ZAŠTO SE LJUDI TAKO PONAŠAJU…

NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE

Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.

Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.

1) Violinista u metrou

Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.

2) Klavir stepenice

Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.

3) Milgramov eksperiment

Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.

Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.

4) Efekat posmatrača

U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.

5) Ešov eksperiment usklađenosti

Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.

6) Stanfordski zatvorski eskperiment

Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.

Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.

7) Mali Albert

Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah.
On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.

8) Eksperiment nestalog deteta

Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta.
Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.

9) Podeljeno odeljenje

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.

Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.

10) Robers Kejv eksperiment

Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta.
Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.

Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

KADA LJUDI PRIČAJU, SLUŠAJTE IH…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Kako je student novinarstva završio u zatvoru zbog Hemingveja

Arnold je krijući se u teretnom vozu prešao pola Amerike da bi video svog idola. Pre nego što je upoznao Ernesta Hemingveja spavao je u zatvoru. Od pisca je dobio spisak i ponudu koji su zauvek promenili njegov život.

Bio je april 1934. godine. Vreme Velike depresije. Arnold Samjuelson, 22-godišnji sin norveških imigranata, je završio studije novinarstva na Univerzitetu u Minesoti, ali nije imao diplomu da to i dokaže, jer je odbio da plati taksu od pet dolara. Kada je pročitao u Cosmopolitanu priču “One Trip Across” toliko je bio impresioniran da je odlučio da putuje 2.000 milja i upozna se sa njenim autorom – Ernestom Hemingvejem i pita ga za savet.

Bez centa u džepu, sa torbom do vrha napunjenom željom da postane pisac, zaputio se ka jugu, na Floridu. Uskočio je u teretni voz. Tričavih tri, četiri hiljade kilometara do Ki Vesta (According to Google Maps data distance between Minneapolis, MN and Key West, FL 1947 Miles / 3134 Km this take 1 day 5 hours ).

Kada je konačno stigao u gradić u kome je živeo autor romana “Zbogom oružje”, Samjuelson nije imao mnogo izbora nego da prespava na doku. Usred noći “beskućnika” je probudio jedan policajac i do jutra je bio u lokalnom zatvoru.
Sledećeg dana Arnold je krenuo u potragu za svojim idolom, koji tek što se vratio iz afričkog safarija. Kada je zakucao na vrata doma Ernesta Hemingveja i slavni pisac se pojavio na kućnom pragu, Samjuelson je ostao nem.

“Nisam mogao da se setim ni reči govora koji sam pripremio. Ispred mene je stajao visok čovek, širokih ramena. Noge su mu bile razdvojene, a ruke kao da su visile. Nagnuo se blago napred i instinktivno preneo težinu tela na prste. Kao borac koji se sprema da zada udarac“, opisao je Arnold Samjuelson mnogo godina kasnije ovaj susret.

Srećom, Hemingvej nije udario mladića, već ga je pitao šta želi. Samjuelson mu je objasnio da je čitao “One Trip Across” i da je hteo sa njim o tome da razgovara. Hemingvej se za trenutak zamislio, a potom rekao nepoznatom momku da dođe sutradan u 13:30.
Arnold se vratio u dogovoreno vreme i zatekao pisca kako sedi na svom tremu. Počeli su razgovor i Ernest mu je dao sledeći savet:
“Najvažnije što sam naučio o pisanju je da nikada ne pišeš previše odjednom. Nikada nemoj da iscediš sve iz sebe. Ostavi malo i za sledeći dan. Najbitnija stvar je da znaš kada da staneš. Kada ti još uvek ide dobro i dođeš do interesantnog dela, a znaš šta će se posle desiti, vreme je da se zaustaviš. Onda ga ostavi na miru i ne razmišljaj o tome. Neka tvoja podsvest odradi posao. Sledećeg jutra, nakon dobrog sna i kada se osećaš sveže prepiši ono što si napisao dan ranije i opet se zaustavi na drugom vrhuncu interesovanja. Na taj način dobićeš mnogo interesantnih mesta u romanu i nikada se nećeš zaglaviti“.

Hemingvej ga je pitao da li je pročitao “prokleto dobru” knjigu “Rat i mir”, a zatim pozvao u svoju radnu sobu i napravio listu književnih dela koja bi trebalo da pročita.

1. “Ana Karenjina” – Lav Tolstoj
2. “Budenbrokovi” – Tomas Man
3. “Braća Karamazovi” – Fjodor M. Dostojevski
4. “Orkanski visovi” – Emili Bronte
5. “Pozdrav i zbogom” – Džordž Mur
6. “Madam Bovari” – Gistav Flober
7. “Rat i mir” – Lav Tolstoj
8. “Plavi hotel” – Stiven Krejn
9. “Otvoreni čamac” – Stiven Krejn
10.”O ljudskom ropstvu” – Samerset Mom
11. Antologija poezije “The Oxford Book of English Verse”
12. “Ogromna soba” – Edvard Estlin Kamings
13. “Daleko i davno” – Vilijem Henri Hadson
14. “Amerikanac” – Henri Džejms
15. “Dablinci” – Džejms Džojs
16. “Crno i crveno” – Stendal

Osim ovog spiska Ernest Hemingvej je mladiću dao kolekciju kratkih priča Stivena Krejna i svoj roman “Starac i more”, međutim zamolio ga je da mu tu knjigu vrati jer je to jedini primerak tog izdanja koji ima. Arnold je to učinio već sutradan i umesto da se oproste, kada je Hemingvej čuo da Samjuelson noći u gradskom zatvoru, pozvao ga je da spava u njegovom novom kruzeru Pilar.

Narednih godinu dana Arnold Samjuelson je radio kao čuvar broda, koji je dobio ime po nadimku tadašnje gospođe Hemingvej – Paulin, i piscu je služio uglavnom za lov na sabljarke duž američko-kubanske obale.

Ernest Miler Hemingvej je priču “One Trip Across” uvrstio u svoj najproblematičniji roman “Imati, pa nemati” (izdat 1937). Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. za roman “Starac i more”, a naredne godine i Nobelovu nagradu za književnost. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav želi, čovek izrazito avanturističkog duha izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 2. jula 1961. u Ketčumu.

Arnold Samjuelson je mnogo godina kasnije izdao knjigu – “Sa Hemingvejem: Godinu dana u Ki Vestu i na Kubi” (With Hemingway: A Year In Key West And Cuba). Uz mnoštvo fotografija ona na zanimljiv i živopisan način oslikava taj period piščevog života pre nego što je bio ratni dopisnik i borac u Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu.

Verovatno je Arnold dobro zapamtio još jedan savet Ernesta Hemingveja, koji je kao najbitniju stavku izdvojio slušanje drugih ljudi oko sebe i davanje bezuslovne pažnje pojedincima u okolini:
“Kada ljudi pričaju, slušajte ih. Nemojte da razmišljate o tome šta ćete vi reći. Većina ljudi nikada ne sluša niti opaža stvari oko sebe. Trebalo bi da po izlasku iz prostorije znate sve ono što ste tamo videli i ne samo to – ako je neko ili nešto u prostoriji u vama izazvalo emociju, trebalo bi tačno da znate ko ili šta je to bilo“.
Izvor:alex5rovski.wordpress.com

---

---

 

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima…

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: – crta? – drži četkicu za zube? – se češlja? – deli karte? – gađa loptom? – stavlja kocke, kad pravi kulu…, – gura autić,…. – oblači lutku…. – niže perle… – briše gumicom… – koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…? Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. – Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta! – Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka! – Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe. – Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle. – Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu. – Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti. – Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane. – Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno. – Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata. – Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba. – Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S