SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana

---

 

PUTOVANJE DO VERE I NADE…

ANDREJ TARKOVSKI – UZVIŠENOST SAVREMENOG ČOVEKA JE U PROTESTU

9. septembar 1970.

Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.

Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.

Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.

Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.

Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.

Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.

Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića. Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je.

Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.

Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.

Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.

Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli. Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal. Ali, gde je on, taj Mesija?

Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.

Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?

Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to. Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.

Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.

Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…

Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!

Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ koji će obajaviti Akademska knjiga iz Novog Sada.

Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03. 06. 2017. godine.

Izvor: pulse.rs

---

---

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)

---

 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )

---

 

SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA…

Šizofrenija

U prethodnom članku smo započeli priču o šizofreniji, jednom misterioznom i kompleksnom psihičkom poremećaju za kojeg, u konvencionalnom smislu, i dalje nema leka.
Govorili smo o nekim simptomima i karakteristikama ove tegobe, a na ovom mestu ćemo pomenuti još neke specifičnosti, kao što su faktori koji utiču na javljanje i neke od teorija šizofrenije kao psihološkog poremećaja.

Priču ovoga puta počinjemo od faktora koji mogu biti odgovorni i koji su ključni prilikom razmatranja nastanka šizofrenije.

Pošto je ovo jedan od težih i ozbiljnijih poremećaja, nužno je pozabaviti se pitanjem: kako i zašto se šizofrenija javlja kod nekog čoveka (osobe) i zašto baš kod njega?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, no možemo dati makar neke smernice.

U tom smislu, postoje tri vrste uticaja na ovaj poremećaj: to su biološki faktori, socijalni faktori i lično iskustvo, tj. psihološki faktori.

Biološki faktori prvenstveno obuhvataju genetiku iliti nasledne faktore. Naime, šizofrenija može biti nasledna, jer je u istraživanjima pokazanao da veće šanse da oboli od šizofrenije ima neko ko u porodici već ima nekog ko ima neke teže psihološke tegobe, a još veće ako ima nekog ko ima upravo šizofreniju. Ova šansa je relativno mala, ali nikako nije zanemarljiva. Postoje i biohemijski / neuroanatomski faktori kao što je način funkcionisanja (preterano ili premalo lučenje nekog hormona) i struktura mozga (uvećani ili umanjeni delovi mozga).

Dalje, tu su faktori koji se tiču same psihofizičke građe čoveka – ljudi koji spadaju pod tzv. „astenični tip“ ljudi (introverti, emotivno hladni i odvojeni od okoline) čine čak 70% šizofreničara. Takođe, kod ovih ljudi se često primećuju i ekstremna sklonost ka izolaciji, fantaziranju i dubokoj introspekciji. Među šizofreničarima se sreću i ekstremno sugestibilne ili ekstremno agresivne, kao i paranoidne ličnosti. Napomenimo da ove crte nikako nisu ono što čini nekog šizofreničarem, niti su, da tako kažemo, nekakav uzrok ovom poremećaju, već je samo uočeno da su one njeni česti pratioci.

Postoje različite teorija nastanka šizofrenije. Ovde ćemo se baviti prvenstveno psihološkim teorijama, jer ove druge ne spadaju pod domen ovih tekstova. Napomenimo samo da su neuro- i biohemijske teorije nastanka ovog poremećaja zapravo dominantnije u naučnoj zajednici, te da psihološki faktori igraju sporednu ulogu. Ipak, uvreženo je mišljenje da su psihosocijalni faktori ključni za „okidanje“ tih skrivenih bioloških mehanizama, koji onda rade u smeru pogoršanja čitavog stanja osobe, što je ogroman razlog da se njima pozabavimo.

Možda ne možemo da utičemo na biologiju i genetiku čoveka, ali možemo na psihologiju – a ako uspemo da utičemo na „okidače“ onda ćemo napraviti ogroman korak na polju rešavanja ovog kompleksnog problema.

Jedna psihološka teorija šizofrenije govori o tome da je majka u stvari jedna od glavnih i odgovornih za nastanak ovog poremećaja. Naravno, ne svaka majka, već samo tzv. „shizofrena majka“.

Ovo je termin kojim se ne želi reći da takva majka ima šizofreniju, već da se ponaša na način koji može ličiti na nekog ko je šizofreničan ili da kod svog deteta može izazvati reakcije i posledice koje će dovesti do nastanka ovog poremećaja. „Shizofrena“ majka se karakteriše specifičnim ponašanjem prema detetu. Ovakva majka je vrlo dominantna, detetu sve određuje (ili naređuje) i oštro ga kažnjava ukoliko ne ispunjava njene želje i zahteve. Takva osoba je u isto vreme emocionalno hladna prema detetu, retko ili skoro nikad ne izražava pozitivne emocije, a najčešće ne izražava bilo kakve emocije.

Poznato je da je detetu, pogotovo u mlađim danima, od krucijalne važnosti emocionalna bliskost i povezanost sa ljudima oko njega (pogotovo sa majkom), te da je izostajanje ove veze vrlo traumatično i bolno za dete.

Kao što smo pominjali u jednom od prethodnih tekstova, rani emocionalni odnosi sa roditeljima i bližom okolinom su model za kasnije odnose sa drugim ljudima i daljom okolinom. „Shizofrena“ majka je takođe često prezaštićujuća i ne dozvoljava detetu da slobodno i spontano iskusi svet oko sebe, braneći mu da ima interakciju sa okolinom i „skrivajući“ ga od „raznih opasnosti“.

Ovakav stav majke je odraz njene paranoičnosti i preterane anksioznosti, što se, naravno, prenosi i lepi na dete kao puter za hleb. Sve to može dovesti do toga da dete vrlo retko izlazi iz kuće, ima malo (ili nimalo) prijatelja, te da uopšte ima vrlo malo interakcije i iskustva sa okolinom. Za mnoge psihologe ovakva situacija sasvim je dovoljna da čak i čovek koji nema nikakve nasledne i biološke rizike razvije svakakve psihološke tegobe, a kamoli neko ko je već genetski „predodređen“ za neki poremećaj.

Većina psiholoških teorija je usmerena na porodicu, čitav porodični kontekst i njenu funkcionalnost, tj. disfunkcionalnost, kao jednog od glavnih uticaja za nastanak ogromnog broja psihičkih tegoba, a posebno težih poremećaja kao što je šizofrenija. Porodice koje su opšte disfunkcionalne, u kojima ima dosta konflikta, agresije i besa; tzv. „rascepljene“ porodice, gde porodica nije jedna celina već su prisutne razne podele i „klanovi“ koji se međusobno bore; izvitoperene porodice, gde su uloge i odnosi totalno haotični i negativni – sve su to savršeni tereni za uzgoj budućeg čoveka sa šizofrenijom.

Govori se i o obrnutim roditeljskim ulogama – gde otac igra ulogu majke a majka očevu ulogu, kao faktoru razvoja šizofrenije.

Jedna dobro poznata teorija nastanka šizofrenije je komuniciranje sa detetom uz često korišćenje tzv. „dvostrukih poruka“. Naime, ukoliko nekom kažete jedno a mislili ste na drugo, ili ukoliko kažete jedno a onda kažete nešto što je suprotno tome što ste upravo rekli, poslali ste dvostruku poruku. Možda je, za nas odrasle, ovakvo komuniciranje uobičajeno (nažalost) ali u dečijem svetu ono pravi totalni haos.

Dete koje još nema potpuno razvijene sisteme mišljenja i shvatanja sveta oko sebe uopšte neće razumeti dvostruke poruke – što se njega tiče, ako mu kažete jedno onda ste i mislili na to, jer ono što pričate to valjda i mislite. Ukoliko mu kažete „možeš da se igraš“ a onda ga kaznite za to što se igralo, totalno ga zbunjujete.

Ako mu kažete „volim te“ a kada priđe da vas zagrli vi ga oterate, neće mu biti jasno šta se dešava. Emocionalna bliskost sa vama mu je jedna od najvažnijih stvari u životu, te će ono imati prirodnu volju da vam ugodi i radi kako vi kažete. Stoga, ako se nešto ovako desi, ono će se osećati loše jer vas nije zadovoljilo i smatraće da ga manje volite (jer ste ga kaznili).

Međutim, ono što je sada problem je što mu nikako neće (i ne može) biti jasno zašto ste ga kaznili i šta je uradilo pogrešno, jer ste mu rekli da uradi nešto a onda ga kaznite za to; ili ste mu rekli da ga volite a onda ga odbijete od sebe. Možda vam se u međuvremenu promenilo raspoloženje, ali ono vaše promene raspoloženja shvata vrlo ozbiljno jer ste vi centar njegovog sveta.

Istina, takva situacija nije problem ako se desi ponekad, ali ako se često dešava, dete će biti potpuno zbunjeno – neće imati predstavu šta i kako treba da radi, da li išta radi dobro ili loše, a što je najvažnije, neće biti sigurno da li ga stvarno volite ili ne. Njegova interakcija sa vama tako postaje jedna igra nerealnih situacija i nesigurnih odnosa, što je vrlo brz put ka poremećenom opažanju čitave realnosti, tj. šizofreničnom funkcionisanju.

Psihoanalitički pogledi nastanka šizofrenije govore da je ono što se dešava prilikom nastanka ovog poremećaja to da se mentalna energija povlači sa spoljnih objekata (prestane se mentalno „ulagati“ u spoljni svet), te tako svet postaje nezanimljiv i prazan, bez ikakvog smisla. Pošto psihička energija ne može da se uništi, znači mora negde da ode, ona se okreće ka unutra te osoba u sebi razvija sopstveni svet koji je pun distorzija i iluzija.

Usled toga, kažu ovi teoretičari, nastaju halucinacije – to su delovi našeg unutrašnjeg sveta koji su suviše „probuđeni“ ovom energijom. Oni su sada čoveku jedina realnost, a on stoga i deluje okolini kao da „živi u svom svetu, jer je i bukvalno tako.

Kada se razmatra o konačnom odgovoru na pitanje šta je tačno šizofrenija, da li je to uopšte „bolest“ i poremećaj i šta je konkretno uzrokuje, odgovor ostaje daleko.

Nijedna od ovih pretpostavki i teorija sama za sebe nije dovoljna – nužno je sagledavati široku sliku i uzimati ih kao jednu celinu. Iako ovaj poremećaj i dalje izmiče ljudskom naporu da ga potpuno shvati, stiče se utisak da smo ipak bliže nego ranije.

U budućnosti ćemo verovatno prići još bliže, a mi smo u ova dva teksta pokušali da damo jedan skroman i površinski pregled trenutnog stanja stvari – a možda i da podstaknemo nekog od čitaoca da pokuša i sam da istražuje ovu mračnu stranu ljudske psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (4)

Prethodni članak: ŠIZOFRENIJA

---

---

 

MANJAK ZNANJA – VIŠAK SAMOPOUZDANJA…

Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

Oni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost.

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Sokrat pre skoro 2000 godina. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih.

Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

___________________________________________________________________________________________

Iluzije superiornosti

– 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
– 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
– 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
– 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
– Psihološki termin za ovo je iluzija superiornostiPomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

___________________________________________________________________________________________

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

___________________________________________________________________________________________

Daning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

– nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
– nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
– nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
– ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

___________________________________________________________________________________________

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.”

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

„Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net /
Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

PLAVE VENE…

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

KAKO DA ŽIVIMO ŽIVOT BEZ ILUZIJA…

Uvereni smo da vodimo živote čiji pravac utvrđuju racionalno donete odluke. Sagledavamo stvarnost kako jedino možemo – iz sopstvenog ugla, i često ne vidimo da je ta naša stvarnost obavijena velom iluzija koje zapravo vode glavnu reč…

Psiholozi, psihijatri pa čak i mnoge stare religije i filozofski pravci ukazuju na to da je jedini put ka istinskom zadovoljstvu, miru i sreći odstranjivanje iluzija ili privida stvarnosti koji nas stave u oklope i ophrvaju.

Međutim, upravo je tu kvaka: najteži zadatak koji imamo tokom života je iskrenost.

Naime, za život bez iluzija neophodno je sebi postaviti prava pitanja i iskreno odgovoriti na njih.

Psiholog Andrej V. Karpatov, tvorac savremenog modela psihologije koji vodi jedan od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji je ovom pitanju posvetio čitavu knjigu koju je nazvao „Kako promeniti odnos prema životu“.

Kako i sam kaže na početku knjige, čovek je veliki zaverenik kome uspešno polazi za rukom ne samo da sakrije istinu od drugih već i da je sakrije od samog sebe. Ali ova taktika izbegavanja, nesuočavanja i skrivanja ne daje dobre rezultate jer čak i ako sami ne želimo da priznamo nešto, naše telo uvek zna i daje nam signale kada je to potrebno.

Često koristimo reč iluzija i često se govori o tome da su one zapravo naše najveće greške. A šta je zapravo iluzija? U psihoterapeutskom smislu iluzija je greška koju pravi naša svest: „Nekada ono što želimo doživljavamo kao da je stvarno, što izaziva more neprijatnih posledica. Ponekada su nam u strahu velike oči i u suštini bezazlene događaje vidimo kao pravu katastrofu.

Ili smatramo da smo ostvarili potpuno razumevanje sa nekim, a onda se ispostavi da taj neko ne samo da nas nije shvatio, podržao, već nas je čak obmanuo, izdao“.

U tom smislu govorimo o četiri osnovne iluzije: iluzija opasnosti, iluzija sreće, iluzija patnje i iluzija međusobnog razumevanja. Jedan od glavnih faktora kod formiranja iluzija jeste i odnos leve i desne hemisfere mozga. Desna strana je zadužena za primanje informacija i emocije, a leva za logičnu analizu i donošenje rešenja. Laički rečeno, desna strana prima informacije i doživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.

Iako obe strane mozga sarađuju kako bismo mi imali kompletnu sliku stvarnosti, često dolazi do nesporazuma jer, kako kaže Karpatov, treba zamisliti da je desna strana egzaltirani slikar a leva strana šašavi matematičar pri čemu slikar uvek određuje ton saradnje.

Slikar prvi dobija informaciju, a matematičar se naknadno uključuje i određuje dejstvo na osnovu informacija koje je dobio, a koje su obojene emocijama. Leva polovina mozga ne dovodi u sumnju istinitost prvobitne informacije već uz pomoć logičkih argumenata potvrđuje njen karakter ma kakva ona zapravo bila.

Kako bilo, mi smo na neki način prepušteni toj raspravi koju vode dve polovine našeg mozga u kojoj se i rađaju ove četiri osnovne iluzije. Posledica ovih iluzija je često naše žalosno duševno stanje i treba preduzeti neke korake kako bismo u donošenju odluka mogli da se što više odmaknemo od iluzija.
Izvor:lovesensa.rs

_______________________________________________________________________________________

LAVIRINTI DUŠE…

Da li ste zavisni od drugih?

U vezi, prijateljstvu, u običnim i svakodnevnim međuljudskim odnosima, veoma je važno naći meru u traženju i primanju tuđih emocija, bliskosti, intime. Emocionalna zavisnost, odnosno, preterana vezanost za druge učesnike u tim relacijama, može da predstavlja veliki problem.

Istraživanja pokazuju da svi ljudi mogu da budu zavisni, ali od različitih osoba u životu. Nisu samo ljubavni odnosi zavisnički – oni mogu da budu bilo koje prirode: roditeljske, prijateljske, seksualne… pa tako možemo da budemo zavisni od dece, roditelja, emotivnog partnera, ali i od najboljeg prijatelja, kolega sa posla, bilo koje socijalne grupe.

Zavisnost u međuljudskim odnosima najčešće nam otežava da ostvarimo stabilne veze sa drugima i osetimo unutrašnji mir i sreću.

Ljubav u muško-ženskim odnosima u životu često se zamenjuje pravom zavisnošću od druge osobe, bez koje se sopstveni život čini praznim, besmislenim ili bezvrednim. Kako izgleda zavisna veza? Šta nas pokreće da se bezgranično dajemo svojim bližnjima, ili da bezuslovno zahtevamo nešto?

Suština zavisnosti je iracionalno uverenje da „Ne mogu da podnesem da sam bez njega/nje”. Vezivanje na nezreli način – kroz potpuno predavanje sebe partneru, vodi u zavisničku ljubav – vrstu odnosa koja nastaje kada neko počne da veruje da ne može da funkcioniše bez osobe koju voli. Ovakva ljubav prepuna je žrtvovanja, samosažaljenja i pasivnosti. Inicijativa je uvek prepuštena drugoj strani, do te mere da više nemamo ni svoje mišljenje, stavove i reakcije. Jedino zadovoljstvo potiče od partnerove naklonosti i njegovog emotivnog odgovora. Druge osobe doživljavaju se kao jedini izvor sigurnosti.

Privrženost bez granica

Postoje brojni nezdravi razlozi zbog kojih ljudi ostaju zajedno. Sa psihološke strane, osobe koje su preokupirane svojom vezom karakteriše negativna slika o sebi i pozitivna o drugima – odnosno, idealizacija partnera. Stranu koja se boji odbacivanja, nazivamo zavisnom osobom. Ona ignoriše svoja osećanja i potrebe, a istovremeno je zaokupljena osećanjima, razmišljanjem i ponašanjem partnera, prijatelja…

Jedan od najvećih gubitaka u ovakvim odnosu jeste gubitak sebe, odnosno, samopoštovanja i samopouzdanja.

Teškoće u funkcionisanju, potčinjavanje, zavisnost od tuđeg mišljenja i odobravanja, kao i tendencija dopuštanja drugima da preuzmu odgovornost umesto njih, jer im je mnogo lakše da budu „oslonjeni“ na nekoga drugog, opisuje emocionalne zavisnike. Kako nisu izgradile ljubav prema sebi, ovakve osobe su sklone da kroz primanje ljubavi od drugog i kroz borbu za sticanjem tuđe naklonosti, steknu doživljaj da ipak vrede, da se osećaju kompletno, što ih s vremenom vodi u takozvane zavisničke ljubavne odnose.

Zavisnost od partnera ne treba posmatrati kao bezazlenu, jer ona može da izazove iste fizičke i psihičke posledice kao i druge zavisnosti, tvrde psihijatri. Moguće je da smo emocionalno neumereno vezani za određene ljude iz svog života, a to je nezreli oblik povezanosti. Takvo ponašanje može prilično da otežava život u svim segmentima i da s vremenom stvori nezdrave oblike odnosa, koji retko mogu da opstanu.

Pokretač te zavisnosti, ono što im je svima zajedničko, je parališući strah od gubitka ljubavi i oslonca, strah od samoće koji je duboko skriven u podsvesti, kao i stalno traženje nekih garancija koje se ne mogu dati. Zavisne osobe na prvi pogled deluju mirno i blago, ali ispod toga krije se ličnost koja sebe vidi kao bespomoćnu, sa strahom da preuzme bilo kakvu inicijativu. Ovaj tip ličnosti ne traži podršku samo u teškim situacijama, njima treba neko na koga će se osloniti i s kim će se konsultovati čak i za rutinske odluke.

Partnerski odnos protokom vremena postaje beskrajna strepnja, panika od gubitka kontrole nad drugim. Lako upadaju u začarani krug, polako gube vezu sa okolinom, sa prijateljima, porodicom. To su osobe koje su sklone ostajanju u odnosu u kojem se sa njima loše postupa iz straha da ne budu same.

Na formiranje zavisničkog ponašanja može uticati neka trauma iz detinjstva ili suviše kritičan stav roditelja tokom odrastanja. Obično su ove osobe imale preterano stroge roditelje, ili roditelje koji su preterano uslovljavali ljubav: „Ne volim te, jer nisi bio dobar”. Kada odraste, ta osoba će tu sliku o sebi videti i u očima drugih, naročito onih s kojima bude bliska, u vezi ili braku. Nesigurna u svoju vrednost, nastojaće da svog partnera zadrži kraj sebe i pokušavaće da ga što više i jače veže za sebe, što neminovno vodi pogoršanju, a verovatno i kraju te veze.

Čak 80 posto mladih žena i 60 momaka procenjuju da je bolje ostati u bilo kakvom odnosu nego biti sam – veruju da je smisao njihovog života sadržan u partnerskoj vezi.

Osnovne karakteristike

Zavisničke crte ličnosti nisu uvek jasno prepoznatljive. Emocionalno zavisne osobe karakteriše: preokupiranost odnosom; preterana potreba za bliskošću; želja za totalnim jedinstvom; socijalna i emotivna izolovanost; ostanak u vezi jer ne mogu da budu sami; lako se zaljubljuju; idealizuju partnera i novu vezu; veoma brz i intezivan početak veze; karakteristična osećanja u odnosima su bes, strast, ljubomora i posesivnost; investiraju u vezu više od partnera; nerealističan strah i preokupiranost idejom kako će biti ostavljeni; izraziti osećaj neprijatnosti, nemoći i bespomoćnosti kada su sami; nemogućnost iskazivanje neslaganja bilo koje vrste. Veza postaje izvor stresa, depresije, osećaja krivice i žaljenja…

U takvim (ne)uslovima, nijedan odnos ili partnerstvo, ne može da opstane. Ove osobe teško doživljavaju prekid, pa često ostaju u zajedništvu uprkos ozbiljnim problemima. Nezdravo se oslanjaju na nekoga, u pogrešnom uverenju da će ih taj neko voditi kroz život. Razdvojenost i granice u odnosu čine da se osećaju nemoćno i neprijatno. Neretko se u dugim vezama i brakovima kod jednog partnera javlja osećaj gubljenja identiteta kroz stopljenost sa partnerom, nestajanje granica, količine. Sigurni znak da je neko u ovakvom odnosu je potpuno odsustvo konflikata po cenu gubljenja identiteta, i idila, koja je samo privid – najtipičniji znak da je u pitanju zavisan tip ličnosti.

Suprotno od ljubavi

Da li ljubav podrazumeva emocionalnu zavisnost od partnera? Osećaj da ne možemo da živimo bez voljene osobe je osećanje suprotno ljubavi. To je zavisnost. Velika je razlika između stvarne ljubavi i neumerene emotivne privrženosti, to su u suštini suprostavljene pojave. Mnogi lako pomešaju ljubav i zavisnost, pa o veličini ljubavi sude po dubini zavisnosti od druge osobe.

U zavisničkoj ljubavi osećanja su izmešana, prepuna je bola, neizvesnosti, nesigurnosti, straha od odbacivanja, ljubomore, psihičkog bola koji prerasta u fizički. Ovakve ličnosti veruju da je smisao njihog života sadržan u partnerskoj vezi, ne shvatajući da su njihovi izbori takvi da su unapred osuđeni na propast.
Emocionalno zavisan partner od druge strane očekuje „večnu” vernost i ljubav, stalne garancije da će veza trajati do kraja života, konstantno ponavljanje da je sve u redu, bez obzira na okolnosti.

To je veliki teret za oba partnera. U panici, grčevito se „drže “ druge osobe, čak i kada je odnos disfunkcionalan i tako sebe povređuju na bezbroj načina. Imaju teškoća da započnu nešto novo, preosetljivo reaguju na kritike i neodobravanje, anksioznost ih prati veći deo njihovog života, posebno u novim situacijama i odnosima. Žive svoj život kroz druge i za druge – granica između njih i drugih osoba se topi. Svaka situacija koja je i najmanja pretnja vezi, doživljava se „fatalno”- kao mogućnost gubitka voljene osobe, a samim tim i gubitka slike o sebi kao osobi koja vredi. Kritičnost izostaje, i u potpunosti se potčinjavaju željama onih koje vole, sputavajući svoje potrebe i svoju ličnost. Na potencijalni kraj veze gleda se kao na završetak svega smislenog, a partnerovo bavljenje drugim aspektima života doživljavaju kao zanemarivanje. Ideja o prekidu veze unosi veliki nemir i strah, a kada se odnosi prekinu, nastaje ogromna patnje i tuga – onoga ko je emocionalno zavisan. Rezultat je gubitak samopouzdanja, promene raspoloženja, očaj i još veća zavisnost. Zavisni tip ličnosti sklon je da preuzme tuđe mišljenje kao svoje. Na pitanje o bilo čemu, odgovori su: „On/a misli da“…

Kako prekinuti?

Ništa ne parališe lični razvoj tako efikasno kao ljubavna veza koja je destruktivna. Zdrave veze baziraju se na individualnosti i identitetu. Kako odustati od zavisničkih odnosa koje nam otežavaju stabilan partnerski odnos i povećati svoje šanse za opstanak veze ili braka?
Bolje je još na početku veze preispitati sebe i odnose sa drugim ljudima, a za to je potrebno sledeće: realno proceniti mane i kvalitete partnera; uporediti svoju vezu sa zdravim vezama iz okoline; razgovarati s prijateljima o vezi i saslušati njihovo viđenje stvari; pripremiti se na patnju ukoliko se veza završi; otkriti sopstvene razloge zbog kojih je zavisnost nastala. Najtoksičnija misao je da je naša sreća u nečijim, tuđim rukama.

Prava istina je da je podizanje osećanja zadovoljstva i ispunjenja u nama samima, da je to je naš lični čin, ne možemo to očekivati od drugih. Nemoguće je kontrolisati druge – i sama postavka da naša sreća zavisi od drugog, donosi mnogo više štete nego koristi.

Kako biste izbegli ovaj scenario i izgradili zdravu vezu ili brak, važno je učiti kako graditi partnerski odnos, kako od zavisničke pozicije: „Moram mu ugoditi”, doći do samostalne i zrele ličnosti. Ako dođete dotle da vas iscrpljuje međusobna zavisnost u odnosu s partnerom, prvi korak je da počnete da volite sebe i time se već krećete ka uspešnim odnosima. A ljubav prema sebi se vežba. Ispunjenje tražite pre svega u sebi, ne u drugima. Važno je shvatiti da je potreba da vas neko ili nešto spolja ispuni, nezdrava, pogrešna. Ona je često rezultat naše emocionalne nezrelosti. Potrebno je da kroz stavove, komunikaciju, odluke, pokažete zrelost i postavite granice u odnosu sa drugima.

Piše Vesna Bantić
Izvor: treceoko.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

ŠTA O VAMA GOVORE OČI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

NE VERUJMO UVEK SVOJIM OČIMA…

---

Šta vaše oči govore o vama?

Kaže se da su oči ogledalo duše. Mogu li one otkriti više o vama i vašem karakteru? Rađena su brojna istraživanja koja su pokazala da oči zaista mogu reći više.

Evo jednog  zabavnog prikaza o tome, šta oblik i boja očiju zapravo govore o vama. 

BOJA OČIJU

Sive oči – Često vas smatraju ozbiljnim i racionalnim. Teško vas je pročitati. Ne dopuštate drugima da vide vaše prave emocije. Verujete da je vaše raspoloženje privatna stvar. Stvari vidite logično. Ne sudite o nečemu tako dugo dok ne sakupite sve činjenice. Sigurni ste u ono što znate i nemate problema pri obrani svojih uverenja.

Plave oči – Smatraju vas mirnom i staloženom osobom. Ljudi se pouzdaju u vašu stabilnost. Ne dopuštate drugima da vide kako se preznojavate. U stvari, ni sami sebi ne dozvoljavate da se preznojite. Blaga ste i tolerantna osoba. Mirno možete proceniti situaciju, bez obzira koliko to može biti dobro ili loše. Niste temperamentni i teško vas je naljutiti. Radije ćete krenuti dalje nego nekome nešto zamerati.

Oči boje lešnika – Vi ste prijateljski raspoložena i pristupačna osoba. Vrlo se lako povezujete s ljudima. Ne dozvoljavate da drugi vide kada ste ljuti a trudite se da sve negativnosti zadržati za sebe. Uživate u društvu i uvek ste srećniji kad ste s prijateljima. Drugi vas inspirišu i obogaćuju vaš život. Zaista ste otvorena osoba. 

Zelene oči – Vi ste umetnička duša i imate vrlo dobru percepciju. Ljude oduševljavaju vaše originalne ideje. Ne dopuštate drugima da vide koliko se trudite da budete kreativni. Čini se da to ostvarujete bez napora. Vrlo ste ambiciozni i ponekad nemilosrdni. Vi ste odlučni da dobijete ono što želite. U stanju ste da pregaziti one ispred vas kako biste stigli do vrha, ali pritom ste tako šarmantni da to niko ne primećuje!

Smeđe oči – Smatraju vas vrlo pametnom osobom, ali ne pokazujete previše poštovanja prema drugima. Vi kažete svoje mišljenje i ljudi vas cene zbog toga. Ne dozvoljavate da drugi vide vaše nesigurnosti. Volite da se predstavljate kao hrabra osoba. Vrlo ste bistri i brzi. Vi ste prvi koji će dobaciti komentar ili reći šalu. Takođe, vrlo jasno razmišljate u kriznim situacijama i izvrsno rešavate probleme.

OBLIK OČIJU

Nejednak razmak između očiju – Pojedinci s ovim karakterističnim oblikom očiju su sposobni videti stvari iz drugačije perspektive. Oni su genijalni i vole da analiziraju stvari. Drugim rečima, oni nude jedinstven uvid u puno stvari.

Jednak razmak između očiju – Osobe kojima je prostor između očiju jednak, imaju uravnotežen i jasan pogled na svet.

Blizu postavljene oči – Osobe koje imaju blizu postavljene oči izgledaju dramatično. Ali, generalno nemaju otvoreno mišljenje prema svetu. Takođe, imaju tendenciju da postanu preterano zavisni od drugih ljudi i ne nose se dobro sa stresom.

Duboko usađene oči – Ovakav oblik očiju obeležava intenzivnu, posesivnu, ali i pažljivu osobu. Ljudi duboko usađenih očiju su idealisti, kreativni i romantični do srži.

Kose oči –  Ako su oči ukošene prema gore („mačkaste“ oči): ove osobe će učiniti gotovo sve kako bi dobile ono što žele.  Ako su oči kose na dole ove osobe mogu imati nisko mišljenje o sebi i biti prepuštene na milost i nemilost drugima. Gotovo da nisu u stanju reći „ne“.

Autor:AM izvor:Haber/Novimagazin/foto:zena.hr

---

 

 

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme

---

TUNEL LJUBAVI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Evo još jedne destinacije za zaljubljene  parove!

  “Tunel ljubavi”, koji se nalazi u Ukrajini, postao je jedan od najromantičnijih mesta na planeti Zemlji.

Ovaj tunel je, ustvari, deo privatne železnice kojom se do jedne fabrike dostavljaju drva.

Ali kada drveće koje je iznad šina olista u proleće, formira se pravi tunel koji oduzima dah, te ga je lokalno stanovništvo prozvalo “Tunelom ljubavi”.

________________________________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor:lepotaizdravlje.rs

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI             Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …     … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com

---

Biografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S

---

Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

BOJA I ILUZIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

FENOMENI

Kako je fenomen boje objašnjavao veliki nemački pesnik Gete, a kako Isak Njutn? Da li znate da su boje predmeta zapravo samo proizvodi našeg mozga?

 Pre dva veka poznati nemački književnik Johan Volfgang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari. Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje. Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena. Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u 19. veku.

Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja svojstvo same svetlosti i da ona nije karakteristika predmeta.

Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas. Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem 19. veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

Šta je boja zapravo? Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika. Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radiotalase, mikrotalase, infracrveno zračenje, x-zračenje ili γ-zračenje).

 

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja, na primer, može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene“ boje. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra, do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje. U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet u percepciji dveju osoba uopšte ne mora biti jednak.

Razmislite. Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja. Sav taj mrtvi bezbojni svet. Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost. I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

elementarium.cpn.rs