ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs

FotoGalerija

_________________________________________________________________________________

Advertisements

PROLETERI I TAJKUNI 21. VEKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Knjiga Francuza Tomasa Piketija uplašila bogatu elitu jer predlaže recept za smanjenje nesnošljive nejednakosti

prvomajski-brojEvakuacija-nezadovoljnika

Nezadovoljnici su još pre dve godine okupirali sve finansijske centre Foto Rojters

Proleteri celog sveta mogli bi u ovom veku da budu oslobođeni jednog dela državnih dažbina, dok će se za nepristojno bogatu elitu, one koji čine deset odsto stanovništva sa nenormalno visokim, ničim nemerljivim prihodima, uvesti progresivni porez.

Zvuči kao da je Karl Marks iz groba vaskrsao i ušetao u našu stvarnost, ali reč je o slamci spasa za kapitalizam u 21. stoleću.
Jedini delotvorni recept protiv rastućih i sve opasnijih nejednakosti, a za spas srednje klase, jeste uvođenje progresivnog poreza. To je recept Francuza Tomasa Piketija, profesora Pariske škole ekonomije, koji je prošle godine objavio je pionirsko istraživanje na 700 stranica. Knjiga „Kapital u 21. veku”, potkrepljena je mnoštvom tabela i grafikona, svedoči o ponovnom rastu nepodnošljivih nejednakosti u bogatim i srednje razvijenim zemljama.
Piketi je za manje od mesec dana, otkad je njegova knjiga prevedena na engleski jezik, dobio tretman rok zvezde u anglosaksonskom svetu. U Americi i Britaniji francuske ekonomiste nisu dosad shvatali pretereno ozbiljno, ali su se sa Piketijevom knjigom stvari preokrenule: ne samo da je knjiga postala bestseler, prva na listi Amazona i jedan od deset hitova prema rangiranju „Njujork tajmsa”, već je vodeći američki i svetski ekonomisti ocenjuju kao štivo koje iz osnova menja raspravu o nejednakosti.
Njegova dijagnoza aktuelnog stanja kapitalizma je zastrašujuća, veoma liči na ono što su konstatovali nezadovoljnici širom sveta koji su tokom 2011. držali pod okupacijom Volstrit i sve druge finansijske centre širom sveta. Ali novost je u tome što su se velika anglosaksonska imena u akademskim krugovima saglasila sa njegovim opisom stanja, mada ne u potpunosti sa receptima koje predlaže.

„Prvo sam počeo da istražujem Britaniju i Ameriku, a onda sam prešao i na druge razvijene zemlje i video sam da polako počinje da izranja jedan te isti model: kapital i novac koji se iz njega produkuje se daleko brže umnožava nego ekonomski rast. Taj model postojao je u 19. veku i vratio se u svom izraženijem obliku 1980, kada je u većini bogatih zemalja prestala kontrola kapitala”, objasnio je Piketi za londonski „Gardijan”.
Ukoliko se takav trend nastavi, ukoliko primanja siromašnijih 50 odsto stanovništva nastave da stagniraju ili da zaostaju za privrednim rastom, dok dohoci generalnih direktora, menadžera i ostalih rukovodilaca astronomski rastu, iako se njihov učinak ne može izmeriti, doći će do velikih socijalnih i političkih kriza.
Piketi pobija sporadične primedbe da se zalaže za utopiju komunističkog egalitarizama.
„Nejednakost mora da postoji, ona je podsticajna za privredni razvoj. Ali ekstremna nejednakost štetna je za rast ekonomije, jer smanjuje mobilnost i može da zarobi i ukoči institucije demokratskog sistema”, kaže on i navodi primer Amerike u 19 veku. „Ona se tada razvijala mnogo brže nego Evropa, delimično i zbog toga što su tada postojala ogromna neiskorišćena prostranstva i što je pristup bogatstvu bio moguć širim grupacijama.”
U ovom trenutku siromašnijih 50 odsto Amerikanaca poseduje samo dva odsto nacionalnog blaga, a sledećih 40 odsto ima 22 odsto imetka. „Ne možete zvati nekog socijalistom ako veruje da bi tih dva odsto raspoređenih na polovinu američkog stanovništva moralo da se poveća na pet ili čak i deset odsto.”

Piketi predlaže globalni porez na kapital. Konkretno, on se zalaže za taksu od pet do 10 odsto godišnje na sva sredstva i imovinu – akcije, nekretnine, prirodna bogatstva, umetnine, jahte – koje imaju pojedinci, a čija je ukupna vrednost najmanje jednu milijardu dolara. Po „Forbsu”, 1.645 pojedinaca mogu sebe da zovu milijarderima i oni bi bili oporezovani ovom taksom na bogatstvo.

Druga Piketijeva preporuka je „progresivni porez na neto imetak”, i on bi imao mnogo širu primenu jer bi obuhvatio širi sloj od deset odsto najbogatijeg stanovništva na planeti.
Autor na primer opisuje hipotetički američki par koji ima hipoteku od 490.000 dolara na kuću koja vredi 500.000 dolara. Njihovo neto imetak je 10.000 dolara, i oni nisu bogati. Progresivno oporezivanje bi redukovalo porez na imovinu za 90 odsto ljudi i povećalo za onih deset odsto.
Jedan od načina za širi pristup bogatstvu je da se smanje porezi velikoj grupi ljudi, a povećaju onima na vrhu, tako da se bar malo umanji koncentracija bogatstva, ili zatupi imovinska piramida.
Običan svet oseća zamke i prevare kapitalizma. Otkad je izbila kriza banaka 2008. pa do pokreta nezadovoljnika 2011, koji su okupirali sve veće gradove sveta i posebno finansijske institucije, sazrelo je osećanje da je kapitalizam došao u fazu koja od nekadašnje srednje klase stvara paore, a od bogatih ljudi zaštićene oligarhe. Ali Piketi je prikupio naučne dokaze koji pokazuju da nema razloga da se veruje da će kapitalizam ikada rešiti problem nejednakosti. Naprotiv, on postaje sve gori.
Dugo je vladao mit da će, zbog konkurencije, deo profita prestati da se preliva u sam vrh i da će postepeno dovesti do približavanja srednje klase i superbogataša. Dva svetska rata u 20. veku doprinela su privremenom umanjivanju nejednakosti, što je zavaralo ekonomiste. Ali, već od 1980. krivulja je počela ponovo vrtoglavo da raste.
„U 21. veku to nije slučaj samo sa takozvanim bogatim državama – SAD, Velikom Britanijom i zemljama zapadne Evrope – već se ista pojava vidi i u Rusiji, Kini i drugim zemljama koje prerastaju fazu razvoja. Tendencija kapitalizma je da koncentriše sve više imovine u sve manji krug ljudi”, dokazuje Piketi.
Odavno znamo bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve jadniji, primećuju prikazivači ove knjige u svim značajnijim američkim i evropskim medijima. Oni dodaju da je Piketi to sada i naučno dokazao.
„Ovo je prvi put da smo sakupili podatke i pružili dokaze. Iako nisam političar, jasno je da se pokret nezadovoljnika zahuktava i da će to imati političke implikacije u celom svetu – svi mi ćemo ubuduće u svakom pogledu biti sve siromašniji i to će stvoriti krizu. Jasno je da u ovakvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše”, rekao je Piketi na jednoj debati u Americi.
Po njemu, progresivno oporezivanje i globalna taksa na privatnu svojinu sa kojom će morati da se slože sve zemlje sveta jeste „jedino civilizovano i zdravo rešenje”. Drugi način je da se inflacijom obezvrede imeci, ali ona opet najviše pogađa one koji imaju najmanje.

Stručnjaci, ekonomisti i pojedini politikolozi saglasni su da je Piketijeva dijagnoza kapitalizma, sazdana na istraživanjima, potpuno tačna. Navode, međutim, da nema nijedne partije, bilo sa levice bilo s desnice, u Americi ili Velikoj Britaniji koja bi na ovakvom programu uvođenja globalne takse gradila izbornu kampanju.
Sadašnju vladu Fransoa Olanda kritikuju i domaći i strani krugovi, ne zbog njegovih seksualnih grehova, nego zbog progresivnog poreza koje je pokušao da uvede najbogatijima. Jedan procenat onih koji vrte svet nije odustao od svojih privilegija, čak ni kada je pokret „okupatora” pretio da se pretvori u revoluciju.
Sada je, međutim, potpuno jasno da će sa sve malobrojnijom srednjom klasom – jer njihovi prihodi ne rastu ni izbliza onoliko koliko raste ekonomija – socijalno nezadovoljstvo iz generacije u generaciju u ovom veku rasti. A kad nastupi eksplozija, kasno je za prepravke sistema koji se urušava.
———————————-
Ekonomska analiza „Čiča Gorioa”
Pre sto četiri godine, po Piketijevom istraživanju, jednom procentu Francuza pripadalo je 60 odsto nacionalnog imetka, dok je jednom procentu Britanaca pripadalo 70 odsto nacionalnog blaga. Nije ni čudo što je literatura tog doba opsednuta mirazima i nasleđima. Piketi naročito detaljno analizira u svojoj ekonomskoj knjizi Balzakovog „Čiča Gorioa” i dela Džejn Ostin.

Direktori sami sebi određuju bonuse
Ko određuje koliku nagradu i platu će dobiti direktori kompanija i korporacija? Obično u svakoj firmi postoji nešto što se zove odbor za kompenzacije, ali njega imenuje sam direktor. Najviši rukovodioci firme u stvari sami sebe nagrađuju. Ako o nečemu vode računa, onda su to neke ustaljene društvene norme za njihov stalež. Nikako tržišni principi i zakonitosti.
Zorana Šuvaković / politika.rs/ objavljeno: 30.04.2014.


Svaki četvrti stanovnik EU suočen sa siromaštvom
Zemlje koje najviše pogađa siromaštvo jesu one koje sprovode politiku štednje. – Francuzi strahuju da će izgubiti socijalnu sigurnost

Brisel-spo

Sindikalni lideri ističu da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti privreda u EU: Brisel (Foto Rojters)

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Četvrtina žitelja Evropske unije, njih 124 miliona, suočeno je sa rizikom od siromaštva i socijalne izopštenosti, utvrđeno je u upravo objavljenoj studiji francuskog Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomska istraživanja, u kojem se ističe i da siromaštvo najviše pogađa zemlje koje vode politiku štednje.
Siromaštvo naročito raste u Grčkoj, Italiji i Španiji, gde se jedna od četiri osobe suočava sa rizikom od siromaštva. U Grčkoj su izdvajanja za zdravstvo smanjena za 11 odsto u 2010. i 2011. godini. Posledica toga je, na primer, to što grčka vlada danas odbija da pokrije troškove lečenja hepatitisa B i C.

Razlike između bogatih i siromašnih unutar EU su velike – od 2.120 evra, koliko se godišnje prosečno zaradi u Rumuniji, do 32.780 evra, u Luksemburgu. Francuska je, na primer, u sredini, sa 20.600 evra godišnje, to jest 1.720 evra mesečno po stanovniku.

Najveću kupovnu moć u EU imaju stanovnici Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Švedske. Njihov životni standard je daleko veći nego u zemljama u kojima je kupovna moć najslabija: četiri puta veći nego u Rumuniji i Bugarskoj, tri puta nego u baltičkim zemljama i dva puta veći nego u Poljskoj. Najbogatiji su Luksemburžani (60 odsto njih je među 20 odsto najbogatijih u EU), a najsiromašniji Rumuni, a potom Letonci, Litvanci, Bugari, Estonci, Mađari, Hrvati.
Od 2007. razlike u primanjima naročito su se produbile u Španiji, Danskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj, Estoniji i na Kipru, a znatno su se smanjile u Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji, Litvaniji, ali i Nemačkoj.
Kriza je najviše pogodila radno sposobne stanovnike EU, pokazuje studija, koja ukazuje da je u mnogim zemljama sa rastom nezaposlenosti porastao i rizik od siromaštva.
Efekti krize na stanovnike EU manje su se osetili u zemljama sa jakom socijalnom zaštitom, kao što je to slučaj u Francuskoj. Iako je od 2008. do 2013. nezaposlenost u ovoj zemlji porasla sa 7 na 10 odsto, sistem socijalne zaštite je poslužio kao štit od širenja siromaštva u prvom naletu krize.

Uloga socijalnih izdvajanja u borbi protiv siromaštva tradicionalno je snažna u zemljama severne Evrope, kao i u Irskoj i Velikoj Britaniji. Ali u zemljama koje su najjače pogođene politikom štednje, kao što su Grčka, Španija i Italija, socijalni sistem više ne može da ublaži posledice ove politike po životni standard stanovništva, pokazuje istraživanje.
Mere štednje koje je najavila francuska vlada, a koje podrazumevaju rezanje budžeta za 50 miliona evra, idu u pravcu smanjivanja socijalne zaštite i izdvajanja za nezaposlene. Francuzi zbog toga strahuju da će izgubiti sigurnost koju im je pružala jaka socijalna država.
Rezultati istraživanja idu u prilog studije Evropskog sindikalnog instituta iz jula prošle godine, koja pokazuje da je smanjenje plata naročito drastično u zemljama koje primenjuju politiku stezanja kaiša.
„Zaposleni su postali glavna meta mera politike štednje svuda u Evropi”, izjavila je tom prilikom Bernadet Segol, generalni sekretar Evropske sindikalne konfederacije.
Ona je objasnila da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti, naročito u zemljama koje su podvrgnute planu spasavanja finansija, već da je, naprotiv, uvukla Evropu u spiralu koja produbljuje socijalnu i ekonomsku krizu.
Ana Otašević/politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

VEKOVNI HANGARI PORED KRISTALNE PEČURKE…

tamoiovde-logo

Zašto nam zavide mnogobrojni muzeji vazduhoplovstva širom sveta.

bgd-aero_620x0 Izložbeni prostor pored beogradskog aerodroma obuhvata eksponate koji nas čine prestižnim u svetu

VEĆ pomalo otrcana floskula kako su „Srbi nebeski narod“ ipak ima jedno utemeljenje u istorijskoj nauci. Naime, od kada su poletela braća Rajt, na ovom podneblju su večito postojali ljudi koji su uz ogromnu hrabrost i viteško umeće umeli da se vinu ka nebu.

Zato u Beogradu postoji Muzej vazduhoplovstva koji traje punih 57 godina, sa zbirkom koja je nastajala baš kao i naša istorija: kroz ratove, prevrate, revolucije i druge svetske turbulencije…

Nesvakidašnju postavku, koju sa ponosom ubrajamo među najbolje u svetu, predstavio nam je direktor muzeja Zoran Radojević, podsećajući na profesora Čedomira Janića, koji je celu ideju osmislio i postavio uz današnji aerodrom „Nikola Tesla“.

Zamrznut u vremenu

– Muzej predstavlja aeromiting letelica zamrznut u vremenu – slikovito počinje priču za „Beogradske priče“ Radojević. – Kao u nekom karuselu, posmatrač se kreće kroz vreme i događaje. Pred njim se u slojevima odmotava tehnološka i duhovna evolucija jednog svetskog pokreta, od pionirskih pokušaja do proteklih godina, kada je vazduhoplovstvo doživelo svoj vrhunac. Ovde možete da sagledate razvoj avijacije celog sveta.

Manir svakog stručnjaka koji radi u ovom muzeju jeste da podseća kako „sa očuvanjem sećanja i razumevanjem prošlosti jedino možemo dobro da razumemo sadašnjost“.

– Kroz muzej godišnje prođe oko 40.000 posetilaca, i, po običaju, strani gosti ostaju bez daha. Tokom prethodnih godina delegacije iz inostranstva su sve češće i brojnije. Dragocen jubilej obeležili smo pre dve godine kada smo ugostili milionitog posetioca.

Kao što raste interesovanje i broj gostiju, tako i raskošna muzejska ponuda i broj eksponata narastaju gotovo svakodnevno. Iako su vremena ekonomski teška, ova institucija drži korak sa „rivalima“ iz inostranstva. Oni, možda imaju više novca, ali nemaju istoriju avijacije poput naše, niti raritetne letelice koje su naši stručnjaci decenijama prikupljali.

– Zbirke su postepeno narastale, i prelivaju se izvan postavke i muzejskih depoa – dodaje Radojević. – Sa postojećih 6.000 kvadrata, izložbeni kapacitet je oko 45 letelica, a ukupna zbirka svih vrsta vazduhoplova premašila je 200 primeraka! Kada tome dodamo još toliko avio-motora i različite opreme, jasno je da su nam preko potrebni izložbeni kapaciteti pod čije svodove bi pre svih morali da sklonimo najugroženije zbirke i najvrednije unikate po kojima smo stekli svetsku slavu!

Srećom, za taj problem postoji rešenje, ili makar njegove naznake…

Kumborski hangari

U godini kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva uspeli su da na veličanstven način osvetle ovaj jubilej. Krajem prošle godine, sa azerbejdžanskom kompanijom „Azmont“ u Crnoj Gori su sklopili ugovor o poklonu dva velika hangara sa prostora bivše baze Pomorskog vazduhoplovstva u Kumboru. Ovi hangari su kolosalan istorijski eksponat, koji bi mogao da doprinese procvatu Muzeja i dodatnom okupljanju svetskih turista, koji su već zatečeni vazduhoplovnim blagom koje je deponovano na obodu srpske prestonice.

– Hangari su stari gotovo jedan vek – govori stručnjak ovog muzeja Aleksandar Kolo. – Podigla ih je 1916. godine austrougarska ratna mornarica, a između dva rata koristilo je Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata korišćeni su u sklopu kasarne u Kumboru.

bgd-aero-MALANeobičnom igrom slučaja hangari su dočekali današnje vreme kao najstariji objekti ove namene na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Uz saglasnost crnogorske vlade i Ministarstva odbrane i kulture, hangari su ustupljeni kao kulturna baština i Muzej ih je demontirao i preneo u Beograd.

Čelična konstrukcija oba hangara sada se nalazi iza zgrade Muzeja vazduhoplovstva i čeka novčana sredstva za novo podizanje.

– Hangari su impresivni – dodaje Kolo. – Široki su 41 metar, dugački 36, a na najvišem delu dosežu visinu od 15 metara. Površina samo jednog hangara pod pokrivenom konstrukcijom iznosi oko 1.400 kvadratnih metara. Sa ponovnim podizanjem hangara dobili bismo eksponate nemerljive muzejske vrednosti, a istovremeno bismo unapredili čuvanje i izlaganje basnoslovno vrednih eksponata.

Muzej vazduhoplovstva je, očigledno, samo jedna od institucija koja svojom vrednošću odavno može da blista tokom 21. veka. Možda je najzad došlo vreme da shvatimo kakvo blago su nam preci ostavili u nasleđe?

KUMBOR, 1925!

bgd-aero-uz-antrfileNa fotografiji koju su „Beogradske priče“ dobile ekskluzivno za ovu priliku iz Muzeja vazduhoplovstva, vide se prvi jugoslovenski hidroavioni ispred pomenutih hangara, postavljeni u vazduhoplovnoj bazi u Kumboru 1925. godine.

– To su bili avioni napravljeni u domaćoj fabrici „Ikarbus“ – podseća Kolo. – Nosili su ime „Š.M.“, što je značilo „Školski Mornarički“.

U Kumboru se nalazila prva velika hidrobaza ondašnje kraljevine, pa je tako i kralj Aleksandar dolazio u posebnu posetu ovoj jedinici.

– Iste godine, prilikom posete Crnoj Gori i Boki, kralj je obišao i Kumbor. Tada je leteo na jednom od ovih aviona – podseća Kolo. – Kralju Aleksandru letenje nije bilo strano. On je bio prvi Srbin koji je još 1910. godine leteo u Parizu. Inače, spadao je u retke glave „plave“ krvi, koje su letele za vreme Prvog svetskog rata.

Zoran Nikolić | novosti.rs(12. februar 2014.)

___________________________________________________________________________

FOTO PLUS: MOJE VREME U MUZEJU VAZDUHOPLOVSTVA…

 Bora*S

_________________________________________________________________________

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

TAMOiOVDE-Kopaonikk-DSC07652

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

TAMOiOVDE-DSC07723t

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović

S TOVAROM GODINA KROZ KANJON PAPRATNE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Foto-reportaža: Bespućem Stare planine…

Selo Papratna ovih vrelih avgustovskih dana, iako napušteno i bez stalnih stanovnika, dočeka po kojeg varošanina koji vikendom beži u zavičaj sklanjajući se od asfalta i gradske vreve. Put do Papratne, udaljene 25 kilometara od Knjaževca, u srcu Stare planine, ne postoji, tu je kanjom i Papratska reke koja, kad presahne ili je ispod kolena, služi i kao jedini put. Putem prođe, sem vikendaša, i neki od preostalih staraca iz susedne, naseljene Velike Kamenice. I kao po pravilu, nikad bez naramka drva ili trave na iskrivljenim, staračkim leđima. Tako je bilo pre više vekova, tako je i danas…

Autor: B. Filipović

SLOJEVI PRAHA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

DALJINE

Daljina nije ništa
ona uzalud mami
ako na kraju puta
opet živimo sami.

Vekovi ništa nisu
samo slojevi praha
ako je ljubavi bilo
uvek manje od straha.

Daljine ništa nisu do znatiželje puke
jer sve što je moje na ovome svetu
to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu
a sve što je moje može da se desi
samo u jednom danu.

D.Trifunović