TAMOiOVDE________________________________________________________________________________
Nastavci: 1. Imperija svetog cara 2. Tatari čuvari kapija 3. Trgovci lažnim zlatom 4. Brat bratu ne veruje 5. Harem prema – guberu!
IMPERIJA SVETOG CARA
Carstvo čini 15 regija sa oko 200 miliona podanika. Naseljene kineske reke predstavljaju male gradove
Carska palata u Pekingu
U Kineskom carstvu nalazi se 15 velikih provincija, takvih da bi se, budući da svaka ima toliko veliki broj gradova i ljudi lako mogle nazvati kraljevstvima, jer pored 155 stonih gradova koji spadaju u prvi rang i u kojima se nalaze rezidencije, postoji još 1.312 velikih i važnih gradova drugog i trećeg ranga. Ti su gradovi, zbog velikog broja stanovnika i svega ostalog, toliko ukrašeni i opremljeni za uživanje, da bi svaki u svojoj oblasti mogli da budu glavni i prestoni, da i ne pominjemo manje gradove i sela koji su okruženi zidovima i kojih je toliko da ih je skoro teško pobrojati, budući da ih je, kako kažu, oko 3.000. Samo, većina tih gradova je zapuštena i razorena, mada se još mogu videti ostaci građevina i znaci koji ukazuju na to da je reč o gradu.
Rečene provincije su sledeće: Peking Beiđing koji leži na severnom kraju i koji se naziva prestonicom, gde se nalazi kineski dvor; Ksansi Šansi, Ksensi Šensi, Ksantung Šandung, Honan Hunan, Sukven Sečuan, Hukvang Hunan, Kjamsi Đijangsi, Nanking Nanđing ili Kjamnan Đijangnan, u kome se ranije nalazila carska rezidencija u južnim provincijama, Zekjang Džeđang, Foken Fuđijen, Kvantung Gvandung, Kvansi Gansu, Guangsi, Junan Junan, Kvenkeju Guičou. Tu spada i Korejsko poluostrvo, koje je kraljevstvo pod vlašću kineskog cara ili carstva. I mada nema tačnih izveštaja o broju gradova tog kraljevstva, ipak pouzdano znamo da tamo u izobilju ima zlatne i srebrne rude, polja na kojima se mogu gajiti pirinač, pšenica, pamuk, svila i sve ono što je potrebno za opstanak ljudi.
Svi njihovi gradovi izgrađeni su sa trougaonom ili četvorougaonom osnovom. Zidovi tih gradova izgrađeni su od pečene opeke ili na suncu sušenog ćerpiča, sa četvorougaonim kulama, po starinskim običajima. Nijedan od tih gradova ne bi mogao da izdrži klasičnu, osmodnevnu opsadu po savremenim evropskim standardima. I mada u njima postoje mnogoljudni garnizoni, ponajviše u onima koji se nazivaju vojnim tvrđavama, a njih je veliki broj, pored pomenutih gradova, ipak se kineska vojska smatra veoma slabom, uživa mali ugled i bila bi lako uništena.
_________________________________________________________________________________
DVA DELA PEKINGA
Pekin Beiping ili Peking (nije tačno poznato da li je cela provincija dobila ime po tom gradu, ili je pak sam grad nazvan po imenu provincije), ranije se zvao Šuntjen Šuntien. Leži na 40 stepeni geografske visine, bez pet minuta i na 144 stepena geografske dužine. Leži usred stepe među planinama i podeljen je na dva dela, prvi se zove Tatarski, a drugi Kineski grad.
_________________________________________________________________________________
U glavnom gradu svake provincije stoluje po jedan namesnik koji se menja po nahođenju svetog kineskog cara bogdikana. Međutim, priča se da za tri godine, što je obično vreme posle koga se obavlja redovna smena, jedan namesnik, bez uzimanja iz državne kase, može da zaradi pola miliona srebrnih talira iako nema određenu platu. Međutim, kada se docnije s tolikim bogatstvom vraća na dvor, često se događa da zbog mržnje drugih ministara ili zbog škrtosti i lakomosti samog vladara, to njegovo bogatstvo bude oduzeto i on padne u siromaštvo.
Mada su o prihodima svetog kineskog cara i o broju njegovih podanika mnogi istoričari različito pisali, ipak niko nije napisao da on ima manje od 200 miliona duša, uključujući tu carsku porodicu i sve bonze budističke monahe, to jest one koji služe njihovim idolima. I danas je to verovatno tačno, zato što su svi gradovi i sela i ostala nastanjena mesta prepuni ljudi.
Priča se, a o tome su mnogi i pisali, da jedna trećina Kineza, ponajviše onih koji žive u provincijama koje leže na južnoj strani, stanuje na brodovima koji plove po rekama i tako u tim toplim krajevima putuju i približavaju se gradu, koji je izgrađen na nevelikoj udaljenosti od reke ili jezera, pa to izgleda kao drugi veliki grad od svih tih brodova, a između tih brodskih naselja može se ploviti po pet ili šest sati. Oni na tim brodovima imaju svoje stanove, onakve kakvi bi bili izgrađeni i na kopnu, a na nekim rekama ima i do 50.000 takvih brodova. Rečju, čini se da su sve reke u tim krajevima naseljene.
Na isti taj neujednačeni način oni koji opisuju kinesku državu pišu i o prihodima svetog kineskog cara. Međutim, po opštem mišljenju, njegovi godišnji prihodi iznose 200 miliona unci srebra ili srebrnih talira. To deluje sasvim verovatno, jer svi njegovi podanici moraju da plaćaju dažbine, ne samo po glavi, niti od zemlje (svejedno da li se zemlja obrađuje ili ne obrađuje), već sve manufakture, kojih ima bezbroj, plaćaju još i taksu od po pet procenata za svaku rečenu radionicu. Priča se da se u gradu Nankingu Nanđingu samo od proizvodnje papira i pamučnog platna, pored drugih prihoda, ubere taksi u vrednosti od milion talira u zlatu.
Ovde je ukratko opisano stanje u tom prostranom carstvu i to na osnovu vesti dobijenih od lica kojima se potpuno može verovati i na osnovu onoga u šta smo sami mogli da se osvedočimo. Međutim, ako kogod poželi da sazna nešto više i temeljnije o svemu tome, može pročitati one autore koji su o toj državi naširoko pisali, makar i uz laskanje.
2. TATARI ČUVARI KAPIJA
Pored dvorca jezero puno ribe, ogromni vrtovi i vinogradi. U privatne carske odaje mogu samo čuvari žena
Jezero pored dvorca
KUĆE s dvorištima u Pekingu su prizemne i mada uglednici imaju velike palate, sve su one ipak izgrađene unutar dvorišta, tako da se sa ulice, sem velikih kapija i sa strane podignutih malih kuća u kojima živi njihova domaća služinčad, trgovci, majstori ili dućandžije, ništa drugo ne može ni videti. Ima dvorišta koja su uzdignuta za tri ili četiri stepenice i odvojena raznim praznim prostorima za pomoćne zgrade i senicima, dok se na bočnim stranama nalaze različite građevine podignute u pravoj liniji. U prvim građevinama žive sluge, u drugima rodbina, pa onda sama gospoda, a u ostalima njihove žene.
Dvorišta su tako raskošno natkrivena i ukrašena, da po lepoti raznih figura i kvalitetom opeke prevazilaze sva ostala. Jedino što tavani nisu od čvrste građe, već su opleteni trskom i oblepljeni papirom, obično belim ali i raznobojnim, što predstavlja opasnost za one koji tu žive, jer u vreme kad se digne oluja tavani podsećaju na jedra, pa opeka može da padne ili da se odlomi.
U svakoj njihovoj gostinskoj sobi jedan od četiri zida napravljen je od drvene rešetke koja je odozgo do dole oblepljena belim papirom, zato što tu nema prozora sem okanaca kroz koja prodire svetlost, pa su zato primorani da koriste ovakve zidove. Isto tako, u svakoj njihovoj gostinskoj sobi uza zid (po turskom običaju) na zidu stoji izbočina nalik na policu, napravljena od ćerpiča i oblepljena krečom ili glinom, ispod koje su, zbog hladnoće zimi, napravljene peći, pa tu onda prostru rogozinu ili sukno i tu sede i spavaju.
Carski dvorac izgrađen je usred velikog Tatarskog grada na južnoj strani i opasan je dvostrukim kamenim zidovima kvadratne osnove. Spoljni ili prvi zid izgrađen je od ćerpiča, visok je 16 pedalja, dok u dužinu s južne i severne strane ima dve italijanske milje, a širina na istočnoj i zapadnoj strani iznosi po jednu milju, tako da ukupna dužina celog tog zida oko dvorca iznosi šest italijanskih milja ili devet ruskih vrsta.
Taj zid sa svake strane na sredini ima jednu kapiju, a svaka od tih kapija ima po dva bočna kapidžika, tako da na svakoj strani zida postoje po troja vrata, među kojima su ona srednja, koja su najveća, uvek zatvorena i otvaraju se isključivo radi prolaska cara, dok su druga dva kapidžika od jutra do večeri stalno otvorena i kroz njih prolaze svi oni koji izlaze iz dvorca ili ulaze u njega. Kraj svake kapije stražu čuva po 40 mandžurskih Tatara s komandirima, a ukupno je za stražu oko kapija na dvorcu i na gradu određeno 3.000 vojnika. Taj prvi zid zove se Šunan ćin, to jest, Carski zid.
Unutrašnji ili drugi zid kojim je oivičen dvorac, po visini i debljini premašuje prvi, mada je i taj zid izgrađen od debelog ćerpiča i ukrašen zupcima. Na južnoj i severnoj strani nalaze se po tri iste onakve kapije kakve se nalaze na prvom zidu. Preostale dve kapije, na istoku i zapadu, sasvim su obične.
Iznad tih kapija i iznad četiri ugla tog zida nalazi se osam kula izuzetne veličine ali neugledne arhitekture i te su kule prekrivene crepom u žutoj boji.
Kraj svake kapije raspoređene su straže od po 40 Tatara s dvojicom oficira i samo mandarini, kancelarijski poslužitelji i dvorska posluga mogu da ulaze na te kapije. Ostalim važnim ličnostima koji ne pokažu malu koštanu ili drvenu daščicu na kojoj je napisano ime i mesto gde treba da služe, ulazak je zabranjen.
_________________________________________________________________________________
STRAH OD GLADI
AKO bi neprijateljska vojska namerila da zauzme pekinšku prestonicu (a od toga zavisi osvajanje cele države), bilo bi dovoljno da je samo opsedne ili stavi pod blokadu, tako da u roku od jednog meseca iz okolnih mesta u prestonicu ne može nikakva pošiljka da stigne. Grad bi bio prinuđen da se preda zbog gladi koju bi trpeli njegovi mnogobrojni stanovnici, kojih je unutar zidova šest miliona, koji se svakodnevno hrane provijantom koji iz vascelog carstva dovoze kanalom udaljenim 20 milja od grada.
_________________________________________________________________________________
Oko tog drugog zida iskopan je širok i dubok rov obložen kamenim pločama i u tom rovu ima ne samo mnogo vode, već i dobre ribe, a za prelaz je podignut lep most.
Između ta dva zida, na širokom praznom prostoru podignute su mnoge palate okrugle ili četvorougaone osnove i svakojake druge stambene građevine. U podnožju prvog zida sa istočne strane teče reka na kojoj se nalaze mnogi mermerni mostovi.
Na zapadnoj strani nalazi se jezero u kome ribe ima u izobilju, dugo je oko jedne vrste, a na najužem mestu tog jezera podignut je kameni most koji je sa obe strane ukrašen lukovima ili trijumfalnim krugovima.
Odaje u kojima živi kan, ograđene su tim drugim kamenim zidom po imenu Čiau. U svakom takvom apartmanu postoji velika dvorana starinske arhitekture, na drvenim stubovima obrađenim lakom. Do tih dvorana, čovek se penje mermernim stepeništem, glatko obrađenim i spreda i sa strane.
Na podu dvorane, podvijenih nogu sede prinčevi iz porodice svetog cara, svi ministri i ostali velikaši, svaki na svom malenom dušeku koji svaki od njih donosi kada je prisutan sveti car. U dvorani te dušečiće daju svojim slugama da ih nose.
Iako je carski dvor izuzetne veličine, mi u njemu nikakva bogatstva nismo videli.
Uz dvor se nalaze ogromni vrtovi i vinogradi u kojima ima više starog drveća, kao u gustoj šumi, nego cveća i povrća po evropskom običaju. Nismo u mogućnosti da znamo kako su ukrašene privatne carske odaje, jer ne samo da je svim strancima zabranjeno da u njih ulaze, već zabrana važi i za sve sluge u dvoru sem evnuha, koje su svi kineski kanovi pre ovoga držali u broju od 12 do 7.000. Sadašnji kan je neke među njima kaznio zbog pljačke, dok je druge oterao kako ne bi izdržavao gotovane. Ostavio je samo njih 700 za čuvare ženskinja, a od tog broja svega njih 12 drži kod sebe i oni su nalik na njegove kućne ađutante.
3. TRGOVCI LAŽNIM ZLATOM
Obično kamenje, nađeno u stepama, prodaje se kao drago. Kinesku robu Evropljani menjaju u Indiji za zlatni prah
Kineski trgovci iz Majmačina
NA mnogim mestima u Kini uspostavljene su carine, gde se za kana skuplja po pet odsto. U svakom mestu gde se ubiraju ta sredstva, na kanalima i rekama, izgrađeni su veliki brodovi, obojeni raznim bojama i ukrašeni malim zastavama na kojima stoji garda. Ako neki trgovac ne plati dažbinu onda gubi robu, ali kada jednom plati i o tome dobije potvrdu ili etiketu, više nigde, u celom carstvu, tu taksu ne mora da plati.
Kinezi ne trguju ni s jednom državom u susedstvu, niti u te države šalju svoje trgovce. Izuzetak su samo neka ostrva između Kine i Japana, gde šalju bogatu flotu koja plovi pod zaštitom vojnih brodova. Iz Japana dobijaju najveći deo zlata i srebra i najbolje manufakturne proizvode, drvene i porcelanske, visokog sjaja i fino izrađene, onakve kakve Kinezi ne umeju da prave. I sva najbolja galanterija koja se u Kini može naći uvezena je iz Japana. Japanska obrada svake stvari trostruko je bolja od kineske i kad god se vidi neka stvar zapanjujuće lepote, onda se kaže da je to „sijamska proizvodnja“, jer oni sve druge strane zemlje, a naročito Japan, nazivaju Sijamom.
Trgovina sa mongolskim zemljama nije bogata. Tu se mahom trguje pamučnim platnom, svilom, svilenim damastom i drugim svilenim materijalima, pirinčem, duvanom i čajem i ta se roba razmenjuje za razne domaće životinje. Naročito je mongolska ovčetina trostruko više cenjena od kineske.
S ruskim podanicima trguju krznom i drugom robom, ali ta trgovina nije bogata, pošto nerado dozvoljavaju izvoz zlata i srebra, iako nikome ko to želi nije zabranjeno da kupi te metale. Mada u Kini posebno zlata ima u izobilju, koje se u velikoj količini dovozi iz Indije i Japana, ipak, kad bi se radilo o velikoj količini, vlasti bi svakako zabranile njihovo iznošenje iz zemlje.
_________________________________________________________________________________
KONZULE NE PRIMAJU
PRE nekoliko godina Francuzi su u Kantonu ostavili jednog konzula koji se predstavljao kao trgovac, ali kada se on kasnije pozvao na svoje privilegije, gubernator je naredio da i njega i sve ljude koji su bili u njegovoj pratnji istuku. On se zatvorio u kuću pripremivši oružje za odbranu, pa mu je bilo dozvoljeno da se ukrca u brod i da otplovi u svoju zemlju. Posle toga Kinezi nisu primili nijednog konzula ni agenta.
_________________________________________________________________________________
Tokom četrdeset godina Rusi su imali veliku dobit u trgovini s Kinezima, a mahom se sastojala od krzna i morževih zuba, jer su u ono doba Rusi imali vlast i nad drugom obalom reke Amur, dok su Mandžurci bili naoružani radi osvajanja Kine, te nisu imali vremena da se bave lovom. Međutim, po sklapanju Nerčinskog mira, ruski podanici su se povukli i sa jedne i sa druge strane reke Amur i prestao je rat u Kini.
I mada je tamo postojao ruski bazar za krzna i drugu vrednu i unosnu robu, gde se ponajviše trgovalo samurovinom, krznom risa, hermelina, kune, veverice, lisice, morževim kljovama, fokama i drugim, zato što su svi ministri i ljudi od ugleda koristili plemenita krzna, za carevanja sadašnjeg kana trgovina robom iz Rusije i cele Evrope postala je znatno siromašnija. Pre svega zato što vladar zabranjuje da bilo ko, sem onih koji su u rangu velmoža, nosi bogatu odeću, a posebno samurovinu i hermelin. Drugo, nije više uobičajeno da se koristi evropska galanterija, a vladaocu su još i svi Evropljani mrski, pa je stoga povećao carinu u dva morska pristaništa, sa pređašnjih 10 na čak 16 procenata.
Pomorska trgovina sada nije zabranjena Portugalcima, Špancima, Francuzima, Englezima i Holanđanima koji iz svojih zemalja dovoze malo robe – najboljih štofova, ogledala, pamučnu tkaninu s primesama vune ili svile i drugo, mada glavnu osnovu njihove trgovine čine srebrni taliri koje razmenjuju za razne svilene kineske materijale i čaj. Potom kinesku robu odvoze u Indiju, gde je menjaju za zlatni prah, srebrne poluge, lekovito korenje i trave, pa se natovareni njome vraćaju u svoje evropske luke.
Pomenute nacije su u kineskim lukama izložene uvredama, nemaju tu svoje konzule, niti bilo kakve privilegije, već trguju pod pritiskom. Naime, kada se približe tvrđavi na puškomet i pre no što istovare deo robe na obalu, primorani su da istovare kormilo i artiljerijsko oruđe s polovinom opreme i da sve to daju pod stražu Kinezima. Kad obave trgovinu i utovare robu, najpre moraju da otplove na udaljenost veću od puškometa, pa tek onda mogu da pošalju po brodsko kormilo i brodsku artiljeriju koja je čuvana pod stražom.
U Kini nema dragog kamenja niti se ono prodaje. Mogu se naći samo neke vrste rubina, safira i hijacinta. Međutim, oni nisu jarkih boja i mali su, a kada se kojim retkim slučajem i pojavi neki veći rubin ili istočni topaz dobre boje, izvoz je zabranjen, pa se to može samo u velikoj potaji činiti, jer su Kinezi proglasili da je drago kamenje namenjeno isključivo za upotrebu na carskom dvoru. Ima, pak, pojedinih ljudi koji prodaju lažno kamenje, sastavljeno od nekakvih smesa, sasvim nalik na pravo, toliko dobro napravljeno, da bi se, bez posebne testerice ili dijamanta i najbolji evropski zlatar prevario.
Stvarno je zapanjujuće da u carskom, prestonom gradu Pekingu nije moguće javno kupiti za 100 rubalja dragog kamenja, dok je ono koje se prodaje kod njihovih trgovaca sasvim obično kamenje koje se nalazi u stepama. Ne prodaju se ni smaragdi, a kamoli dijamanti. Naši Evropejci njihove lažne bisere proglašavaju pravima, ali je mene jedan Kinez, moj prijatelj, uveravao da su upravo takvi lažni: napravljeni su od neke smese od praha drugih loših bisera i to tako dobro, da se i sami Kinezi mogu prevariti. Takav biser, čak i kad ga čekićem razbiju i dalje izgleda kao pravi.
Isto tako prodaju i beli bakar nalik na srebro, od kojeg veoma vešto prave prilično lepo posuđe i druge stvari, pa onda više puta varaju i prodaju ih kao srebrne. Pored toga prodaju i žutu bronzu tako dobro krivotvorenu, da se po boji i težini može porediti sa zlatom!
4.BRAT BRATU NE VERUJE
Trgovci nikada ne mere tačno, i to nije zabranjeno, niti sramotno. Dešavalo se da se pisma stranih vladara vrate neotpečaćena
Kineski zmaj, simbol sreće i napretka
ZLATO u Kini nije skupo i od njega se izvozom u Rusiju postiže najveća dobit, ali taj metal ne menjaju rado za rusku robu, već ga više prodaju za srebro.
Sadašnji kan je zabranio izvoz žute bronze, jer on od bakra kuje novac, koji se zove hiesi i koji u sredini ima rupu, pa se onda te kovanice nanižu u stotinama i hiljadama komada na debeli kanap, kako bi se lakše brojale. Kan u tim bakrenjacima sada isplaćuje najveći deo plata svojoj vojsci, a budući veoma škrt, sve zlato i srebro stavlja u blagajnu. Običan narod lako prihvata te bakrenjake koji su toliko lagani, da vrednost jedne naše rublje odgovara ukupnoj vrednosti od oko 600 rečenih bakrenjaka, a po težini jedan pud tih novčića odgovara težini oko četiri rublje.
Zlata i srebra u Kini ima veoma mnogo i u tome se sastoji kinesko bogatstvo, s tim što postoje različiti stepeni čistoće, a najčistije je ono zlato i srebro koje poseduje kan i ono je za pet do šest procenata čistije od ostalog. Kinezi su toliko vešti da bez ispitivanja, samo probom na kamenu, mogu da odrede tačnu cenu i veliki su prevaranti kada je reč o ovom metalu. Svaki trgovac, makar trgovao i sitnicama, uvek u džepu ima malu vagu i makaze. Makazama proba kakvoću zlata i srebra i reže ih, a vagu koristi za njihovo merenje. Kao i u svemu drugom, nikada ne mere tačno, već se trude da izmere na tuđu štetu i to niti je zabranjeno, niti je sramotno. Jedni drugima ni najmanje ne veruju i niko nikome ne pozajmljuje novac, kao što pred njihovim sudom ne važe priznanice.
Radi koristi narodne i radi zarade kanske, u stonim gradovima drže prebogate posebne dućane koji ne zaostaju za evropskim bankama i u njima imaju velike količine zlata i srebra koje pripadaju kanu. U tim dućanima daju zajmove pod zalog, plaća se po jedan procenat mesečno, a ono što je ostavljeno u zalog mora biti dvostruko vrednije od srebra uzetog na zajam. Ako se za šest meseci zalog ne otkupi ili ako se ne promeni založna priznanica, zalog propada i bankar ga prodaje u korist kanovu, pa pričaju da se od takvog prihoda u Kineskom carstvu svake godine skupi nekoliko miliona talira.
Kad su mi kineski ministri prigovarali zašto ruski car uopšte trguje i šalje karavane, kad, tobože, veliki vladari ne treba da trguju, ja sam im ovako odgovarao: „A zbog čega onda kineski kan trguje u zalagaonicama, kad je to veća sramota nego slanje karavana?“
Oni su mi odgovarali da se to, tobože, ne radi zbog koristi vladara, već naroda. Onda bih ja uzvraćao da je to i dalje trgovina.
Iz susednih zemalja, milioni džakova pirinča prevoze se u Kinu kada u njoj letina loše rodi i to se plaća državnim novcem, a potom se deli kao milostinja po provincijama koje su najviše stradale od gladi i drugih nedaća. Takvo dobročinstvo činio je otac sadašnjega kana i dešavalo se da on tokom jedne godine iz državne blagajne u korist naroda izda od 16 do 20 miliona talira. U Kini se često kaže da „to i nije bila milostinja, već zajam podanicima, jer su oni, pošto su na taj način opstajali, više danka plaćali, a kad bi umrli, propali bi i kapital i dobit od kapitala“.
Zato je taj prošli vladar uživao ugled u celoj Kini. Poštovali su ga kao boga koji čini dobra ljudima na zemlji. Kan koji danas caruje toliko je škrt da u kakvoj god da se oskudici narod nađe, on nikada ne pomaže, već samo uzima. Siromašnima nikada ne daje milostinju već govori da je „svako ko traži milostinju lud i od nebeskog Boga zaboravljen i bolje da umre, nego da moli za milost, jer time rđav primer drugima daje, pošto su podanici dužni da se izdržavaju svojim radom i da plaćaju danak svome vladaru kao božanstvu zemaljskom“.
_________________________________________________________________________________
|
POŠTOVANI DALAJ-LAMA
KINESKI je običaj da nikuda ne šalju ambasadore i izaslanike, a njihov car nema običaj da piše nijednom velmoži ni krunisanoj glavi, a ako piše carsko pismo, onda piše nekako s visine, pa makar to pismo bilo upućeno svetom rimskom caru ili ruskom caru ili francuskom kralju. Ambasadore i izaslanike šalje jedino Tibetancima, gde živi veliki dalaj-lama, njihov arhipatrijarh ili papa i duhovni poglavar svih budista u svim azijskim zemljama.
|
_________________________________________________________________________________
Pre no što bi ambasadorima i izaslanicima u Kini dopustili da budu primljeni kod kana, morali su tri puta po tri puta da se klanjaju pred kanskim stolom koji je bio postavljen posred sale i prekriven žutim svilenim damastom, a potom da akreditivno pismo spuste na sto. Neki među njima kana uopšte nisu videli, već su razgovarali s ministrima, a ako bi uopšte dobili odgovor na pismo, onda bi on bio napisan tako gordim stilom, s visine, kao kad bi se obraćali svojim podanicima. Nekad se događalo da zapečaćena pisma stranih gospodara i ne otpečate, već ih bez odgovora pošalju nazad. To se dogodilo ne samo sa ruskim poslanikom Spafarijem, već i sa Evropljanima, od kojih su jednog portugalskog izaslanika ubili u tamnici.
Ovako gorda ceremonija delimično je prekinuta za vreme boravka ruskog poslanika g. Izmajlova, koji je starom kanu predao državno pismo i udostojen je time što je dobio mesto naspram generala u kanskoj dvorani i sam kan mu je ukazao mnoge izvanredne počasti, za razliku od prethodnika. Međutim, zbog nenaklonosti kineskog dvora, ovo se nije završilo nikakvim drugim dobrom za Ruse, sem davanja dozvole za prolazak jednog karavana.
Meni su ukazali više poštovanja nego g. Izmajlovu i dali su mi treće po redu mesto od tajnih savetnika kana, državno pismo sam predao samom kanu koji je sedeo na prestolu i sve što mi je poverilo Nj. C. V. povoljno je završeno u Pekingu, dok su granice određene onako kako je to zaključeno u opštem ugovoru, o čemu sam u svojim izveštajima i u registru predmeta sve podrobno naveo.
5.HAREM PREMA – GUBERU!
Muškarac može da ima i 20 žena pod uslovom da ih redovno hrani. Pokojnik u sanduku čuvan u kući 40 dana
Grupna svadba u današnjoj Kini
NAJPOŠTOVANIJI ljudi u Kini su upućeni u filozofiju i druge visoke nauke, imaju savršen um, a drugi o njima misle da je nebeski Bog posredstvom idola dopustio da taj čovek pronikne u tako visoku nauku koja se odnosi na božansku suštinu prirode i na pouzdano rasuđivanje o ljudskom životu.
Drugo, poštuju ljude koji se razumeju u civilnu vlast, smatrajući da je Bog njima omogućio da se posredstvom idola obuče i steknu veštinu radi održavanja mira u carstvu, deljenja pravde narodu i valjanog obavljanja državnih poslova.
Treće, poštuju vojnike, iako njih manje nego gorepomenuta dva ranga, i kažu da su vojnici potrebni za čuvanje gospodara i zaštitu države, a oni koji pravedno i hrabro služe i gospodaru i državi, ti zaslužuju zemaljsku nagradu i čast iako Bog na nebesima i idoli nikakvu nagradu za ubistvo ne daju, jer su ubice bogovima i idolima uvek mrske.
Četvrto, poštuju zemljoposednike, smatrajući da su to dobri ljudi koji se trude da ratarstvom obezbede hranu narodu, što je Bogu nebeskom i idolima veoma milo, jer kad ne bi bilo tog četvrtog ranga, onda bi narod pomro od gladi. U skladu s takvim verovanjem kan jednom godišnje odeva ratarsku nošnju, pa ralom poore neki deo njive, seje, a potom, kada žito rodi, sam žanje i od tog žita idolima, poglavito Jupiteru, žrtvu od svog rada prinosi. Tom činu prisustvuju svi iz njegove svite i svi njegovi rođaci.
Peto, poštuju slikare, umetnike, zanatlije, trgovce i sve ostale ljude koji su vični kakvom zanatu i raznom umetničkom ukrašavanju, jer ih smatraju ljudima potrebnim za stvaranje umetničkih dela, za trgovački zanat i slična zanimanja, verujući da su i oni od Boga nebeskog stvoreni i da su ih idoli u ta znanja uputili, kako bi svojim veštinama mogli ne samo sebe već i rodbinu svoju da nahrane i državnu kasu popune, nikome zla ne nanoseći, bez pljačke i nasilja.
Šesto, na svim verskim svečanostima njihove lame i duhovnici uživaju veliko poštovanje i oni nikakve dažbine ne plaćaju i mogu da nose odeću žute boje, što je ostalim podanicima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno. Međutim, ti sveštenici ni na kakvom skupu nemaju mesta među gospodom, jer se kaže da oni služe bogu nebeskom i idolima koji im ukazuju čast i poštovanje, pa među ljudima ne mogu polagati pravo na čast i privilegije.
Kada u Kini ženik nađe nevestu, ako je ona plemenita roda, onda, dogovorivši se s roditeljima ili rođacima o mirazu, on ugovara svadbu koja nije naročito svečana. Samo se okupi nekoliko rođaka, devojku stave u nosiljku, ukrase je cvećem i drugim ukrasima, dovedu je ženiku i njih dvoje se sretnu na dvorišnoj kapiji. Kada je otac ili majka ili ako nema roditelja, neki bliski rođak, izvedu iz nosiljke ili iz jednoprega i uzevši je za ruku predaju ženiku, izgovaraju sledeće reči: Predajem ti ovu nevestu za ženu, voli je i poštuj.
Time je svečanost završena, svatovi se vraćaju kući, a ženik nevestu uzima za ženu i posle tri dana priređuje neveliki banket na kome će nahraniti tazbinu i svatove i time je sve gotovo. Siromašne žene mogu se kupiti za po nekoliko lana srebra i svako ih kupuje prema svojim mogućnostima i posle nekog vremena mogu ih prodati drugome, a sebi kupiti neku drugu. Kod Kineza poligamija ili višeženstvo nije zabranjeno, pa muškarac može da ima i 20 žena i to nije sramno, sem u slučaju da ne može da ih nahrani. Ono što ponajviše začuđuje u tim njihovim običajima jeste to što žene nisu ljubomorne jedna na drugu i što muža i dalje primaju u postelju i posle takvog izbora. Prema svoj deci se jednako ophode, ali prvi sin ili ćerka imaju nešto više prava nego ostala deca.
Bračni blagoslov ni od koga ne primaju, već samo u policiji zapišu da se, na primer, u nekoj kući nastanila osoba ženskog ili muškog pola ili je takva osoba umrla, da bi to znao gradski stražar.
_________________________________________________________________________________
SVAKOM ZANATU SVIRKA
PEKINŠKA policija je po nečemu iznad svih u svetu, jer razne zanatlije imaju svoje instrumente na kojima po ulici sviraju i svaki se po tom svom instrumentu prepoznaje i tako mu se i kuća prepoznaje, pa se tačno zna gde je krojač, gde bolničar, gde neko ko neki drugi zanat obavlja. I niko ne sme da svira na instrumentu koji ne pripada njegovom zanatu, već svaki zanat mora da se drži svog instrumenta.
_________________________________________________________________________________
Na ulici, na vratima svake kuće visi kamena pločica na kojoj domaćin, jednom u 24 sata, mora da navede koliko je duša došlo u njegov dom, a koliko ih je otišlo. Policajci prolazeći ulicom beleže te brojeve u knjigu i onda o tome obaveštavaju načelnika kvarta, ovaj pukovnika, a pukovnik načelnika policije, pa se tako uvek zna koliko je ljudi u prethodna 24 časa stiglo u Peking, ili koliko će ih otići iz Pekinga i o tome policija jednom nedeljno izveštava Senat. Senat pak izveštava Tajni vrhovni savet, a Savet podnosi izveštaje kanu.
Nigde na svetu nema manje svečanosti kod sklapanja braka nego što je to slučaj kod Kineza, dok nasuprot tome, sahrana podrazumeva ogromnu pompu i troškove, od čega mnogi posle zapadnu u siromaštvo.
Kad neko umre, onda su njegovi rođaci, pre svega, dužni da kupe mrtvački sanduk lepe izrade, ukrašen lakom u boji i zlatom i da ga prekriju raznim cvećem kao i da mrtvaca uviju u najbolje belo platno, polože ga u sanduk koji potom zatvore i drže ga u kući 40 dana. Celu porodicu i rodbinu oblače u belu žalbenu odeću, a pred kovčegom koriste razne mirise i miomirisne trave. Nekoliko lama dolazi radi molitve i danju i noću kraj mrtvog stražare s mnoštvom sveća, dok lame čitaju molitvu nadajući se da će, čak i ako je pokojnik bio grešnik, idoli moći da ga oslobode od greha i da njegovu dušu predaju Bogu nebeskom, a ne Jerlihanu ili Luciferu.
Na taj način, čineći svako koliko god može, 40 dana drže pokojnika u sanduku, a potom ga uz veliku pompu na nosiljci nose van grada, do groblja i tamo ga sahranjuju, a lame bogato daruju. Ko god ne organizuje takvu ceremoniju kada mu neko umre, osudiće svoju porodicu na večnu nesreću i odbacivanje.
Sava Vladislavić / Izvor: novosti.rs
_________________________________________________________________________________
|
NARUDžBENICA – KNjIGU „Tajna informacija o snazi i stanju kineske države“ možete kupiti u prodavnici RTS na Zelenom vencu (Jug Bogdanova 2) ili naručiti na telefon (011) 655 28 57 i mejl prodaja@rts.rs
|
_________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović. 
TAMOiOVDE 