LICIDERSKO SRCE…

Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju

Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!

Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.

Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.

Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.

Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.

Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.

Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…

Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.

Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.

Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.

Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.

Od Katarina – December 22, 20190600

Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević

Izvor: opanak.rs/

 

---

TAMOiOVDE FotoPlus

Foto by Bora*S – krajem novembra u Kragujevcu

---

 

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.

---

Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga

Milorad Antić Pirke je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.

---

Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine

---

Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.

---

________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

RASAD SLOBODE U TAMNOJ ŠUMI ROPSTVA…

Dva su velika, za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“  da  15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku Prvog srpskog ustanka –ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva.

Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje nekoliko vekova porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima.

Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje „raja“ nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.

---

Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj srpskoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kao „Sretenjski Ustav“.

Naslovna strana Sretenjskog ustava

Velika narodna skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, na crkveni praznik Sretenja gospodnjeg, kojim se proslavlja uvođenje Isusa Hrista u Jerusalimski hram, 40 dana po njegovom rođenju.    Hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.
Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati  Сретењски устав Књажества Сербије

_______________________________________________________________

VELIKA GOSPOJINA…

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

---

---

ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

“Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 

____________________________________________________________________________

DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

SRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

1804. GODINA

• 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
• 1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
• 1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija

1805. GODINA

• 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
• 1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada

1806. GODINA

• 1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
• 1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
• novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog

1807. GODINA

• 1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
• 1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog

1808. GODINA

• 1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
• 1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
• 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda

1809. GODINA

• Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
• 1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
• 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj

1810. GODINA

• januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
• 1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir

1811. GODINA

• 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud

1812. GODINA

• 1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte

1813. GODINA

• 1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
• 1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
• 1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
• 1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

O DANU PRIMIRJA…

Ove stvari o Danu primirja u Prvom svetskom ratu SIGURNO NISTE ZNALI

Kada su 11. novembra 1918. godine u 11 sati u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša u gradu Kompjenju, sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat, taj dan se obeležava kao Dan primirja.

Foto: Wikipedia

Datum 11. novembar slavi se u svim zemljama koje su potpisale sporazum.

Dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu je državni praznik u Republici Srbiji koji se obeležava 11. novembra. Ovaj praznik se u našoj zemlji proslavlja od 2012. godine. Pre toga se obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji od 2005. godine.

Posle potpisivanja primirja, nastavljeni su pregovori o uslovima mira. Oni su dogovoreni Versajskim mirom, potpisanim 28. juna 1919. godine. Tim događajem i zvanično je okončan Prvi svetski rat.

Prema rečima istoričara Danila Šarenca 11. novembar je priča o grozotama rata. Priča o slavi i slobodi. Dan mira.

Foto: Wikipedia Prvi svetski rat

– Na taj datum se u kraljevini Jugoslaviji uvek gledalo kao na dan mira. Svi su imali u porodici nekoga ko je nastradao u ratu. Tako da im je taj dan bio dan žalosti za mrtvima, žal za žrtvama rata, ali i dan radosti jer je rat završen – objasnio je Šarenac.

Ono što je naglasio jeste da je jako bitno što slavimo 11. novembar, kao i ostale zemlje, a ne 13. kada je beogradsko primirje.

– Upravo time pokazujemo da smo deo šire priče i da nije u pitanju „klasično Srbovanje“ – zaključio je on.

Natalijina ramonda kao simbol Dana primirja

Foto: Wikipedia / RAS Srbija

Ovaj cvet uzet je kao glavni motiv za Dan primirja upravo zbog svoje višestruke simbolike.

U botanici je ova biljka poznata kao cvet „feniks“ jer i kada se potpuno osuši, ukoliko je zalijete, može oživeti. Njeno „ponovno rađanje“ povezuje se sa činjenicom da je i Srbija uspela da „stane na noge“ nakon iscrpne borbe.

Natalijina ramonda dobila je ime po kraljici Nataliji Obrenović.

Kraljica Natalija Obrenović

Uglavnom raste na istoku Srbije, ali i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan, poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu gde su se borili naši vojnici pod komandom vojvode Živojina Mišića.

Ovu biljku je otkrio doktor Sava Petrović u okolini Niša još davne 1884. godine. Spada u ugroženu vrstu u našoj zemlji i čuva se u Botaničkoj bašti u Beogradu.

Motiv trake Albanske spomenice

Zajedno sa Natalijinom ramondom, amblem Dana primirja sačinjava i traka Albanske spomenice.

Ova medalju za spomen na povlačenje sprske vojske preko Albanije su stekli svi pripadnici srpske vojske koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/1916. godine.

Priča o vagonu

Kada je 1918. godine potpisana, za Nemačku, „poražavajuća“ predaja, niko nije ni slutio da će čuveni vagon 22 godine kasnije biti ponovo upotrebljen. I to u istu svrhu.

Foto: Konstantin Kamenov / RAS Srbija

Predaju Francuske u Drugom svetskom ratu Hitler je, čini se, shvatio dosta lično. Za lokaciju gde će biti potpisana predaja, on je odabrao isto mesto gde se Nemačka predala 1918. godine.

On je tražio da se iz muzeja donese vagon u kojem je 22 godine ranije potpisan mir u Prvom svetskom ratu, kako bi ovaj put, na istom mestu poniženje doživela Francuska.

Nemački vođa je čak seo na isto mesto gde je sedeo francuski maršal 1918.

Ovaj istorijski vagon uništen je tokom savezničkog bombardovanja Berlina 1945. godine.

Prva srpska žrtva u ratu

Prva žrtva u Prvom svetskom ratu u Srbiji bio je jedan šesnaestogodišnjak.

Foto: Wikipedia

Dušan Đonović bio je činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.

Istog dana kada je objavljen rat, počeo je i napad na Beograd. Pošto su Sava i Dunav bili granica, srpska vojska je oborila stari železnički most kako Austrougari ne bi mogli da dođu kopnom. Upravo tada, pale su prve žrtve.

Sa srpske strane je poginuo mladi Dušan, dok se sa mađarske strane u vodi utopio Ištvan Balohi.

Poslednja žrtva Prvog svetskog rata

Prema istorijskim predanjima, poslednja žrtva Prvog svetskog rata bio je kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs.

Foto: Wikipedia

Tog, poslednjeg dana rata, Prajs je bio na dužnosti zauzimanja sela Avri. Iako su vojnici koji su bili sa njim pokušali da ga odgovore od toga, Vojnik Prajs je u jednom momentu izašao sam na ulicu.

Protivnik nije propustio šansu.

Metak ga je pogodio u srce u 10 sati i 57 minuta. Prajs je umro 10.58.

Prvi svetski rat je završen samo dva minuta kasnije, a ovaj vojnik dobio je večnu slavu. Ostao je upamćen kao poslednja žrtva rata.

Andriana Janković

Izvor: blic.rs| 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

PALJENJE BADNJAKA I LOMLJENJE ČESNICE…

SREĆNI VAM BOŽIĆNI PRAZNICI! HRISTOS SE RODI!   Bora*S

 

---

Šta se radi na Badnje veče, a šta na Božić?

Za prvi veliki hrišćanski praznik u godini vezana su mnoga verovanja, ali i običaji koje valja ispoštovati.

Za najsrećniji hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, vezani su mnogi običaji.

Fonet/D. A. Sutra se mesi česnica i obavezno u nju stavlja novčić

Badnji dan proslavlja se dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, ali i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja.

Glavno obeležje Badnjeg dana je badnjak, po kojem je ovaj praznik dobio ime. Ranije, na ovaj dan, domaćini su ranom zorom išli u šumu i sekli granu hrasta. Danas to nije slučaj, i u ovom urbanom dobu gotovo svi kupuju badnjake na pijaci.

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera, najčešće ispod stola.

Badnjak se polaže na ognjište, gde se pali i sveća. Tada članovi porodice jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru.

Fonet/D. A. Ko nađe novčić tome će cele godine pare same dolaziti

Međutim, svake godine se ispred crkvi organizuje paljenje badnjaka. Tako se svake godine ispred hrama Svetog Save okupljaju stotine ljudi kako bi prisustvovali dočeku Božića, najradosnijeg praznika.

Inače, veruje se da do Badnjeg dana treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi.

A sa novim danom dolazi nam Božić, najradosniji praznik koji se slavi tri dana. Jutro, kod svih vernika, počinje uz zvuk crkvenih zvona tada svi oblače najsvečaniju odeću i odlaze na crkvenu liturgiju.

U rano božićno jutro običaj je da domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče.

Kada je pečena, česnica se iznosi za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Naravno, i ovaj praznik mnogi građani čekaju ispred hrama Svetog Save, gde lome veliku česnicu.

Takođe, na Božić, ujuru u kuću dolazi specijalni gost (koga izabere domaćin), koji se zove položajnik ili polažajnik. Običaj je da on džara vatru u ognjištu, a zatim posipa kuću žitom i parama sa željom da u njoj cele godine bude zdravlja, sreće i berićeta. Posle toga, položajnika domaćica daruje kolačima, a domaćin novcem, ili nekim poklonom.

Smatra se da položajnik cele naredne godine donosi sreću u kuću.

Izvor: vesti-online.com

---

SREĆAN BOŽIĆ Hristos se rodi!

Crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić obeležavaju 7. januara. Božić po julijanskom kalendaru slave Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

Foto: Wikimedia / RAS Srbija

Prema Bibliji, Isus Hristos je Sin Božji, kojeg je rodila Devica Marija u gradu Vitlejemu.

Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se obeležava tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.

Običaj je da se na današnji dan mesi kolač – česnica i u njega stavlja novčić, lomi se na delove, a onaj ko nađe novčić biće srećne ruke tokom cele godine.

Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Božić je porodični praznik i obeležava se u kući i u crkvama. Pod kuće se po tradiciji posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent pećine u Vitlejemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.

Ljudi se na Božić pozdravljaju sa „Hristos se rodi“, a odgovor je „Vaistinu se rodi“.

Svim vernicima koji danas slave rođenje Hristovo redakcija “Blica” želi Srećan Božić. Hristos se rodi!

Izvor: blic.rs/07. 01. 2016 | Foto: RAS Srbija

---

---

 

SLATKO OD LUBENICA…

Bakin recept

Ovaj starinski recept za slatko od lubenica, kao iz bakinog špajiza je jednostavan, ako već do sada niste probali, svakako vam preporučujemo da napravite jer je po mišljenju mnogih, jedno od najlepših.

Potrebno je:

– 1 kg očišćene i u kockice isečene kore lubenice
– 1,5 kg šećera
– 2 limuna
– štapić vanile

Odstranite crveni deo lubenice i samu zelenu koru. Od preostalog žuto-belog dela formirajte kockice dok ne dobijete 1kg.

Stavite u šerpu, prelijte hladnom vodom (samo da pokrije kockice), dodajte i pola kašike sirćeta, pa stavite na šporet da prokuva.

Čim prokuva procedite, pa uspite novu vodu i stavite da ponovo prokuva. Postupak ponavljajte 6-7 puta dok kockice lubenice ne postanu staklaste.

Od šećera sa malo vode skuvati gust sirup, pa mu dodati oceđene kockice lubenice, vanilu i limun isečen na kolutiće. Sve kuvate na nižoj temperaturi dok slatko ne bude gustine retkog meda.

Dobijenu smesu skinite sa šporeta, odstranite penu, ako se pojavila, pa pokrijte šerpu vlažnom krpom. Ostaviti preko noći, pa sledeći dan slatko uspite u čiste tegle i dobro zatvorite.

(Pored štapića vanile, možete uključiti i 3 štapića cimeta, 50 gr svežeg đumbira, u kockicama, nekoliko klinčića ili koristiti limetu umesto limuna).
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

---

---

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

---

---

Priredio: Boras*S

NAJBOLJI POSAO NA SVETU…

Plaćena da putuje i uživa

Većina ljudi radi i štedi novac kako bi otišla na godišnji odmor, ali za Rijanon Tejlor  to je posao. 

Ona putuje svetom i ocenjuje najbolje hotele, krevete, bazene i usluge.

Ova 29-godišnja lepotica ima 12.000 pratilaca na Instagramu gde postavlja fotografije sa svojih putovanja, uključujući izglede soba, hotela i hrane koju jede.

Proputovala je svet i o svemu je pisala.

Dok joj mnogi hoteli plaćaju da odsedne i dâ im ocenu, većina plati i za njene profesionalne fotografije, piše Dejli mejl.

Novac zarađuje i od kompanija koje prodaju artikle za putovanja, poput kofera i kupaćih kostima, koje reklamira na svom Instagramu.

„Ovim poslom se bavim sedam godina i odveo me je u sve krajeve sveta. Imala sam priliku da probam najbolju pitu u hotelu u Majamiju koju možete naručiti u sobi u ponoć, da se kupam u najboljim bazenima u Los Anđelesu i Hongkongu.

Pre godinu dana počela sam da pišem i blog o svemu što sam videla i obišla“, rekla je lepa Australijanka koja živi u Melburnu.

U svojim izveštajima ona navodi sve: dizajn, kuhinju, lokaciju, atmosferu, udobnost, etički stav i cene.

„Hotelima osiguram i komercijalne fotografije koje mogu da iskoriste i u sopstvene svrhe“, dodala je.

Do sada je proputovala gotovo ceo svet od Indonezije do Amerike i Meksika, a ove godine planira da poseti hotele u Australiji, Novom Zelandu, Aziji i Indiji.

Izvor: rts.rs

___________________________________________________________________________________________________

FARBANJE JAJA PRIRODNIM BOJAMA…

Bliži nam se Uskrs i u većini domova vlada užurbana atmosfera kako bi se sve na vreme pripremilo za uživanje sa porodicom. Ono čemu se deca najviše raduju jeste farbanje jaja. Ove godine iznenadite svoju porodicu jajima ofarbanim prirodnim bojama.

Prirodne boje su one koje nastaju kao proizvod biljnih pigmenata. Boje se mogu izolovati raznim procesima ekstrakcije, pri čemu se najčešće dobijaju crvena, plava, ljubičasta, zelena, žuta i smeđa boja, ali i njihove međusobne nijanse.

Bićete iznenađeni širokom paletom boja i nijansi koje se kriju u biljkama, a igranje različitim kombinacijama biljaka, vaša uskršnja jaja će biti impresivna. Svi prirodni materijali moraju da se kuvaju sa jajima, a nakon kuvanja jaja se ostavljaju sa biljnim materijalom da prenoće. Ujutru izvadite jaja, osušite, i pošto jaja farbana prirodnim bojama nemaju sjaj, ukoliko želite premažite ih jestivim uljem.

Savet: S obzirom da prirodne boje nisu toliko intenzivne kao veštačke, stavite dosta biljnog materijala. Npr. za farbanje šest jaja vam treba dve do tri veće cvekle, ili pola kilograma spanaća, ili pet velikih kašika kurkume, ili 200gr odmrznutih kupina.

Kako ofarbati jaja prirodnim bojama?

Na dno šerpe stavite jedan sloj jaja, zatim sipajte vodu iznad njihove visine. Dodajte jednu kašičicu sirćeta. Dodajte biljni materijal kojim želite da bojite jaja. Zagrejte vodu, jaja i sirće do temperature ključanja. Zatim smanjite temperaturu i kuvajte još 15 minuta.

Ako ste zadovoljni bojom, izvadite jaja iz šerpe. Ako niste zadovoljni i želite intenzivniju boju, privremeno izvadite jaja iz tečnosti u kojoj su se kuvala. Procedite boju kroz filter za kafu, prekrijte jaja dobijenom bojom i ostavite ih da prenoće u frižideru.

Kako dobiti prirodne boje?

Crvena
Veća količina prokuvanim ljuski crvenonog luka, konzervisane trešnje sa sokom, paradajz sok, maline.
Roze
Sveža ili ukiseljena cvekla, sok od brusnice ili sveža brusnica, maline, sok od crnog grožđa.
Narandžasta
Prokuvane ljuske žutog luka, kuvana šargarepa, čili prah, paprika.
Ljubičasto – plava
Cvetovi ljubičica, manja količina prokuvanih ljuski crvenog luka, čaj od hibiskusa, crveno vino.
Plava
Konzervisane borovnice, prokuvani listovi crvenog kupusa, sok crnog grožđa.
Zelena
Prokuvani listovi spanaća i koprive.
Zeleno – žuta
Prokuvane kore zelene jabuke sorte Zlatni delišes.
Žuta
Prokuvana kora pomorandže ili limuna, prokuvana šargarepa, prokuvane semenke celera, prokuvani mleveni kim, prokuvana kurkuma u prahu, čaj od kamilice, zeleni čaj.
Zlatno – smeđa
Semenke mirođije.
Smeđa
Jaka crna kafa, instant kafa, prokuvane ljuske crnog oraha, crni čaj.

Mali saveti za početnike
• Svežinu jaja možete proveriti tako što ih uronite u sud sa hladnom slanom vodom. Ako potonu znači da su sveža.

• Da biste izbegli pucanje jaja, prilikom kuvanja u vodu stavite i kašičicu sirćeta. U slučaju da se to ipak desi, belance će se odmah zgusnuti na ivici ljuske.

Drugi recept je da se u vodu stavi so, i da se jaja kuvaju na tihoj vatri, odnosno da voda blago struji, a ne da vri. Jaja mogu da se kuvaju i na pari, ali to traje nešto duže, oko 25 – 30 minuta.

• Ako želite da jaja lako oljuštite, čim se skuvaju uronite ih u hladnu vodu.

• Pre farbanja, jaja bi trebalo oprati u razblaženom sredstvu za pranje posuđa kako bi se sa ljuske uklonila masnoća i prljavština. Isti efekat se postiže i ako se jaja prebrišu krpicom namočenom u sirćetu.

• Ofarbana jaja dobiće visoki sjaj a boje će biti intenzivnije ako ih posle farbanja premažete salvetom na koju ste prethodno naneli malo ulja, masti, putera ili margarina.
Izvor: ekokuce.com

_________________________________________________________________________________

KIŠA (NI)JE DIKTIRALA PRAZNIČNE AKTIVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Tradicionalna jutarnja rudarska budilica je obilazeći gradska naselja, još jednom podsetila borane da je vreme da krenu u obeležavanje Međunarodnog praznika rada.

No, vremenska prognoza se ostvarila i pogled kroz prozor nije davao previše nade da se krene na neko od mnogobrojnih izletišta, pre svega na čuveni Prvomajski uranak na Borskom jezeru.

Tmurno nebo, kiša i za ovo doba godine niska temperatura uzrokovali su da obale, šetališne staze i čitav predivni ambijentalni prostor Borskog jezera budu u jutarnjim i ranim prepodnevnim satima, bezmalo prazni.
Tek oko 10:30 sati, “nebo se smilovalo”, kiša je postepeno slabila, pa su izletnici počeli masovno da pristižu. Uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama pa samim tim i pod značajno otežanim uslovima, na centralnoj bini iznad Glavne plaže, kulturno umetnički program u organizaciji Centra za kulturu Bor, odvijao se po utvrđenom planu .
Više od deset Udruženja u organizaciji Turističke organizacija “Bor”, pripremanjem, izlaganjem i degustacijom tradicionalnih jela istočne Srbije, kao i izložbom suvenira, predmeta iz domaće radinosti i turističkog promotivnog materijala oplemenio je ovogodišnji uranak.

No, već oko 15 sati, novi pljusak je ponovo ispraznio prostore jezera i skratio boravak u međuvremenu velikog broja pristiglih posetilaca.
Opština Bor je pored organizacije kulturno-umetničkih i poslovno-turističkih promotivnih programa, u saradnji sa preduzećem “Bortravel”, omogućila za sve građane besplatan autobuski prevoz od Bora do Borskog jezera i obratno, što je doprinelo da zbog opisanih vremenskih prilika ovogodišnji uranak, makar i u skraćenom obimu uspe i održi višedecenijsku tradiciju.

Nepovoljni vremenski uslovi onemogućili su i rad žičare na Crnom Vrhu, pa tako doveli organizatora, Borski turistićki centar u neprijatnu poziciju, da otkaže planirane vožnje i panoramsko razledanje planine. No, za utehu, posetioci su imali mogućnost da makar popiju neko od pića u novootvorenom kafiću na ovoj planini.

Drugog dana maja u neponovljivom ambijentu Lazarevog kanjona, nekoliko hiljada ljudi je iskoristilo daleko povoljnije, u odnosu na prethodni dan vremenske prilike i provelo jedan rekreativan, zabavan i svakako prijatan dan. Pešačke staze do Vidikovca i na ulazu u Lazarev kanjon, bašta i okolni prostor motela, atraktivan viseći most, a posebno plato, hodnici i dvorane Lazareve pećine bili su ispunjeni mnogobrojnim posetiocima.

Borska turistička organizacija u čijoj je nadležnosti ovaj sjajni speleološki i areološki lokalitet, od pre nekoliko godina, kada je Lazareva pećina ponovo uređena za organizovane turističke posete, ustanovila je 2. maj kao dan za zvaničan početak svakodnevnog rada i početak turističke sezone.
Kao i prethodnih godina, u ovom danu pećinu obiđe rekordan broj posetilaca, pa se tako i ovog drugog dana maja, lepotama i carstvu “tame i tišine” Lazareve pećine, divilo više od 700 turista.

Foto: Arhiva TAMOiOVDE

Treći “Aero skup” na borskom aerodromu planiran za 3. maj, takođe je zbog nepovoljnih vremenskih uslova, iako programski “desetkovan”, formalno, ipak održan. Veliki se broj posetilaca okupio da uživa u letovima i akrobacijama najavljenih letelica iz Paraćina, Smedereva, Vršca i Beograda, no iz bezbednosnih razloga one nažalost nisu sletele na borski aerodrom. Od svega najavljenog publika se morala zadovoljiti nastupom jednog aviona (Cessna 150), motornog zmaja i programom članova KUD-a “Đido” iz Brestovca.

Tekst i foto: Bora Stanković

_____________________________________________________________________________________________________

PROLETERI I TAJKUNI 21. VEKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Knjiga Francuza Tomasa Piketija uplašila bogatu elitu jer predlaže recept za smanjenje nesnošljive nejednakosti

Nezadovoljnici su još pre dve godine okupirali sve finansijske centre Foto Rojters

Proleteri celog sveta mogli bi u ovom veku da budu oslobođeni jednog dela državnih dažbina, dok će se za nepristojno bogatu elitu, one koji čine deset odsto stanovništva sa nenormalno visokim, ničim nemerljivim prihodima, uvesti progresivni porez.

Zvuči kao da je Karl Marks iz groba vaskrsao i ušetao u našu stvarnost, ali reč je o slamci spasa za kapitalizam u 21. stoleću.
Jedini delotvorni recept protiv rastućih i sve opasnijih nejednakosti, a za spas srednje klase, jeste uvođenje progresivnog poreza. To je recept Francuza Tomasa Piketija, profesora Pariske škole ekonomije, koji je prošle godine objavio je pionirsko istraživanje na 700 stranica. Knjiga „Kapital u 21. veku”, potkrepljena je mnoštvom tabela i grafikona, svedoči o ponovnom rastu nepodnošljivih nejednakosti u bogatim i srednje razvijenim zemljama.
Piketi je za manje od mesec dana, otkad je njegova knjiga prevedena na engleski jezik, dobio tretman rok zvezde u anglosaksonskom svetu. U Americi i Britaniji francuske ekonomiste nisu dosad shvatali pretereno ozbiljno, ali su se sa Piketijevom knjigom stvari preokrenule: ne samo da je knjiga postala bestseler, prva na listi Amazona i jedan od deset hitova prema rangiranju „Njujork tajmsa”, već je vodeći američki i svetski ekonomisti ocenjuju kao štivo koje iz osnova menja raspravu o nejednakosti.
Njegova dijagnoza aktuelnog stanja kapitalizma je zastrašujuća, veoma liči na ono što su konstatovali nezadovoljnici širom sveta koji su tokom 2011. držali pod okupacijom Volstrit i sve druge finansijske centre širom sveta. Ali novost je u tome što su se velika anglosaksonska imena u akademskim krugovima saglasila sa njegovim opisom stanja, mada ne u potpunosti sa receptima koje predlaže.

„Prvo sam počeo da istražujem Britaniju i Ameriku, a onda sam prešao i na druge razvijene zemlje i video sam da polako počinje da izranja jedan te isti model: kapital i novac koji se iz njega produkuje se daleko brže umnožava nego ekonomski rast. Taj model postojao je u 19. veku i vratio se u svom izraženijem obliku 1980, kada je u većini bogatih zemalja prestala kontrola kapitala”, objasnio je Piketi za londonski „Gardijan”.
Ukoliko se takav trend nastavi, ukoliko primanja siromašnijih 50 odsto stanovništva nastave da stagniraju ili da zaostaju za privrednim rastom, dok dohoci generalnih direktora, menadžera i ostalih rukovodilaca astronomski rastu, iako se njihov učinak ne može izmeriti, doći će do velikih socijalnih i političkih kriza.
Piketi pobija sporadične primedbe da se zalaže za utopiju komunističkog egalitarizama.
„Nejednakost mora da postoji, ona je podsticajna za privredni razvoj. Ali ekstremna nejednakost štetna je za rast ekonomije, jer smanjuje mobilnost i može da zarobi i ukoči institucije demokratskog sistema”, kaže on i navodi primer Amerike u 19 veku. „Ona se tada razvijala mnogo brže nego Evropa, delimično i zbog toga što su tada postojala ogromna neiskorišćena prostranstva i što je pristup bogatstvu bio moguć širim grupacijama.”
U ovom trenutku siromašnijih 50 odsto Amerikanaca poseduje samo dva odsto nacionalnog blaga, a sledećih 40 odsto ima 22 odsto imetka. „Ne možete zvati nekog socijalistom ako veruje da bi tih dva odsto raspoređenih na polovinu američkog stanovništva moralo da se poveća na pet ili čak i deset odsto.”

Piketi predlaže globalni porez na kapital. Konkretno, on se zalaže za taksu od pet do 10 odsto godišnje na sva sredstva i imovinu – akcije, nekretnine, prirodna bogatstva, umetnine, jahte – koje imaju pojedinci, a čija je ukupna vrednost najmanje jednu milijardu dolara. Po „Forbsu”, 1.645 pojedinaca mogu sebe da zovu milijarderima i oni bi bili oporezovani ovom taksom na bogatstvo.

Druga Piketijeva preporuka je „progresivni porez na neto imetak”, i on bi imao mnogo širu primenu jer bi obuhvatio širi sloj od deset odsto najbogatijeg stanovništva na planeti.
Autor na primer opisuje hipotetički američki par koji ima hipoteku od 490.000 dolara na kuću koja vredi 500.000 dolara. Njihovo neto imetak je 10.000 dolara, i oni nisu bogati. Progresivno oporezivanje bi redukovalo porez na imovinu za 90 odsto ljudi i povećalo za onih deset odsto.
Jedan od načina za širi pristup bogatstvu je da se smanje porezi velikoj grupi ljudi, a povećaju onima na vrhu, tako da se bar malo umanji koncentracija bogatstva, ili zatupi imovinska piramida.
Običan svet oseća zamke i prevare kapitalizma. Otkad je izbila kriza banaka 2008. pa do pokreta nezadovoljnika 2011, koji su okupirali sve veće gradove sveta i posebno finansijske institucije, sazrelo je osećanje da je kapitalizam došao u fazu koja od nekadašnje srednje klase stvara paore, a od bogatih ljudi zaštićene oligarhe. Ali Piketi je prikupio naučne dokaze koji pokazuju da nema razloga da se veruje da će kapitalizam ikada rešiti problem nejednakosti. Naprotiv, on postaje sve gori.
Dugo je vladao mit da će, zbog konkurencije, deo profita prestati da se preliva u sam vrh i da će postepeno dovesti do približavanja srednje klase i superbogataša. Dva svetska rata u 20. veku doprinela su privremenom umanjivanju nejednakosti, što je zavaralo ekonomiste. Ali, već od 1980. krivulja je počela ponovo vrtoglavo da raste.
„U 21. veku to nije slučaj samo sa takozvanim bogatim državama – SAD, Velikom Britanijom i zemljama zapadne Evrope – već se ista pojava vidi i u Rusiji, Kini i drugim zemljama koje prerastaju fazu razvoja. Tendencija kapitalizma je da koncentriše sve više imovine u sve manji krug ljudi”, dokazuje Piketi.
Odavno znamo bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve jadniji, primećuju prikazivači ove knjige u svim značajnijim američkim i evropskim medijima. Oni dodaju da je Piketi to sada i naučno dokazao.
„Ovo je prvi put da smo sakupili podatke i pružili dokaze. Iako nisam političar, jasno je da se pokret nezadovoljnika zahuktava i da će to imati političke implikacije u celom svetu – svi mi ćemo ubuduće u svakom pogledu biti sve siromašniji i to će stvoriti krizu. Jasno je da u ovakvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše”, rekao je Piketi na jednoj debati u Americi.
Po njemu, progresivno oporezivanje i globalna taksa na privatnu svojinu sa kojom će morati da se slože sve zemlje sveta jeste „jedino civilizovano i zdravo rešenje”. Drugi način je da se inflacijom obezvrede imeci, ali ona opet najviše pogađa one koji imaju najmanje.

Stručnjaci, ekonomisti i pojedini politikolozi saglasni su da je Piketijeva dijagnoza kapitalizma, sazdana na istraživanjima, potpuno tačna. Navode, međutim, da nema nijedne partije, bilo sa levice bilo s desnice, u Americi ili Velikoj Britaniji koja bi na ovakvom programu uvođenja globalne takse gradila izbornu kampanju.
Sadašnju vladu Fransoa Olanda kritikuju i domaći i strani krugovi, ne zbog njegovih seksualnih grehova, nego zbog progresivnog poreza koje je pokušao da uvede najbogatijima. Jedan procenat onih koji vrte svet nije odustao od svojih privilegija, čak ni kada je pokret „okupatora” pretio da se pretvori u revoluciju.
Sada je, međutim, potpuno jasno da će sa sve malobrojnijom srednjom klasom – jer njihovi prihodi ne rastu ni izbliza onoliko koliko raste ekonomija – socijalno nezadovoljstvo iz generacije u generaciju u ovom veku rasti. A kad nastupi eksplozija, kasno je za prepravke sistema koji se urušava.
———————————-
Ekonomska analiza „Čiča Gorioa”
Pre sto četiri godine, po Piketijevom istraživanju, jednom procentu Francuza pripadalo je 60 odsto nacionalnog imetka, dok je jednom procentu Britanaca pripadalo 70 odsto nacionalnog blaga. Nije ni čudo što je literatura tog doba opsednuta mirazima i nasleđima. Piketi naročito detaljno analizira u svojoj ekonomskoj knjizi Balzakovog „Čiča Gorioa” i dela Džejn Ostin.

Direktori sami sebi određuju bonuse
Ko određuje koliku nagradu i platu će dobiti direktori kompanija i korporacija? Obično u svakoj firmi postoji nešto što se zove odbor za kompenzacije, ali njega imenuje sam direktor. Najviši rukovodioci firme u stvari sami sebe nagrađuju. Ako o nečemu vode računa, onda su to neke ustaljene društvene norme za njihov stalež. Nikako tržišni principi i zakonitosti.
Zorana Šuvaković / politika.rs/ objavljeno: 30.04.2014.

---

Svaki četvrti stanovnik EU suočen sa siromaštvom
Zemlje koje najviše pogađa siromaštvo jesu one koje sprovode politiku štednje. – Francuzi strahuju da će izgubiti socijalnu sigurnost

Sindikalni lideri ističu da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti privreda u EU: Brisel (Foto Rojters)

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Četvrtina žitelja Evropske unije, njih 124 miliona, suočeno je sa rizikom od siromaštva i socijalne izopštenosti, utvrđeno je u upravo objavljenoj studiji francuskog Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomska istraživanja, u kojem se ističe i da siromaštvo najviše pogađa zemlje koje vode politiku štednje.
Siromaštvo naročito raste u Grčkoj, Italiji i Španiji, gde se jedna od četiri osobe suočava sa rizikom od siromaštva. U Grčkoj su izdvajanja za zdravstvo smanjena za 11 odsto u 2010. i 2011. godini. Posledica toga je, na primer, to što grčka vlada danas odbija da pokrije troškove lečenja hepatitisa B i C.

Razlike između bogatih i siromašnih unutar EU su velike – od 2.120 evra, koliko se godišnje prosečno zaradi u Rumuniji, do 32.780 evra, u Luksemburgu. Francuska je, na primer, u sredini, sa 20.600 evra godišnje, to jest 1.720 evra mesečno po stanovniku.

Najveću kupovnu moć u EU imaju stanovnici Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Švedske. Njihov životni standard je daleko veći nego u zemljama u kojima je kupovna moć najslabija: četiri puta veći nego u Rumuniji i Bugarskoj, tri puta nego u baltičkim zemljama i dva puta veći nego u Poljskoj. Najbogatiji su Luksemburžani (60 odsto njih je među 20 odsto najbogatijih u EU), a najsiromašniji Rumuni, a potom Letonci, Litvanci, Bugari, Estonci, Mađari, Hrvati.
Od 2007. razlike u primanjima naročito su se produbile u Španiji, Danskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj, Estoniji i na Kipru, a znatno su se smanjile u Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji, Litvaniji, ali i Nemačkoj.
Kriza je najviše pogodila radno sposobne stanovnike EU, pokazuje studija, koja ukazuje da je u mnogim zemljama sa rastom nezaposlenosti porastao i rizik od siromaštva.
Efekti krize na stanovnike EU manje su se osetili u zemljama sa jakom socijalnom zaštitom, kao što je to slučaj u Francuskoj. Iako je od 2008. do 2013. nezaposlenost u ovoj zemlji porasla sa 7 na 10 odsto, sistem socijalne zaštite je poslužio kao štit od širenja siromaštva u prvom naletu krize.

Uloga socijalnih izdvajanja u borbi protiv siromaštva tradicionalno je snažna u zemljama severne Evrope, kao i u Irskoj i Velikoj Britaniji. Ali u zemljama koje su najjače pogođene politikom štednje, kao što su Grčka, Španija i Italija, socijalni sistem više ne može da ublaži posledice ove politike po životni standard stanovništva, pokazuje istraživanje.
Mere štednje koje je najavila francuska vlada, a koje podrazumevaju rezanje budžeta za 50 miliona evra, idu u pravcu smanjivanja socijalne zaštite i izdvajanja za nezaposlene. Francuzi zbog toga strahuju da će izgubiti sigurnost koju im je pružala jaka socijalna država.
Rezultati istraživanja idu u prilog studije Evropskog sindikalnog instituta iz jula prošle godine, koja pokazuje da je smanjenje plata naročito drastično u zemljama koje primenjuju politiku stezanja kaiša.
„Zaposleni su postali glavna meta mera politike štednje svuda u Evropi”, izjavila je tom prilikom Bernadet Segol, generalni sekretar Evropske sindikalne konfederacije.
Ona je objasnila da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti, naročito u zemljama koje su podvrgnute planu spasavanja finansija, već da je, naprotiv, uvukla Evropu u spiralu koja produbljuje socijalnu i ekonomsku krizu.
Ana Otašević/politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

SAČUVAJMO VEROVANJE U DOBROTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Radovaćemo se ako svako, ugledavši bilo koga od nas, može da kaže: Evo čoveka!

Milioni ljudi žive u ovom svetu kao u hladnom grobu…

  „…A danas milioni i milioni duhovno osiromašenih i moralno opustošenih ljudi, zaneseni sjajem prolaznih stvari, žive u ovom svetu kao u hladnom grobu. Zar se svet ne pretvara u fabriku i tržište lažnog sjaja i prolaznih vrednosti?

Zar se danas često ne govori da čovek i bez neba može mirno da hodi po zemlji? Kao da se popeo današnji čovek na visoke vrhove svoje vavilonske kule, samouveren u svoje znanje, ali često sitan, sebičan, agresivan i pun zlih nastrojenja koja prete njegovoj kuli i njegovom opstanku.“

Iz Uskršnje poslanice patrijarha Pavla
novosti.rs/vesti/ 17. april 2009./

_____________________________________________________________________________________________________

Misteriozne dame široke ruke

Vreme Uskrsa u Grčkoj prestonici za neke je doba darivanja i dobročinstva. Na najvećoj pijaci prazničnii ceh Atinjanima pokrivale nepoznate darodavke

UOBIČAJEN pijačni dan pred najveći hrišćanski praznik.
U čuvenoj Varvakios agori, najvećoj grčkoj tržnici mesa, vri kao u košnici. Veliki izbor, malo para, a Uskrs valja proslaviti kako dolikuje, bez obzira na sve tanje porodične budžete.
Uobičajena vika preglasnih mesara naglo je utihnula kada se pred glavnim ulazom zaustavilo nekoliko luksuznih džipova sa zatamnjenim staklima. Obezbeđenje pravi špalir da bi se kroz masu zbunjenih ljudi probilo osam doteranih žena zrelih godina. Očigledno upoznat sa onim što će se dogoditi, zadihano je prišao i predsednik Varvakios agore Kleandis Cironis. Misteriozne dame su se uputile ka ranije odabranim mesarama i zauzele mesto pored kasa.
Kupci u čudu nisu mogli da veruju šta čuju:
– Naručujte šta želite, sve je plaćeno! – uzviknule su.
Najpre bojažljivo, a vrlo brzo krajnje opušteno, počele su da pljušte narudžbine. Za divno čudo, nije nastao metež. Mesari su se udarnički trudili da što više robe isporuče, zgranuti kupci nisu preterivali u zahtevima, a dame sa skupocenim naočarima zapisivale iznose. Ljudi su formirali redove i tiho, još nepoverljivi, naručivali, preuzimali robu i odlazili, sumnjičavo tražeći pogledom skrivenu kameru ili očekujući neku ujdurmu.

 VARVAKIOS AGORA
NAJVEĆA atinska pijaca spaja četvrti Monastiraki i Psiri, u podnožju Akropolja. Dobila je ime po nacionalnom heroju u ratu za oslobođenje od Turaka, kasnije uspešnom poslovnom čoveku Joanisu Varvakiosu. Izgrađena u italijanskom stilu, zasvođena ogromnom kupolom, više od veka predstavlja žilu kucavicu trgovačke Atine. Na jednom mestu više od 100 radnji sa svim vrstama mesa, ribe, voća, povrća, svih vrsta začina. Varvakios je umro 1825. a testamentom je ostavio ogromnu svotu novca za izgradnju škola i preuređenje centra Atine.

 Ništa od toga se nije desilo. Nije bila u pitanju šala.
Niko ne zna koliko bi ovo preduskršnje darivanje dobrodušnih žena trajalo, da se posle punog sata nisu pojavili novinari sa kamerama. Tajanstvene žene su tada namirile račune, obezbeđenje sa slušalicama u ušima je prokrčilo put do džipova, prolomio se aplauz i uzvici odobravanja. Bilo je i onih koji nisu uspeli da stignu na red za kilo-dva jagnjetine ili jaretine, pa se bes sručio na TV ekipe. Umalo je stradala kamera jedne komercijalne televizije kada je nervozni penzioner zahtevao od kamermana da mu sada on plati meso, kada je poterao humane bogatašice.
Ubrzo se sve vratilo u uobičajenu pijačnu kolotečinu. Kupci su nastavili da obilaze tezge tražeći jeftiniju robu, a mesari koji nisu dotaknuti čarobnim štapićem ponovo su počeli glasno da pozivaju one koji žele „najbolju jaretinu sa kritskih planina“.
Vest se sa pijace preselila na naslovne strane atinskih novina, „top izbor“ internet-portala, a „mesarski“ predsednik Cironis, umesto misterioznih bogatašica, postao je ličnost dana. Samo je on mogao da otkrije identitet Atinjanki koje su ulepšale praznik svojim siromašnim sugrađanima. Umesto toga, Cironis je samo rekao da „one nikako ne žele da se pravi pompa od toga, jer su učinile ono što su želele i mogle“.
Imaju više nego što im treba, pa su, kao i pred Božić, kada su potrošile oko 20.000 evra, i sada pomogle nekim nepoznatim ljudima da sa svojim porodicama proslave Uskrs.
Pouzdanih informacija nema, ali prema priči mesara računa se da su „dame iz džipova“ platile oko 50.000 evra za jagnjetinu i jaretinu koja će se naći na prazničnoj trpezi siromašnih Atinjana.
Zvonko Šimunec | 19. april 2014. / novosti.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________

Poštovani gosti TAMOiOVDE, želim vam svu lepotu u ovim prazničnim i danima koji slede u vašim životima!

Neka u vašoj blizini bude bar nekoliko Ljudi!

I svakako, sačuvajte verovanje u dobrotu.

Bora*S

SNOPLJE ZRAKA NA TAMNIM PUTEVIMA DUŠE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ŽENA

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce kô crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupakâ,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Jovan Dučić

---

---

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u daržavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori ćak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković

---

---

KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO

Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i ične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena šumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković

---

---

Priredio: Bora*S

NA IVANJDAN, ŠETNJA KROZ ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Danas je Ivanjdan.

Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve.

U nizu živopisnih običaja na Ivanjdan posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od ivanjskog cveća, praćeno pesmom devojaka.

U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre (kresovi), oko kojih se igralo i pevalo. (rts.rs)

---

 Sa velikim zadovoljstvom koristitim prigodu, da na ovaj dan, Ivanjdan,  predstavim nedavno objavljenu, izuzetnu i knjigu neprolazne vrednote, ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA ISTOČNE SRBIJE,  autorke  Stojane Cane Perčić.

Koncipirajući način predstavljanja, imao sam dilemu, koliko ličnog ostaviti Ovde i da li to uopšte činiti?

Razlog je jednostavan. Pretpostavljena subjektivnost, moja.

A ona otud, što gospođu Canu poznajem dugi niz godina, pratim njenu ljubav i požrtvovanje, imam sreću i zadovoljstvo da u nekim segmentima i službeno i privatno sarađujem sa njom. 

Znam  dužinu i težinu trnovitog puta koji je prevalila, da bi ova knjiga bila pred nama. Nezainteresovanost i nerazumevanje zajednice i pojedinaca, „od danas do sutra zavlačenja“, lažna obećanja, nedostatak sredstava…

A onda je Cana stavila tačku na tuđa obećanja i svoja po tom osnovu očekivanja.

Bez ičije finansijske pomoći pripremila je i odštampala ovo dobro delo.

Bora*S

---

U Encikolopediji se nalazi mnogo informacija za više od 250 lekovitih biljaka.

Stojana Cana Perčić

Saznaćete koje su biljke najbolje za lečenje određenih bolesti, kako se beru, suše, čuvaju, i pripremaju za upotrebu, koji se delovi biljaka koriste: koren, kora, list, cvet, seme, plod ili cela biljka, način spremanja čajeva, melema, tinktura, krema, losiona, i spravljanje lekovitih čajeva od otrovnih biljaka. Ova knjiga je dobar savetnik, za svaki dan i svaku kuću, za zdravlje, lepotu i dug život – bez bolesti.

Recepture i saveti sakupljani su više decenija. Proveravano je više od dve hiljade recepturaza lečenje bolesti koje se najčešće sreću kod našeg naroda. Sve recepture i saveti objavljeni su u ovoj Enciklopediji, da služe narodu za dobro zdravlje, a i da se sačuvaju od zaborava.

Mnoge bolesti za koje se traži spas u savremenoj medicini, mogu se lečiti lekovitim biljem, lekovitom hranom i drugim prirodnim lekovima, a ta lečenja mogu biti sigurnija i manje skupa. Priroda produžava da bude najbolja apoteka. Zato je treba čuvati, oplemeniti je sadnjom ugroženih vrsta lekovitog bilja i ponešto ubrati za svoje zdravlje.

Oba dela su objavljena u jednoj knjizi, jer po mnogo čemu predstavljaju celinu, koja će biti od velike pomoći, kako školskoj deci tako i odraslim, zdravim i bolesnim ljudima.

Lekovito bilje je od davnina korišćeno za lečenje različitih bolesti. I ako nisu znali kako se zove biljka, znali su da je upotrebe za lečenje određene bolesti.

Takvo znanje o lekovitom bilju se prenosilo sa kolena na koleno, kroz vekove.

Upotreba lekovitog bilja kao terapijskog sredstva u našem narodu ima bogatu i veoma dugu tradiciju. O tome svedoče mnogobrojni pisani dokumenti.

Najstariji kodeks srpske medicine je iz XIV veka u kome se opisuje upotreba različitog domaćeg i stranog lekovitog bilja.

Naši najpoznatiji prosvetitelji, u oblasti lekovitog bilja, su Zaharije Stefanović Orfelin, Josip Pančić, Sava Petrović, Rista Gostuški i Jovan Tucakov.

Tek u XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin pored narodnog imena dodaje i latinski naziv biljke. Od tada je, uz narodni naziv biljke, obavezan bio i latinski naziv. Biljke bez latinskog naziva, ne bi trebalo da se pojave, ni u jednom atlasu niti knjizi o lekovitom bilju. S obzirom da ima mnogo različitih biljaka sa istim narodnim nazivom, moglo bi doći do nezamislivo velikih grešaka prilikom pripremanja lekovitih preparata.

Pisani dokumenti o upotrebi lekovitog bilja u lečenju definišu, kako medicinski aspekt tako i etno-kulturološki prostor jednog naroda.

Družeći se sa biljkama, biljarima i knjigama o lekovitom bilju, nailazila sam na mnogo grešaka kod opisa biljaka, naziva ili upotrebe lekovitog bilja. Trebalo bi više posvetiti pažnju lekovitom bilju kada se zna da ono služi za lečenje i poboljšanje zdravlja obolelih ljudi.

Za pripremanje ovog ATLASA koristila sam znanje dr Jovana Tucakova i sopstvena  saznanja o lekovitom bilju. Obuhvaćeno je i obrađeno više od 250 lekovitih biljaka koje se najčešće upotrebljavaju kao monokomponentne ili u mešavinama, sa detaljnim opisom kako izgledaju, gde rastu i koji se delovi biljaka koriste.

Radi prepoznavanja u prirodi, slika se u boji, sa napomenom na kakvom staništu se mogu naći, koje lekovite elemente sadrže i za koje se bolesti primenjuju kao pomoćno lekovito sredstvo.

Upotreba lekovitog bilja, pripremanje čajeva, melema, tinktura i drugih preparata, nalaze se u recepturama drugog dela ove knjige.

Potreba stanovništva za lekovima još nisu u potpunosti zadovoljene, pa je neophodno obučiti stanovništvo za prepoznavanje lekovitog bilja i njegovu upotrebu. Uporedo sa proizvodnjom važnih lekovitih sredstava treba potpunije iskoristiti bogatu prirodu naše prelepe i prebogate SRBIJE.

Ovom ENCIKLOPEDIJOM mogu se služiti bolesni i zdravi, mladi i stari, planinari, izviđači, sakupljači lekovitog bilja i izletnici koji vple da se upoznaju sa izgledom pojedihih biljaka i njihovom upotrebom za lečenje različitih bolesti. Pisana je jasno i razumljivo, bez uveličavanja i ulepšavanja, a na osnovu kazivanja ljudi koji su svoju bolest izlečili biljem. Obuhvaćene su biljke podesne za primenu u lečenju većeg broja bolesti, a istovremeno se mogu lakše naći na našim livadama, brdima, usecima, međama i pored reka. Mnoge biljke se mogu zasaditi u baštama i njivama kako bi se zaštitilo ugroženo lekovito bilje. Ova knjiga treba da bude podstrek lekarima, prijateljima prirode, učiteljima na koje biljke treba obratiti pažnju i beležiti kako pojedine biljke podnose sušu ili preveliku vlažnost. Lekovito bilje se ne može proučavati u zatvorenom prostoru. Treba otići u prirodu, posmatrati ga i ispitivati, beležeći svaku promenu.

Zahzvaljujući geografskom i geomorfološkom položaju istočne Srbije, na ovim prostorima raste više od 300 lekovitih biljaka koje su u široj primeni.

Sakupljanje lekovitog bilja treba raditi razumno, ljudski bez nasilnog uništavanja, jer treba ostaviti najbolji primerak i za naredne generacije. Poznavanje i upotreba lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva. Može se reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama biljnog i životinjskog porekla – farmakognozija.

Moj jedini cilj je da pomognem bolesnima, a i zdravim ljudima kako bi im život bio lepši i radosniji. Korišćenje lekovitog bilja u lečenju ima svoju dugu istoriju. Vekovima je bio jedini lek i spasilac obolelih ljudi, koji su znali da uberu i skoriste biljke za svoje zdravlje.

Zato neka svaka vaša šetnja u prirodi bude traganje za mirišljavim lekovitim darovima prirode.

Svakom čitaocu želim svako dobro i mnogo zdravlja.

 HEMIJA NE MOŽE DA ZAMENI SVE PRIRODNE SASTOJKE

 Stojana Cana Perčić

---

ULJE ZA SUNČANJE

 1. U litar zagrejanog maslinovog ulja staviti četiri kašike svežeg lista hajdučice, kamilice i bosiljka. Izmešati i ostaviti da stoji nedelju dana. Izvaditi bilje i pod pritiskom iscediti ulje. Izmešati sa ostalim uljem, procediti i koristiti.

2. Iscediti po 100 grama soka iz krastavca, soka iz šargarepe i limunovog soka. Staviti u litar maslinovog ulja i zagrevati do ključanja. Uz neprestano mešanje dodati 200 grama bilo koje kreme.

3. U litar maslinovog ulja dodati po šaku nevena, cvet kamilice, cvet hajdučke trave i cvet kantariona. Ostaviti na toplom da stoji mesec dana, uz povremeno mućkanje. Procediti i koristiti protiv opekotina od sunca i za sunčanje.

---

---

 

LAZARICE U PČINJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

U Pčinjskom kraju do danas su sačuvani mnogi narodni običaji.

Istina, ne u velikoj meri, ali ako znamo da je u Srbiji, ukupno gledajući, sačuvano vrlo malo toga, onda je za svaku pohvalu što narod Pčinjskog kraja još uvek brižljivo neguje svoju tradiciju.

Povorke „lazarica“ su prolećni običaj. Grupe devojaka, nekada od 15 do 20 godina, a danas deca, pripreme za polazak počinju u četvrtak uveče pred Lazarevu subotu, crkveni praznik vaskrsenja Lazarevog, nedelju dana uoči Uskrsa.

Devojke koje će ići u „lazarice“ sakupljaju se u kući „Lazara“, najstarije naočite devojke, koja će predvoditi povorku. Starije žene podučavaju devojke običajima i pesmama koje će pevati i pričaju kako su one išle u „lazarice“. Posle večere sve devojke spavaju u kući najstarije među njima.

Lazarice polaze iz kuće pre izlaska sunca u petak pred Lazarevu subotu što simbolično predstavlja buđenje prirode, kad počinje nov zemljoradnički i stočarski proizvodni ciklus sa magijskim obredima za plodnost. U grupi je šest devojaka. Obučene su u starinsku narodnu nošnju. Na sebi nose dugu vezenu košulju, starinsku crvenu suknju „vutu“ zvanu „pervaz“ sa šarama u obliku rombova, pojas, crne vunene čarape i opanke. Oko vrata nose ogrlicu od zlatnog ili srebrnog novca. Na glavu stavljaju crvene marame koje vežu kao turban.

Kićenje cvećem ukazuje na to da „lazarice“ predstavljaju i duhove prirode koji treba da utiču na plodnost.

Lazarice se ređaju po visini, od najviše prema najnižoj. Devojka koja se uda više ne učestvuje u ovoj procesiji.

Od kuće do kuće, pevajući, one prikupljaju poklone. U pletenu korpu domaćini stavljaju jaja, voće, pletene čarape… Danas se uglavnom daruju novcem i slatkišima. Nevesti pevaju: „Što su ovo lepi dvori, što su lepo sagrađeni, još po lepo izmeteni...“! A momku pevaju: „More, momče, namerniče, koju voliš da nameriš? Kako možeš da spiješ, u krevet bez devojče“? Peva se ženskom i muškom detetu, na pooranoj njivi se peva i igra, ovcama u toru, voćkama…

Danas se to čini samo ispred kuća, ali i to je dovoljno za očuvanje lazaričkog običaja u Gornjoj i Donjoj Pčinji.

Autor: Dušan Spasić

Izvor: danas.rs

---

---

Lazarice na dan 07.04.2012 godine.

Selo Radovnica srce Gornje Pčinje u kojoj se svake godine tradicionalno na dan Blagovesti održava svenarodni sabor a od ranog jutra u grupama krecu Lazarice sa Lazarom gde pevaju svoje predivne pesme.

Ovo je jedna manja grupa od šest devojčica odevene u tradicionalnu narodnu nošnju tipično za područje Gornje Pčinje koje sam uspeo da uslikam i snimim njihovo prelepo pojanje.
By Dragoljub Stošić-Gornja Pčinja*

---

Vernici Srpske pravoslavne crkve danas slave Vrbice ili Lazarevu subotu, dan uoči praznika Cveti i nedelju dana pred najradosniji hriščanski praznik – Vaskrs.

Priredio: Bora*S

---

STRAST RADI KOJE ŽIVI SE I GINE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

                            ŽENA

Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ulje na platnu. Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

   Ti si svetlost moje radosti i tuge 

i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje, kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović

                    PESMA ŽENI

Autor slike: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

   Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
samo si istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka-
jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo što duša prosneva;
poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast sunčani od mog sna ispreden;
ti beše misao moja očarana;
simbol svih taština porazan i leden,

a ti ne postojis, nit si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami
na suncu mog srca ti si samo sjala;
jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Dučić

---

 DANAS JE 8. DAN MARTA, ŠTA GOD TO DA ZNAČI.

Poklon priredio: Bora*S

---