KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

Advertisements

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

KOVNICA MODERNE SRPSKE KULTURE…

TAMOiOVDE-logo

Karlovačka gimnazija je najstarija srpska gimnazija, osnovana 15. avgusta 1791. godine, na padinama Fruške gore u Sremskim Karlovcima.

_____________________________________________________________________________________________

KARLOVAČKA GIMNAZIJA

Istorijat škole

Slobodoumna shvatanja prosvećenog apsolutizma uticala su na unapređenje školstva na čitavom prostoru Habzburške Monarhije. U skladu sa duhom vremena, putem otvaranja svetovnih škola, tokom čitavog osamnaestog veka, radi se na prosvećivanju i izgrađivanju visokog kulturnog nivoa sveukupnog stanovništva, tako i Srba. Za srpski narod u Austriji, čitav XVIII vek biće u znaku borbe za srpske škole i štamparije.

    Istorija srpskog školstva, na području novovekovne Ugarske, započinje još u XVI veku, kada su imućni Srbi slali svoju decu u manastirske škole, ili su dovodili privatne učitelje koji su držali mešovitu nastavu na grčkom i srpskom jeziku. Posle Velike seobe 1690. godine, patrijarh Arsenije III se, u dva navrata, lično obraćao bečkom dvoru (1698. godine tražeći otvaranje sholastičke gimnazije u Sečuju, 1706. godine tražeći odobrenje za otvaranje štamparije). Austrijska vlada osujetila je obe zamisli, kao što je i inače osujećivala otvaranja i nižih, pogotovo viših srpskih škola. Mitropolit Isaija Đaković  je pokušao isto 1708. godine. Ipak 1727. Godine, bečki dvor je izdao odobrenje da se mogu osnivati i podizati srpske narodne škole. Bilo je veoma teško, tada, naći učitelje za srpske škole.

Mitropolit Mojsije Petrović se obratio ruskom caru za pomoć (1718. I 1721. godine). Pod njegovim rukovodstvom, sa ruskim učiteljima Maksimom i Petrom Suvorovim, u Sremskim Karlovcima osniva se rusko-slovenska škola, prva značajnija obrazovna institucija (niža gimnazija). Maksim Suvorov, njegovi učenici i sledbenici, uveli su ruskoslovenski jezik, na kojem su se pojavili prvi bukvari i crkvene knjige.

    Na poziv mitropolita Vikentija Jovanovića, a sa blagoslovom kijevskog arhipastira Rafaila Zaborovskog, u Sremske Karlovce je, 1733. godine, je došao Emanuel (Manuil) Kozačinski da bude profesor i rektor Slavensko-latinskih škola (Collegium slaveno-latino carloviciense). Predavao je latinski jezik, poetiku, retoriku.

Stvorio je prvu potpunu gimnaziju u Srba, zamišljenu tako da u dogledno vreme stasa u akademiju (visoku školu). S Emanuilom Kozačinskim  i njegovom Traedokomedijom, i sa gimnazistima (učenicima Slavensko-latinskih škola),  u Sremskim Karlovcima, 1734. godine, započinje u Srba novija dramska književnost i novije njihovo pozorište. Praizvedba, zasad jedina izvesna predstava, je bila juna meseca (po starom kalendaru). Traedokomedija je tkz. školska drama i tkz. školsko pozorište. Mnogogostruka vokacija do koje su u školi dosegli i omiljena obaveza svih – i nastavnika i učenika, bio je taj školski teatar na čelu sa Kozačinskim.

Nastavnici su iskazivali svoje literarne, rediteljske, scenografske, kostimografske, rekviziterske i svake druge teatarske sposobnosti, a đaci su učili jezik (latinski i svoj narodni), učili istoriju, pomagali profesoru u svakom poslu u vezi sa predstojećom igrom, sticali iskustva u pesničkim umećima – i kao izvođači i kao koautori razvijali i rasuđivali usvajane oblike svesti i pripremali se čak i za javne – svetovne i duhovne službe. Školska drama i školsko pozorište bili su, i jesu, i oblik i izraz učilišne duhovnosti: i tragedija, i komedija, (tragikomedija), i drama u užem smislu, i deklamacija, i panegirik, i dijalog, i disput, i duhovna drama, i balet, i opera, i hor, i narodna muzika, i njihove neme poziture, i školski zadatak, i književnost koja se kazuje… jer je školska drama veoma širok žanr, sjedinjuje u sebi elemente različitih žanrovskih struktura.  Traedokomedija Kozačinskog je sačuvana zahvaljujući prepisu Jovana Rajića, đaka i glumca u predstavi Emanuila Kozačinskog.

    Upravo Jovan Rajić će produžiti i profesorsku delatnost magistra Kozačinskog. U vreme mitropolita Pavla Nenadovića, osniva se 1749. godine, u Sremskim Karlovcima, Latinska škola, sa srpskim učiteljima iz redova kaluđera i sveštenika, među kojima je i Jovan Rajić, istoričar i pisac. Posebna pažnja poklanjala se učenju nemačkog i latinskog jezika i već tada u karlovačko učilište su dolazili đaci iz svih srpskih pokrajina Austrije i Turske. Bulo ih je između 55 i 80.

   StefanStratimirovic 1790. godine za karlovačkog mitropolita izabran je Stefan Stratimirović, bečki đak, uman čovek. Ilirska dvorska kancelarija je izradila osnovno pismo za Gimnaziju, a car Leopold II, Diplomom ga je svojeručno i potvrdio 11. oktobra 1791. godine. Mitropolit Stratimirović  je privoleo bogatog karlovačkog trgovca Sabova da novac koji je želeo da izdvoji u dobrotvorne svrhe, upotrebi za osnivanje gimnazije. Dimitrije Anastasijević Sabov dao je 20.000 forinti u srebru.

Njemu su se pridružili i drugi imućni Srbi iz Karlovaca, prikupivši  još 13.100 forinti. Mitropolit Stratimirović je 15. Avgusta 1791. godine izvestio ilirskog dvorskog kancelara o željama Srba da otvore svoju gimnaziju, o prikupljenim sredstvima i molbom se obratio da se Sabov odlikuje za svoje dobročinstvo. Tada je osnovana naša gimnazija.     

Gimnazija, ipak,  nije počela da radi 1791.godine. Car Franja I je, posle svih peripetija, 12. decembra 1792. godine potvrdio drugo zakladno pismo  i odobrio nastavni program Gimnazije. Tako je, nakon godinu dana odlaganja, za koje je vreme patoronat Gimnazije otvorio pripremnu školu, Gimnazija počela rad.

stara skola

Stara skola

Srpska velika gimnazija karlovačka, ubrzo po osnivanju, postaje središte srpske  prosvete, kulture i duhovnosti. U početku su njeni đaci bili iz Karlovaca i okoline, ali ne zadugo, u gimnaziju počinju pristizati đaci iz svih srpskih krajeva.

    Do 1852. godine Karlovačka gimnazija je bila šestorazredna potpuna, a te godine  gimnazija je dobila sedmi i osmi razred. Zalaganjem patrijarha Rajačića, od 1860. godine, u gimnaziji se proslavlja Sveti Sava kao školska slava. Godine 1872. Vukovim pravopisom je bio ispisan program Velike gimnazije Karlovačke. Pravo na polaganje završnog ispita ostvareno je 1873. godine.

    Gimnazija je prvih sto godina delovala u staroj zgradi Latinske škole. Za to vreme, kroz njene učionice, prošlo je više od 18.000 učenika.

 GermanAnđelićStara  gimnazijska zgrada je porušena u aprilu, 1890. godine. Temelje novoj zgradi osvetio je patrijarh Georgije Branković, 12.maja 1890. Novcem  braće Anđelić (patrijarha karlovačkog Germana i sremskomitrovačkog sveštenika Stefana), a po projektu arhitekte budimpeštanskog Julija (Đule) Partoša, podignuta je nova, reprezentativna zgrada, u srpsko-vizantijskom stilu, sa bogato ukrašenim glavnim ulazom. Gradnja je završena 19. oktobra, 1891. godine i profesori su mogli otpočeti predavanja svojim đacima. O Svetom Savi, 27. januara 1892. godine proslavljena je školska slava u novoj Svečanoj sali, koja kao nova i danas stoji. Iznad bogato ukrašenog ulaza u Gimnaziju stoji: Braća Anđelići Srpskom narodu.

    Od 1907. godine nastavu u gimnaziji mogle su da prate i devojke. U početku, samo one koje su živele u Sremskim Karlovcima, da bi uvek mogle biti pod kontrolom svojih roditelja. Potom su učenice počele pristizati u Sremske Karlovce na školovanje iz svih krajeva u kojima žive Srbi.

    Od 1921. godine gimnazija postaje državna realna.

    Mnogi znameniti ljudi su bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…

    „Istorija Karlovačke gimnazije predstavlja bitan i častan deo srpske kulturne istorije. Ona je jedna od najuspešnijih kovnica moderne srpske kulture“, kaže bivši učenik i profesor Karlovačke gimnazije, istoričar Nikola Radojčić.

   KGspomenbib „Zajedno sa gimnazijom osnovana je i biblioteka njena“, piše u prvom štampanom školskom Programu, za godinu 1853. Ili su knjige dobijane na poklon „darovane od raznih Gimnazije naše prijatelja, ili su nabavljane sopstvenim troškom gimnazijskog fonda“. Te godine u biblioteci ima 319 knjiga. Sedamdesetih godina 19. veka izdvajaju se znatnija sredstva za kupovinu knjiga, a pojedinačna dela, pa i cele svoje biblioteke, Gimnaziji poklanjaju njeni direktori, profesori, bivši đaci, dobrotvori, patroni i prijatelji, naučna društva i ustanove, knjižari i izdavači.

Do danas su sačuvane knjige sa posvetama prvih direktora Gimnazije: Jovana (Johana) Grosa, Andrije Volnija, Georga Karla Rumija, kao i njenih prvih profesora: Kirila Aranickog, Joana Živkovića, Jovana Živanovića, koji je celu svoju biblioteku zaveštao Gimnaziji. Tu je i legat Patrijarha Germana Anđelića; legat Teodora Radičevića, đaka karlovačkog i oca Branka Radičevića, najčuvenijeg karlovačkog đaka; Jovana Gerčića, prvog Srbina direktora Gimnazije, legat Paje Adamova Markovića, profesora Gimnazije, književnika, osnivača „Brankovog kola“… i mnogi drugi znameniti građani zaveštavali su svoje knjige gimnazijskoj biblioteci (baron Aleksandar Rajačić, arhimandrit Antonije Nako, crnogorski knjaz Nikola Petrović…)

    Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja , koje je štampao o svom trošku, Biblioteci je 1897. godine poklonio kralj Aleksandar Obrenović.

    Knjiga po jezicima ima najviše na srpskom i hrvatskom jeziku, a odmah potom na latinskom i nemačkom jeziku, te grčkom, ruskom, češkom, francuskom, mađarskom, italijanskom, engleskom, rumunskom jeziku.

    Karlovačka gimnazija je vlasnik i čuvar ove Spomen biblioteka, koju čine 18198 knjiga i 8481 godište periodike, egzemlari, veliki broj srpskih knjiga 18. i 19. veka, štampanih srbulja, rukopisa, časopisa i listova. Svojom celinom Biblioteka je spomenik kulture.

     Zbirka je smeštena u reprezentativnoj prostoriji Karlovačke gimnazije i pleni lepotom i bogatstvom svakog posetioca.

Priredila Jelena Ratkov Kvočka, prof.

Izvor:sites.google.com

KARLOVAČKA GIMNAZIJA TRADICIJA I SAVREMENOST/brosura

Izvojena fotografija:terraditutti.com

_______________________________________________________________________________________________

VEKOVNI HANGARI PORED KRISTALNE PEČURKE…

tamoiovde-logo

Zašto nam zavide mnogobrojni muzeji vazduhoplovstva širom sveta.

bgd-aero_620x0 Izložbeni prostor pored beogradskog aerodroma obuhvata eksponate koji nas čine prestižnim u svetu

VEĆ pomalo otrcana floskula kako su „Srbi nebeski narod“ ipak ima jedno utemeljenje u istorijskoj nauci. Naime, od kada su poletela braća Rajt, na ovom podneblju su večito postojali ljudi koji su uz ogromnu hrabrost i viteško umeće umeli da se vinu ka nebu.

Zato u Beogradu postoji Muzej vazduhoplovstva koji traje punih 57 godina, sa zbirkom koja je nastajala baš kao i naša istorija: kroz ratove, prevrate, revolucije i druge svetske turbulencije…

Nesvakidašnju postavku, koju sa ponosom ubrajamo među najbolje u svetu, predstavio nam je direktor muzeja Zoran Radojević, podsećajući na profesora Čedomira Janića, koji je celu ideju osmislio i postavio uz današnji aerodrom „Nikola Tesla“.

Zamrznut u vremenu

– Muzej predstavlja aeromiting letelica zamrznut u vremenu – slikovito počinje priču za „Beogradske priče“ Radojević. – Kao u nekom karuselu, posmatrač se kreće kroz vreme i događaje. Pred njim se u slojevima odmotava tehnološka i duhovna evolucija jednog svetskog pokreta, od pionirskih pokušaja do proteklih godina, kada je vazduhoplovstvo doživelo svoj vrhunac. Ovde možete da sagledate razvoj avijacije celog sveta.

Manir svakog stručnjaka koji radi u ovom muzeju jeste da podseća kako „sa očuvanjem sećanja i razumevanjem prošlosti jedino možemo dobro da razumemo sadašnjost“.

– Kroz muzej godišnje prođe oko 40.000 posetilaca, i, po običaju, strani gosti ostaju bez daha. Tokom prethodnih godina delegacije iz inostranstva su sve češće i brojnije. Dragocen jubilej obeležili smo pre dve godine kada smo ugostili milionitog posetioca.

Kao što raste interesovanje i broj gostiju, tako i raskošna muzejska ponuda i broj eksponata narastaju gotovo svakodnevno. Iako su vremena ekonomski teška, ova institucija drži korak sa „rivalima“ iz inostranstva. Oni, možda imaju više novca, ali nemaju istoriju avijacije poput naše, niti raritetne letelice koje su naši stručnjaci decenijama prikupljali.

– Zbirke su postepeno narastale, i prelivaju se izvan postavke i muzejskih depoa – dodaje Radojević. – Sa postojećih 6.000 kvadrata, izložbeni kapacitet je oko 45 letelica, a ukupna zbirka svih vrsta vazduhoplova premašila je 200 primeraka! Kada tome dodamo još toliko avio-motora i različite opreme, jasno je da su nam preko potrebni izložbeni kapaciteti pod čije svodove bi pre svih morali da sklonimo najugroženije zbirke i najvrednije unikate po kojima smo stekli svetsku slavu!

Srećom, za taj problem postoji rešenje, ili makar njegove naznake…

Kumborski hangari

U godini kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva uspeli su da na veličanstven način osvetle ovaj jubilej. Krajem prošle godine, sa azerbejdžanskom kompanijom „Azmont“ u Crnoj Gori su sklopili ugovor o poklonu dva velika hangara sa prostora bivše baze Pomorskog vazduhoplovstva u Kumboru. Ovi hangari su kolosalan istorijski eksponat, koji bi mogao da doprinese procvatu Muzeja i dodatnom okupljanju svetskih turista, koji su već zatečeni vazduhoplovnim blagom koje je deponovano na obodu srpske prestonice.

– Hangari su stari gotovo jedan vek – govori stručnjak ovog muzeja Aleksandar Kolo. – Podigla ih je 1916. godine austrougarska ratna mornarica, a između dva rata koristilo je Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata korišćeni su u sklopu kasarne u Kumboru.

bgd-aero-MALANeobičnom igrom slučaja hangari su dočekali današnje vreme kao najstariji objekti ove namene na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Uz saglasnost crnogorske vlade i Ministarstva odbrane i kulture, hangari su ustupljeni kao kulturna baština i Muzej ih je demontirao i preneo u Beograd.

Čelična konstrukcija oba hangara sada se nalazi iza zgrade Muzeja vazduhoplovstva i čeka novčana sredstva za novo podizanje.

– Hangari su impresivni – dodaje Kolo. – Široki su 41 metar, dugački 36, a na najvišem delu dosežu visinu od 15 metara. Površina samo jednog hangara pod pokrivenom konstrukcijom iznosi oko 1.400 kvadratnih metara. Sa ponovnim podizanjem hangara dobili bismo eksponate nemerljive muzejske vrednosti, a istovremeno bismo unapredili čuvanje i izlaganje basnoslovno vrednih eksponata.

Muzej vazduhoplovstva je, očigledno, samo jedna od institucija koja svojom vrednošću odavno može da blista tokom 21. veka. Možda je najzad došlo vreme da shvatimo kakvo blago su nam preci ostavili u nasleđe?

KUMBOR, 1925!

bgd-aero-uz-antrfileNa fotografiji koju su „Beogradske priče“ dobile ekskluzivno za ovu priliku iz Muzeja vazduhoplovstva, vide se prvi jugoslovenski hidroavioni ispred pomenutih hangara, postavljeni u vazduhoplovnoj bazi u Kumboru 1925. godine.

– To su bili avioni napravljeni u domaćoj fabrici „Ikarbus“ – podseća Kolo. – Nosili su ime „Š.M.“, što je značilo „Školski Mornarički“.

U Kumboru se nalazila prva velika hidrobaza ondašnje kraljevine, pa je tako i kralj Aleksandar dolazio u posebnu posetu ovoj jedinici.

– Iste godine, prilikom posete Crnoj Gori i Boki, kralj je obišao i Kumbor. Tada je leteo na jednom od ovih aviona – podseća Kolo. – Kralju Aleksandru letenje nije bilo strano. On je bio prvi Srbin koji je još 1910. godine leteo u Parizu. Inače, spadao je u retke glave „plave“ krvi, koje su letele za vreme Prvog svetskog rata.

Zoran Nikolić | novosti.rs(12. februar 2014.)

___________________________________________________________________________

FOTO PLUS: MOJE VREME U MUZEJU VAZDUHOPLOVSTVA…

 Bora*S

_________________________________________________________________________

LEPOTA ZELENIH KROVOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

NORVEŽANIMA  DRVEĆE RASTE NA KROVOVIMA

k1  Zeleni krovovi za mnoge od nas su nepoznati fenomen, ali u norveškim selima, to je dugogodišnja tradicija koja postoji od Vikinga.

   Sve do 18. veka, kada su izmislili šindre, većina ljudi je imala krov SOD, na kome je raslo cveće, žbunje i drveće.

Dakle, kuća je bukvalno bila spojena sa prirodnim  pejzažom.

Sa uvođenjem valovitog gvožđa i drugih trajnih krovova, ova lepa tradicija je zaboravljena, ali pre nekoliko decenija, romantični entuzijasti su odlučili da joj daju drugi život. Osim toga, oživljavanje zelenih krovova je i zbog sve većeg interesovanja za muzejom pod otvorenim nebom, odmorom u zemljanim  kućama i pokretom na očuvanju životne sredine.

Dakle, sod krovovi bili su osnova dizajna mnogih kulturnih i privrednih institucija u Norveškoj, a imaju dobru alternativu savremenim materijalima.

k3 k2 k44 k5

drunov.ru

______________________________________________________________________________________________________________________________
P.S.

19042013703TamoiOvde

Foto: Bora*S

Lepi su krovovi im TAMO.

No, jedan i OVDE, za trku imamo.

Bora*S