MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________

SMAZAO BIH JE CELU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

MAČAK I PTICA

Celo selo sa bolom sluša

Cijuk ranjene ptice

Beše to jedina ptica u selu

I jedini mačak u selu

Koji je eto napola smaza

Ptica prestade da peva

Mačak prestade da prede

I da oblizuje brkove

Selo učini ptici

Velelepan pogreb

Mačak koji je takođe pozvan

Gazi iza majušnog slamnog kovčega

U kome počiva telo mrtve ptice

Devojčica nosi kovčeg

Ridajući neutešno

Da sam znao da će te to toliko rastužiti

Kaže joj mačak

Smazao bih je celu

I onda bih ti ispričao

Da sam je video kako je odletela

Odletela na kraj sveta

Daleko…daleeeeeeko tako daleko

Da više ne može da se vrati

Ne bi osetila toliki bol

Već samo tugu i žaljenje.

 

 

Vidiš stvari nikad ne treba uraditi napola.

Ž.Prever

MOJE VREME SA KONJIMA ZOBNATIČKIM…

tamoiovde-logo

NE  JURITE  KONJI

Svu noc ja sam lutao svud
bez nade, bez mašte, bez sna,
i ne znam baš nikakav put
kud mogo bih otići ja.

Ne jurite, konji, u kas!
Kud nosite sad mene, kud?
Moj život je prošo zalud,
ne jurite, konji, u kas!

Sav život proleti ko tren,
i mladost i ljubavi žar,
al ostavlja ko blijedu sen
ljubavni bol kao dar.

                                                                                                       ***

 Pet kilometara od Bačke Topole ka Subotici, na idealnoj lokaciji nalazi se Zobnatica-prekrasna lepotica Panona.

Prva asocijacija na pominjnanje Zobnatice- čuvena ergela rasnih konja.

I da je samo to, bilo bi dovoljno za „put pod gume“- pa pravo u naručje lepotici.

Ali nije.

 Zobnatica je zaokružen, homogen prirodni i privredni  prostor: plodne bačke oranice, šumski kompleksi, lovni tereni, krasno jezero, Muzej konjarstva, umetnička galerija, hipodrom sa manježom, hotel „Jadran“, Kaštel, čarda, parkovi, spomenici u slavu konja… i to ne bilo kojih, nego Onih- najboljih.

Da. Zobnatica je prava turistička meka u srcu Bačke.

 Ali konji…

Veličanstvena lepota, snaga, izdržljivost, skladnost, razigranost…

 Te najplemenitije životinje date na dar čoveku da budu uz njega od početka naovamo.

Na istoriskoj i civilizacijskoj stazi koračali su zajedno-čovek i konj. Skoro neraskidivo povezani, u dobru i zlu.

Obrađivali zemlju, prenosili tovare, vukli terete,osvajali prostranstva, putovali, ratovali, okretali točak-onaj pravi ali i točak istorije. Išli zajedno na svadbe i sahrane. Paradirali i takmičili se. Sa drugim ljudima i konjima. Pobeđivali ili doživljavali poraze.

Ruku na srce, konj je vazda bio sluga, gospodar- čovek. A konj veran i odan. Nosio je čoveka i terete na sebi, vukao, kasao, galopirao, ratovao, hajdukovao, čak i vino pio, ginuo od oružja, lipsavao od  zadobijenih rana, napora i gladi…sve zarad čovekovog i civilizacijskog napretka.

Ko zna kako bi se točak istorije okretao da ne beše konja. Sasvim sigurno mnogo sporije.

Setite se samo Šarca, Ždralina, Jabučila, Kušlje, Đoga….

 Ako se čovek ikako mogao, makar malo „odužiti“ konju, činio je tako, što ga je od davnina, kroz vekove i skoro neprekidno, opisivao u pesmama, slikao, vajao, fotografisao.

A ovde u Zobnatici, podigao mu spomenike, uredio grobove, otvorio Muzej konjarstva i Galeriju u kojoj se nalaze skoro 500 radova najboljih srpskih slikara.

 Danas  je u ergeli Zobnatičkoj, nažalost, samo stotinak, pretežno kobila sa ždrebadima i nekoliko pastuva. A pamte se vremena kada ih je ovde bilo i do hiljadu rasnih i plemenitih.

Za više od dve stotine godina postojanja ove ergele, neizbrisive tragove ostavili su mnogi divni konji.

Ali su dva još za života ušla u legendu i postali zaštitni simboli: Jadran i Kazanova.

Nepobedivi Jadran zaslužio je, svoju u belom mermeru isklesanu skulpturu u prirodnoj veličini, postavljenu u centru Zobnatice .

Legendarni Kazanova, mermernom pločom obeležen grob i velelepni spomenik ispred muzeja.

Ostale su za njima generacije plemenitih naslednika, istinite i fantastične priče.

Nekom će  prilikom  biti  ispričane. Ovde.

Zato što zaslužuju i zato što cenim  i poštujem njegovo konjsko veličanstvo.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________

NEŠTO TI UVEK MANJKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________

CRNI DUSI

 Tri su duha da te vode-

da te vode iz slobode.

Prvi duh je da ti laska, da si veći nego drugi.

Na licu ti raste maska, dodiri postaju grubi.

Drugi kaže da ti manjka, ono što ti neko krade,

Porcija ti je pretanka, jer ti iza leđa rade.

Treći je iz carstva strasti, što u telu žudnju pali,

Piti krvi, jesti mesa, ko da je od jesti- JESAM!

Crni dusi, crni dusi…

Nema te – a ipak tu si.

D.Rundek

NESVESTAN ŽIVOT…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

BUĐENJE

Neki čovek, našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.

Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.

Celog života orao je radio što i kokoši u dvorištu misleći da je jedan od njih.

Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima,

uzdižući se koji pedalj od tla.

Prošle su godine i petao (orao) je ostario.

Jednog dana ugledao je u visini na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih krila.

Stari petao (orao) je zapanjeno gledao uvis. “ Šta je to? “, pitao je.

„To je orao, kralj ptica“, rekla mu je jedna kokoš.

“On pripada nebu, dok mi kokoši, pripadamo zemlji“.

I tako, orao je umro među kokošima, ne znajući ko je.

 A.D.Melo

A vi, da li ste vi svesni – ko ste?

Bora*S

PREDVORJE DOMA BOGOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

LITOHORO

LITOHORO- divno mesto u podnožju Olimpa, 90 kilometara od Soluna i 58 istih od Larise.

 

Ušuškano u zelenilo,okupano suncem i obojeno plavetnilom morske pučine, ukrašeno lepim parkovima, vodoskocima, crkvom,čistim i ukusno uređenim restoranima, zaista predstavlja predvorje  doma bogova- Olimpa.

Ako bilo kojim povodom prolazite autoputem Solun-Atina ili se zaputite ka Olimpu-nemoj da niste svratili u Litohoro.


Jasno?


Tekst i foto: Bora Stanković

UH, HOĆE ISTINA NAPOLJE PA HOĆE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

Kako da čovek postane sposoban lažljivac?

Skrušeno se raspitujem, kao krivac,

Jer ne verujem da iko može sav svet da smaže

Ako ne ume darovito da laže.

Neki je mudrac rekao da su nam reči date kako

   bismo sakrili misli, koje se lako traće,

Ali kad neko raspolaže samo istinitim rečima

   one mu ne skrivaju misli ni koliko bi mu

   ih prikrile pantalone ili gaće.

A gola istina je neefikasna koliko je i nepristojna,

   pa nema šta da traži

Pored blagoglagoljive, skupocenim krznom

   zaodevene laži.

Jedna od najdragocenijih sposobnosti, nema šta,

To je kad neko ume da kaže DA kad misli NE i

    NE kad misli DA.

Što je to divno biti beskrupulozan a krasnorečiv,

   imati makijavelistički staž.

I uvek držati pri ruci neku uverljivu laž!

Jer onda zakazana večera ili ugovor ili pakt ne

   predstavljaju okov što bridi,

Pošto lažljivci umeju da nađu logički izlaz

   ako im se nešto ne sviđa ili ako im se nešto

   drugo više od toga svidi;

A ne mislite valjda da ih savest peče zbog tih

 trica?

Ta ne, samo ih golica.

Treba mi verovati da sam iskren dok mi ovi redovi

   pod perom klize,

Jer, znate, bio je jednom jedan dečkić koga su

   poslali u apoteku da kupi nešto gorko čime

   bi mu premazali nokte kako bi prestao da

   ih grize,

A njega je bilo sramota pa je pokušao da slaže apotekara,

Ali za laganje nije imao dara

Te je rekao Poslala me mama da kupim nešto

   gorko za jednog mog druga što grize nokte,

   a apotekar se znalački nasmešio i upitao

   ga  A ko je taj tvoj drug, može li da se zna?

I dečkić, razoružan, reče Ja.

A to sam bio ja, odnosno ja sam bio on,

Pa sam kasnije trpeo slom kad god sam vrdanju

   bio sklon.

Baš zato što sam u tim stvarima tako nezgrapan,

   divim se svačijem veštom laviranju,

Te zato i neću nikada postići bogzna šta u

   društvenom plasiranju i politiziranju.

 O. Neš

___________________________________________________________________________________________________