OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

POLA VEKA “TIMOČKOG VUKA”…

Zvonimir Pavković, prvi profesionalni amater istoka Srbije

Knjaževac – Knjaževčanin Zvonimir Pavković, još kao gimnazijalac, opredelio se za umetnički rad. Uzor je pronašao u delima Vuka Stefanovića Karadžića, zbog kojeg je dobio i nadimak „Timočki Vuk“.

– Tako se predstavljam jer sam rođen u Timočkoj krajini i prikupljam, kao i on, narodne umotvorine. Počeo sam iz srednjoškolskih dana, a ove godine obeležio sam poluvekovni jubilej amaterskog umetničkog bitisanja. Kada me pitaju zašto nisam otišao u glumce profesionalce,  kažem:- Bolje biti prvi u svom selu, nego zadnji u gradu.

Tako je Pavković, nastavnik srpskog jezika, rodom iz Štipine kod Knjaževca, ostao veran ovom kraju. Poznat kao narodni umetnik, sada penzioner, proglašen i zvanično za najboljeg „profesionalnog amatera“ u oblasti narodnog stvaralaštva.

Dobitnik je niz značajnih priznanja, između ostalih, Majske nagrade Knjaževca za izuzetan doprinos kulturi, nagrade za životno delo i Zlatne značke KPZ Srbije. U 50 godina „smeštena“ je i decenija u KUD-u penzionera „Sunčana jesen“, sa kojim je ostavrio najmanje sto nastupa u ulozi voditelja, pripovedača, recitatora, gluma, pesnika… Igrao je „Timočkog Vuka“, „Kako su me oženili“, „Solunca“, „Ranjenog hajduka“, „Tamo daleko“, „Lapot“, „Kafanski život“, „Žal za mladost“, „Mitke i Koštana“ i preko sto ostalih predstava.

U 2016. godini, 27. septembra, obistinio mu se san da nastupi na festivalu „Zlatno doba“ u organizaciji lista Glas osiguranika u Beogradskom dramskom pozoristu.

Odigrao je tragičnu monodramu „Lapot“ na timočkom dijalektu uz „pratnju“ gajdaša Jordana Vasiljevića, jedinog  aktivnog gajdaša sa knjaževačkog prostora. I ove godine pojaviće se na istom festivalu i, po običaju, pobrati spontane aplauze beogradske publike. Jer, njegova kazivanja i izvorni zvuci Stare planine nikog ne ostavljaju revnodušnim.

Autor: Dragić Đorđević

Izvor: solarismedia /23/01/2017 

_______________________________________________________________________________

FOTO PLUS – Moje vreme sa Zvonimirom Pavkovićem

Bora*S
________________________________________________________________________________

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

U Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo

---

---

UČIONICA IH VEZALA ZA CEO ŽIVOT…

Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj  (zatvorenoj)  školi u selu Crni vrh, na Staroj planini

Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.

Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.

Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.

-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.

Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.

Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.

Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena,  najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.

-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.

Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.

Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.

-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.

Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.

Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.

 Autor: Brana Filipović, 24. avgust

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Izvor:solarismediabor

__________________________________________________________________________________

MERAK NEMA CENU…

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

„Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

„Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

„Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

„Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

„Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

RTANJ, MAGIČNA SRPSKA PLANINA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Mistična,  piramidalna, prepuna tajnovitih zlatnih, lekovitih, magnetskih izvorišta, zagonetnih svetlećih kugli, ova planina je, beleže i naučnici, i jedina veza sa vasionom i vanzemaljcima.Hoće li Rtanj, 200 kilometara udaljen od Beograda, između Sokobanje i Boljevca, s najvišim vrhom Šiljak 1.565 metara odakle puca vidik na Savu i Dunav, na Kopaonik, Suvu i Staru planinu, s retkim prirodnim, mističnim čarima, afrodizijačkim rtanjskim čajem, skrivenim zlatom i najzdravijom vodom za piće nazvanom „Euro-akva“, kao i dokazanim magnetizmom i zagonetnim svetlećiim kuglama na piramidalnom vrhu, ponovo oživeti, pitanje je koje odavno zaokuplja našu i svetsku javnost.

Poslednjih dana Rtanj je, zahvaljujući i pisanju engleskih listova „Tajmsa“ i „Dejli mejla“, postao jedna od svetskih atrakcija, jer će se, u slučaju smaka sveta po proročanstvu Maja, navodno jedino tamo održati život.

– „Milenijum grupa“ iz Beograda zaokružila je turističku ponudu, ali je to nedovoljno, pa smo rešili da dovedemo investitore i, uz pomoć Opštine, preuredimo oko 100 napuštenih kuća i ceo kraj učinimo atraktivnijim za goste iz zemlje i sveta. Mnogi će poželeti i da se vrate ili započnu život na Rtnju.

U nekoliko zgrada vratili su se penzionisani rudari ili njihova deca i unuci iz Beograda, Bora, Kruševca i oni tu provode leto. Ipak, ostalo je niz domova i lepih zdanja prepuštenih zubu vremena -kaže dr Nebojša Marjanović, predsednik Opštine Boljevac dodajući da je „Milenijum grupa“ već obnovila motel i, u saradnji sa Opštinom Smederevo, nekadašnji Pionirski dom sa 200 postelja. Uređen je prostor oko motela, gosti su zadovoljni domaćom hranom (gibanica i rtanjsko kiselo mleko imaju brend) i čistim vazduhom, stazama za šetnju, sportskim terenima.

-Za svaku Novu godinu dođe najmanje 300 do 500 gostiju.  Da je i hiljadu mesta bilo bi malo. Kada se obnove preostali ruinirani objekti dolaziće, kao nekad, i đačke ekskurzije, planinari, izviđači, berači lekovitog bilja, lovci, ali i oni koji veruju u vanzemaljska bića na Rtnju i ostale čudne pojave u ovom kraju-podsećaju u Turističko-ugostiteljskom komleksu Rtanj, ne zaboravljajući planinarske uspone za Božić i Vidovdan kada se okupi i do 7.000 ljudi.

Vlasnik restorana „Šumski raj“ Dragoslav Milenović „Šou“ više od tri decenije živi u starom rudarskom naselju ispredajući neponovljive, uverljive priče:

-Planina je tajnovito šupljikava, u sebi sadrži najlekovitije bilje i vodu , recimo „muški čaj“, zlato.Vanzemaljci se u sve to bolje razumeju nego mi. To je potvrdila i knjiga Dušana Ninića „Otkrića“ o Rtnju, vanzemaljcima i obnovljenom svetu. Na novim otkrićima radi i Centar za istraživanja i ekologiju „Duh Rtnja“ koji okuplja naučnike iz Srbije i celog sveta. Oni su ubeđeni u magičnu moć rtanjske piramide koja će nas spasiti od apokalipse. Jer, Rtanj je navodno jedinstveni i jedini antenski stub u svetu „vezan“ sa kosmosom.

Dr Marjanović neće da otkrije sve poslovne tajne.

-Obnoviće se stara naselja, vratiti otvoreni bazen, ponovo podići veliki park sa 150 vrsta drveća i ukrasnog šiblja, spreman je i muzej Rudnika Rtanj, jedinstven u svetu. Bitno je i da se završava dogradnja savremenog puta Zaječar-Paraćin -naglašava dr Marajanović podsećajući da je rudnik uglja na ovim prostorima otvoren 1902. i da je radio i prvih godina nakon Drugog svetskog rata. U rudniku je, primerice, 1923. godine radilo oko 600 rudara koji su godišnje davali pet do deset odsto ukupno iskopanog uglja u Srbiji.

 Brendirana i rtanjska voda “Ultima”

Od pre tri godine, podno Rtnja, otvorena je prva Fabrika zdrave pijaće vode u istočnoj Srbiji “Euroakva”, jedina koja ništa ne “fabrikuje”, jer se direktno sa izvorišta pretače u boce. Moćna, rtanjska zdrava voda danas je na tržištu Srbije, Crne Gore, Nemačke i Malte. Vlasnik fabrike „Megatrend“ Beograd, uložio je u otvaranje 3,5 miliona evra. Ove godine potrošačima biće ponuđeno 6 miliona, mada je godišnji kapacitet 65 miliona litara. I to je neizmerno, nekada tajnovito, blago magičnog Rtnja.

 Kapelica na vrhu piramide

Na vrhu Rtnja nalaze se ostaci kapelice posvećene Svetom Đorđu, koju je svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika kamenog uglja, podigla supruga Greta početkom tridesetih godina 20. veka. Ovu kapelicu dinamitom su razrušili “lovci na zlato”.

Gotovo ista kapela sagrađena je u etno naselju podno Rtnja, ali će Opština Boljevac sve učiniti da se dogradi i ruševima na vrhu planine, jer je reč o svojevsrnoj turističkoj atrakciji i sećanju na prvog vlasnika čuvenog rudnika.

Tekst: B. Filipović/Foto: Bora*S, B. Filipović, trojka.rs

---

 

NA STAROJ PLANINI POČELA SKIJAŠKA SEZONA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

U ski centru Stara planina juče je zvanično počela  skijaška sezona

Pokrenuta je gondola, kao i pripadajuće tri staze, a sistemi za veštačko osnežavanje  pušteni u rad.

Kako su najavila Skijališta Srbije, za najmladje i skijaše početnike pripremljen je dečiji park sa pokretnom trakom.

Za vreme „Ski Opening“-a, koji traje od 13. do 16. decembra, Skijališta Srbije odobravaju popust od 50 odsto na cenu ski karte.

Poludnevna ski karta sa popustom od 50 odsto košta 410 dinara, jednodnevni ski pas je 625 dinara, dok dvodnevni, sa popustom iznosi 860 dinara.
Trodnevna ski karta tokom openinga košta 1.285 dinara, a četvorodnevna 1.630 dinara.

Visina snežnog pokrivača na Staroj planini je oko 50 centimetara, dok je visina utabanog snega na stazama do 30.

Sa povoljnim vremenskim prilikama i niskim temperaturama, sistem za veštačko osnežavanje će raditi i na ostalim stazama koje će biti puštane u rad kako budu stvarani uslovi za bezbedno skijanje.

Kako redakcija Knjaževačkih vesti saznaje danas je prodato 150 karata, dok je još 100 ljudi pratilo nastupe DJ-a i program otvaranja.

Na otvaranju je deljeno besplatno kuvano vino i rakija.
Male probleme je u startu pravilo parkiranje automobila  koje je bilo dozvolejno samo gostima obližnjeg Hotela čiji je ujedno i dotični parking.

Prema našim informacijama  pokrenut je  postupak eksproprijacije zemljišta za novi parking na Jabučkom ravništu, koji bi rešio ove probleme.

Još uvek je neizvesno puštanje staze Konjarnik u subotu, ali prema zadnjim informacijama vremenske prilike ne idu na ruku organizatorima. 

Ne treba očajavati žimska sezona je tek počela, a prema vremenskim prognozama ova zima će biti duga i obilata snegom.

Tanjug /knjaževacke vesti /foto Ivica A.

PLP- Zahvaljujem Dragici za putokaze.

Bora*S

---

Skijališne staze na Crnom vrhu kod Bora

Još jedno odlično skijalište u ovom delu Srbije uskoro će biti dostupno ljubiteljima skijanja. Prema nezvaničnim informacijama, na Crnom vhu kod Bora u toku su završne pripreme skijališta, pa se zvanično otvaranje sezone skijanja ovde očekuje posle 20. decembra.

Ono sasvim izvesno je, da će cena jednodnevne ski karte iznositi 300,oo dinara.

No, najpouzdanije i detaljne informacije zainteresovani mogu  dobiti pozivom na broj telefona 030 426 660 ( JP Borski turistički centar).

Bora*S

---

 

„IZVOR“ NA STAROJ PLANINI….

Na Staroj planini se događaju lepe stvari. Novi hotel, skijaške staze , žičare, gondola…

Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ iz Knajževca, krajem minule sedmice (četvrtak, 22. marta) svečano je otvorilo Etno prodavnicu i  suvenirnicu u prostoru  nedavno podignutog i pred Novu godinu otvorenog hotelu „Stara planina“ na Jabučkom ravništu .

Tako je ovaj hotel, pored postojećih dobio  još jedan zanimljiv prateći sadržaj.

Udruženje „Izvor“ je registrovano 2005. godine sa ciljem očuvanja, prepoznavanja i negovanja našeg raznovrsnog etno nasleđa i očuvanja elemenata folklora ( kao narodne umetnosti ).

Reč je naravno, o svojevsrsnoj brizi za duhovne vrednosti koje karkterišu naš etnos, kao specifičnosti koje kao narod posedujemo i možemo ih međusobno prenositi jedni na druge.

Uspostavljanje veze prošlosti i budućnosti „od kolena do kolena“ jeste želja i krajnji cilj članova Izvora.

Udruženje poseduje, pored ove, novootvorene  i suvenirnicu u Knjaževcu, radionicu tkanja, krojenja i šivenja, Etno zbirku u selu Ćuštica ( Stara Planina ) i stalnu postavku „Izložbeni salon s početka 20.veka“.
Inače, Udruženje „Izvor“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.

O turističkom i skijališnom kompleksu na Staroj planini, mediji nas uredno obaveštavaju i skoro da je suvišno govoriti o tome.

No, ipak…

Novo i moderno hotelsko zdanje “ Stara planina Hotel & Spa 4″ spolaže sa 380 kreveta “raspoređenih” u 146 soba, opremljenih u skladu sa internacionalnim hotelskim standardima (pored ostalog-radni sto, mini-bar, telefon, LCD TV, bežični internet (Wi-fi), elektronski sef, fen…) kao i nizom  pratećih sadržaja, poput  bazena, spa i velnes centara, konferencijskih dvorana, teniskih igrališta, klizališta, dečje igraonice, podzemne garaže…

Trenutno su na snazi  promotivne cene.  Svega 25 evra za polupansion.

Na Jabučkom ravništu, u neposrednoj blizini hotela, podignuta je i prva srpska gondola, koja  skijaše i turiste prevozi do vrhova Jabuškog ravništa i skijaških staza.

Dužina gondole je 1.100 metara, kapacitet 1.500 putnika na sat  a brzina  kretanja kabina je 6 metara u sekundi.

Naglo povećanje temperature nemilice topi snežni pokrivač, no na radost i hotelijera i gostiju, snežna podloga na skijaškim stazama  je još uvek dovoljna za nesmetano i bezbedno skijanje.

O Staroj planini ovom prilikom neću trošiti reči. Ona je po mnogo čemu jedinstvena i neponovljiva. U svako doba godine.

Ono što je, delimično pokvarilo celokupni utisak je saobraćajna dostupnost ovog prirodnog i turističkog dragulja. Put od Knjaževca do Jabučkog ravništa i Babinog zuba. 

Ma koliko subjektivno knjaževčanima naklonjen bio, objektivno, ova saobraćajnica i njeno održavanje jedva da mogu dobiti prelaznu ocenu. Za potencijalne turiste i izletnike, uopšte nije važno u čijoj je ona nadležnosti.

Na pojedinim mestima izlokana, ili  prekrivena kamenim i zemljanim odronima, kolovozna površina, bez minimalnih znakova i tabli sa upozorenjima,  ne samo da ne može odgovoriti zadatku, nego prosto nije dovoljno bezbedna.

Na nekoliko mesta u ovakvim uslovima mimoilaženje dva vozila je otežano ili skoro nemoguće, bez rizične vožnje jednog unatrag, do nekog koliko-toliko dovoljnog  proširenja.

Posebno se to odnosi na deonicu od raskrsnice kod mesta Kalna do turističkog centra.

No, svakako će sa stabilizacijom vremenskih prilika uslediti popravka kolovoza i redovnije održavanje istog, a dotle – obavezno otidite do Stare planine uz naravno, opreznu vožnju.

Autor: Bora*S

____________________________________________________

DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU…

Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini

Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).

On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.

 -Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.

Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.

 Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom.  Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.

 -To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati.  Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.

Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.

 Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.

 -Meni je ovo Amerika  i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.

Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora  skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.

 Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.

 Srndać za nagradu

Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu  svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.

Takav je dogovor.

Autor: B. F.

______________________________________________________________________

KAD ŠLJIV(K)A POTEČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

KAZANDŽIJA PEČE RAKIJU ČITAJUĆI NOVINE

Devedesetogodišnji Mile Tomić i nejgov sin Gradimir peku voćnu rakiju u selu Ošljane na Staroj planini i dok kazan ne proteče, svako se zanima na svoj način.

Deda Mile se predao komišanju novog kukuruza, a Gradimir – čita najnovije „Knjaževačke novine“.

-I kad šljivka proteče nema puno zebnje. Iskustvo je na našoj strani, tako da je najvažnije brinuti o tome da kazan ne zagori.

Dobije se 10, 12 litara jake rakije. Šljiva je zrela, nije joj potreban šećerni dodatak.

Ovo je za našu dušu i goste kad naiđu. Pet, šest kazana, puna kapa-kaže Mile, penzionisani sudija za prekršaje borskog Opštinskog suda.

 Autor: B. F.

---

---

S TOVAROM GODINA KROZ KANJON PAPRATNE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

 Bespućem Stare planine…

Selo Papratna ovih vrelih avgustovskih dana, iako napušteno i bez stalnih stanovnika, dočeka po kojeg varošanina koji vikendom beži u zavičaj sklanjajući se od asfalta i gradske vreve.

Put do Papratne, udaljene 25 kilometara od Knjaževca, u srcu Stare planine, ne postoji, tu je kanjom i Papratska reke koja, kad presahne ili je ispod kolena, služi i kao jedini put.

Prođe, sem vikendaša, i neki od preostalih staraca iz susedne, naseljene Velike Kamenice.

I kao po pravilu, nikad bez naramka drva ili trave na iskrivljenim, staračkim leđima.

Tako je bilo pre više vekova, tako je i danas…

Autor: B. Filipović

---

MOJE VREME NA „TRADICIJOM U EVROPU“…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

Opština Knjaževac ima značajne prirodne i turističke potencijale.

Foto ilustracija: Bora*S

Stara planina (Babin zub,  Midžor, Draganište…), klisura Ždrelo, vodopadi Bigar i Bukovik, Tupižnica, Rgoška banja, Banjica, Gabrovnica, Arheo-etno park Ravna, Timacum Minus,  Zavičajni muzej, Gurgusovačka kula, Barachestes,  manastiri i crkve…

A sam grad Knjaževac sa sedam mostova na tri Timoka- srpska Venecija!

Ima ovde i zanimljivih manifestacija: “Molitva pod Midžorom“, Festival kulture mladih, Sajam vina,  „Širurijada“ ,Sabor na Kadibogazu, Jesnji likovni salon…

Ali, ima Knjaževac  i sjajne ljude- Dragica Jocić Ivanović, Ljiljana Mihajlović, Rade Ristić…

Otud, evo me u Knjaževcu, 19. i 20. novembra 2010. godine  na manifestaciji „Tradicijom u Evropu“, koja se održava  5. put zaredom .

Ova već tradicionalna turistička manifestacija, ima prvenstveno za cilj očuvanje i negovanje nacionalnog identieta, kulturnih i duhovnih vrednosti- ne samo ovog kraja, nego cele Srbije a kako stvari stoje u dogledno vreme i Balkana.

Ove godine, pored desetine izlagača iz cele Srbije (Etno udruženja, zanatske i umetničke radionice, proizvođači zdrave hrane, vina i rakija, meda i pčelinjih proizvoda, sireva i proizvoda od mleka, suvenira…) koji su posetiocima manifestacije predstavili svoju ponudu, bogatog kulturno-umetničkog programa, čini se, da su 2 tematske programske celine privukle posebnu pažnju.

Prva je okrugli sto na temu „Tradicijom u Evropu“-povezivanje i saradnja Etno udruženja i asocijacija Srbije (potpisivanje ugovora o saradnji), a druga, posve posebna i sjajna izložba- „Srpski obredni peškir“. Bogatstvo kolekcija , ornamenti  sa starinskih i novoizrađenih peškira, potisnuli su takmičarski momenat izložbe u drugi plan.

Idejni tvorac i organizator ove manifestacije je Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“.

Nesbično pomažu:  Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede,  opština Knjaževac, Turistička organizacija opštine Knjaževac i Dom kulture.

Autor: Bora Stanković

---

 

 

 

LEPOTA PUTOVANJA

DRUŠTVO „SOKO“ BOR, U SUBOTU 11. SEPTEMBRA 2010. GODINE, ORGANIZUJE JEDNODNEVNI IZLET DO BABINOG ZUBA – STARA PLANINA.

POLAZAK AUTOBUSA U 07:00 SATI SA PLATOA DOMA KULTURE.

CENA PREVOZA – 530,00 dinara.

INFORMACIJE I REZERVACIJE:  062 14 15 831 / Ljubiša Radivojević – starešina /

Foto arhiva: Bora Stanković