BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

________________________________________________________________________________________

 

SPAŠEN KONJ…

Ostavili ga u blatu, a do tada zarađivao 300.000 dolara

Neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kada Džen Manski pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna u Earlevileu u Njujorku. Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži.

Foto: Modern Farmer/Toni Horrace

Upoznajte Džastina Tima (Justin Thyme) šampionskog trkačkog konja, koji je napušten i ostavljen da umre, uz pomoć ljudi velikog srca uspeo da se izbori i ustane kao feniks.

Kako prenosi portal Modern Farmer ova neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kadaDžen Manski (Jen Mansky) pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna (Amy Yahna’s) u Earlevileu u Njujorku.

Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži. Džen i Ami brzo su ovom šampionu pritekli u pomoć. Uprkos njegovom teškom stanju, šampion ih je čitavog dana ohrabrivao dok su vukli galone vode, donosili mu seno, hranili ga šačicama trave kako bi mu pomogli da dobije dovoljno snage da pokuša da stane na noge.

Patio i od potencijalno smrtonosne neurološke bolesti

Te večeri, konj zvani Džastin Tim dobio je svoju “GoFundMe” stranicu i preko noći, ljudi velikog srca donirali su dovoljno novca kako bi mu pomogli da stane na noge.

Kada je postalo jasno da šampionu treba više pomoći nego što bi mogli da pruže na farmi, Ami je pokrenula drugi krug finansiranja, kako bi ga poslali u lokalnu bolnicu konja, „Leatherstocking Ekuine Centre“.

Džastin je takođe patio od EPM (Ekuine Protozoal Mieloencephalitis) – zajedničke ali potencijalno smrtonosne neurološke bolesti. Ipak, šampion nije posustajao i nakon dugog oporavka, uspeo je da se izbori.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju

Ostaje pitanje, kako je uopšte ovaj konj došao u tu situaciju u kojoj se našao. Izbledela tetovaža dovela je Ami do odgovora.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju koji je zaradio skoro 300.000 dolara na stazama u Njujorku, i drugim državama. Na kraju njegove uspešne karijere počeo je njegov spor, bolan put ka dnu, odakle se izdigao.

Niko ga nije hteo ni za klanje 

Kao što je Ami saznala, prodat je posredstvom aukcije i smešten je u prepunu prikolicu i bio je pripremljen za klanje. Pošto kupci na aukciji nisu bili voljni da uzmu oborenog konja, Džastina su vukli iz prikolice na obližnji pašnjak gde ga je Džen na kraju našao.

Džastin sada provodi svoje dane na osunčanom pašnjaku. Ima mnogo posetilaca, od kojih su neki finansijski podržali njegov oporavak.

Slađana Aničić

Izvor: agroklub.rs

---

---

Odvedi me TAMO… VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

Vetar u grivi/ulje na kartonu by Bora*S

---

---

 

KO JE OVDE LUD…

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

1988. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

SMEH, RADOST, LJUBAV, SAOSEĆANJE I KREATIVNOST…

LEKAR-KLOVN PEČ ADAMS

 Hanter Doherti Adams je lekar, društveni aktivista, pisac, predavač i – klovn!

On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.

Peč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.

O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.

Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!

Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.

Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).

Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.

Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.

Gesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.

Srž svih aktivnosti čini šest načela:

1. Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
2. Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
3. Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
4. Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
5. Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
6. Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.

Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.

Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.

Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.

Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.

Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.

Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.

 Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenata kako bi se film dopao što većem broju gledalaca.

Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.

S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.

Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.

 Piše: Aleksandra Lazić

Referenca: The Gesundheit! Institute. (2015). http://www.patchadams.org/

Photo credit: www.patchadams.orgi instagram.com/gesundheitinstitute

Izvor: psihobrlog

---

---

RODITELJI, PA TO SU VAŠA DECA…

VAŠA DECA BOLUJU OD NEDOSTATKA PRIRODE-Jovan Memedović

„Gradska deca imaju jednu „dijagnozu“ a to je nedostatak prirode.“ započeo je svoje gostovanje u jutarnjem programu RTS Jovan Memedović, autor i voditelj emisije „Sasvim prirodno“. „A dokazano je da nedostatak prirode prouzrokuje: nedostatak pažnje za učenje, deca nemaju samostalnosti, oskudni su u komunikaciji.

Sve to prouzrokuje fizičke nedostatke, loše držaje tela, ravne tabane, nedostatak imuniteta i sklonost alergijama. Deca koja ne idu u prirodu ostaju neaktivna i samim tim nema stimulacije, nema prirodnog iskustva i nema praktičnog učenja.

Roditelji osećaju tu problem, i onda brže-bolje šalju decu na neke sportove, ali to nije to – deci treba priroda. Mi smo biološka bića i tek kada smo u prirodi, onda smo ono što jesmo.“

Ekipa emisije „Sasvim prirodno“ napravila je eksperiment i probala da okupi što više gradske dece i da ih bez roditelja izvede, najpre u jednu seosku sredinu, a zatim i u potpunu divljinu.

„Planirali smo da to traje tri dana i odmah smo imali nekoliko problema, zbog toga što roditelje NE ŽELE da puste svoje dete tek tako u divljinu – plaše se, imaju strahove.

 Jednostavno, opšti stav roditelja je prezaštićivanje. „Ne, on će se prehladiti“, „Ne, on može da se ogrebe“, ili da se ne znam šta desi itd.“

U novoj epizodi svoje emisije koju je ovom prilikom najavio, Memedoviću u povezivanju dece sa prirodom pomažu poznati dečiji pisac Uroš Petrović i dr Ranko Rajović, predsednik Mense za Srbiju: „Ovaj program nisam izveo sam, postoje ljudi koji se na isti način ovim bave – dr Ranko Rajović i dečji pisac Uroš Petrović zajedno rade na tome, drže neke radionice po predškolskim ustanovama i na drugim mestima, ubeđujući roditelje i vaspitače da deci treba priroda.“

Dr Rajović objašnjava koliko nedostatak prirode štetno utiće na decu: „Mi imamo u Srbiji svako drugo dete od pest godina sa poremećajem fine motorike, ravni tabani kod 70% dece, usporeniju akomodaciju oka.

Kad se sve to sabere, imamo problem u školi. Jer kada to dete krene u školu, ne može da čita duže od deset minuta jer ima poremećaj koncentracije, ne može da piše kako treba i ti problemi kasnije se mnogo, mnogo teže rešavaju. Zato je važno da dete upravo u tim privm godinama života, od sedme-osme do dvanaeste bude što češće u kontaktu sa prirodom.“

„Fizički razvoj i mentalni razvoj su usko povezani, jedno bez drugog jako teško idu. Poznato je i da se bolje razmišlja dok se šeta.“ objašnjava Uroš Petrović, koji je u pauzama fizičkih napora deci postavljao zagonetke i mozgalice.

„Sve se tako lako rešava kad izvedete decu u prirodu. Oni su vam tu, možetre da ih posmatrate, da ih usmeravate, da reagujete.“ objašanjava Memedović, zabrinut zbog toga što roditeljski strahovi otuđuju decu od prirode: „Pazeći na svoju decu roditelji odlaze u krajnost – promaja, insekti, boje se čak i da će ih napasti vukovi ili medvedi.“

Zbog tog otuđenja, nije uopšte bilo lako pronaći decu čiji roditelji bi pristali na ovu avanturu, kaže Ranko Rajović: „To su gradska deca, ali ovo su znatiželjna deca i hoće da idu i žele da isprobaju, ali smo imali problem kad smo pravili grupu što neka deca neće da čuju da dođu, da spavaju u šatorima „Tu su bube!“, „Možda će da padne kiša!“, „Šta će da jedu?!“. Retko je videti danas decu da hodaju bosa, o ovde u divljini su po ceo dan bosonogi.“

Svoje gostovanje Jovan Memedović završio je porukom upućenom svim roditeljima: „Roditelji, pa to su vaša deca! Nemojte ih zatvarati, ništa im se neće desiti u prirodi. Njima treba potpuna sloboda – ne jedan letnji raspust i nekoliko dana, već pokušajte da to bude cele godine. Nedostatak prirode nije bolest, ali jednog dana to postaje velika nesposobnost i nemogućnost da bilo šta privrede.

Sutra, daleko bilo, država će nam biti prepuna ovakvih ljudi, a na to treba da pazimo!“  upozorio je on.

Izvor:tinkturedrsulca.com

_______________________________________________________________________________________________

 

DOM ZDRAVOG I DUGOVEČNOG NARODA…

DOLINA HUNZA

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza
Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.
Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije.

Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca.

Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.
Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Ishrana Hunza
Žitarice
Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:
– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;
– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće
Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća.
Ono služi i kao losion za lice i kosu.

Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla
Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva.

Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu.

Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.

Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika.
Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.
( Autor: Nikola Vujošević )
Izvori: atlantidaforum.com (vesti011.com )

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Izvor fotografija u galeriji:bebamur.com
Priredio: Bora*S

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović