TRAGOVI MOME KAPORA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Momo Kapor – 77 godina od rođenja

kul-momo-kapor_660x330Pre 77 godina, 8. aprila, u Sarajevu je rođen jedan od najpoznatijih srpskih književnika, pisac kultnih knjiga, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor.

Tim povodom nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime danas će biti uručena slikarki Mirjani – Miri Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo.
Kapor je neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista.
Svojevrsni književni fenomen Moma Kapora prisutan je u našoj književnosti više od tri decenije.

Kapor je diplomirao slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

Pored velikog broja slika koje je ostavio, objavio je i veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su romani Provincijalac, Ada, Zoe, Od sedam do tri, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleške jedne Ane, Hej, nisam ti to pričala.
Njegova dela su prevedena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Kapor je umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine, a iste godine, u novembru, njegova supruga Ljiljana osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival „Momin krug“.
Ovogodišnju nagradu „Momo Kapor“ dobila je slikarka Mirjana – Mira Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo. Nagrada će joj danas biti uručena u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda.
Ovo godišnje priznanje se dodeljuje naizmenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora.

Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________________

„Porodični album“ Ane i Jelene Kapor

Knjiga otkriva manje poznato lice pisca i slikara. Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao

kult-momo-kapor_620x0

Momo Kapor sa ćerkama

Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao.

Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru
OVA knjiga napisala se sama. Nije bilo potrebno ništa više nego sklopiti kroz vreme rasute delove sećanja i naći im pravo mesto. Ovo je priča o našem ocu kakvog mi pamtimo. Ispričana je kroz delove njegovih tekstova i kroz fotografije. Zamislile smo je kao knjigu za sve one koji su propustili najzanimljiviji deo romana o njemu, to jest početak. Ovo ističu Ana i Jelena Kapor, koje su priredile „Porodični album“ u izdanju „Albatrosa plus“.

Sa stranice ove nesvakidašnje knjige pomalja se manje poznat intimni Momin lik u svakodnevnim prilikama i okolnostima.
Rođena u Beogradu 1968, Jelena je diplomirala na klavirskom odseku državnog konzervatorijuma u Sofiji, postdiplomske studije završila u Americi, a živi i radi kao profesor u Beogradu. Nasledivši očevu ljubav prema kičici, Ana (1964) je diplomirala slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, gde živi sa suprugom i sinom Lukom. Kada su pre nekoliko meseci počele sa prelistavanjem porodičnih fotografija, nisu ni slutile da će se to završiti knjigom. Svaka fotografija koju su uzimale u ruke, kažu, vraćala ih je u godine kada je nastala i podsećala na neke očeve knjige i zabeleške koje je pisao u to vreme. Birale su ne najlepše fotografije, već one koje su se odnosile na trenutke koji su za njih bili dragoceni.
– Tata nas je često fotografisao i na Adi. Voleo je da nas vodi tamo i da nas onda pusti da same upravljamo čamcem sve do jedne (samo nama poznate) tačke, gde smo motor isključivali i onda curili nizvodno. Naš brod na Savi se zvao „Ada“, baš kao i knjiga čije smo stranice iskoristile da dozovemo to vreme. Bilo je samo potrebno pronaći tekstove koji govore o tim trenucima i podeliti ih svima onima koji će imati ovu knjigu u rukama. Ovo je priča o našem ocu kakvog ga mi pamtimo.

DECI I UNUCIMA U AMANET
PITAJUĆI se jednom prilikom šta bi trebalo ostaviti deci i unucima što im niko ne bi mogao porušiti ili oduzeti, Kapor je odgovorio takođe pitanjima: „Možda kakav pouzdan zanat, koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika, koji će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je najsigurnije – naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga će napuštati svoja gnezda laka srca, zviždučući i sa rukama u džepovima?“

Ana se posebno seća uzbuđenja sa kojim je čitava porodica iščekivala svaki novi broj „Bazara“ u kojem su u nastavcima izlazile „Beleške jedne Ane“:
– I naša majka se zove Ana, pa sam dugo morala da odgovaram na pitanje koja je od nas dve Ana iz „Bazara“. Sećam se i kako je mama prekucavala tatine prve tekstove dok smo se nas dve igrale u prostranom stanu u Kondinoj ulici. Veliki broj fotografija u knjizi snimljen je baš u toj kući. Naš dom je ostao zauvek zabeležen na ovim crno-belim snimcima i urezan u našu svest, iako već dugo ne živimo u njemu.
Jelena priziva zajednička putovanja na kojima im je otac koristio svaku priliku da pokaže neko novo mesto: „Sa istim entuzijazmom nam je otkrivao neki mali grad u provinciji, kao i velike evropske prestonice.“ Bilo je to, dodaju sestre, kada je Momo čekao da mu se dogodi „čudo“. Vreme kada je napisao svoje prve i njima najdraže knjige, koje će ga kasnije učiniti poznatim piscem.
– To „očekivanje čuda“ je sigurno jedno od najdragocenijih sećanja koje imamo na njega. Oni koji su došli posle, nisu bili deo tog sna. Zbog toga ih nema na ovim stranicama. Iako zaboravljen i potisnut, taj san je u ovoj knjizi opet našao svoje pravo mesto, jednako snažan i čist kao u trenutku kada je nastajao. Ovo je za nas neka vrsta intimnog vremeplova, nezavršena skica za portret našeg oca, kao i sećanje na vreme koje smo proveli sa njim.
Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao. Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru; nežni ljubavni zagrljaj sa suprugom Anom, rođenja ćerki i šetnje sa njima po Adi, druženja u porodičnom domu; fotografije sa prijateljima Igorom Mandićem, Brankom Ćopićem, Zukom Džumhurom, Ljubivojem Ršumovićem, Arsenom Dedićem, Zlatkom Crnkovićem, Dušanom Džamonjom, Mariom Fanelijem i naravno, fotografije sa Mominim najdražim drugarom, unukom Lukom.
A u odlomcima iz popularnih knjiga namah se prepoznaje glas i stil duhovitog, melanholičnog i duševnog pisca: „Šta se dogodilo za ovih poslednjih 40 godina u Beogradu? Ništa naročito. Stare seljanke na Zelenom vencu još me zovu sine, a devojke po kafićima mi se već obraćaju sa čiko! Moje vršnjake Beograđane zovu, zbog toga, preskočenom generacijom. Suviše mladi da bi bili narodni heroji – suviše stari da bi igrali košarku. Preskočili su nas i očevi i sopstvena deca.“

kult-momo-kapor1Žal za prohujalom mladošću znao je i ovako, u krokiju, da iznese: „Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva, ustupio sam mesto jednoj ‘postarijoj’ dami od 30 godina. Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest! Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano ukrug, baš kao i tramvaj dvojka.“
Sklapajući „Porodični album“ Ana i Jelena Kapor imale su na umu i ove očeve reči:
– Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. „Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikad neću biti mlad da se ponovo slikam“.

BIO JE SREĆAN ČOVEK
– NE znam koliko života treba da odživi jedan pisac. Mislim da tu nema pravila. Nema ni suda – kaže recenzent knjige Tijana M. Đerković. – Zahvaljujući ovom dirljivom i znalački složenom Aninom i Jeleninom albumu, uverena sam da su ljubitelji Kaporovog pera, tačnije portabl pisaće mašine „Oliveti“ i kičice dobili zaista vredan dokument o piščevom životu, neophodan i nezaobilazan za celovito shvatanje svega što je stvorio. Listajući ovaj album, shvatila sam da je ono što prirodno izbija iz svih Kaporovih knjiga istinito: Momo Kapor je bio nesumnjivo srećan čovek.
Dragan Bogutović| 15. septembar 2013./novosti.rs

 _____________________________________________________________________________________________________________

Reči i misli mladog Mome Kapora u knjizi

”Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, razgovori sa piscem od 1969. do 1990. godine. Sabrani i hronološki poređani intervjui u ovoj knjizi čitaju se kao roman
Momo Kapor
JEDNOG divnog prolećnog dana pre osam godina, uhvatio sam sebe kako sedim na trotoaru ispred najbesmislenijeg od svih fakulteta – Akademije likovnih umetnosti. Tobože budući slikar, sa deset cigareta u džepu i totalnom prazninom u sebi. Bez novca za voznu kartu koja bi me vratila kući. Od mene se tada očekivalo da nastavim sa slikanjem krepanih riba i praznih pivskih boca, naravno, sve na ljupkoj sivoj pozadini. Nije mi ni na pamet padalo da se ozbiljno posvetim tome. Život oko mene bio je isuviše uzbudljiv da bih se mogao zatvoriti u atelje koji uostalom nisam ni imao…
Ovako je govorio Momo Kapor u prvom intervjuu koji je kao pisac dao zagrebačkom “Vjesniku” 1969. godine. Zahvaljujući Zadužbini “Momčilo Momo Kapor” i Srpskoj književnoj zadruzi, objavljena je prva knjiga njegovih ranih intervjua “Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, koja donosi odgovore na pitanja novinara do 1990. godine. Priredili su je Ljiljana Kapor, piščeva udovica, i urednik SKZ Dragan Lakićević. Kapor je davao intervjue 40 godina, a najavljena druga knjiga obuhvatiće one do piščeve smrti 2010. godine.
Reči i misli mladog Kapora, sabrani i hronološki poređani razgovori sa piscem, mogu da se čitaju kao roman. On je i sam često mislio o nekoj novoj formi romana i govorio da hoće da napravi roman-intervju.

POČETAK U KAFANI MI smo antički trg, zbog klimatskih uslova, preselili u kafanu. U kafani se kod nas sve dogodilo. I istorija književnosti, i istorija pučeva, prevrata, revolucija, sve počinje u kafani. Kafana je naša istorija. Osećanje zajedništva, bliskosti, količina vremena koje posvećuješ drugima i sebi, razgovoru, razmišljanju. U Dubrovniku ima izraz za tipa, kažu – on je skladan. Ne radi se o fizičkom skladu, nego je reč o skladu sa okolinom. To znači ne piti viski u Francuskoj, ne tražiti šampanjac u Škotskoj, ne ljutiti se na sporog kelnera u Beogradu – pričao je Kapor 1981. za “Dugu”.
Kaporu je novinarstvo bilo u krvi. U rubrici “zanimanje”, uvek je pisao – novinar. Kolegama novinarima odgovarao je lako, rado, posvećeno, složeno. Umeo je da odgovori na zabavna i na ozbiljna pitanja, da bude duhovit na svoj račun, da poneku gorku istinu saopšti bez rezerve, s velikom elegancijom. Sam sebe je nazivao “lakim piscem”.
– Ja sam, naime, Mediteranac i, već po genima, veoma lenj. Najradije bih spavao, čitao i gledao u vodu. U isto vreme, priče kojima sam bio svedok, moraju biti nekom ispričane i ja bih, verovatno, te priče pričao za kafanskim stolom, kao i toliki drugi pre mene. Mi smo, naime, zemlja s najviše usmenih književnika na svetu – govorio je ovaj večiti kozer i boem, za “Start” 1973.

Tri godine kasnije, za isti list je odgovorao na pitanja o “Provincijalcu”:
– Provincijalac nije neko ko živi u provinciji – po meni, to je čovek nezasite radoznalosti, neke divne gladi koja ga tera i goni da osvaja prostor, istražuje nepoznate predele, kuša retka pića, traga za ličnostima koje su uzbuđivale njegovo detinjstvo. Provincijalci žive i u Njujorku, isto tako kao i u Prćilovcima.
Izuzev “Beležaka jedne Ane”, Kaporovi tiražni naslovi izlaze u Zagrebu i većina intervjua do 1980. izlazi u zagrebačkim listovima i časopisima. Delio je sudbinu mnogih pisaca – da bude neshvaćen. U prvih dvadeset godina koje obuhvata ova knjiga, nema intervjua za najuglednije beogradske dnevne i nedeljne listove. Ozbiljno ga uzimaju kao pisca za novine, a kao pisca književnosti – još ne. U decenijama koje slede sve više pitanja za pisca imaće i Beograd.
U razgovoru za “Intervju” iz 1985, Kapor je zaključio:
– Sve što sam pisao, možda sam pisao zbog moje dece i unuka. Ne smatram da sam veliki pisac, da sam napravio ne znam kakvu revoluciju. To je jedan mali trag, svedočanstvo o meni i mojim prijateljima. Moja deca će verovatno da ostanu negde po svetu. Mislim, vaspitavao sam neku generaciju u malim, ali meni značajnim stvarima. Da ponekad žive na veresiju, da se razumeju sa komšilukom, da se lepo druže i vole, da obožavaju burek iz masne hartije, da vole neka lepa smrdljiva mesta, da čitaju prave knjige, jer jedino knjige mogu da ih izvade. Samo preko knjiga mogu da nauče da ovo što im govore nije jedini mogući svet. Ima još svetova…

B. Đ. | novosti.rs/ 28. novembar 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________

SNEŽANA

MomoKapor-SnezanapricaJedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni.

Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.

Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu.

U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.

Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje?

Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?

Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

TAMOiOVDE-Kopaonikk-DSC07652

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

TAMOiOVDE-DSC07723t

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.