PAS KOJI GOVORI…

Dečak i pas

Rođen sam, po pričanju moje majke, iz jedne njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rođenju. A ja sam progledao u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja majka i gospođa Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile.

Foto ilustracija Bora*S

Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra.

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo „pasji“ nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kažem prosto: moj život.)

Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budući gazda i gospodar) platio gospođi Kniper, još nije bilo odlučeno koje će od nas da ponese s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sećam se samo da je majka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada.

Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo nekom lovcu. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospođa Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospođa Kniper je i sama bila žalosna, I znam da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospođa Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta ćete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki ljubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je majka sasvim poremetila umom.

Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu, zavirivala u svaki budžak. Onda joj je jednog dana rekla gospođa Kniper:

„Lolo“ (tako se zvala moja majka), „morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!“

Moja je majka ležala ispred nje, naćulivši uši da bi dobro čula sve što joj kaže gospođa Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: „Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znaš i sama kako teško izlazimo nakraj.“

– No moja je majka i dalje gledala gospođu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.

„Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako„, reče gospona Kniper. „Bacila sam ih u reku!“

Onda je moja majka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileći kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u plićaku, nasukane, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kamenom oko vrata.

Vratila se moja majka pred veče, samo da umre kraj mene.

Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrećnoj majci, o svojoj braći i sestrama, o gospođi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, više od tuge nego od zime.

Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Onda mi se zagleda u lice i poče da se smeje.

„Ana, Ana“, reče on. „Dođi da vidiš nešto. Vrapčić!„

„Baš je sladak„, reče Ana i uštinu me za obraz.

„Ovaj me pas na nekog podseća„, reče dečak. „Bogami, jako liči na nekog.“

„Zbilja„, reče Ana, njegova sestra, „na koga li me podseća?„

„I tebe?“ reče dečak.

„To je da čovek umre od smeha„, reče njegova sestra.

„Zbilja, to je da crkneš od smeha„, reče dečak.

Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.

„Znam na koga liči„, reče dečakova sestra.

„Reci, Ana, na koga?“ reče dečak. „Molim te, reci mi. Podseti me.„

„Seti se“, reče Ana. „Hajde, seti se sam.„

„Molim te, reci mi„, reče dečak. „Ne mogu da se setim. Samo znam da me ovaj pas… to je, zbilja, da crkneš od smeha.“

„Na staru ženu“, reče Ana.

„Na gospođu Kniper, babicu!“ reče dečak.

„To je da crkneš od smeha“, reče njegova sestra. „Pljunuta gospona Kniper!“

Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospođom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga davala isti izraz lica, jer gospođa Kniper je bila veoma nesrećna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reći da sam bio nalik na svoju majku. Iste krupne tamne oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene.

Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja majka, ako se dobro sećam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutorinu, i većinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, vernost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakomislenost.

Jedan pas kao što sam ja nema neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srećnu mladost (ne govoreći, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vreme.

Možda upravo zato. Objasniću vam na šta mislim. Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje.

U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori međ stokom, ginu konji, a vojske zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. Ionako će ih, vele, razneti psi.

Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemićko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svemu sudeći, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga.

Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav.

Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:

„Andi, kako ti se dopada ovaj pas?„

„Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?„

„Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime.

„Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.„

„Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki.

„To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.

Iako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom I telom, pripadao dečaku. Od svih ljudi na svetu s njim sam se najbolje slagao I najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psećeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim.

Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.

Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled menu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urođenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog I odanog zaštitnika.

Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vreme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje patke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti!

Sećam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške I odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrećni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trećeg atara.

Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam već bio naučio napamet onaj roman Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajući često I doterujući ga.

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

Primećujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stara pseća tuga.

Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nema sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak.

A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.

Osećam, ovaj rastanak neću preživeti.

A-uuu! A-uuu! 

Danilo Kiš

Iz knjige „Rani jadi“

---

 

SINDROM MODERNOG DOBA…

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

AUTIZAM…

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

AMNEZIJA…

U ovom tekstu bavićemo se jednim takođe veoma poznatim poremećajem koji se naziva amnezija. Reč „amnezija“ je kovanica nastala od dve grčke reči („a“ i „mnesis“), koje u prevodu znače „gubitak memorije“ ili „bez memorije“.

Ovo je i ujedno najjednostavniji opis poremećaja – amnezija dakle, predstavlja neko stanje gubitka pamćenja i sećanja na pređašnje događaje, može predstavljati i nemogućnost pamćenja sadašnjih događaja.

Ovaj poremećaj je specifičan po tome što iako može biti izazvan psihološkim faktorima (na primer, potiskivanjem traumatičnih događaja), on se najčešće sreće kao pratilac fizičkih ošećenja mozga, recimo posle saobraćajne nesreće, tuče ili bilo kakvih drugih ozbiljnih povreda glave.

Amnezija, dakle, prvenstveno predstavlja neuropsihološki poremećaj i to je ujedno i prvi poremećaj ovakve vrste kojim ćemo se baviti u ovoj seriji tekstova.

Kao što smo rekli na početku, amnezija predstavlja termin kojim se označava nekakav gubitak pamćenja. Ukoliko neko dođe kod vas i ne može da se seti ko je i kako se zove, možete sa priličnom sigurnošću tvrditi da ima neku vrstu amnezije, a na osnovu toga pretpostaviti i da mu se nešto desilo. Međutim, u praksi i literaturi se ne govori samo o amneziji kao poremećaju gubitka pamćenja, već se uvek stavlja naglasak na to kako je došlo do amnezije. Tako se ovaj poremećaj deli na anterogradnu i retrogradnu amneziju.

Da bi čitaocima bilo lakše da razumeju, objasnićemo oba pojma, a ujedno ćemo uvesti i priču o dve vrste memorije: kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Naime, svi mi imamo dve vrste memorije, koje su uporavo navedene. Kratkoročna memorija nam omogućava da na brzinu zapamptimo neke sitne stvari, kao što je na primer, broj telefona ili adresu na koju moramo otići, ali se te stvari ne zadržavaju dugo u mozgu. One posle nekog vremena (najčešćće par sekudni) izčeznu iz našeg uma.

Te „privremene“ stvari zadržavamo veoma kratko upravo zato jer su takve – privremene. Pročitali smo oglas i sada treba da pozovemo broj, ali taj broj nam treba za ceo život, već samo za tu situaciju, tj. taj momenat pozivanja broja. Da ne bi postao prenatrpan, mozak neće večno pamtiti sve sa čime dođe u kontakt, već ekonomiše sa informacijama; na neki način odlučuje šta će koliko da zadrži u sebi.

Zamislite da imate u glavi svaki broj telefona svake osobe koju ste pozvali u životu; ili, sećate se svakog naziva ulica kroz koje ste prolazili. Mozak bi vam, naravno, bio skroz prepunjen nebitnim informacijama da ne bi ste mogli da pamtite ništa novo. Sećali bi ste se nevažnih gluposti umesto važnih i značajnih događaja.

Stoga, u mozgu postoje te dve „fijoke“ gde se stavljaju informacije – jedna je za privremene i relativno beznačajne informacije (kratkoročna memorija), gde informacije stoje neko kratko vreme a onda isčezavaju, a druga je za važne, značajne i veoma korisne informacije. Ta druga fijoka služi za informacije i sećanja uglavnom lične prirode, važne događaje, jaka ili traumatična iskustva i slično – i ona se naziva dugoročna memorija. Ovde se ti podaci zadržavaju na znatno duže vreme, te tako omogućavaju čoveku da ima sećanja, a stoga i da zna ko je i šta je, šta je sve doživeo i šta mu se desilo.

Sada, da se vratimo na one dve vrste amnezija. Anterogradna amnezija se odnosi na nesposobnost pamćenja novih informacija. Na primer, čoveku se desila neka nesreća (gde je možda zadobio neku povredu glave) i sada ne može da pamti ništa posle toga. Sve što mu kažete on odmah zaboravi, kao da mu ništa niste ni rekli. On se seća svega pre nesreće – ko je, šta je, kako se zove, gde radi i živi i svega drugog; ali, ne može se setiti ničega što se dogodilo posle nesreće. Dakle, njemu je „isključena“ sposobnost pamćenja novih događaja.

Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.  Šta se ovde desilo? Pa jednostavno to da mu je „otkazala“ ta dugoročna memorija, bolje reći spona između kratkoročne i dugoročne memorije.

Psihološki rečeno, informacija koja uđe u mozak takve osobe (dakle, uđe u kratkoročnu memoriju), ne može se preneti dalje u dugoročnu, te tako upamtiti na duže. Ona ostaje samo u kratkoročnoj memoriji, gde može trajati najviše nekoliko sekundi i onda odlazi kao rukom odnešena. Bez obzira koja informacija je u pitanju, ništa ne može da se prenese u dugoročnu i tako upamti na duže.

Zamislite sada koji je ovo pakao za osobu; neko vam kaže da vam se žena porodila, ali vi to upamtite na par sekudni i onda zaboravite. Kada vidite dete, bićete besni što vam niko nije rekao da se porodila, pa sada ne znate za to. Ili, na primer, kažu vam da treba da se pojavite u 18 i 15 tamo i tamo, a vi to zaboravite u narednih 15 sekundi. Život bi bio prilično frustrirajući zar ne?

Zamišljajući takve situacije, možete steći mali uvid u to kako je ljudima koji imaju Alchajmerovu bolest. O ovom specifičnom poremećaju, koji uključuje u sebe poremećaj pamćenja koji smo ovde kategorisali kao retrogradnu amneziju, govorićemo u nekom od narednih članaka.

Druga vrsta amnezije je tzv. retrogradna amnezija, koja je mnogo poznatija forma. Ovaj poremećaj se odnosi na nemogućnost prisećanja informacija pre specifičnog vremenskog perioda. Ako uzmemo primer sličan ovome koji smo do sada opisivali (da se čoveku desila neka nesreća, te da je zadobio povredu glave), onda se ova osoba ne bi sećala ničega, ili vrlo malo stvari koje su se desile pre nesreće.

Često se može desiti da osoba ne zna ni kako se zove, ne može prepoznati ni svoje najbliže, ne zna šta je radila do trenutka nesreće, prosto rečeno – nema pojma ni o čemu. Ovde sada imamo poremećaj druge vrste, a to je nemogućnost uvida u ono što je već „usnimljeno“ u dugoročnu memoriju, dakle, nemogućnost prizivanja sećanja. Sve radi kako treba, samo se jednostavno ne može pristupiti „folderu“ gde su uskladištena određena sećanja.

Ni ova situacija nije ni malo zavidna, jer je svakako veoma teško funkcionisati bez ikakve predstave ko ste i šta ste, a kamoli šta vam je sada činiti. Zapravo, ne zna se koja je situacija gora – da li da ne možete zapamtiti ništa novo, ili se ne možete setiti ničega starog. U nekim, veoma retkim slučajevima, mogu se desiti i oba scenarija istovremeno, te je to svakako najgora moguća situacija po čoveka.

Kao uzrok obe vrste amnezija navode se prvenstveno neurološki faktori, najpre fizička, mehanička oštećenja i povrede moždanog tkiva. Naime, usled velike fizičke traume mozga, dolazi do poremećaja rada određenih nervnih puteva, te dolazi i do poremećaja funkcionisanja mozga kao celine.

U ovakvim slučajevima najpre strada pamćenje, budući da se strukture odgovorne za memoriju prostiru kroz skoro čitav mozak. S druge strane, određeni delovi mozga su više zaduženi za memorijske funkcije, te ako se samo oni oštete, onda posebno može doći do poremećaja u pamćenju. Naime, mozak je jedna vrsta mašine sastavljene od delova, te postoje sitni delovi mozga koji imaju određenu funkciju. Ukoliko se oni oštete (usled fizičke povrede ili moždane kapi, šloga ili lezije) onda se ta oštećenja konkretno mogu videti i u spoljašnjem ponašanju čoveka i imati posledice po njegov unutrašnji psihički svet.

Kada je reč o nekim drugim uzrocima amnezije, jedan čest uzrok je alkohol. Onima koji vole dobro da popiju poznato je da se nekad može desiti da se izgube sećanja na prethodnu noć (ili bilo koji deo dana kada se pilo). Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brisanja čitave epizode sećanja, čak nekoliko sati materijala, te je ovo stanje najbliže retrogradnoj amneziji koju smo opisali gore. Dugoročna konzumacija alkohola može čak i oštetiti mozak u toliko meri da osoba sve slabije pamti nove događaje, a sve bolje zaboravlja stare.

Potiskivanje je jedan od psiholoških mehanizama koji mogu biti odgovorni za gubitak sećanja. Naime, ukoliko se čoveku desi neka ozbiljna i jaka trauma i ukoliko mozak proceni da će događaj biti veoma težak za obradu, onda on upošljava mehanizam potiskivanja, koji događaj smešta u neku mračnu odaju mozga, gde je zaključava.

Osoba se tako više ne može setiti tog događaja, te ga ne može ni obrađivati. Ovo je u neku ruku odbrambeni mehanizam mozga kojim on čuva sam sebe od preteranog opterećivanja teškim sadržajem, ali to dovodi do amnezije, tj. potpunog brisanja jednog dela života iz sećanja osobe.

Amnezija je jedan od poremećaja koji je veoma učestao u današnjem svetu, pored tolikog broja povreda, nesreća i bolesti, od kojih je najpoznatija Alchajmerova bolest, te tako zahteva dublje upoznavanje sa problematikom. Iako amnezija može spadati u jedan od psihički težih stanja čoveka, za njega ipak postoji lek, tj. postoji način rešavanja i ovog problema. U zavisnosti od situacije i konteksta, upornost prilikom vraćanja moždanih funkcija na normalu (dakle, vraćanja sećanja / postizanja načina da se pamte novi događaji) se u većini slučajeva isplati.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (15)

___________________________________________________________________________________

POREMEĆAJ SLIKE O SEBI…

 

 ANOREKSIJA NERVOZA- Ozbiljan psihički poremećaj

Pretpostavljamo da ste dosta puta do sada čuli za izraz “anoreksičan/a“. Da li ste znali da se anoreksija svrstava u jedan od psihijatrijskih poremećaja, pa još i da je jedan od najučestalijih? Njegovo zvanično ime je „anoreksija nervoza“ i on predstavlja poremećaj unosa hrane koji je izazvan poremećajem slike o sebi.

Dakle, osoba se namerno izgladnjuje, tj. drastično smanjuje unos hrane kako bi postigla neki ideal koji ima u vezi sa svojim fizičkim izgledom. Iz samog opisa poremećaja se već može pretpostaviti i mehanizam koji deluje uza njega, kao i uzroci njegovog nastanka, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Pogledajmo sada koji su to „simptomi“ anoreksije, tj. kako prepoznati da je reč o psihičkom poremećaju. Pomenuli smo smanjeno unošenje hrane i držanje raznoraznih dijeta, ali jednostavno držanje dijeta i tendencija da se smrša nije dovoljan znak da bi smo govorili o poremećaju.

Ovde se radi o intenzivnom strahu od gojaznosti, koji je u toj meri iracionalan da je i sama definicija gojaznosti ovde načisto iskrivljena. Naime, osoba ne samo što se plaši da se ne ugoji, već misli da je gojazna čak i ako realno, to nije. To dovodi do želje da smrša, a smršaće tako što neće unositi hranu – veoma jednostavno.

Dakle, ovde nije reč o nekom gađenju ili odbijanju da se jede zato što je čoveku „muka“ od hrane, ili u estetske, pa i zdravstvene svrhe, već o jednoj patološkoj potrebi da se bude što mršaviji. Ova iskrivljenost se ogleda u tome što osoba misli da, što je mršavija, to je lepša. Isto tako, izgleda da ta mršavost nikad nije dovoljna, to jest, osoba nikad nije u potpunosti zadovoljna svojim izgledom. Tako, izgladnjivanje je sve veće, a fizičkih posledica je sve više, da sve to može dovesti do ozbiljnog poremećaja u čitavom radu organizma i velikom broju zdravstvenih problema.

Znači, očigledno je da je anoreksija nervoza jedno stanje potpune opsednutosti svojom težinom. Ova opsednutost se ogleda u tome što se osoba svaki čas meri; što pažljivo bira koju će hranu da unese, što često ide u ekstreme i u potpuno neuravnoteženu ishranu; unosi premalo hrane u organizam; može koristiti laksative kako bi izbacila i to malo hrane što je unela; ili, može se terati da povraća na silu, kako bi izbacila to što je pojela te hrana u stvari i ne uspe da se svari (ovo stanje je poznato i kao bulimija).

Neki koriste intenzivno i ekstremno treniranje (trčanje, izlaganje teškim fizičkim naporima) u cilju skidanja „suvišnih“ kilograma. Naravno, sve ovo se odnosi samo na preuveličano ponašanje ove vrste.

Sasvim je normalno da neko ko je inače gojazniji smanji unos nekih namirnica ili vežba, ili neko ko želi da se zdravo hrani da izbaci rafinisane proizvode ili neku vrstu hrane koja nije dobra za telo. Interesantna stvar kod ovog stanja je to da ako osobu pitate da li misli da ima problema sa težinom, reći će da nema. Dakle, osoba nije svesna da izgleda „kao kostur“, tj. da je premršava.

Ono što ona vidi kada se pogleda u ogledalo, to je „debela“ osoba. Ovaj fenomen se stručno naziva „iskrivljena telesna shema“, što ćemo objasniti kasnije.

Ono što će biti bitno roditeljima, ili ostalim osobama bliskim nekom za koga sumnjaju da ima anoreksiju, su određeni znaci upozorenja. Ukoliko se pojavi nekoliko ovih znakova zajedno, onda treba sumnjati na anoreksiju i pozabavati se problemom. Ti znaci su: preopterećenost svojom težinom (stalno merenje, gledanje u stomak, struk, tj. mesta gde se skuplja salo), merenje kalorija, gramaže hrane, često žaljenje kako su debeli i gojazni (uprkos tome što možda nisu), strah od gojenja („neću to da jedem, ugojiću se); česti izgovori da se ne jede kada svi jedu („ješću kasnije“ a u stvari jede uopšte), pojava „rituala“ prilikom jela (intenzivno žvakanje, određen red unosa hrane), negiranje gladi (često govori kako nije gladna).

Sada, da vidimo kakva je psihologija iza ovog stanja. Svako od nas ima neku sliku o sebi – kako izgledamo, kako se ponašamo, ko smo, šta smo, šta želimo. Isto tako, mi sami sebe opažamo kao ovakve ili onakve, ocenjujemo se i upoređujemo se sa drugim ljudima. Da li smo lepši od nekog, pametniji, ili srećniji. Isto tako, ljudi imaju i tzv. idealno „ja“, neku projekciju onoga što bi želeli da budu. Taj ideal, kada je realističan i usmeren ka nečemu pozitivnom, jedan je od velikih pokretača čoveka. Želeći da bude neko i nešto, čovek će raditi da ostvari tu sliku koju je zamislio.

Znači, mi stalno ocenjujemo sebe i merimo to koliko u stvari odskačemo od tog ideala. Kada se pogledate u ogledalo, vi ocenjujete sebe i svoj izgled u određenoj meri – kakva vam je frizura, da li imate bubuljicu, podočnjake, itd. Kada ustane ujutru, većina ljudi se prvo pogleda u ogledalo. Ljudi se inače veoma često ogledaju, zapravo gledaju se kad god imaju priliku, i to ne samo u ogledalo. To može biti staklo od izloga, staklo na prozoru kola, vrata, bilo koja površina koja može da reflektuje sliku.

Postali smo možda i preopterećeni svojim izgledom, a idealna slika koju imamo o sebi postaje sve nerealnija i naduvanija. Jedan autor je to sumirao izjavom da smo postali „narcisoidna civilizacija“.

Šta je zapravo tu problem i zašto govorimo o svemu ovome u tekstu vezanom za anoreksiju? Kao što smo pominjali ranije, ovaj poremećaj je u stvari proizvod iskrivljene slike o sebi; ne samo to, već tu dolazi i do neadekvatnog odnosa između stvarne i idealne slike o sebi. Naime, ono što se ovde dešava, to je da osoba sebe počne da ocenjuje negativno, ponekad veoma negativno, u toj meri da mrzi samu sebe.

Ova negativna slika o sebi se prvo odražava na fizički izgled – osoba misli da je ružna, debela i slično. Međutim, nije samo fizički izgled u pitanju. Osoba takođe počne da obezvređuje samu sebe i u intelektualnom i socijalnom domenu, te misli da generalno nije dovoljno dobra za druge. Poznata vam je ova fraza „nije dovoljno dobra“? Da, pominjali smo je kada smo govorili o stilovima roditeljstva, a posebno u odeljku psihologije samopouzdanja. Očigledno je da je i ovde manjak samopouzdanja i zdrave ljubavi prema sebi (teška stvar je danas ostvariti balans između patološke / narcisoidne i zdrave ljubavi) jedan od uzroka javljanja ovakvog stanja kod osobe.

Dakle, budući da osoba nije zadovoljna sobom, mora nešto promeniti. Ta „promena“ se prvo očituje u fizičkom domenu i to u domenu težine, jer je to relativno najlakše promeniti. Tako počinje začaran krug, gde osoba povezuje mršavost i samovrednovanje – što veća mršavost, to veće samopouzdanje. Međutim, problem se tako ne rešava, već samo produbljuje. Taj nalet samozadovoljstva kada se smrša je samo privremen – kao neka vrsta droge. Ako imate neki problem i depresivni ste, uzimanje alkohola i droge će privremeno odagnati tugu, ali neće rešiti problem. Ista stvar je i sa anoreksijom, koja predstavlja neki veštački način da se reše neki emocionalni problemi: u ovom slučaju manjak samopouzdanja i nezadovoljstvo sobom.

Opet, ovde nije reč o pukom nezadovoljstvu samim sobom i želji da se to promeni. Ključan faktor koji ovde određuje to da li će osoba biti motivisana da se promeni na bolje i stvarno kvalitetnije živi, ili će pokušati da problem reši anoreksijom, je iskrivljena telesna shema. Osoba u ovom slučaju, nema realističnu sliku onoga što stvarno jeste, ili onoga što želi da bude, tj. kako želi da izgleda. Iako je možda mršava, ona želi biti još mršavija; ona jednostavno ne vidi sebe kao dovoljno mršavu kada se pogleda. Tu nastaje problem, koji je izazvan iracionalnom idealnom slikom, tj. „idealnim“ ja.

Zašto nastaje problem sa „idealnim“ ja je tema za špekulaciju. Kao jedan od uticaja možemo navesti i sveprisutni „kult“ ličnosti, selebritija, silikona, pornografije, neprirodno građenih, mršavih manekenki koje reklamiraju odeću – tog uticaja masovnih medija na današnju omladinu. Forsira se određena slika, neki telesni ideal koji je nužan ukoliko želimo da nas prihvati okolina.

Činjenica je da postoji veća verovatnoća da se anoreksija javi kod devojaka, a posebno onih koje se nalaze pod velikim socijalnim pritiskom da izgledaju „lepo“ i „zgodno“. Ove devojke žude za tim da budu prihvaćene i voljene, da budu najlepše, te to dovodi i do iskrivljavanja slike o sebi. Upravo devojke koje se bave modelisanjem ili igranjem najviše podležu anoreksiji. Što se ostalih tiče, misle da nisu dovoljno seksi ako ne izgledaju kao ova ili ona starleta, glumica, pevačica, itd, da ih niko neće ako ne izgledaju kao ova ili ona. Može se reći i da devojke danas ne jure svoje „idealno“ ja – već tuđe. Isto važi i za muškarce, koji ovu konfuziju rešavaju na drugi način.

Neke teorije govore da anoreksija može imati osnovu u seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, kao i da postoji veća verovatnoća da se javi kod osoba koje potiču iz disfunkcionalnih porodica. Kakav god da je slučaj, utisak koji se javlja je taj da anoreksija predstavlja jednu vrstu pokušaja da se suoči sa teškim emocionalnim sadržajem ili da se reši nekakav unutrašnji konflikt.

Anoreksija može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne reši na vreme. Zdravstvene posledice po osobu koja je ekstremno mršava mogu biti katastrofalne, pa čak i fatalne. Nije dovoljno samo rešavati problem „spolja“, tj. terati osobu da više jede ili je ubeđivati kako nije mršava. Ovim se ništa ne može rešiti, jer se bavimo simptomima a ne samim uzrokom. Videli smo da i ovaj poremećaj ima svoje konkretne korene. Ove osobe dosta pate i mi se uzrocima te patnje trebamo pozabaviti ukoliko želimo da ih razumemo i pomognemo im.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (14)

Prethodni članak:IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI

---

 

IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI…

Pokazali smo u prethodnim tekstovima da su fobije u stvari ekstremizovani i preuveličani, u određenoj meri i iskrivljeni, prirodni i urođeni strahovi. Za prirodne i urođene strahove od realnih opasnosti po život smo rekli da su nužni i veoma važni za čovekovo preživljavanje. Međutim, fobije, budući da predstavljaju iracionalne i iskrivljene strahove povezane sa nerealnim situacijma, nemaju veliku adaptivnu vrednost, tj. nisu korisne za preživljavanje.

U ovom tekstu ćemo dati neka od objašnjenja nastanka fobija, tj. pokušati da damo odgovor na pitanje koje smo postavili, a to je – zašto i kako dolazi do nastanka fobija, odnosno, iskrivljavanja i pretvaranja prirodnih i urođenih, korisnih strahova u neprirodne i nerealne, potpuno beskorisne i onesposobljavajuće strahove?

Da bismo razumeli psihološke mehanizme razvoja fobija, moramo se prvo upoznati i sa osnovama različitih psiholoških teorija. Prvo, počećemo od teorije učenja, tj. klasičnog (i operantnog) uslovljavanja.

Naime, prema ovoj teoriji, koju je pre više od sto godina izneo ruski lekar Ivan Pavlov, ponašanje skoro svih bića na planeti (u određenoj meri uključujući i čoveka) formira se putem tzv. učenja uslovljavanjem.

Na primer, kada pas vidi hranu, njemu krene da se luči pljuvačka. To je prirodna i urođena reakcija, bukvalno neurološki refleks – tako je priroda podesila.

Ono što se ovde dešava, to je da je refleks povezan sa nekim “okidačem” u spoljašnjosti. Ovaj okidač se stručno naziva “stimulus”. Dakle, refleks je urođena, mehanička reakcija na određeni stimulus.

Međutim, da li možemo psa “naterati” da luči pljuvačku i kada ne nema hrane na vidiku – to jest, možemo li isti taj refleks “podesiti” tako da se javlja na neki drugi stimulus? To je pokušao eksperimentalno da pokaže Pavlov i pokazao je da možemo. Naime, on je, svaki put pre nego što je psu doneo hranu, zvonio u zvonce. Za sve to vreme merio je lučenje pljuvačke kod psa. Nakon par puta, psu je počela da se luči pljuvačka na sam zvuk zvona. Šta se tu desilo?

Pavlov je rekao da se desilo to, da je pas povezao zvuk zvona sa hranom, dakle, uslovio se da posle zvona uvek dolazi hrana. Tako je pas, putem uslovljavanja, naučen da luči pljuvačku na zvonce – znači, “pomerili” smo funkciju refleksa pljuvačke i na zvuk zvonceta. Iako to sada deluje kao nešto zdravorazumski i ne tako velika stvar, u to vreme ovaj “pronalazak” je predstavljao jedan revolucioran korak u razmišljanju i označio početak nove ere u psihologiji. To je bio veliki korak, jer je čovek eksperimentalno pokazao da je moguće menjati i oblikovati čak i urođene, prirodne reflekse, a ujedno predstavio i jednu čvrstu teoriju koja objašnjava formiranje skoro svih ponašanja kod svih bića na planeti.

Zašto je ova priča bitna za nas i ovu temu? Pa možda već i naslućujete: ovo je jedan od mehanizama nastanka fobija. Kako? Dakle, imamo strah kao prirodan i urođen refleks kod jedinke, koji je vezan za određeni stimulus. To je onaj realan i racionalan strah o kojem smo govorili, koji je povezan za prirodnu i realnu situaciju – na primer, refleksno i automatski reagujemo strahom i određenim ponašanjem kada nam neki nepoznati insekt (ili čak neki za kojeg znamo da je opasan) stane na ruku.

Ono što se kod fobije dešava, to je da se strah vezao za drugi stimulus i sada imamo reakciju straha na neki stimulus koji nije stvaran razlog za strah. Recimo, čovek se plaši i same slike insekta, kada ga vidi na televiziji, kada ga zamisli i tako dalje. Kao i kod psa koji luči pljuvačku na zvuk zvonceta, to jest nečega što je povezano sa hranom, ali opet nije hrana, tako se i ovaj čovak plaši od nečega što je povezano sa insektom, ali nije pravi insekt ili ne predstavlja pravu situaciju za strah.

Ova naizgled jednostavna “otkrovenja” i istraživanja su podstakla američkog psihologa Džona Votsona da dalje istražuje, pa čak formira i čitavu novu granu psihologije, koju danas nazivamo bihevioralna psihologija. Za nas je bitno da je on bio jedan od prvih koji pružio naučno objašnjenje mehanizama nastanka fobija, pa ga i eksperimentalno pokazao u brojnim istraživanjima. Jedno od njih je i istraživanje na malom Albertu (ovo je šifrovano ime dečaka ispitanika), kojem je veštački, u laboratorijskim uslovima, izazvana fobija od zečeva, pa i još nekih stvari usput. Kako je Votson to učinio?

On je, naravno, koristio Pavlovljevu teoriju uslovljavanja, te se vodio idejom da, ako se određeni stimulus javi zajedno sa nekim drugim stimulusom (koji prirodno izaziva neku reakciju), ta dva će se povezati, pa će se čovek usloviti da reaguje i na prvi stimulus kao što reaguje na drugi. Konkretno, ako se u trenutku javljanja nečega što izaziva strah čovek izloži nekom neutralnom stimulusu, onda će i taj neutralni stimulus postati izvor straha, jer će mozak da poveže ta dva.

U eksperimentu koji je Votson izveo na dečaku, desilo se sledeće. Dečaku su u laboratoriji dali da gleda sliku zeca. U isto vreme, naučnici su kroz zvučnik pustili veoma jak i glasan zvuk, od kojeg se mali dečak prirodno veoma plašio i trzao. I tako nekoliko desetina puta za redom, nekoliko dana za redom. A onda se desilo ono što je Votson i pretpostavljao: čim su dečaku dali sliku zeca, on je počeo da plače i da pokazuje strah!
Kada su mu davali da gleda sliku zeca, ali nisu puštali zvuk, dečaka bi opet hvatao strah i panika. Dakle, sada se dečak plašio i same slike zeca, ispoljavao je strah isto kao što se plašio i jakog zvuka. Ono što se desilo ovde, kaže Votson, to je da je dečak povezao zeca i zvuk, koji izaziva strah, te je sada strah prenesen i na zeca, tj. na neutralan stimulus.

Dečak se pre nije plašio zečeva, čak ih je i voleo, ali sada na samu sliku zeca doživljava napad panike. Za Votsona, ovo je takođe bilo pravo otkrovenje i konačan dokaz o mehanizmu nastanka fobija, pa i pokazatelj da se ljudsko ponašanje može izmanipulisati do te mere da se čak i biološke funkcije promene. I to je, naravno, bila jedna velika revolucija u psihologiji, koja je uticala na razvoj te nauke i izmenila je za sva vremena. Ovo otkriće uticalo je ne samo na psihologiju već i na mnoge druge grane koje na površini nemaju veze sa psihologijom (kao što su privreda i trgovina), ali za razmatranje tog fenomena nema mesta u ovom tekstu.

Ono što je još zanimljivo u ovom eksperimentu, to je da je zec koji je bio prikazivan malom Albertu bio bele boje. Ovo je važno zato što je kasnije primećeno da je Albert počeo da se plaši ne samo zeca, već i nekih stvari koje su bile bele boje. Na primer, počeo da se plaši i samih eksperimentatora, koji su nosili bele mantile. Ta činjenica govori o tome da je moguće da se strah širi, tj. generalizuje na još neke neutralne stimuluse, samo zato što su povezani sa stimulusom koji je prevashodno izazivao prirodan strah.

Napomenimo da su kasnija istraživanja pokazala i to, da ne može baš svaki stimulus da se poveže sa fobičnim strahom, već samo određeni, a najviše oni koji već imaju veliki potencijal da postanu predmet straha. To su najčešće objekti i situacije koje donekle, i u nekim ograničenim slučajevima, mogu stvarno predstavljati nekakav izvor opasnosti.

Na primer, ukoliko neko doživi avionsku nesreću (i preživi), veća je verovatnoća da će razviti dobiju od zatvorenog prostora nego od plave boje (ukoliko je sedište bilo plavo, a on u tom trenutku gledao u sedište). Dakle, strah će se najpre vezati za neutralni stimulus koji je ipak od nekog većeg značaja. Zatvoren prostor može stvarno biti izvor opasnosti (ako je skroz, hermetički zatvoren pa nema vazduha da se diše, što je, iako skoro neverovatno da se desi, opet moguće) dok plavo sedište teško da ikad i u bilo kojoj situaciji može ugroziti čovekov život.

Drugi teoretičari su pokazali da je moguće da dođe do tzv. “pomeranja” straha, kada mozak jednostavno nesvesno pomeri strah sa jednog stimulusa na drugi. Ovo se može desiti usled delovanja mehanizma generalizacije, ali i usled mehanizma potiskivanja. Naime, moguće je da osoba, ako doživi ogromnu traumu, usled nemogućnosti da obradi i prihvati veličinu straha i samu situaciju, jednostavno potisne strah. Kasnije, taj strah može jednostavno “isplivati” u nekoj drugoj formi i vezati se za neki drugi stimulus, koji naizgled nema veze sa originalnim stimulusom (traumom). Zašto se to dešava?

Ovi naučnici kažu da je to zato što mozak deluje kao nekakav hidraulični sistem – ako potisnete vodu na jednoj strani, ona će se podići na drugoj. Dakle, situacija može biti toliko traumatična da mozak misli “pa najbolje će biti da sve to potisnem i zaboravim, jer ako se time bavim potrošiću veliku energiju, a i osećaću se veoma loše ako pamtim te stvari.”

Mozak sve to lepo gurne u neku fijoku, ali ta energija onda ode na drugo mesto, jer nema gde da ode. Tako je moguće da osoba dobije panični napad naizgled iz čista mira. Međutim, uvek se analizom pokaže da to nikako nije bilo “iz čista mira” već da postoji mnogo veći razlog za to, veći nego što i sama osoba sluti.

Da vidimo kako se sve ovo do sada izneto može primeniti da bi se razumele neke vrste fobija. Na primer, klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) može nastati tako što se čoveku desi nešto što izaziva jak strah u nekom zatvorenom prostoru. Čovek se, na primer, nalazi u sobi i u tom trenutku pukne bomba u zgradi. Tu dolazi do povezivanja prirodnog straha (od bombe) sa drugim neutralnim stimulusom, u ovom slučaju zatvorenim prostorom. Kasnije, sama pomisao, ili još gore, ulazak u zatvoren prostor može izazvati u čoveku veliki strah i paniku.

Poznato je da je dosta slučajeva klaustrofobije nađeno kod bivših vojnika (učesnicima u ratu), koji su duže vreme provodili u rovovima. Gledajući na to sa ove strane, jasno je zašto je to slučaj. Ovakve fobije, posebno agorafobija (strah od otvorenog prostora) često nastaju i kao pratioci neke druge fobije – na primer, čovek koji ima fobiju od zmije doživi napad panike jer ga je na putu napala zmija. Tako dolazi do povezivanja otvorenog prostora sa strahom, te počne da se plaši i otvorenog prostora. Isto važi i za zatvoren prostor.

Iako ovo nikako nije jedini mehanizam nastanka fobija, on je svakako najviše proučavan, pa i eksperimentalno, tj. naučno dokazan. Na ovaj način se može objasniti većina slučajeva fobija, a na osnovu teorije uslovljavanja razvijene su i razne vrste terapija, kojima se fobije veoma uspešno leče. Inače, fobije su jedan od psihičkih poremećaja koji imaju najveći procenat izlečenja i veoma se efikasno tretiraju psihoterapeutski. Stoga, ukoliko imate ovakve ili slične probleme, ili znate nekoga ko ih ima, nadamo se da ste sada uvereni da svakako ima nade za njihovo uspešno rešavanje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (13)

Fobije (treći deo)

Prethodni članak: KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE

_______________________________________________________________________________

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________

PSIHOPATIJA…

Prvi, a verujemo i najpoznatiji poremećaj ličnosti koji ćemo opisati je jedan za kojeg smo svi čuli još iz filmova ili iz neke priče koju nam je pričao neko iz kraja. To je antisocijalni poremećaj ličnosti iliti, poznatiji kao psihopatija.

Svima nama poznat je taj termin, međutim, mnogi ne znaju šta je zapravo psihopatija i šta znači kada se za nekog kaže da je “psihopata” tj. psihopatska ličnost.

Ovaj termin je, kao i mnogi, ušao u svakodnevnicu, te će neki s lakoćom da prilepe ovakav ozbiljan pridev drugoj osobi. Često dolazi i do mešanja termina “psihoza” i “psihopatija”, a ova dva termina se umnogome razlikuju.

Kada čuju ovu reč, većini ljudi iskaču raznorazne asocijacije – na primer, psihopate su kao neka mračna i opskurna kategorija ljudi iz horor filmova, neko ko je nemilosrdni ubica ili okoreli kriminalac, ili pak neko ko je jednostavno zloban, “lud” i “otkačen”.

Određenoj manjini koja ih poznaje lično, mogu biti poznati kao nezgodni i nedokučivi ljudi, a najmanjoj manjini kao jedna naučno interesantna psihijatrijska kategorija.

Ipak, iako se za ljude okarakterisane ovim terminom u narodu misli sve najgore i najcrnje, nije baš tako a nikako nije ni jednostavno. Priča o psihopatiji je mnogo kompleksnija i komplikovanija, a sam poremećaj mnogo širi i rasprostranjeniji nego što se misli.

Antisocijalni poremećaj ličnosti nikako ne predstavlja kategoriju u koju spadaju isključivo ubice, kriminalci i razbojnici. To nije njegova definicija – ali ne poričemo da sadrži i ljude sa takvim opisima. Međutim, oni su ekstremi u toj kategoriji i ima ih zapravo relativno malo. Da bismo ovo razumeli, moramo malo detaljnije ući u ovaj fenomen i opisati njegove karakteristike.

Psihopatija je, kao što smo rekli, poremećaj ličnosti, što znači da nije neka “bolest” i akutno “ludilo”, već skup osobina koje se sistematski javljaju i koje su duboko u strukturi osobe, delujući više ili manje na život čoveka. Glavna odlika ovog poremećaja je najpre impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu.

Te reakcije, dakle, nisu proizvod intelektualne “obrade” i analize i tu nikako nema “Hamletovske” dileme već dolaze iz emocionalnog naboja. Ovakvo ponašanje može delovati kao vrlo opasno ljudima oko njih, i čini ljude koji se ovako ponašaju vrlo nepredvidivim. To će, naravno, uticati na to da ih se ljudi plaše – jer niko ne voli nepredivive ljude. Isto tako, ovi ljudi mogu biti i iritabilni (dakle, lako ih je izitirati) i ponekad agresivni. Ovo ne znači da su “kreteni” i da su nervozni, već da, u skladu sa svojom impulsivnošću, mogu naglo i na sitnicu odreagovati sa izričitom agresijom.

Dalje, to je nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama. Ove osobe se često ne obaziru na tuđa psihička i emotivna stanja, te stoga mogu raditi neke stvari koje će ići na štetu drugima. Takva situacija se sada karakteriše i određenom lakoćom sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički).

Međutim, kada ovakve ljude ispitate o tome da li su svesni kakve posledice njihova dela imaju na druge, uglavnom vidite da oni nisu ni svesni svega toga. Dakle, može se desiti i da kada povređuju druge, psihopate nisu svesne da ih povređuju. Naravno, u određenom broju slučajeva, čak ni svesnost o patnji drugih ih ne sprečava da nastave sa svojim destruktivnim ponašanjem.

S druge strane, ponašanje kojim se drugi dovode u opasnost ili kojim se ugrožavaju njihova osećanja i njihov život, najčešće nije cilj sam po sebi. Naime, kod većine ljudi sa ovim poremećajem očigledno je da oni rade to što rade isključivo zbog sebe, tj. da bi njima bilo bolje. To što je drugom možda zbog toga gore, to nije važno. Znači, njima cilj nije povrediti druge, već prvenstveno ostvariti svoje ciljeve. Nažalost, ovi ciljevi često dovode do toga da tuđi ciljevi budu ugroženi, tako da je vrlo teško razumeti i raščivijati čitavu situaciju.

Sa svim time u vezi je i čest nedostatak, ili pak uveliko smanjena sposobnost osećanja krivice za nešto što je učinjeno – o kajanju da ne govorimo. Ako čovek i shvati da je nekog povredio, ili ga namerno povredi, ta “griža savesti” koju ostali ljudi imaju najčešće izostaje kod osoba okarakterisanih kao psihopate. A kada nema griže savesti, onda to što se desilo nema veliki značaj i ne utiče na razvoj takvih osoba. Čak i kada učinjeno ima direktno negativne posledice na psihopatu, to uglavnom neće dovesti do kajanja. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih.

Često se kod njih primećuje i manjak straha, patološka “hrabrost” i izražen takmičarski duh i samopouzdanje. Ove osobe mogu upadati u različite rizične situacije, jer jednostvano “ne znaju za strah”. Uz to, često su neodgovorne a nekad ih nije briga čak ni za sopstveni život. Takvo stanje, u sklopu sa onim “briga me za posledice” može učiniti da vrlo brzo dovedu sebe u neprijatne i veoma opasne situacije.

Takođe, kao što smo već spomenuli, kod ovih osoba izražena je i osobina manipulativnosti, tj. makijavelizma i sebičnosti – ovi ljudi će raditi sve samo da bi stigli do svog cilja (pa čak i poštovati socijalne norme, ako će ih to dovesti do cilja).

Uglavnom sve što rade, rade iz sopstvene koristi, iako će često pružiti iluziju da je to u korist drugog. U ovom slučaju, podilaženje i ulizivanje mogu iza sebe kriti krajnje sebične ciljeve, koje se mogu protezati duboko u budućnost i kojih je samo osoba svesna. Međutim, ovi ciljevi su u isto vreme relativno “plitki” i površni, tj. ne odnose se ni na šta ambiciozno i veliko, već uglavnom na dostizanje nekog užitka ili materijalnog dobra.

Jedna stvar koja je isto tako karakteristična za psihopatiju kao i ostale navedene, a u isto vreme i veoma interesantna, je to što su ove osobe najčešće veoma simpatične, privlačne, šarmanrne, socijalne i okupljaju veliki broj ljudi oko sebe. Tipična je moć psihopata da šarmiraju i najveće i najplašljivije strance, da ih “začaraju” svojom harizmom, uviđavnošću, manirima, britkim intelektom.

Ovo je dobro dokumentovano u raznim studijama o ovom poremećaju, i od tada postaje kamen spoticanja kada je reč o detektovanju i izučavanju psihopata. Kako ćete za nekog ko je tako fin i šarmantan, pametan i pozitivan reći da je – psihopata? Nekako ne ide. To je bio problem čak i za psihologe i psihijatre, a kamoli za laike.

U velikom broju slučajeva psihopata koji su na nekom “tretmanu” kod stručnjaka, ta strana ličnosti psihopata ima toliki uticaj da i sami psiholozi posumnjaju u dijagnozu koju su im na početku postavili. Stoga je ovaj poremećaj vrlo teško uočiti. Ipak, moguće je probiti i kroz tu barijeru, i na sreću, kod mnogih su ovakva ponašanja očigledno providna i pokažu se kao površna.

Istina kad-tad izbije na videlo. Kako je čest pratilac ovoga stanja i narcizam, neke stvari se lako daju primetiti, ako čovek dovoljno pažljivo gleda. Međutim, u malom broju slučajeva, nema skoro teoretske šanse “provaliti” šta se u stvari krije iza te šarmantne ličnosti – i to je onaj najmanji broj koji se nekad nađe u krimi romanima i španskim serijama, kao negativac čije namere otkriju tek kada on sam odluči da ih pokaže.

Videli smo, dakle, da ovaj poremećaj nikako ne predstavlja jednostavnu problematiku, a njegova određenja se ne poklapaju sa opštenarodnim mišljenjem u velikoj meri. Videli smo da psihopate nisu samo serijske ubice, kriminalci i neka čudovišta iz horor filmova, već da su to većinom relativno funkcionalni ljudi, koji žive i rade u društvu isto kao i svi ostali.

To mogu biti šefovi, komšije, prodavci na pijaci, ali i ugledni biznismeni. Istina, skup nekih osobina ovakve ljude često može dovesti u problematične situacije – probleme sa zakonom, ugrožavanje tuđeg ali i sopstvenog života. Ali je isto tako činjenica da neki od njih imaju visoku inteligenciju, uglavnom se ponašaju pristojno i rade naporno da postignu svoje ciljeve, koji mogu biti u skladu ili neskladu sa tuđima.

Šta je dovoljno da neko uradi pa da ga optužimo da ima ovaj poremećaj i da budemo sigurni? To je i dalje diskutabilno – na nama je da sudimo po sopstvenim iskustvima, učeći iz svake interakcije sa ljudima. Opreznost nikad nije na odmet, a svako znanje i svaka informacija (kao neke od ovih koje smo u ovom tekstu izložili) koje možemo iskoristiti u te svrhe će nam svakako dobro doći.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (7)

Prethodni članak: POREMEĆAJI LIČNOSTI

---

---

POREMEĆAJI LIČNOSTI…

Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.

Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.

Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.

Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.

Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.

To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.

Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.

Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.

To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se  situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.

Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.

Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.

Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.

Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.

Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.

Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.

Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.

Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.

Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.

Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj). Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.

Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (6)

Prethodni članak: OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ

___________________________________________________________________________________________

SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA…

Šizofrenija

U prethodnom članku smo započeli priču o šizofreniji, jednom misterioznom i kompleksnom psihičkom poremećaju za kojeg, u konvencionalnom smislu, i dalje nema leka.
Govorili smo o nekim simptomima i karakteristikama ove tegobe, a na ovom mestu ćemo pomenuti još neke specifičnosti, kao što su faktori koji utiču na javljanje i neke od teorija šizofrenije kao psihološkog poremećaja.

Priču ovoga puta počinjemo od faktora koji mogu biti odgovorni i koji su ključni prilikom razmatranja nastanka šizofrenije.

Pošto je ovo jedan od težih i ozbiljnijih poremećaja, nužno je pozabaviti se pitanjem: kako i zašto se šizofrenija javlja kod nekog čoveka (osobe) i zašto baš kod njega?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, no možemo dati makar neke smernice.

U tom smislu, postoje tri vrste uticaja na ovaj poremećaj: to su biološki faktori, socijalni faktori i lično iskustvo, tj. psihološki faktori.

Biološki faktori prvenstveno obuhvataju genetiku iliti nasledne faktore. Naime, šizofrenija može biti nasledna, jer je u istraživanjima pokazanao da veće šanse da oboli od šizofrenije ima neko ko u porodici već ima nekog ko ima neke teže psihološke tegobe, a još veće ako ima nekog ko ima upravo šizofreniju. Ova šansa je relativno mala, ali nikako nije zanemarljiva. Postoje i biohemijski / neuroanatomski faktori kao što je način funkcionisanja (preterano ili premalo lučenje nekog hormona) i struktura mozga (uvećani ili umanjeni delovi mozga).

Dalje, tu su faktori koji se tiču same psihofizičke građe čoveka – ljudi koji spadaju pod tzv. „astenični tip“ ljudi (introverti, emotivno hladni i odvojeni od okoline) čine čak 70% šizofreničara. Takođe, kod ovih ljudi se često primećuju i ekstremna sklonost ka izolaciji, fantaziranju i dubokoj introspekciji. Među šizofreničarima se sreću i ekstremno sugestibilne ili ekstremno agresivne, kao i paranoidne ličnosti. Napomenimo da ove crte nikako nisu ono što čini nekog šizofreničarem, niti su, da tako kažemo, nekakav uzrok ovom poremećaju, već je samo uočeno da su one njeni česti pratioci.

Postoje različite teorija nastanka šizofrenije. Ovde ćemo se baviti prvenstveno psihološkim teorijama, jer ove druge ne spadaju pod domen ovih tekstova. Napomenimo samo da su neuro- i biohemijske teorije nastanka ovog poremećaja zapravo dominantnije u naučnoj zajednici, te da psihološki faktori igraju sporednu ulogu. Ipak, uvreženo je mišljenje da su psihosocijalni faktori ključni za „okidanje“ tih skrivenih bioloških mehanizama, koji onda rade u smeru pogoršanja čitavog stanja osobe, što je ogroman razlog da se njima pozabavimo.

Možda ne možemo da utičemo na biologiju i genetiku čoveka, ali možemo na psihologiju – a ako uspemo da utičemo na „okidače“ onda ćemo napraviti ogroman korak na polju rešavanja ovog kompleksnog problema.

Jedna psihološka teorija šizofrenije govori o tome da je majka u stvari jedna od glavnih i odgovornih za nastanak ovog poremećaja. Naravno, ne svaka majka, već samo tzv. „shizofrena majka“.

Ovo je termin kojim se ne želi reći da takva majka ima šizofreniju, već da se ponaša na način koji može ličiti na nekog ko je šizofreničan ili da kod svog deteta može izazvati reakcije i posledice koje će dovesti do nastanka ovog poremećaja. „Shizofrena“ majka se karakteriše specifičnim ponašanjem prema detetu. Ovakva majka je vrlo dominantna, detetu sve određuje (ili naređuje) i oštro ga kažnjava ukoliko ne ispunjava njene želje i zahteve. Takva osoba je u isto vreme emocionalno hladna prema detetu, retko ili skoro nikad ne izražava pozitivne emocije, a najčešće ne izražava bilo kakve emocije.

Poznato je da je detetu, pogotovo u mlađim danima, od krucijalne važnosti emocionalna bliskost i povezanost sa ljudima oko njega (pogotovo sa majkom), te da je izostajanje ove veze vrlo traumatično i bolno za dete.

Kao što smo pominjali u jednom od prethodnih tekstova, rani emocionalni odnosi sa roditeljima i bližom okolinom su model za kasnije odnose sa drugim ljudima i daljom okolinom. „Shizofrena“ majka je takođe često prezaštićujuća i ne dozvoljava detetu da slobodno i spontano iskusi svet oko sebe, braneći mu da ima interakciju sa okolinom i „skrivajući“ ga od „raznih opasnosti“.

Ovakav stav majke je odraz njene paranoičnosti i preterane anksioznosti, što se, naravno, prenosi i lepi na dete kao puter za hleb. Sve to može dovesti do toga da dete vrlo retko izlazi iz kuće, ima malo (ili nimalo) prijatelja, te da uopšte ima vrlo malo interakcije i iskustva sa okolinom. Za mnoge psihologe ovakva situacija sasvim je dovoljna da čak i čovek koji nema nikakve nasledne i biološke rizike razvije svakakve psihološke tegobe, a kamoli neko ko je već genetski „predodređen“ za neki poremećaj.

Većina psiholoških teorija je usmerena na porodicu, čitav porodični kontekst i njenu funkcionalnost, tj. disfunkcionalnost, kao jednog od glavnih uticaja za nastanak ogromnog broja psihičkih tegoba, a posebno težih poremećaja kao što je šizofrenija. Porodice koje su opšte disfunkcionalne, u kojima ima dosta konflikta, agresije i besa; tzv. „rascepljene“ porodice, gde porodica nije jedna celina već su prisutne razne podele i „klanovi“ koji se međusobno bore; izvitoperene porodice, gde su uloge i odnosi totalno haotični i negativni – sve su to savršeni tereni za uzgoj budućeg čoveka sa šizofrenijom.

Govori se i o obrnutim roditeljskim ulogama – gde otac igra ulogu majke a majka očevu ulogu, kao faktoru razvoja šizofrenije.

Jedna dobro poznata teorija nastanka šizofrenije je komuniciranje sa detetom uz često korišćenje tzv. „dvostrukih poruka“. Naime, ukoliko nekom kažete jedno a mislili ste na drugo, ili ukoliko kažete jedno a onda kažete nešto što je suprotno tome što ste upravo rekli, poslali ste dvostruku poruku. Možda je, za nas odrasle, ovakvo komuniciranje uobičajeno (nažalost) ali u dečijem svetu ono pravi totalni haos.

Dete koje još nema potpuno razvijene sisteme mišljenja i shvatanja sveta oko sebe uopšte neće razumeti dvostruke poruke – što se njega tiče, ako mu kažete jedno onda ste i mislili na to, jer ono što pričate to valjda i mislite. Ukoliko mu kažete „možeš da se igraš“ a onda ga kaznite za to što se igralo, totalno ga zbunjujete.

Ako mu kažete „volim te“ a kada priđe da vas zagrli vi ga oterate, neće mu biti jasno šta se dešava. Emocionalna bliskost sa vama mu je jedna od najvažnijih stvari u životu, te će ono imati prirodnu volju da vam ugodi i radi kako vi kažete. Stoga, ako se nešto ovako desi, ono će se osećati loše jer vas nije zadovoljilo i smatraće da ga manje volite (jer ste ga kaznili).

Međutim, ono što je sada problem je što mu nikako neće (i ne može) biti jasno zašto ste ga kaznili i šta je uradilo pogrešno, jer ste mu rekli da uradi nešto a onda ga kaznite za to; ili ste mu rekli da ga volite a onda ga odbijete od sebe. Možda vam se u međuvremenu promenilo raspoloženje, ali ono vaše promene raspoloženja shvata vrlo ozbiljno jer ste vi centar njegovog sveta.

Istina, takva situacija nije problem ako se desi ponekad, ali ako se često dešava, dete će biti potpuno zbunjeno – neće imati predstavu šta i kako treba da radi, da li išta radi dobro ili loše, a što je najvažnije, neće biti sigurno da li ga stvarno volite ili ne. Njegova interakcija sa vama tako postaje jedna igra nerealnih situacija i nesigurnih odnosa, što je vrlo brz put ka poremećenom opažanju čitave realnosti, tj. šizofreničnom funkcionisanju.

Psihoanalitički pogledi nastanka šizofrenije govore da je ono što se dešava prilikom nastanka ovog poremećaja to da se mentalna energija povlači sa spoljnih objekata (prestane se mentalno „ulagati“ u spoljni svet), te tako svet postaje nezanimljiv i prazan, bez ikakvog smisla. Pošto psihička energija ne može da se uništi, znači mora negde da ode, ona se okreće ka unutra te osoba u sebi razvija sopstveni svet koji je pun distorzija i iluzija.

Usled toga, kažu ovi teoretičari, nastaju halucinacije – to su delovi našeg unutrašnjeg sveta koji su suviše „probuđeni“ ovom energijom. Oni su sada čoveku jedina realnost, a on stoga i deluje okolini kao da „živi u svom svetu, jer je i bukvalno tako.

Kada se razmatra o konačnom odgovoru na pitanje šta je tačno šizofrenija, da li je to uopšte „bolest“ i poremećaj i šta je konkretno uzrokuje, odgovor ostaje daleko.

Nijedna od ovih pretpostavki i teorija sama za sebe nije dovoljna – nužno je sagledavati široku sliku i uzimati ih kao jednu celinu. Iako ovaj poremećaj i dalje izmiče ljudskom naporu da ga potpuno shvati, stiče se utisak da smo ipak bliže nego ranije.

U budućnosti ćemo verovatno prići još bliže, a mi smo u ova dva teksta pokušali da damo jedan skroman i površinski pregled trenutnog stanja stvari – a možda i da podstaknemo nekog od čitaoca da pokuša i sam da istražuje ovu mračnu stranu ljudske psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (4)

Prethodni članak: ŠIZOFRENIJA

---

---

 

ŠIZOFRENIJA…

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

PREPOZNAJTE SOCIOPATE…

i izbegnite zamke harizmatičnih ludaka

Istorija sveta opisuje mnoga negativna dešavanja iz prošlosti: ratove, tragične događaje, krvoprolića i nesreće u kojima se često kao idejni vođa ističe pojedinac, ili grupa nečijih sledbenika.

Stručnjaci profile tih ljudi karakterišu kao sociopatske ili psihopatske. Iako se u teoriji razdvajaju ova dva pojma, oba se odnose na ljude sa fiziološkim defektom u mozgu koji za posledicu ima nerazvijenost centara za kontrolu emocija i impulsa.

Zapanjujuće veliki broj ljudi koji su kroz istoriju bili izmanipulisani od strane ovakvih ličnosti, i podržali njihove nakaradne ideologije, priključili se verskim kultovima koji su osnivani i mašinerijama prevare koje su konstruisane, navodi nas da se pozabavimo ovim fenomenom.

Procenat ljudi sa sociopatskim ponašanjem u globalnoj populaciji je oko 4%. Konkretno, u avionu sa kojim letite je statistički oko pet sociopata. U autobusu javnog prevoza društvo vam prave dvoje sa ovim poremećajem. Ukoliko radite u kolektivu sa 500 ljudi, dnevno srećete njih dvadeset sa ozbiljnim poremećajem ličnosti.

U delu „Sociopata u komšiluku“, Martha Stout objašnjava da sociopatiju pogrešno tumačimo kao retkost, prepoznatu kod malog broja istorijskih ličnosti čija su postupanja dovela do teških nesreća. Među ljudima sa kojima ste u kontaktu svakodnevno postoje vešti majstori manupulacije, čije labave moralne stege mogu da izazovu brojne probleme u vašem životu.

Kako da ih prepoznamo?

Šarm

To obično nisu neshvaćeni i neprilagođeni ljudi, već prilično harizmatične osobe, koje deluju vrlo privlačno onima koji tragaju za vođstvom i podrškom. Često imaju veoma izraženu seksualnu privlačnost, a kada ih bolje upoznate i ekstremne seksualne apetite i čudne fetiše.

Spontanost i komunikativnost

Imaju tendenciju da brzo sklapaju prijateljstva i za dobro novih prijatelja svesno ulaze u nerazumne, rizične i bizarne situacije. Brzo dostižu nivo prisnosti za koji normalnoj populaciji treba mnogo više vremena. Tim postupcima kod onih koji ovo ponašanje ne prepoznaju kao neprirodno stvaraju osećaj dužnosti. Uzvraćanje takvog prijateljstva je prvi korak ka zamci.

Nepostojanje osećaja stida, krivice ili kajanja

Njihovi mozgovi jednostavno ne prave sinapse za obradu tih emocija. Ovaj defekt im daje sposobnost da lako izdaju ili povrede ljude, što je često praćeno ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Slede isključivo lični interes. To je razlog što ćete među veoma uspešnim ljudima, čak i u visokim nivoima vlasti bilo koje nacije, naći nešto veći procenat sociopata nego u prosečnoj populaciji.

Lažna iskustva

U opisivanju svojih iskustava preteruju do tačke apsurda. Zanimljivo je da ljudi imaju sklonost da poveruju u takve priče. Nekada zbog toga što sociopata zasnuje svoju laž na poluistini (primer „srpskog satelita“, čoveka koji jeste bio jedan od najboljih studenata, ali nikada nije završio fakultet koji je tvrdio da jeste, niti imao naučna dostignuća koja je tvrdio da je postigao), a nekada su priče koje smisle do te mere neverovatne da se prosečan čovek povede za tezom „ovo je toliko neverovatno da mora da je istinito“. Najčešće, ne obratimo pažnju na detalje, pa priča „prođe“.

Dominacija

Prepoznaćete ih po tome što ne umeju da prihvate tuđe argumente u raspravi, i u stanju su da zlobno i beskrupulozno brane svoj stav, čak i kada je očigledno da nisu u pravu.

Inteligencija

Sociopate su retko intelektualno inferiorni ljudi. Nadprosečan stepen inteligencije je neophodan da bi se u potpunosti razvila sociopatska ličnost, spremna da plete mreže laži i obmana. Upravo iz tog razloga, hapšenje serijskih ubica i prevaranata je jedan od najtežih zadataka policije, jer im ova sposobnost omogućava da dugo ostanu neotkriveni.

Emocije

Sociopate nemaju sposobnost da osete ljubav, empatiju i sažaljenje. Oni ponekad emituju takva osećanja u javnosti, jer imaju svest o tome da su takvi izlivi emocija poželjni, ali je to na nivou simulacije i kopiranja tuđih ekspresija. Oni istinska osećanja nemaju, jer u njihovom mehanizmu procesuiranja doživljenog dolazi do kratkog spoja. Ovo je vrlo opasna karakteristika koja onemogućava da u razmišljanjima sebe stave u ulogu žrtve i osete kajanje zbog nanete štete ili bola.

Poetsko izražavanje

Ukoliko pogledamo intervju sa Charlesom Mensonom, osnivačem ubilačke komune u Kaliforniji 1960. godine, neke od Hitlerovih govora, ili govore kontroverznih lidera novijeg doba, vidimo da je njihova sposobnost izražavanja nadprosečna, a njihovi monolozi intrigantni i hipnotički. Slično je i sa sociopatama u generalnoj populaciji. Često se slušanje njihovog izlaganja opisuje kao smirujuće, prijatno i nadahnjujuće iskustvo.

Izvinjenje

Od sociopate je teško izvući čak i lažno izvinjenje. Prihvatanje činjenice da nisu u pravu smatraju neprihvatljivom kapitulacijom. Ukoliko im pokažete neoboriv dokaz da greše, shvatiće to kao napad na njih, a ne kao na ukazivanje istine. Jednostavno, sa takvim ljudima je svaki vid sporazuma osim onog koji su zamislili neostvariv.

Život u zabludi

Sociopata iskreno veruje u ono što kaže i na njegovom licu je nemoguće pročitati laž i obmanu. Dokazano je da je kod njih poligraf (detektor laži) potpuno beskoristan, jer ne doživljavaju emotivne oscilacije kad ne govore istinu. Oni u svojim glavama odmah nakon činjenja bilo čega automatski elaboriraju fikciono objašnjenje koje opravdava njihova dela.

Ne postaju sve sociopate serijske ubice, lopovi i diktatori. Neki ceo svoj vek egzistiraju kao prihvaćeni članovi društva okarakterisani od poznanika kao „teške ličnosti“ ili „komplikovani ljudi“. Prilike koje im život stvara omogućiće im da svoju patologiju razviju u različitoj meri. Što je okruženje manje svesno i podložnije manipulacijama to su ove ličnosti u njemu bolje pozicionirane i poštovanije.

Kako se ponašati u situacijama kada nečije sociopatsko ponašanje počne da vas ugrožava?

Istina

Suočite ga sa istinom. Insistirajte na činjenicama. Psiholozi opisuju tipičan nastup sociopate uhvaćenog sa torbom ukradenog novca. On će tvrditi da je novac uzeo da bi ga zaštitio, jer ima proverene informacije da je neko želeo da ga ukrade. Iznošenje činjenica koje ukazuju na očiglednu laž je prva stepenica borbe.

Okruženje

Sociopate često imaju brojne sledbenike, ljude koje su pridobili na različite načine, koji će u svakom trenutku biti spremni da posvedoče u njihovu korist. Oni kod tih ljudi pažljivo kreiraju lažna sećanja, kojih ovi ne moraju biti svesni. Poznat je slučaj kada su sledbenici jednog gurua nadahnuto pričali kako su ga u određenim prilikama viđali da levitira (lebdi u vazduhu). Postupnim razgovorima sa njima, lekari su ustanovili da niko od njih nije zapravo prisustvovao seansi gde je guru levitirao, ali su toliko puta slušali žive priče o tom iskustvu da im se ono urezalo u svest kao nešto doživljeno. Suočavanje okruženja sa lažnim sećanjima na zajedno proživljene događaje koji se nikad nisu desili je drugi bitan korak.

Javno razotkrivanje

Ukoliko sociopatsko ponašanje ostane unutar interesnog kruga i završi se tamo gde su se neprijatnosti dogodile, postoji realna mogućnost da ćete samo osnažiti patološki karakter koji će to shvatiti kao jedno iskušenje na putu do uspeha. Velika je verovatnoća da će taj incident kasnije preokrenuti u svoju korist, tumačeći ga budućim sledbenicima i žrtvama kao napade zlonamernika (u njegovoj interpretaciji konkurenata, špijuna, tajnih agenata) sa kojima se izborio i izašao još jači. Iz tog razloga, neophodno je istrajati u razotkrivanju, i ukoliko ima elemenata krivičnog dela, sudski procesuirati ovakve ljude.
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________________________

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---

MANIPULISANJE RITMOM SNA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nesanica – problem sa spavanjem koji nam ne da mira

Najnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman, ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema.

Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat.

San je osnova zdravlja

San omogućava ljudskom organizmu da se oporavi od dnevnih događaja. Snom se stiče snaga za buduće napore. Kao svojevrsan biološki ritam, san pruža šansu za oporavak i predstavlja važan uslov za održavanje života.

Veb (Webb. W.) s matra da svaka vrsta, pa i čovek, ima na raspolaganju  jedan kvantum energije. Kod čoveka se ovaj kvantum istroši za 17 sati, od mogućih 24, što znači da nam najmanje 7 sati ostaje za spavanje. Usled utroška energije dolazi do stanja iscrpljenosti koje se najbolje leči snom. San se, u principu,  ne javlja  u bilo kom vremenskom intervalu, već je vezan za noć. Skoro sav biljni i životinjski svet  spava, takođe,  noću. Spavanje je period nereagovanja na spoljne i unutrašnje draži  i za ljudsku vrstu, kao i za životinjsku, neaktivnost  tokom noći je sine qua non njegovog opstanka. Neadaptivne, neefikasne i destruktivne forme ponašanja kod čoveka sprečavaju noćno spavanje. Za neke  životinje koje noću love i razmnožavaju se, dnevno spavanje ima istu važnost koje kod čoveka ima noćno. Za ljudsku vrstu karakteristično je noćno spavanje.

Za mnoge ljude vreme provedeno u krevetu je pravo mučenje. Reč je o nesanici.

Industrijska revoulucija, otkriće električne energije i sijalice uzimaju svoj danak. Problemi sa spavanjem  su u velikoj meri posledica učinka  savremenih tehnologija. Sve dok je  čovek živeo u skladu sa prirodom, san je bio kontinuiran i neporemećen. Svedoci smo saznanja da čovek iz godine u godinu sve manje vremena provodi u noćnom spavanju.  Tako, na primer,  u jednom istraživanju koje je urađeno 2008. godine, 38% odraslih  Amerikanaca  izjavilo je da kraće spava  u odnosu na period od pre 5 godina. Amerikanci sada spavaju u proseku 7 sati, dok 60% izjavljuje  da ima problem sa spavanjem. Ono što se dešava na našim prostorima je kopija američke slike i prilike. Kafići koji rade noću, supermarketi koji rade non-stop, neprekidno emitovanje raznih serija na televizijskom programu, kao i  dvadestčetvoročasovni pristup internetu iscrpljuju čovekov organizam i remete prirodne fiziološke i biološke procese.

Možemo li povratiti čoveku ono što mu je sama priroda dala? Naime, potreba za spavanjem ima koren u drevnom ritmu planete i duboko je ukorenjena u našem mozgu. Kad prekinemo prirodni ritam dana i noći iz bilo kog razloga, pa bilo to i uživanje u nečemu, rizikujemo da pokrenemo čitav niz problema. Ono što radimo noću  utiče na sve aktivnosti koje obavljamo danju – na učenje, veštine,  pamćenje, fizičku izdržljivost, zdravlje i bezbednost. Najviše ipak utiče na naše raspoloženje, pa nije čudno  da  hronični poremećaj predstavlja jedan od  okidača za depresiju.

Istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi najmanje jednom godišnje doživljava  neku  nemirnu noć. To je neminovni deo ljudskog postojanja izazvan skoro svakodnevnim stresom i brigom. Stručnjaci  tvrde  da  odnos prema tom problemu određuje da li će osoba sa takvim problemom završiti hroničnom nesanicom.

Regulacija sna

Najnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema. Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Homeostatski pritisak koji izaziva san  ne zavisi samo od toga koliko ste budni, već i od toga koliko ste aktivni dok ste budni. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat. Ovaj sistem povezan je sa cikličnom smenom dana i noći.

Čovek poseduje senzore na retini koji šalju poruke o tome  da li je dan ili noć direktno do epifize koja se nalazi duboko u mozgu. Kao odgovor na mrak, ovaj sićušni izraštaj moždanog tkiva stvara hormon koji izaziva san – melatonin, šaljući uspavljujuću poruku onim delovima mozga koji regulišu razne procese: od telesne temperature, sinteze proteina, proizvodnje hormona, do budnog stanja. Životni ritam od 24 sata vodi telo naizmenično kroz cikluse sna i budnog stanja. Tako u periodu od 18 do 20 sati budnost je najjača. Posle 20 sati budnost počinje da opada što može dovesti do dremeža. Najpospaniji smo ujutru od 4 do 6 časova. Ako ostanemo budni cele noći  i izdržimo budni u ovom periodu, moći ćemo da ostanemo budni bez nadoknade sna.

Manipulisanje ritmom sna je moguće. Budno stanje postiže se pomoću jakog svetla ujutru ili uzimanjem meletonina uveče. Dva najbolja načina za san su vežbanje i zagrevanje tela. San prirodno dolazi posle pada telesne temperature. To znači da mirno ležanje u krevetu posle tople kupke može biti upravo ono što je potrebno vašem telu da utonete u san.

Kako se određuje pojam nesanice?

Često se žalimo da nismo ispavani. Nesanica je reč kojom se previše razbacujemo. Stručnjaci uglavnom primenjuju pravilo: 30 – 30: ako vam je potrebno 30 minuta i više da zaspite, ili ste budni 30 minuta i više u toku noći, najmanje tri puta nedeljno, u pitanju je nesanica.

Bez obzira koliko malo spavate, ukoliko se zbog svojih noćnih navika ne osećate slabo i neraspoloženo tokom dana, vi nemate nesanicu. Oni koji se teško uspavljuju ili bude, a nemaju nesanicu, pate od poremećaja faze sna. U ovom  slučaju ljudi pokušavaju da zaspe u pogrešno vreme. Ovo je češći slučaj kod adolesacenata i studenata koji do kasnih noćnih sati, odnosno ranih jutarnjih, ostaju budni. Ako imate nesanicu tokom 4 ili 5 noći u toku nedelje , a dobro spavate vikendom, opet nije reč o  nesanici.

Vanredni profesor psihologije i psihijatrije Michael L. Perlis sa univerziteta u Njujorku i direktor ustanove za bihevioralnu medicinu sna kaže da ne bismo voleli da spavamo kao bebe jer se one često bude noću.  Možda je bolje da spavamo kao adolescenti zato što većina adolescenata spava kao da ne postoji sutra. Rađanje i podizanje dece je faktor broj  jedan koji kod žena  izaziva nesanicu. Žena nauči da spava oprezno, pa kasnije kad potreba za noćnim buđenjem prestane, ona se i dalje budi na najmanji šum. Nesanica se ponekad javi iznenada, neočekivano. Nešto vam se desi i vi neprespavate celu noć. Većina ljudi doživljava frustraciju i uznemirenost zbog lošeg spavanja. Pokušavaju da nadoknade spavanje: dremaju poslepodne, idu u krevet ranije, duže spavaju sledećeg jutra ili ispiju neko piće pred spavanje. Sve ovo je kontraproduktivno, to samo pogoršava stvari. Odlazak u krevet bez akumulirane potrebe za snom, zurenje u plafon, dodatno uznemirenje zbog iscrpljujućih razmišljanja vodi vas u začarani krug. Pod uticajem zabrinutosti vaš mozak brzo uči. Bez vašeg znanja i saglasnosti spavaća soba postaje okidač za nesanicu. Legnete da se odmorite, a vaš mozak pređe u stanje budnosti. Neka istraživanja su pokazala da su ljudi koji imaju problem da zaspe postali preosetljivi na podsticaje koji se nalaze u spavaćoj sobi. Uspavate se u fotelji ispred televizora, ustanete i odete u spavaću sobu i odjednom ste se rasanili. Na umu vam je milion stvari, medju kojima i računanje koliko vam je još vremena ostalo da spavate da biste  bili sposobni za sutrašnji dan.

Postoji druga vrsta nesanice, koja nije posledica nedostatka sna, već pogrešne percepcije: vaš mozak misli da ste budni, a vi ustvari spavate. Dok dremate, prenošenje informacija i čulna obrada podataka nisu u funkciji. Nesvesnost spavanja polako prelazi u budnost, tako da se mnogi ne sećaju  kad su zaspali. Iz tog razloga se ne sećamo  buđenja usred noći, i pored činjenice da se  normalno budimo 5 do 10 puta svake noći. Neki ljudi imaju utisak da su budni cele noći, da nisu „ ni oka sklopili“. Međutim, kada im se uključe monitori koji nadgledaju san, ispostavi se da normalno spavaju.

Zaključak je da smo sami sebi  najveći neprijatelj kada se radi o nesanici. Svojim ponašanjem mi je  još više podstičemo. Sve taktike kojima ljudi pribegavaju posle loše prospavane noći, dremanje ili odlazak u krevet ranije, narušavaju prirodnu sklonost organizma da sam popravi „izgubljenu“ stvar. Nesanicu ćemo najbolje savladati ako ništa ne radimo. Prvi i najbolji pristup nesanici jeste da dozvolimo homeostatu sna da se sam popravi, bez ikakvih pokušaja da nadoknadimo san. Takodje pravilnom upotrebom  pilula za spavanje, posle par neprospavanih noći, možemo vratiti prirodni mehanizam sna .

Nesanica i posledice 

Hronična nesanica dovodi do razdražljivosti, glavobolje, bolova  u mišićima. Slabi koncentraciju i mentalno blagostanje, umanjuje  sposobnost da se borimo sa problemima i da ih rešavamo, smanjuje  vitalnost  organizma.

Istraživanja dr Perlisa ukazuju da je rizik od ispoljavanja depresije kod osoba koje su dve do tri nedelje patile od nesanice visok. Perlis upravo tvrdi da je jedan od faktora kod depresije nesanica. Njegove longitudinalne studije pokazuju da približno posle pet nedelja nesanice sledi depresija. Međutim, ono što pobuđuje interesovanja stručnjaka ove oblasti jeste da lečenje nesanice može sprečiti prvu epizodu depresije, ili makar to da depresija ne postane hronična.

Koliko smo mi sami odgovorni za pojavu psihopatoloških fenomena, neuroza, ili onih struktuiranih i težih poremećaja, i koliko pripisujemo spoljašnjem faktoru svoju nemoć da sprečimo neželjeno ponašanje? To ćemo saznati kada uočimo sled stvari, kako od jednog običnog problema, zamene aktivnosti vezane za noć i dan, upadamo u  vrtlog poremećenog funkcionisanja, neprirodnog režima koji nas vodi vremenom u nesanicu, a potom u depresiju.

Poznato je da razlikujemo najmanje dve faze vezane za  spavanje: prva sadrži 4 stupnja (NREM, periodi bez brzih pokreta očiju ) i drugu sa (REM periodom brzih pokreta očiju). Kod čoveka, otprilike svakih 90 minuta dolazi  do REM faze, faze u kojoj sanjamo. Ono što je karakteristično za depresivne osobe jeste da veoma brzo uranjaju u REM fazu , kao i to da REM faza kod njih traje dva puta duže.

REM faza pomaže čoveku da obradi dogadjaje, pospeši pamćenje, da integriše znanje i osećanja koja su se dešavala u toku dana, kao i da oslobodi  misli od negativnog naboja. Kod depresivnih osoba negativnog naboja ima i previše, zato centralni nervni sistem ostaje budan, mentalna hiperaktivnost dovodi do negativnih misli koje ostaju upamćene i čovek ih se teško oslobadja. Upravo jutarnje buđenje kod depresivnih je pokušaj da se čovek prirodnim putem oslobodi negativnog naboja koji je ostao neprerađen u poslednjoj REM fazi. Iz ovog sledi da kognitivnim putem u budnom stanju možemo obraditi negativne informacije i događaje i integrisati ih u memoriju dugoročno, čim nam neće u toj meri remetiti svakodnevne životne aktivnosti.

Jedan od načina rešavanja specifičnih problema je solving terapija čiji su osnivači D. Zurilla i Goldfried (1971). Pojedinac u ovoj terapiji korak po korak uči strategiju rešavanja problema kao što su gubitak posla, drage osobe, raskid veze , bolest …

U prvom koraku ličnost  uči da prepozna svoj problem, da ga izoluje kako bi ga se rešio.

U drugom koraku osoba se uči  da iznađe što veći broj mogućih rešenja za problem koji ima.

U terćem koraku se analiziraju moguća rešenja, uočavaju prednosti i nedostaci svakog pojedinačno i na kraju na osnovu izvršenih analiza, pomažemo ličnosti da se opredeli za najbolje moguće rešenje.

Naravno, ovo je samo jedan od načina da naš mozak bude manje aktivan dok spavamo. Neke od načina za bolji san smo već pomenuli. Suština ovog problema jeste da napravimo razliku izmedju noćnog života, nesanice i depresije. Šematski  prikazano to može da izgleda ovako: noćni život→ nesanica →depresija.

Autor:psiholog Nevenka Igić /Izvor: stetoskop.info

 

OTAC NEKOLIKO STOTINA DECE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

OTAC 600 DECE

Austrijski biolog Bertold Vizner otac je nekoliko stotina dece, koju je začeo doniranjem sperme na svojoj klinici za lečenje neplodnosti u Londonu 40-ih godina prošlog veka.

 To su tek nedavno otkrile dve osobe začete na klinici.

Smatralo se da je na klinici, koju je Vizner osnovao zajedno sa suprugom Meri Barton i na kojoj je ukupno začeto oko 1.500 beba, korišćena sperma izabranog kruga njegovih izuzetno inteligentnih prijatelja.

Ispostavilo se, međutim, da je oko 600 beba začeo sam Vizner.

Kako navodi britanski list „Dejli telegraf“, režiser iz Kanade Beri Stivens i advokat iz Londona Dejvid Golanč, začeti na Viznerovoj klinici, istraživali su i, na osnovu ispitivanja DNK, zaključili da je Vizner donirao dve trećine uzoraka sperme za oplodnju pacijentkinja.

Takva praksa je sada zabranjena zakonom, ali se tada nije ni znalo da je sam Vizner davalac većine uzoraka.

Isti davalac sperme ne bi trebalo da bude začetnik tolikog broja dece zbog opasnosti da se neka od njih slučajno upoznaju i zasnuju porodicu, što bi moglo da dovede do teških genetskih poremećaja njihovih potomaka.

 Izvor: sumadija press

---

 

„BORNET 2011“ – DAN DRUGI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

DRUGI DAN

1.OBILAZAK  RTB – a BOR

Zahvaljujući pedusretljivosti menadžmenta RTB-a Bor, učesnici susreta su tokom prepodneva, najpre imali jednočasovni razgovor sa generalnim direktorom Blagojem Spaskovskim i menadžmentom ove kompanije, a potom su obišli neke od najatraktivnijih proizvodnih pogona.

2.Tema: E-GRAD

Kompanija ComTRADE je svoja softverska rešenja na BORNET- u prezentovala u okviru programa “E-GRAD”.

3. Tema: POREMEĆAJ SISTEMA VREDNOSTI U DRUŠTVU I ULOGA DRUŠTVENIH MREŽA

-Branislav Lečić

-Dubravka Duca Marković
-Danica Radišić – konsultant za komunikacije
-Ljuba Ninković – kompozitor i član kultnog benda „S vremena na vreme“

-Nebojša Radović.

4. Tema: HOSTING, WORDPRESS I BEZBEDNOST

-Dejan Vesić

-Dušan Filiferović,
-Miloš Petrović
-Nemanja Tobić.

5. Tema: EKOLOGIJA U SRBIJI I BORU – BOR – EKOLOGIJA

– Ljiljana Stanojević, pomoćnik ministra (Ministarstvo za ekologiju, rudarstvo i prostorno planiranje)

– Nebojša Radošević, pomoćnik gen. direktora RTB –a Bor

 Raznovrsnost tema,veliki broj kompetentnih, manje ili više javnosti poznatih učesnika u diskusijama, interesovanje publike, odlična organizacija udruženja „Istok“ iz Bora, izvanredna podrška institucija i sponzora, učinili su da Borski sureti internet korisinika u potpunosti uspeju i postanu nezaobilazan događaj ovakve vrste u narednim godinama.

Autor: Bora Stanković