STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs

FotoGalerija

_________________________________________________________________________________

ODMOR ZA DUŠU I TELO…

 tamoiovde-logo

Nacionalni parkovi Srbije

Sezona godišnjih odmora polako se zahuktava, želja da se rasprostre peškir na plaži nekog egzotičnog mesta sve je veća i veća. Teško je pronaći osobu koja uzavreli asfalt ne želi da na nekoliko dana zameni peščanom plažom.

Ali, pre nego što spakujete svoju lepršavu omiljenu garderobu i krenete put mesta koje ste ove godine izabrali za svoj odmor, opustite se u nekom od ukupno pet nacionalnih parkova Srbije. Ako do sada niste obišli nijedan od njih, sada je pravo vreme da jedan vikend provedete u njihovoj očuvanoj prirodi, jer su pravo mesto za odmor duše i tela.

Nacionalni park Đerdap

86306_danube-gorg--bortescristian_af

Nacionalni park Đerdap, Đerdapska klisura foto: Bortescristian/flickr.com

Đerdap je najveći nacionalni park Srbije, osnovan 1974. godine. Prostire se na površini od 63.608 ha, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 ha. Ono čime Đerdap osvaja jesu prirodna bogatstva, kanjoni, uvale, veličanstvena Đerdapska klisura, ali i jedinstven istorijski razvoj.

Šumovitost parka, od 64 %, doprinosi bogatoj flori i fauni: preko 1100 biljnih vrsta uspeva na njegovoj teritoriji, na krečnjačkim liticama nalaze se retke biljke, Dunav je bogat retkim ribama, a od životinja mogu se sresti medved, ris, vuk, šakal…

Zbog dobrog geografskog položaja, Đerdapa je oduvek bilo povoljno mesto za život, o čemu svedoče kulturno-istorijski spomenici i arheološki nalazi: Lepenski vir, Golubački grad, očuvani primeri narodne srpske arhitekture. Nacionalni park Đerdap nalazi se u severoistočnom delu Srbije, najbliži mu je grad Donji Milanovac.

Nacionalni park Fruška gora

78907_fruska-gora--d.bosnic_af

Nacionalni park Fruška gora ima specifičnu floru i faunu foto: D. Bosnić

Fruška gora prostire se na površini od 25.525 ha; poznata je i kao „Srpska Sveta gora“, jer se na njoj nalazi 16 manastira, čija je uloga bila, i još uvek je, razvoj i očuvanje kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda.

Predivni pejzaži, bogatstvo prirodnih resursa, listopadne šume, vinogradi i voćnjaci, čine Frušku goru idealnim mesto za odmor i rekreaciju.

Fruška gora ima specifičnu floru i faunu: ovde raste preko 1500 različitih biljnih vrsta, živi 23 vrsta vodozemaca i gmizavaca, preko 60 vrsta sisara i oko 200 vrsta ptica. Kao nacionalni park Fruška gora je osnovana 1960. godine, nalazi se u Vojvodini, najbliži grad joj je Novi Sad.

Nacionalni park Kopaonik 

52325_misskukoljac-izlet-panorama_af

Nacionalni park Kopaonik obiluje prirodnim bogatstvom foto: misskukoljac/flickr.com

Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, zbog čega ga turisti najradije posećuju u periodu zimskih meseci. Tada se na Kopaoniku uvek traži mesto više. Međutim, Kopaonik je idealno mesto za odmor tokom cele godine, i to zbog svog velikog prirodnog bogatstva, prijatne klime i temperature, i skoro 200 sunčanih dana godišnje, zbog čega je dobio nadimak „Sunčana planina“.

Kaopaonik je kao nacionalni park osnovan 1981. godine; prostire se na površini od 11.810 ha, a pod posebnom zaštitiom je 698 ha. Zbog velikog broja endemičnih vrsta, Kopaonik važi za jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta endemične flore Srbije. Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, najbliži grad mu je Raška.

Nacionalni park Šar-planina

86978_sar-planina--d.bosnic_af

Nacionalni park Šar-planina je planinski masiv dug 85 km foto: D. Bosnić

Šar-planina je planinski masiv dug 85 km, ima preko 100 vrhova iznad 2000 m i oko 30 vrhova koji prelaze 2500 m.

Na površini od 39.000 ha, nalaze se očuvane šume molike i munike, lednički cirkovi, klisure, kanjoni, reke, potoci… Šar-planina je najbogatije područje Evrope, jer sa 147 vrsta leptira i preko 200 vrsta ptica, ona je stecište 60 % ornitofaune Srbije.

Ali, Šar-planina bogata je i kulturno-istorijskim nasleđem: ovde se nalaze 34 srednjovekovne crkve i manastiri. Šar-planina je osnovana 1986. godine, nalazi se na Kosovu i Metohiji, najbliži grad joj je Prizren.

Nacionalni park Tara

79532_tara---d.bosnic_af

Nacionalni park Tara je izuzetno florističko područje u Srbiji foto: D. Bosnić

Najpopularnija atrakcija veličanstveng nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika, naijnteresantniji endemoreliktni predstavnik.

Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnoge reliktne i retke biljne vrste uspele su ovde; na širem području parka raste preko 1100 biljnih vrsta, zbog čega je Tara izuzetno florističko područje u Srbiji, ali i u Evropi i svetu.

Ništa manje bogat nije ni životinjski svet, registrovano je 53 vrsta sisara, 153 vrsta ptica, a pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna. Na Tari se od kulturno-istorijskog nasleđa nalaze dva utvrđena nepokretna dobra: manastir Rača i lokalitet „Mramorje“.

Nacionalni park Tara osnovan je 1981. godine, nalazi se u zapadnom delu Srbije, najbliži grad joj je Bajina Bašta.
I. Zdravković | Foto: D. Bosnić, flickr.com

Izvor:superodmor.rs

_____________________________________________________________________________________

MOJE VREME TAMO

MANASTIR LJUBOSTINJA…

tamoiovde-logo

“ … Na otoku ravničarske zemlje omeđene Grabovačkim brdom i Ljubostinjskom rekom, pod Bogdanjem i crkvicom koju je Jug Bogdan podigao svojoj zaštitnici, nikla je još jedna zadužbina. Ljubostinja.

Da je Milica gradi i ukrašava. Da joj brine o rastu i lepoti i nadgleda neimare i ikonopisce. I da u njoj jednoga dana pronađe mir i sebe u Gospodu

carica-Milica

Carica Milica

– Neka se zove Milica. Da svakome bude mila. Da milost oko sebe širi. I da živi u milosti Božijoj – rekao je njen otac. Otkrio je želju za njenu budućnost. Svoj san o njenom životu. A da je drugačije sanjao, mogao je i Jelena da je nazove. Imala je pravo na to ime uzvišenih, taj znamen vladarki i carskih kćeri. Bila je Nemanjićka. I to od onih po krvi. Došla je na svet u domu župana i vojvode Vratka. A pre njih bejahu župan Vratislav, pa župan Dmitar, pa Vukan, sin Nemanjin …

 … Tako je Milica rasla srođena sa plavetnilom svoje krvi kao sa plavetnilom svojih očiju. Videla je sebe kao izdanak na bujnom čokotu svetorodne loze Nemanjića. Ta je slika bila u njenim mislima kao slatki kolač u ustima. I do kraja života nosila je svoje gospodstvo ne kao haljinu nego kao kožu. „

(Tekst iz knjige „Igra anđela“ Ljiljane Habjanović Đurović)

Na levoj obali Ljubostinjske reke, pet kilometara severno od Trstenika, nalazi se manastir Ljubostinja, sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice. Manastir je zadužbina knjeginje Milice, podignut krajem XIV i početkom XV veka. U njemu se knjeginja Milica postrigla u čin monahinje, dobila ime Evgenija i tu prikupila oko sebe udovice vlastele poginule u boju na Kosovu (1389. godine) prepustivši presto svom starijem sinu Stefanu. Ovde je umrla i sahranjena u crkvi sa leve strane od ulaza, gde se nalazi i grobnica.

Uglješina žena, Jefimija, jedna od prvih žena u Srbiji koja se bavila književnošću i umetnošću, izvezla je u zlatu, na svili, čuveni pokrov sa pohvalom knezu Lazaru, kao dar manastiru i njen grob se nalazi sa desne strane ulaza u crkvu. Takođe sa desne strane ulaza u soleju nalazi se i grob Stefana, Jefimijinog sina kesara Uglješe, koji je bio u srodničkim vezama sa Milicom i despotom Stefanom.

Nekoliko zapisa svedoči da se u manastiru služilo sve do poslednjih decenija XVII veka. Na njegovim zidinama nalaze se zapisi iz 1643. i 1673. godine. Tokom XVII veka manastir je oživeo, a njegovo bratstvo se istaklo u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788. godine. U njemu je boravio i sam Koča Aranđelović, sa oberlajtnanom Vujadinovićem i majorom Branovačkim, koji su proklamacijom pozvali narod na oružje, a sam manastir je hranom i ostalim potrebama pomogao Kočinu vojsku. Zbog toga 1788. godine Turci popališe manastir a monasi se razbegoše.

ikonostas

Ikonostas crkve Uspenja Presvete Bogorodice

U XIX veku manastir je obnovljen, a 1822. godine ispisan ikonostas. Poslednja veća opravka nestručno je izvedena prvih godina XX veka, pa je crkva tom prilikom spolja omalterisana, a izvesni detalji njene arhitekture potpuno izmenjeni.

Crkva ima sve odlike spomenika moravske škole. Nad trolisnom osnovom uzdiže se kupola koja se oslanja na četiri slobodna stupca. Na zapadnoj strani nalazi se priprata zasvedena prostranom niskom kupolom. Spoljašnjem izgledu crkve majstor je posvetio naročitu pažnju.

osnova-crkve

Osnova crkve Uspenja Presvete Bogorodice

Sve četiri fasade ukrašene su bogato izrezbarenim kamenim prepletima, koji u vidu širokih pojaseva uokviruju vrata, prozore; nižu se u povezanim arkadama duž triju poligonskih apsida, ili ispunjavaju arhivolte iznad plitko usečenih dekorativnih niša. Karakteristični horizontalni kordon – venac deli spoljne zidove u dva dela; u donjem su smešteni prozori sa jednim otvorom ili dva (bifore), čiji su završeci ocrtani šiljatim lucima, kakve srećemo u venecijanskoj gotici ili islamskoj arhitekturi; u gornjem delu preovlađuju rozete ispunjene raznovrsnim čipkasto izrezanim ornamentima.

 

Ljubostinja

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Arhitektura ljubostinjske crkve ubraja se među najreprezentativnije spomenike moravske škole. Francuski vizantolog Gabrijel Mije ističe, sa oduševljenjem, da je ova crkva moravsku arhitekturu dovela do savršenstva.
Zanimljivo je da su nam se sačuvala imena graditelja i slikara Ljubostinje. Na kamenom pragu vrata koja vode iz priprate u hram uklesan je natpis: Protomajstor Borović Rade. To je poznati Rade Neimar iz narodnih pesama koji je gradio crkvu.

Slikar Makarije zapisao je svoje ime na luku iznad istih vrata. On pripada grupi makedonskih slikara koji su pred navalom Turaka prešli na sever i radili u državi srpskih despota.

zivopis

Knez Lazar i knjeginja Milica

Na freskama su tačno zabeležena odela, nakit, insignije vladara, što je veoma važno za proučavanje materijalne kulture onoga vremena. U priprati na zapadnom zidu sačuvali su se likovi: levo od ulaza knjeginje Milice i kneza Lazara, a desno despota Stevana i njegovog brata Vuka.

Od živopisa u hramu sačuvano je samo malo fragmenata: Isceljenje uzetoga u južnoj pevnici; Arhanđeo Gavril, Sveti Teodor Studit, Sveti Juda, Sveti Teodosije i Sveti Jefrem Sirin na severozapadnom stupcu; Arhanđeo Mihail, Sveti Sava Jerusalimski, Sveti Simeon Srpski i Sveti Sava Srpski na jugozapadnom stupcu.

Zidanje Ljubostinje

– Vladika Nikolaj Velimirović –

Haj, Bože mili a Bože jedini
Šta se ono čuje iz daljine?
Dal’ to zveče sablje agarjanske,
Il’ jauče sirotinja raja;
Niti zveče sablje agarjanske,
Nit’ jauče sirotinja raja
No to čekić o kamen udara
Teški čekić Rada neimara
I njegovih trista kamenara.
Čekić tuče, čarne gore huče
Čekić bije, zverinje se krije.

1.
Kad je Rade pos’o počinjao
Sabrao je pet stitin’ majstora
Pa ovako njima govorio:
„Braćo moja i družino draga
Pozvala me carica Milica,
Najslavnija srpska udovica
Da joj zidam crkvu Ljubostinju
Njenoj duši vječnu zadužbinu
Ka što zidah slavnome Lazaru
Zadužbinu crkvu Ravanicu
Da se i njoj poje liturđija
Ovog sveta kano i onoga.

2.
„Al’ čujte me moja braćo draga
Nije zidat’ crkvu ka džamiju,
Nit je zidat crkvu ka ćupriju.
Kad se crkva pravoslavna zida
Prvo duša od greha se vida,
Pa se kadi tamjanom molitve,
Opasuje pasom uzdržanja
I svijetim pričešćem zalaže,
Tako samo i Gospod pomaže.
Eto vas je pet stotin’ majstora
Prije nego crkvu otpočnemo
Da postimo neđeljicu dana
Da postimo i Boga molimo
Sedmog dana da se pričestimo
Svetom Krvlju Hrista Spasitelja.

3.
„I još braćo zavjet da činimo
Da držimo petak i srijedu
I ostale poste po zakonu
Od zlih djela da se ustežemo
I od psovke, đavolje ulovke
I od svake zlobe u mislima
U mislima tajnim u srcima
Odvojeni od svojijeh ljuba
Da živimo strogo po hrišćanski
Po hrišćanski i po manastirski
Više sada nego li ikada
Dok zidamo crkvu Ljubostinju
Caričinu carsku zadužbinu
Tako nam je ostalo od starih
Kad je Savo svetu Žiču zid’o
Kralj Vladislav crkvu Mileševku
A kralj Stevan Visoke Dečane.

Ljubostinja2

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

4.
„Pa sad braćo da se razumjemo
Ko je voljan ‘vaki zavjet dati
Taj će moći sa mnom rabotati
Nek ostane, nek u Rada gledi
Rade će se njemu odužiti
A carica Radu neimaru.
Koj drugačije misli i umuje
Taj nek ide, prosto neka mu je
Neka zida po kalu kaldrme,
Begovima kamene konake
Hadžijama niz drumove hanove
I hodžama arapske džamije
Pa nek radi nek se hljebom hrani
Za tog nema posla ni dinara
U družini Rada neimara.

5.
Kad to čuše pet stotin’ majstora
Dvje stotine njih se izdvojiše
Na ramena alat zaturiše
Pa odoše kude koji znade.
Ostadoše tri stotin’ majstora
Ostadoše zavjet položiše
Zavjet Bogu i Bogorodici
A svom Radu vjernost i poslušnost.

 7.
Zida Rade crkvu Ljubostinju
Muški zida, ženski ukrašuje
Đevojački po mermeru veze
Po mermeru kano po đerđefu
Rukom zida, srcem Boga moli
Da zaštiti crkvu oda svuda
Te da traje do Strašnoga Suda.

8.
A Milica pokraj Rada stoji
Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
„Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista pade na Kosovu
Da se vječno pjeva i spominje
U nebesnom carstvu Božijemu
I u svakom domu Srbinovu.

9.
Ovaj drugi neka spomen bude
Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ćutljivome starcu na jeziku
Ali glasnom u viteškom boju.
O moj babo, spomen ovaj mali,
Al’ suzama ja ga više zali
Nego krečom Rade neimare.

10.
„Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Što iz oka suze ne pustila
Ni za jednim sinom ni rođakom
Dok joj srce puče za Damjanom
Kad joj gavran pusti iz oblaka
Iz oblaka pa u krilo majci
Mrtvu ruku mog brata Damjana.
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali
Vrele suze s vrelim krečom smeša
S vrelim krečom Rada neimara.

11.
„A sad Rade, slavni neimare
Glačaj meni devet kamenova
Nek blistaju ka sestrinske suze
Sve za pomen mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića.
Glačaj dletom a ja ću rukama
I rukama i čelom i licem
Nek osjete njine svete duše
Koliko ih miluje sestrica
Sad žalosna robinja Milica.
Evo palim na svakom kamenu
Od mirisna voska voštanicu
Da Bog prosti moga milog Boška
Barjaktara sve careve vojske
I Vojina, Vlatka i Damjana
I ostale Bog da prosti redom …
Reč je slaba – jezik mi se suši
Ali eto – lakše mi je duši.“

Ljubostinja3

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

12.
Kad to čuo Rade neimare
I njegovih trista kamenara
Opustiše ćekić i mistriju
Zaplakaše kao deca mala
Pa je Rade kroz plač besjedio:
„Gospo naša, carice Milice
Ti jedina rodu uzdanice
Ta ne plači, srce nam ne paraj
Ne slabi nas i ne malaksavaj
Ova crkva treba da je pjesma
Pjesma Bogu iz doline plača.
Pjesma snaži ruke neimara
Težak poso pjesma olakšava
Ka što biva među žeteoci
Međ’ kopači i među orači
Među tkalje i među vezilje.
I ja gospo bejah na Kosovu
A sa braćom i rodbinom cjelom
Svi ostaše grobom na bojištu
Sam se vrati potucalo Rade;
Da sam hteo za njima plakati
Obadva bi oka isplakao
Te ti ne bih danas ovde bio
Ni zidao tvoju zadužbinu
Slijep ne zida svojijem rukama
Teke pipa tuđu zidariju.
Nego pjevaj Gospo ili ćuti
Primi savjet, na me se ne ljuti.

13.
„No počuj me što ću besjediti
Što je prošlo, niko ne povrati
Što će doći niko ne odvrati,
Nego skupi trista udovica
Sve kosovskih sinjih kukavica
Da pjevaju pjesmu budućnosti
Da pjevaju srpskom vaskrsenju
Tako ćemo, o carice svjetla,
Nosilice svenarodnog bola
Svenarodnog bola i nadanja
Tako ćemo tvoju zadužbinu
Brzo svršit i srećno dovršit“.

14.
Milica je mirno saslušala
Pa je Radu vako besjedila:
„Mudra glavo, neimare Rade
Mudro misliš i mudro govoriš
Poslušaću kako me sjetuješ
Al’ dopusti crkvi do slemena
Da ja sama plačem za Kosovom
Da oplačem kosovske junake
Da ožalim prošlost Srbinovu,
A po tome, Boroviću Rade,
Od slemena do vrha kubeta
Nek se ori pjesma budućnosti.

22.
„A sad Rade gle kubeta zida
Vitka, svjetla, visoka i krasna
da nam budu spomen budućnosti
Budućnosti svjetle Srbinove
Izidane na gorkoj prošlosti
Na mukama mnogih mučenika
Na žrtvama mnogih vitezova
Na suzama mnogih udovica
I na pisku mnogih siročića.
Sada sestre pjesmu zapjevajte
Zapjevajte pjesmu radosnicu
Zapjevajte srpskoj budućnosti
I budućim srećnim koljenima
Što će doći posle ropske noći
Zapjevajte srpskom vaskrsenju
Dokle Rade uzdiže kubeta
Na bijeloj Ljubostinji crkvi.“ 

Ljubostinja4

Konaci

23.
Kad to čulo trista udovica
U grlu su suze ustavile
Pa drhtavim glasom zapjevale
Zapjevale pjesmu radosnicu
Radosnicu srpskoj budućnosti
„O svevišnji Bože nad vojskama
Nad vojskama nebesnih anđela
I vojskama srpskijeh ratnika
Blagoslovi srpska pokoljenja
Što će doći posle ove noći
Da s’ umnože s Tvojom pomoći
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Suho drvo ozelenjet mora
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Srpski će se vaskrs zablistati
Tvojom slavom Srbi proslaviti
Porušeni dvori opraviti
I kandila hladna upaliti
Uprljano ime Isusovo
Opraće se vodicom od ruža
Uspravit se slomljeni krstovi
A zamukla zvona zazvoniti
Zemlja će se krstom osvještati
Narod će se Hristu pokloniti
Zavladaće pravda i sloboda
Zacariti ljubav i istina
Naša sela pjesmom napuniti
S mladićima starci će igrati
S nevjestama bake likovati.
Hvala Bogu i Božjoj milosti
O da divne srpske budućnosti
Krasne, svjetle, visoke i slavne
Ka kubeta carice Milice
Što ih gradi neimare Rade.
Sve će tako biti ako Bog da
I bijela crkva Ljubostinja
Naše mile Gospe zadužbina.

Ljubostinja5

Crkva Svetog Đorđa

24.
To sve sluša Rade neimare
Pa od milja i on zapjevao
Još povika na trista majstora
Da i oni glasno zapjevaju.
„Kad kosovske, braćo, udovice
Pjevat mogu narodu i Bogu
I u noći čekati svanuće
A u ropstvu sreću i slobodu
Šta j’ ostalo nama junacima
Što sa Lazom bismo na Kosovu?
No pjevajte, braćo moja draga
Sve pjevajte i opet pjevajte
Dok na crkvi kubeta svršite
Kubeta nas sa nebom vezuju
I sa svetom Nebesnom Srbijom
I sa svjetlom našom budućnošću
Tako reče gospođa carica
I ostalih trista udovica.“
Tad zapjeva tri stotin’ majstora
Zapjevaše muški glasovito
Čekićima pjesmu udvojiše
Sve pjevaše i popijevaše
Dokle svetu crkvu dovršiše.

25.
Eto tako, Srbi i Srpkinje,
Ljubostinja kako se gradila
Pola s plačem a pola s pjevanjem
To je sudba pravoga čovjeka
I to nam je sudba Srbinova
Bez plakanja nema radovanja
Bez trpljenja nema ni spasenja
Bez Golgote nema Vaskrsenja
Jedno s drugim kada se udruže
Liče trnju oko rujne ruže.
To je znala carica Milica
Ljubostinjska slavna ktitorica.
Sad na nebu ko zvezda se sija –
Sveta srpska mati Evgenija.

___________________________

1. „Manastir Ljubostinja“ – izdavač Manastir Ljubostinja
2. „Zidanje Ljubostinje“ – Vladika Nikolaj Velimirović, izdavač Manastir Ljubostinja
Izvor:zaduzbine-nemanjica.rs

___________________________________________________________________________________

MOJE VREME U LJUBOSTINJI…

_____________________________________________________________________________________

BAROKNA LEPOTA…

tamoiovde-logo
Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

salcburg-1409853302-46274

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46204Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46214Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46216

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46218Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46212Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46210Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46208U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S