TAMOiOVDE_______________________________________________
Momo Kapor – 77 godina od rođenja
Pre 77 godina, 8. aprila, u Sarajevu je rođen jedan od najpoznatijih srpskih književnika, pisac kultnih knjiga, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor.
Tim povodom nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime danas će biti uručena slikarki Mirjani – Miri Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo.
Kapor je neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista.
Svojevrsni književni fenomen Moma Kapora prisutan je u našoj književnosti više od tri decenije.
Kapor je diplomirao slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
Pored velikog broja slika koje je ostavio, objavio je i veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su romani Provincijalac, Ada, Zoe, Od sedam do tri, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleške jedne Ane, Hej, nisam ti to pričala.
Njegova dela su prevedena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Kapor je umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine, a iste godine, u novembru, njegova supruga Ljiljana osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival „Momin krug“.
Ovogodišnju nagradu „Momo Kapor“ dobila je slikarka Mirjana – Mira Maoduš, za celokupno umetničko stvaralaštvo. Nagrada će joj danas biti uručena u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda.
Ovo godišnje priznanje se dodeljuje naizmenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora.
Izvor:rtv.rs
„Porodični album“ Ane i Jelene Kapor
Knjiga otkriva manje poznato lice pisca i slikara. Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao
Momo Kapor sa ćerkama
Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao.
Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru.
OVA knjiga napisala se sama. Nije bilo potrebno ništa više nego sklopiti kroz vreme rasute delove sećanja i naći im pravo mesto. Ovo je priča o našem ocu kakvog mi pamtimo. Ispričana je kroz delove njegovih tekstova i kroz fotografije. Zamislile smo je kao knjigu za sve one koji su propustili najzanimljiviji deo romana o njemu, to jest početak. Ovo ističu Ana i Jelena Kapor, koje su priredile „Porodični album“ u izdanju „Albatrosa plus“.
Sa stranice ove nesvakidašnje knjige pomalja se manje poznat intimni Momin lik u svakodnevnim prilikama i okolnostima.
Rođena u Beogradu 1968, Jelena je diplomirala na klavirskom odseku državnog konzervatorijuma u Sofiji, postdiplomske studije završila u Americi, a živi i radi kao profesor u Beogradu. Nasledivši očevu ljubav prema kičici, Ana (1964) je diplomirala slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, gde živi sa suprugom i sinom Lukom. Kada su pre nekoliko meseci počele sa prelistavanjem porodičnih fotografija, nisu ni slutile da će se to završiti knjigom. Svaka fotografija koju su uzimale u ruke, kažu, vraćala ih je u godine kada je nastala i podsećala na neke očeve knjige i zabeleške koje je pisao u to vreme. Birale su ne najlepše fotografije, već one koje su se odnosile na trenutke koji su za njih bili dragoceni.
– Tata nas je često fotografisao i na Adi. Voleo je da nas vodi tamo i da nas onda pusti da same upravljamo čamcem sve do jedne (samo nama poznate) tačke, gde smo motor isključivali i onda curili nizvodno. Naš brod na Savi se zvao „Ada“, baš kao i knjiga čije smo stranice iskoristile da dozovemo to vreme. Bilo je samo potrebno pronaći tekstove koji govore o tim trenucima i podeliti ih svima onima koji će imati ovu knjigu u rukama. Ovo je priča o našem ocu kakvog ga mi pamtimo.
DECI I UNUCIMA U AMANET
PITAJUĆI se jednom prilikom šta bi trebalo ostaviti deci i unucima što im niko ne bi mogao porušiti ili oduzeti, Kapor je odgovorio takođe pitanjima: „Možda kakav pouzdan zanat, koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika, koji će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je najsigurnije – naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga će napuštati svoja gnezda laka srca, zviždučući i sa rukama u džepovima?“
Ana se posebno seća uzbuđenja sa kojim je čitava porodica iščekivala svaki novi broj „Bazara“ u kojem su u nastavcima izlazile „Beleške jedne Ane“:
– I naša majka se zove Ana, pa sam dugo morala da odgovaram na pitanje koja je od nas dve Ana iz „Bazara“. Sećam se i kako je mama prekucavala tatine prve tekstove dok smo se nas dve igrale u prostranom stanu u Kondinoj ulici. Veliki broj fotografija u knjizi snimljen je baš u toj kući. Naš dom je ostao zauvek zabeležen na ovim crno-belim snimcima i urezan u našu svest, iako već dugo ne živimo u njemu.
Jelena priziva zajednička putovanja na kojima im je otac koristio svaku priliku da pokaže neko novo mesto: „Sa istim entuzijazmom nam je otkrivao neki mali grad u provinciji, kao i velike evropske prestonice.“ Bilo je to, dodaju sestre, kada je Momo čekao da mu se dogodi „čudo“. Vreme kada je napisao svoje prve i njima najdraže knjige, koje će ga kasnije učiniti poznatim piscem.
– To „očekivanje čuda“ je sigurno jedno od najdragocenijih sećanja koje imamo na njega. Oni koji su došli posle, nisu bili deo tog sna. Zbog toga ih nema na ovim stranicama. Iako zaboravljen i potisnut, taj san je u ovoj knjizi opet našao svoje pravo mesto, jednako snažan i čist kao u trenutku kada je nastajao. Ovo je za nas neka vrsta intimnog vremeplova, nezavršena skica za portret našeg oca, kao i sećanje na vreme koje smo proveli sa njim.
Na odabranim fotografijama ostali su zabeleženi trenuci kojima se i sam Momo mislima i perom često vraćao. Među njima su šetnja sa majkom Bojanom sarajevskim ulicama, nekoliko meseci pre nego što će poginuti, štiteći ga svojim telom, u aprilskom bombardovanju 1941; slika oca Gojka, koji je kao rezervni oficir kraljevske vojske četiri godine proveo u logoru; nežni ljubavni zagrljaj sa suprugom Anom, rođenja ćerki i šetnje sa njima po Adi, druženja u porodičnom domu; fotografije sa prijateljima Igorom Mandićem, Brankom Ćopićem, Zukom Džumhurom, Ljubivojem Ršumovićem, Arsenom Dedićem, Zlatkom Crnkovićem, Dušanom Džamonjom, Mariom Fanelijem i naravno, fotografije sa Mominim najdražim drugarom, unukom Lukom.
A u odlomcima iz popularnih knjiga namah se prepoznaje glas i stil duhovitog, melanholičnog i duševnog pisca: „Šta se dogodilo za ovih poslednjih 40 godina u Beogradu? Ništa naročito. Stare seljanke na Zelenom vencu još me zovu sine, a devojke po kafićima mi se već obraćaju sa čiko! Moje vršnjake Beograđane zovu, zbog toga, preskočenom generacijom. Suviše mladi da bi bili narodni heroji – suviše stari da bi igrali košarku. Preskočili su nas i očevi i sopstvena deca.“
Žal za prohujalom mladošću znao je i ovako, u krokiju, da iznese: „Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva, ustupio sam mesto jednoj ‘postarijoj’ dami od 30 godina. Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest! Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano ukrug, baš kao i tramvaj dvojka.“
Sklapajući „Porodični album“ Ana i Jelena Kapor imale su na umu i ove očeve reči:
– Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. „Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikad neću biti mlad da se ponovo slikam“.
BIO JE SREĆAN ČOVEK
– NE znam koliko života treba da odživi jedan pisac. Mislim da tu nema pravila. Nema ni suda – kaže recenzent knjige Tijana M. Đerković. – Zahvaljujući ovom dirljivom i znalački složenom Aninom i Jeleninom albumu, uverena sam da su ljubitelji Kaporovog pera, tačnije portabl pisaće mašine „Oliveti“ i kičice dobili zaista vredan dokument o piščevom životu, neophodan i nezaobilazan za celovito shvatanje svega što je stvorio. Listajući ovaj album, shvatila sam da je ono što prirodno izbija iz svih Kaporovih knjiga istinito: Momo Kapor je bio nesumnjivo srećan čovek.
Dragan Bogutović| 15. septembar 2013./novosti.rs
Reči i misli mladog Mome Kapora u knjizi
”Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, razgovori sa piscem od 1969. do 1990. godine. Sabrani i hronološki poređani intervjui u ovoj knjizi čitaju se kao roman
Momo Kapor
JEDNOG divnog prolećnog dana pre osam godina, uhvatio sam sebe kako sedim na trotoaru ispred najbesmislenijeg od svih fakulteta – Akademije likovnih umetnosti. Tobože budući slikar, sa deset cigareta u džepu i totalnom prazninom u sebi. Bez novca za voznu kartu koja bi me vratila kući. Od mene se tada očekivalo da nastavim sa slikanjem krepanih riba i praznih pivskih boca, naravno, sve na ljupkoj sivoj pozadini. Nije mi ni na pamet padalo da se ozbiljno posvetim tome. Život oko mene bio je isuviše uzbudljiv da bih se mogao zatvoriti u atelje koji uostalom nisam ni imao…
Ovako je govorio Momo Kapor u prvom intervjuu koji je kao pisac dao zagrebačkom “Vjesniku” 1969. godine. Zahvaljujući Zadužbini “Momčilo Momo Kapor” i Srpskoj književnoj zadruzi, objavljena je prva knjiga njegovih ranih intervjua “Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, koja donosi odgovore na pitanja novinara do 1990. godine. Priredili su je Ljiljana Kapor, piščeva udovica, i urednik SKZ Dragan Lakićević. Kapor je davao intervjue 40 godina, a najavljena druga knjiga obuhvatiće one do piščeve smrti 2010. godine.
Reči i misli mladog Kapora, sabrani i hronološki poređani razgovori sa piscem, mogu da se čitaju kao roman. On je i sam često mislio o nekoj novoj formi romana i govorio da hoće da napravi roman-intervju.
POČETAK U KAFANI MI smo antički trg, zbog klimatskih uslova, preselili u kafanu. U kafani se kod nas sve dogodilo. I istorija književnosti, i istorija pučeva, prevrata, revolucija, sve počinje u kafani. Kafana je naša istorija. Osećanje zajedništva, bliskosti, količina vremena koje posvećuješ drugima i sebi, razgovoru, razmišljanju. U Dubrovniku ima izraz za tipa, kažu – on je skladan. Ne radi se o fizičkom skladu, nego je reč o skladu sa okolinom. To znači ne piti viski u Francuskoj, ne tražiti šampanjac u Škotskoj, ne ljutiti se na sporog kelnera u Beogradu – pričao je Kapor 1981. za “Dugu”.
Kaporu je novinarstvo bilo u krvi. U rubrici “zanimanje”, uvek je pisao – novinar. Kolegama novinarima odgovarao je lako, rado, posvećeno, složeno. Umeo je da odgovori na zabavna i na ozbiljna pitanja, da bude duhovit na svoj račun, da poneku gorku istinu saopšti bez rezerve, s velikom elegancijom. Sam sebe je nazivao “lakim piscem”.
– Ja sam, naime, Mediteranac i, već po genima, veoma lenj. Najradije bih spavao, čitao i gledao u vodu. U isto vreme, priče kojima sam bio svedok, moraju biti nekom ispričane i ja bih, verovatno, te priče pričao za kafanskim stolom, kao i toliki drugi pre mene. Mi smo, naime, zemlja s najviše usmenih književnika na svetu – govorio je ovaj večiti kozer i boem, za “Start” 1973.
Tri godine kasnije, za isti list je odgovorao na pitanja o “Provincijalcu”:
– Provincijalac nije neko ko živi u provinciji – po meni, to je čovek nezasite radoznalosti, neke divne gladi koja ga tera i goni da osvaja prostor, istražuje nepoznate predele, kuša retka pića, traga za ličnostima koje su uzbuđivale njegovo detinjstvo. Provincijalci žive i u Njujorku, isto tako kao i u Prćilovcima.
Izuzev “Beležaka jedne Ane”, Kaporovi tiražni naslovi izlaze u Zagrebu i većina intervjua do 1980. izlazi u zagrebačkim listovima i časopisima. Delio je sudbinu mnogih pisaca – da bude neshvaćen. U prvih dvadeset godina koje obuhvata ova knjiga, nema intervjua za najuglednije beogradske dnevne i nedeljne listove. Ozbiljno ga uzimaju kao pisca za novine, a kao pisca književnosti – još ne. U decenijama koje slede sve više pitanja za pisca imaće i Beograd.
U razgovoru za “Intervju” iz 1985, Kapor je zaključio:
– Sve što sam pisao, možda sam pisao zbog moje dece i unuka. Ne smatram da sam veliki pisac, da sam napravio ne znam kakvu revoluciju. To je jedan mali trag, svedočanstvo o meni i mojim prijateljima. Moja deca će verovatno da ostanu negde po svetu. Mislim, vaspitavao sam neku generaciju u malim, ali meni značajnim stvarima. Da ponekad žive na veresiju, da se razumeju sa komšilukom, da se lepo druže i vole, da obožavaju burek iz masne hartije, da vole neka lepa smrdljiva mesta, da čitaju prave knjige, jer jedino knjige mogu da ih izvade. Samo preko knjiga mogu da nauče da ovo što im govore nije jedini mogući svet. Ima još svetova…
B. Đ. | novosti.rs/ 28. novembar 2013.
SNEŽANA
Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni.
Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.
Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu.
U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.
Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje?
Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?
Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?
Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
Izvor: riznicasrpska.net
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 