ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

tamoiovde-logo

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 


____________________________________________________________________________

ZA SREĆU JE POTREBNO MALO…

tamoiovde-logo

Kako se igraju deca s različitih strana sveta? Odgovor je: jednostavno! Uz samo malo sanjarenja i mnogo osmeha, oni osmišljavaju najzabavnije igre na svetu…

images-2013-Agoes_Antara_205369040

Foto: Agoes Antara

Loš ekonomski status i ratno stanje nepovoljno utiču na odrastanje, zdravlje i bezbednost mališana, ali u jednom ne uspevaju – ne uništavaju igru i ne gase dečju maštu!

Nemaju loptu? Iskoristiće kutiju! Nemaju skejtborde?

Napraviće ih od granja! Zaplesaće na ledu, igraće se lišćem, konopcem, gajbicama i biće srećniji od mnogih odraslih koji imaju neuporedivo više.

Zahvaljujući tome, detinjstvo postaje lepše, veselije, razigranije, raspevanije i šarenije, čak i u najtežim uslovima za odrastanje.

Pogledajte šta je sve iznedrila mašta dečaka i devojčica iz Indonezije, Rusije, Burkine Faso, Mjanmara, Tadžikistana, Indije, Vijetnama, Gane, Estonije i mnogih drugih zemalja.

Pogledajte ostale fotografije: Galerija

Izvor:nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

Čime se igraju siromašna deca Afrike?

U siromašnim delovima Gane, Sudana i Etiopije, mališani i njihovi roditelji, uz mnogo mašte i posvećenosti, neprestano osmišljavaju nove načine da oboje detinjstvo.

images-2015-10-cime_se_igraju_siromasna_deca_afrike_aps_242579433

Foto: Profimedia

Uz pomoć blata, kamenja i grančica, afričke porodice same izrađuju igračke.

Dok njihovi vršnjaci iz drugih krajeva sveta za rođendane i praznike otvaraju ukrašene kutije i u njima pronalaze skupocene poklone, dečaci i devojčice u nerazvijenim delovima Afrike raduju se automobilima, puškama i lutkama napravljenim od prirodnih materijala.

Neki od njih recikliraju olako odbačene predmete, pa se mogu pronaći i igračke napravljene od konzervi i plastičnih flaša.

Ipak, svaki od ovih darova siromašna deca Afrike dočekuju s iskrenim i širokim osmesima i, maštajući, uživaju u svakom trenutku igre.

Pogledajte ostale fotografije: Galerija

Izvor:nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________________

PROLETERI I TAJKUNI 21. VEKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Knjiga Francuza Tomasa Piketija uplašila bogatu elitu jer predlaže recept za smanjenje nesnošljive nejednakosti

prvomajski-brojEvakuacija-nezadovoljnika

Nezadovoljnici su još pre dve godine okupirali sve finansijske centre Foto Rojters

Proleteri celog sveta mogli bi u ovom veku da budu oslobođeni jednog dela državnih dažbina, dok će se za nepristojno bogatu elitu, one koji čine deset odsto stanovništva sa nenormalno visokim, ničim nemerljivim prihodima, uvesti progresivni porez.

Zvuči kao da je Karl Marks iz groba vaskrsao i ušetao u našu stvarnost, ali reč je o slamci spasa za kapitalizam u 21. stoleću.
Jedini delotvorni recept protiv rastućih i sve opasnijih nejednakosti, a za spas srednje klase, jeste uvođenje progresivnog poreza. To je recept Francuza Tomasa Piketija, profesora Pariske škole ekonomije, koji je prošle godine objavio je pionirsko istraživanje na 700 stranica. Knjiga „Kapital u 21. veku”, potkrepljena je mnoštvom tabela i grafikona, svedoči o ponovnom rastu nepodnošljivih nejednakosti u bogatim i srednje razvijenim zemljama.
Piketi je za manje od mesec dana, otkad je njegova knjiga prevedena na engleski jezik, dobio tretman rok zvezde u anglosaksonskom svetu. U Americi i Britaniji francuske ekonomiste nisu dosad shvatali pretereno ozbiljno, ali su se sa Piketijevom knjigom stvari preokrenule: ne samo da je knjiga postala bestseler, prva na listi Amazona i jedan od deset hitova prema rangiranju „Njujork tajmsa”, već je vodeći američki i svetski ekonomisti ocenjuju kao štivo koje iz osnova menja raspravu o nejednakosti.
Njegova dijagnoza aktuelnog stanja kapitalizma je zastrašujuća, veoma liči na ono što su konstatovali nezadovoljnici širom sveta koji su tokom 2011. držali pod okupacijom Volstrit i sve druge finansijske centre širom sveta. Ali novost je u tome što su se velika anglosaksonska imena u akademskim krugovima saglasila sa njegovim opisom stanja, mada ne u potpunosti sa receptima koje predlaže.

„Prvo sam počeo da istražujem Britaniju i Ameriku, a onda sam prešao i na druge razvijene zemlje i video sam da polako počinje da izranja jedan te isti model: kapital i novac koji se iz njega produkuje se daleko brže umnožava nego ekonomski rast. Taj model postojao je u 19. veku i vratio se u svom izraženijem obliku 1980, kada je u većini bogatih zemalja prestala kontrola kapitala”, objasnio je Piketi za londonski „Gardijan”.
Ukoliko se takav trend nastavi, ukoliko primanja siromašnijih 50 odsto stanovništva nastave da stagniraju ili da zaostaju za privrednim rastom, dok dohoci generalnih direktora, menadžera i ostalih rukovodilaca astronomski rastu, iako se njihov učinak ne može izmeriti, doći će do velikih socijalnih i političkih kriza.
Piketi pobija sporadične primedbe da se zalaže za utopiju komunističkog egalitarizama.
„Nejednakost mora da postoji, ona je podsticajna za privredni razvoj. Ali ekstremna nejednakost štetna je za rast ekonomije, jer smanjuje mobilnost i može da zarobi i ukoči institucije demokratskog sistema”, kaže on i navodi primer Amerike u 19 veku. „Ona se tada razvijala mnogo brže nego Evropa, delimično i zbog toga što su tada postojala ogromna neiskorišćena prostranstva i što je pristup bogatstvu bio moguć širim grupacijama.”
U ovom trenutku siromašnijih 50 odsto Amerikanaca poseduje samo dva odsto nacionalnog blaga, a sledećih 40 odsto ima 22 odsto imetka. „Ne možete zvati nekog socijalistom ako veruje da bi tih dva odsto raspoređenih na polovinu američkog stanovništva moralo da se poveća na pet ili čak i deset odsto.”

Piketi predlaže globalni porez na kapital. Konkretno, on se zalaže za taksu od pet do 10 odsto godišnje na sva sredstva i imovinu – akcije, nekretnine, prirodna bogatstva, umetnine, jahte – koje imaju pojedinci, a čija je ukupna vrednost najmanje jednu milijardu dolara. Po „Forbsu”, 1.645 pojedinaca mogu sebe da zovu milijarderima i oni bi bili oporezovani ovom taksom na bogatstvo.

Druga Piketijeva preporuka je „progresivni porez na neto imetak”, i on bi imao mnogo širu primenu jer bi obuhvatio širi sloj od deset odsto najbogatijeg stanovništva na planeti.
Autor na primer opisuje hipotetički američki par koji ima hipoteku od 490.000 dolara na kuću koja vredi 500.000 dolara. Njihovo neto imetak je 10.000 dolara, i oni nisu bogati. Progresivno oporezivanje bi redukovalo porez na imovinu za 90 odsto ljudi i povećalo za onih deset odsto.
Jedan od načina za širi pristup bogatstvu je da se smanje porezi velikoj grupi ljudi, a povećaju onima na vrhu, tako da se bar malo umanji koncentracija bogatstva, ili zatupi imovinska piramida.
Običan svet oseća zamke i prevare kapitalizma. Otkad je izbila kriza banaka 2008. pa do pokreta nezadovoljnika 2011, koji su okupirali sve veće gradove sveta i posebno finansijske institucije, sazrelo je osećanje da je kapitalizam došao u fazu koja od nekadašnje srednje klase stvara paore, a od bogatih ljudi zaštićene oligarhe. Ali Piketi je prikupio naučne dokaze koji pokazuju da nema razloga da se veruje da će kapitalizam ikada rešiti problem nejednakosti. Naprotiv, on postaje sve gori.
Dugo je vladao mit da će, zbog konkurencije, deo profita prestati da se preliva u sam vrh i da će postepeno dovesti do približavanja srednje klase i superbogataša. Dva svetska rata u 20. veku doprinela su privremenom umanjivanju nejednakosti, što je zavaralo ekonomiste. Ali, već od 1980. krivulja je počela ponovo vrtoglavo da raste.
„U 21. veku to nije slučaj samo sa takozvanim bogatim državama – SAD, Velikom Britanijom i zemljama zapadne Evrope – već se ista pojava vidi i u Rusiji, Kini i drugim zemljama koje prerastaju fazu razvoja. Tendencija kapitalizma je da koncentriše sve više imovine u sve manji krug ljudi”, dokazuje Piketi.
Odavno znamo bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve jadniji, primećuju prikazivači ove knjige u svim značajnijim američkim i evropskim medijima. Oni dodaju da je Piketi to sada i naučno dokazao.
„Ovo je prvi put da smo sakupili podatke i pružili dokaze. Iako nisam političar, jasno je da se pokret nezadovoljnika zahuktava i da će to imati političke implikacije u celom svetu – svi mi ćemo ubuduće u svakom pogledu biti sve siromašniji i to će stvoriti krizu. Jasno je da u ovakvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše”, rekao je Piketi na jednoj debati u Americi.
Po njemu, progresivno oporezivanje i globalna taksa na privatnu svojinu sa kojom će morati da se slože sve zemlje sveta jeste „jedino civilizovano i zdravo rešenje”. Drugi način je da se inflacijom obezvrede imeci, ali ona opet najviše pogađa one koji imaju najmanje.

Stručnjaci, ekonomisti i pojedini politikolozi saglasni su da je Piketijeva dijagnoza kapitalizma, sazdana na istraživanjima, potpuno tačna. Navode, međutim, da nema nijedne partije, bilo sa levice bilo s desnice, u Americi ili Velikoj Britaniji koja bi na ovakvom programu uvođenja globalne takse gradila izbornu kampanju.
Sadašnju vladu Fransoa Olanda kritikuju i domaći i strani krugovi, ne zbog njegovih seksualnih grehova, nego zbog progresivnog poreza koje je pokušao da uvede najbogatijima. Jedan procenat onih koji vrte svet nije odustao od svojih privilegija, čak ni kada je pokret „okupatora” pretio da se pretvori u revoluciju.
Sada je, međutim, potpuno jasno da će sa sve malobrojnijom srednjom klasom – jer njihovi prihodi ne rastu ni izbliza onoliko koliko raste ekonomija – socijalno nezadovoljstvo iz generacije u generaciju u ovom veku rasti. A kad nastupi eksplozija, kasno je za prepravke sistema koji se urušava.
———————————-
Ekonomska analiza „Čiča Gorioa”
Pre sto četiri godine, po Piketijevom istraživanju, jednom procentu Francuza pripadalo je 60 odsto nacionalnog imetka, dok je jednom procentu Britanaca pripadalo 70 odsto nacionalnog blaga. Nije ni čudo što je literatura tog doba opsednuta mirazima i nasleđima. Piketi naročito detaljno analizira u svojoj ekonomskoj knjizi Balzakovog „Čiča Gorioa” i dela Džejn Ostin.

Direktori sami sebi određuju bonuse
Ko određuje koliku nagradu i platu će dobiti direktori kompanija i korporacija? Obično u svakoj firmi postoji nešto što se zove odbor za kompenzacije, ali njega imenuje sam direktor. Najviši rukovodioci firme u stvari sami sebe nagrađuju. Ako o nečemu vode računa, onda su to neke ustaljene društvene norme za njihov stalež. Nikako tržišni principi i zakonitosti.
Zorana Šuvaković / politika.rs/ objavljeno: 30.04.2014.


Svaki četvrti stanovnik EU suočen sa siromaštvom
Zemlje koje najviše pogađa siromaštvo jesu one koje sprovode politiku štednje. – Francuzi strahuju da će izgubiti socijalnu sigurnost

Brisel-spo

Sindikalni lideri ističu da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti privreda u EU: Brisel (Foto Rojters)

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Četvrtina žitelja Evropske unije, njih 124 miliona, suočeno je sa rizikom od siromaštva i socijalne izopštenosti, utvrđeno je u upravo objavljenoj studiji francuskog Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomska istraživanja, u kojem se ističe i da siromaštvo najviše pogađa zemlje koje vode politiku štednje.
Siromaštvo naročito raste u Grčkoj, Italiji i Španiji, gde se jedna od četiri osobe suočava sa rizikom od siromaštva. U Grčkoj su izdvajanja za zdravstvo smanjena za 11 odsto u 2010. i 2011. godini. Posledica toga je, na primer, to što grčka vlada danas odbija da pokrije troškove lečenja hepatitisa B i C.

Razlike između bogatih i siromašnih unutar EU su velike – od 2.120 evra, koliko se godišnje prosečno zaradi u Rumuniji, do 32.780 evra, u Luksemburgu. Francuska je, na primer, u sredini, sa 20.600 evra godišnje, to jest 1.720 evra mesečno po stanovniku.

Najveću kupovnu moć u EU imaju stanovnici Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Švedske. Njihov životni standard je daleko veći nego u zemljama u kojima je kupovna moć najslabija: četiri puta veći nego u Rumuniji i Bugarskoj, tri puta nego u baltičkim zemljama i dva puta veći nego u Poljskoj. Najbogatiji su Luksemburžani (60 odsto njih je među 20 odsto najbogatijih u EU), a najsiromašniji Rumuni, a potom Letonci, Litvanci, Bugari, Estonci, Mađari, Hrvati.
Od 2007. razlike u primanjima naročito su se produbile u Španiji, Danskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj, Estoniji i na Kipru, a znatno su se smanjile u Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji, Litvaniji, ali i Nemačkoj.
Kriza je najviše pogodila radno sposobne stanovnike EU, pokazuje studija, koja ukazuje da je u mnogim zemljama sa rastom nezaposlenosti porastao i rizik od siromaštva.
Efekti krize na stanovnike EU manje su se osetili u zemljama sa jakom socijalnom zaštitom, kao što je to slučaj u Francuskoj. Iako je od 2008. do 2013. nezaposlenost u ovoj zemlji porasla sa 7 na 10 odsto, sistem socijalne zaštite je poslužio kao štit od širenja siromaštva u prvom naletu krize.

Uloga socijalnih izdvajanja u borbi protiv siromaštva tradicionalno je snažna u zemljama severne Evrope, kao i u Irskoj i Velikoj Britaniji. Ali u zemljama koje su najjače pogođene politikom štednje, kao što su Grčka, Španija i Italija, socijalni sistem više ne može da ublaži posledice ove politike po životni standard stanovništva, pokazuje istraživanje.
Mere štednje koje je najavila francuska vlada, a koje podrazumevaju rezanje budžeta za 50 miliona evra, idu u pravcu smanjivanja socijalne zaštite i izdvajanja za nezaposlene. Francuzi zbog toga strahuju da će izgubiti sigurnost koju im je pružala jaka socijalna država.
Rezultati istraživanja idu u prilog studije Evropskog sindikalnog instituta iz jula prošle godine, koja pokazuje da je smanjenje plata naročito drastično u zemljama koje primenjuju politiku stezanja kaiša.
„Zaposleni su postali glavna meta mera politike štednje svuda u Evropi”, izjavila je tom prilikom Bernadet Segol, generalni sekretar Evropske sindikalne konfederacije.
Ona je objasnila da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti, naročito u zemljama koje su podvrgnute planu spasavanja finansija, već da je, naprotiv, uvukla Evropu u spiralu koja produbljuje socijalnu i ekonomsku krizu.
Ana Otašević/politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

KIBUCI – OAZE ISKONSKOG ZAJEDNIŠTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Kibuci – Oaze iskonskog zajedništva

 U zemlji velikih tehnoloških otkrića, kibuci su ipak i dalje najuticajnija ideja koja je izašla izvan granica Izraela. Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

16616901105139e4067dd44787687221_orig

Kibuc Lotan (Foto: Hanan Cohen / Flickr.com)

 Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

 Nekima, kibuci su dobrovoljna zajednica, drugima je industrijsko ili poljoprivredno selo, a sve većem broju putnika, oni su prozor u neki sasvim drugačiji svet.

ALTERNATIVNI NAČIN ŽIVOTA

2137543905139e4078cd6c585236122_v4 big

Yaakov Ben Dov / Wikimedia Commons

Pokret ujedinjenih Kibuca ustanovljen 1927. godine bio je striktno sekularan. Podsticao je jednakost polova i podržavaouređenje Izraela.

Rani stanovnici kibuca bili su mahom poljoprivrednici koji nisu imali nikakve prihode, ali zato nisu plaćali ni račune i poreze.

Cilj je bio stvaranje društva jednakosti, sekularne zajednice u kojoj se dele svi obroci i svako igra svoju ulogu u očuvanju kibuca.

Do 1950. više od 67.000 ljudi živelo je u 214 ovakvih zajednica, što je činilo 4,5 odsto ukupne populacije Izraela, dok danas u 260 kibuca živi 106.000 ljudi, što je samo 1,5 odsto populacije.

Šta se desilo s ovim idiličnim načinom života?

10928261605139e408ba696524562957_v4 big

U.S. Embassy Tel Aviv / Flickr.com

    Zev Šabetaj, sin jednog od osnivača Kibuca Bajt Oren u šumi planine Karmel kaže da su velike promene počele 1985. kada je došla ekonomska kriza i hiperinflacija.

  “Vlada pod Šimonom Peresom predstavila je novu valutu i smanjila drastično inflaciju od 450 odsto na 20 odsto kako bi zauzdala krizu. U isto vreme više od polovine ljudi napustilo je kibuce koji su bankrotirali”, objašnjava on.

Gotovo preko noći, Bajt Oren, kao i mnoge druge zajednice transformisao se u “obnovljeni kibuc”. Kako bi se prilagodili promenama na državnom nivou, prešli su sa egalitarizma na nejednaku raspodelu.

“To je bila izraelska perestrojka”, primećuje Šabetaj, poredeći promene kibuca sa otvaranjem bivšeg Sovjetskog Saveza.

UTOČIŠTA ZA PUTNIKE

8967976355139e40a4a41a095526829_v4 big

hoyasmeg / Flickr.com

Stanovnici kibuca imaju dugu tradiciju dočekivanja volontera iz dalekih zemalja. Ovi putnici radili su na poljima berući voće i bili nagrađivani besplatnim smeštajem i hranom.

Iako ljudi i dalje mogu da se prijave za taj program, većina posetilaca sada plaća boravak.

Bajt Oren, što u doslovnom prevodu znači “dom borova”, bio je jedan od prvih koji je otvorio gostionicu 1942. i ubrzo postao popularna destinacija za Evropljane koji su tražili neko drugačije letovalište.

Bajt Oren Hotel, koji i dalje radi, ima 30 soba i joga centar sa bazenom.

Gosti mogu da posete obližnji grad Haifu, farmu konja, umetničko selo Ein Hod i pešače šumom.

“Kibuci nude specifičan način života. Ideologija od početka nije bila usmerena isključivo na poljoprivredu, nego i industriju, pa čak i turizam”, objašnjava Šabetaj.

Gotovo polovina kibuca sada nudi hotelski smeštaj. Štaviše, većina onih koji se nalaze oko Galilejskog jezera, popularne destinacije, sasvim su uređena odmarališta sa teretanama, salama za konferenciju, bazenima, spa tretmanima i slično.

Iako se prihod deli između porodica koje žive i rade u tim zajednicama, one su daleko od početaka kibuca.

Kako se menjaju trendovi u turizmu, tako se menjaju i oni.

Tako je na primer, Kibuc Bahan zatvorio stare farme proizvodnje mleka i pilića kako bi otvorio Utopia Orchid Park, u skladu sa trendom odmaranja na ekološki način.

Tu se sada nalazi botanička bašta sa tropskim pticama, ribnjaci i više od 20.000 orhideja.

 ODRŽIVOST U PESKU

Vrhunski “eko kibuc” je Lotan, smešten na obroncima Arava pustinje 51 kilometar od odmarališta Eilat na Crvenom moru.

Gosti mogu da spavaju u kućama od blata i uče o održivoj gradnji tokom četvoro nedeljnog ili četvoromesečnog kursa “Green Apprenticeship”.

“Ljudi su inspirisani kada vide šta smo sve uradili u ovako teškim uslovima”, kaže direktor programa Mark Naveh koji živi u kibucu od 1989.

“Lotan je jedini kibuc koji je deo svetske mreže eko sela. Verujem da je model za održivost naselja, koja će postati sve potrebnija”, kaže on.

10150481885139e40d84092488329088_v4 big

Chadica / Flickr.com

   Lotan je jedan od samo 20 odsto kibuca u Izraelu koji su potpuno kooperativne zajednice u kojima se prihod deli.

  “Nije važno da li ste menadžer ili brinete o deci. Svi dobijaju istu nadoknadu”, objašnjava on.

   Duž autoputa, još jedan kibuc takođe želi da pustinja procveta.

Ketura, oaza u sred peska, otvorila je prvu solarnu elektranu u junu 2011. i ima podršku kompanije Siemens.

Struja se veže za nacionalnu mrežu i donosi energiju i novac kibucu. Tu je i Arava institut za studije očuvanja okruženja koji se bavi očuvanjem vode, održivom poljoprivredom i obnovljivim izvorima energije.

Studenti i putnici mogu odsesti u Kibbutz Ketura Country Lodging, koji nudi 45 modernih apartmana od kojih svaki ima kuhinju, balkon i travnjak.

Svuda u Izraelu kibuci se menjaju na različite načine. Novi fenomen je procvat “urbanih kibuca”, obično u vrlo aktivnim lokalnim zajednicama.

Članovi žive u istoj ulici, dele prihod i doprinose lokalnim centrima za mlade, osobama s posebnim potrebama i koegzistenciji Arapa i Jevreja. Oni dokazuju da kibuci mogu da postoje i unutar gradova.

Izvor:b92.net/putovanja/

___________________________________________________________________________________________

NEŠTO MI ŽAO RIBICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

KAD BI AJKULE BILE LJUDI

„Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“

ajkule i ribice „Naravno“, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica.

 Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost.

Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

 Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom „heroj“.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost.

Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi.

Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke.

Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd.

Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

Bertold Breht