenja bez mogućnosti bilo kakve svesti.

Sa druge strane, Grifin ne tvrdi da životinje imaju visoko sofisticiranu i razvijenu svest kao što je imaju ljudi, ali on veruje da životinje ipak poseduju neku svest.

Pretpostavka da su životinje svesna bića sposobna da osećaju negativne senzacije i emocije je svakako centralna tema onih koji se bave zaštitom prava životinja. Teorije i tehnike kognitivne nauke svakako obećavaju nekakva nova otkrića u tom pravcu. Dokazi za postojanjem svesnih i nesvesnih kognitivnih procesa kod ljudi inspiriše sve veći broj naučnika da tragaju za sličnim procesima i kod životinja. Te i ti poduhvati logično otvaraju niz novih pitanja etike i morala u ophođenju prema našim malim ili velikim, čupavim ili glatkim zemaljskim komšijama.

OGLEDALO TEST

 Jednog dana ’60tih godina, dok se brijao ispred ogledala u kupatilu, psiholog Gordon Galup se zapitao, šta bi se dogodilo da stavimo svog kućnog ljubimca ispred ogledala.

Galup je izmislio ono što se zove ogledalo test, po kom su primati koji su ranije izlagani sopstvenim obrisima u ogledalu,  pošto bi im u anesteziji obojili delove iznad obrva ili na uhu, idalje bili u stanju da prepoznaju svoj odraz u ogledalu. Tada su dve vrste primata, šimpanze i orangutani, u 75% slučajeva prošli ogledalo test – dodirivajući obojene mrlje na svom licu – što je za Galupa bio dokaz za njegovu tvrdnju da su ove vrste zapravo samosvesne.

Da životinje priželjkuju neke stvari dok od drugih strahuju, pokušava već dve decenije da dokaže i biolog sa Harvarda, već spomenuti Donald Grifin, koji je u trenutku nastanka ovog eksperimenta smatrao da nema puno smisla misliti da samo dve vrste primata, koje su prošle ovaj test, pokazuju tendenciju samosvesti, već tu osobinu moraju imati i ostale vrste majmuna, a vrlo verovatno i druge životinje.

Razvojni naučnici su poslednjih godina izlagali veliki broj životinja ovom testu i pokazali da se pored majmuna, u ogledalu prepoznaju i slonovi, delfini, kitovi ubice ali i vrane i svrake. Ono što je zanimljivo, a što tvrdi Danijel Povineli, kognitivni naučnik sa Univerziteta u Luzijani, je da čak mala deca koja su izložena ovom testu do određenog uzrasta, u velikom broju slučajeva, ne uspevaju da prođu ovaj test. 

KEMBRIDŽSKA DEKLARACIJA O SVESTI

  U julu ove godine pitanjem „svesti“ kod životinja se detaljlno bavila grupa naučnika okupljena na Kembridž Univerzitetu, na prvoj godišnjoj Frensis Krik Memorijalnoj Konferenciji. Krik, jedan od dva naučnika koji su objasnili strukturu DNK, je poslednje godine svoje karijere posvetio izučavanju svesnosti a 1994. je objavio i knjigu o tome, „Zapanjujuća hipoteza: naučna potraga za dušom“.

U Deklaraciji koju su potpisali tri eminentna neuro naučnika: Dejvid Edelman sa Neuro naučnog Instituta iz Kalifornije, Filip Lou sa Stanford Univerziteta i Kristof Koč sa Tehnološkog  Instituta kalifornijskog Univerziteta, se zaključuje  da „neljudska bića imaju neuroanatomsku, neurohemijsku i neurofiziološku podlogu za svesna stanja kao i kapacitet izvođenja namernog ponašanja. Shodno tome, težina dokaza ukazuje na to da ljudi nisu jedinstveni u posedovanju neurološke podloge koja generiše svesnost. Neljudska bića, uključujući sve sisare i ptice, ali i ostala stvorenja kao što su hobotnice, takođe poseduju neurološku podlogu“.

Budući da se ni sami naučnici ne slažu oko toga šta je tačno definicija „svesti“, tako ni ova Deklaracija ne iznosi tačno tvrdnju da „su životinje svesna bića“, već se autori u osnovi slažu da se mentalno nadovezuje na fizičko, tako da šta god da „svest“ jeste, ona mora da ima neurološku podlogu – neke delove mozga koji rade posao.  Poenta ove Deklaracije je zapravo, da šta god ti delovi bili, njih poseduju i životinje.

ARGUMENTI PROTIV

 U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Zašto su životinje važne: životinjska svesnost, zaštita životinja i ljudsko blagostanje“ Merijan Stemp Doukins sa Oksford Univerziteta tvrdi da se još uvek ne može sa sigurnošću reći da životinje poseduju svest i da po tom pitanju moramo ostati skeptični. Doukins smatra da je zapravo štetno po životinje da se socijalno blagostanje kreira na osnovu pretpostavke da životinje poseduju „svest“.

Kontroverzni stavovi na ovu temu će svakako uslediti, ali se postavlja pitanje da li će ova Deklaracija zapravo doprineti nekoj značajnijoj promeni? Šta će tačno ovi naučnici, i oni koji se slažu sa ovom Deklaracijom, učiniti po pitanju „svesti“ životinja?

Nadajmo se da će ova Deklaracija pomoći u borbi za zaštitu životinja, posebno onih koji u svojim kavezima čekaju na red da nad njima bude izvršeno neko medicinsko ili drugo istraživanje. Takvih životinja je preko 50 miliona godišnje.  Zapravo, neku precizniju brojku čak nije moguće ni dobiti, budući da miševi, pacovi, ptice i hladnokrvne životinje – koje čine 95% životinja nad kojima se vrše najrazličitiji ekperimenti, nisu ni najmanje zaštićeni Zakonom o zaštiti životinja, tako da ostaju neubrojeni. Ali ne ignorišu sve legislative nauku.

Deklaracija Evropske Unije iz Lisabona, koja je na snazi od 1. decembra 2009. godine, prepoznaje životinje kao osećajna bića i poziva zemlje članice da „obrate punu pažnju i uzmu u obzir socijalne potrebe životinja“ u poljoprivredi, ribarstvu, transportu, istraživanju i razvoju i prostornim politikama.

Životinje očigledno nisu pametne kao ljudi: ne umeju da naprave automobile i ne organizuju se u političke partije, ali svakako umeju da pokažu vernost, da se igraju sa loptom, da osećaju krivicu i drhte od straha pred vama kada pred naletom nagona za preživljavanje prevrnu kantu za đubre. Ali će zato neke vrlo umeti da vam pomognu u nevolji, pa čak i spasu život. 

Tekst: Marija Nikolić / elementarium.cpn.rs

---

---