PROBUDI SE
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.
Foto ilustracija Bora*S
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Duško Trifunović
TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________
DRUKČIJI LEK
To što ja krivudam
to staza krivuda
staza kojom ljudi prolaze
Foto:Bora*S
Vreme traga ne ostavlja
ostaju tragovi naše nemoći
Ruše se zidine jer su loše građene
prolaze ljubavi nesrećno nađene
vreme traga ne ostavlja
umire samo od sebe
što živi samo za sebe
Da ne znam možda bih pomislio
da se sve to odvija
vođeno sigurnom rukom
Foto: Bora*S
Ali vreme traga ne ostavlja
to su tragovi naše nemoći
I svaki vek je isti vek
samo se traži nadobudno
za istu bolest
drukčiji lek.
Duško Trifunović
TAMOiOVDE_______________________________________________
U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.
U znak sećanja. I poštovanja.
Bora*S
VELIKI KRAJ
Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.
Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.
Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.
SVE MOJE ŽENE
Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.
BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…
Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:
– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…
U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.
Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.
– Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…
Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
-Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem
TAMOiOVDE_____________________________________________
Sve će to, o mila moja
Sve će to, o mila moja prekriti
Ruzmarin, snjegovi i šaš
I dvije će pokisle ptice
Iz tvoga oka prhnuti na jug
Nijedna suza, nimalo volje,
Nijedna slutnja, ni glas
A moglo je bolje
Reći ćeš, malo je tužno
A on je bio kopile i jad
I staćemo goli i sami
Pred ovo ledeno nebo i mrak
Miriše pelin, pusto polje,
Ocvale ruže i med
A moglo je bolje
Gdje, pokaži mi
Gdje, kad tužne sudba ne voli
I čime od svijeta da se braniš
Kao ruža sa dva smiješna trna ili snom
Uzalud, uzalud, sve je protiv nas
Duško Trifunović
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________
VELIKE VATRE
Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže
Od svega digao ruke
Kao zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu
Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase
D.Trifunović
TAMOiOVDE 