TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

TAMOiOVDE-logo
Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Blue-print-3D

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Blue-print-2D

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

Advertisements

PROLETERI I TAJKUNI 21. VEKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Knjiga Francuza Tomasa Piketija uplašila bogatu elitu jer predlaže recept za smanjenje nesnošljive nejednakosti

prvomajski-brojEvakuacija-nezadovoljnika

Nezadovoljnici su još pre dve godine okupirali sve finansijske centre Foto Rojters

Proleteri celog sveta mogli bi u ovom veku da budu oslobođeni jednog dela državnih dažbina, dok će se za nepristojno bogatu elitu, one koji čine deset odsto stanovništva sa nenormalno visokim, ničim nemerljivim prihodima, uvesti progresivni porez.

Zvuči kao da je Karl Marks iz groba vaskrsao i ušetao u našu stvarnost, ali reč je o slamci spasa za kapitalizam u 21. stoleću.
Jedini delotvorni recept protiv rastućih i sve opasnijih nejednakosti, a za spas srednje klase, jeste uvođenje progresivnog poreza. To je recept Francuza Tomasa Piketija, profesora Pariske škole ekonomije, koji je prošle godine objavio je pionirsko istraživanje na 700 stranica. Knjiga „Kapital u 21. veku”, potkrepljena je mnoštvom tabela i grafikona, svedoči o ponovnom rastu nepodnošljivih nejednakosti u bogatim i srednje razvijenim zemljama.
Piketi je za manje od mesec dana, otkad je njegova knjiga prevedena na engleski jezik, dobio tretman rok zvezde u anglosaksonskom svetu. U Americi i Britaniji francuske ekonomiste nisu dosad shvatali pretereno ozbiljno, ali su se sa Piketijevom knjigom stvari preokrenule: ne samo da je knjiga postala bestseler, prva na listi Amazona i jedan od deset hitova prema rangiranju „Njujork tajmsa”, već je vodeći američki i svetski ekonomisti ocenjuju kao štivo koje iz osnova menja raspravu o nejednakosti.
Njegova dijagnoza aktuelnog stanja kapitalizma je zastrašujuća, veoma liči na ono što su konstatovali nezadovoljnici širom sveta koji su tokom 2011. držali pod okupacijom Volstrit i sve druge finansijske centre širom sveta. Ali novost je u tome što su se velika anglosaksonska imena u akademskim krugovima saglasila sa njegovim opisom stanja, mada ne u potpunosti sa receptima koje predlaže.

„Prvo sam počeo da istražujem Britaniju i Ameriku, a onda sam prešao i na druge razvijene zemlje i video sam da polako počinje da izranja jedan te isti model: kapital i novac koji se iz njega produkuje se daleko brže umnožava nego ekonomski rast. Taj model postojao je u 19. veku i vratio se u svom izraženijem obliku 1980, kada je u većini bogatih zemalja prestala kontrola kapitala”, objasnio je Piketi za londonski „Gardijan”.
Ukoliko se takav trend nastavi, ukoliko primanja siromašnijih 50 odsto stanovništva nastave da stagniraju ili da zaostaju za privrednim rastom, dok dohoci generalnih direktora, menadžera i ostalih rukovodilaca astronomski rastu, iako se njihov učinak ne može izmeriti, doći će do velikih socijalnih i političkih kriza.
Piketi pobija sporadične primedbe da se zalaže za utopiju komunističkog egalitarizama.
„Nejednakost mora da postoji, ona je podsticajna za privredni razvoj. Ali ekstremna nejednakost štetna je za rast ekonomije, jer smanjuje mobilnost i može da zarobi i ukoči institucije demokratskog sistema”, kaže on i navodi primer Amerike u 19 veku. „Ona se tada razvijala mnogo brže nego Evropa, delimično i zbog toga što su tada postojala ogromna neiskorišćena prostranstva i što je pristup bogatstvu bio moguć širim grupacijama.”
U ovom trenutku siromašnijih 50 odsto Amerikanaca poseduje samo dva odsto nacionalnog blaga, a sledećih 40 odsto ima 22 odsto imetka. „Ne možete zvati nekog socijalistom ako veruje da bi tih dva odsto raspoređenih na polovinu američkog stanovništva moralo da se poveća na pet ili čak i deset odsto.”

Piketi predlaže globalni porez na kapital. Konkretno, on se zalaže za taksu od pet do 10 odsto godišnje na sva sredstva i imovinu – akcije, nekretnine, prirodna bogatstva, umetnine, jahte – koje imaju pojedinci, a čija je ukupna vrednost najmanje jednu milijardu dolara. Po „Forbsu”, 1.645 pojedinaca mogu sebe da zovu milijarderima i oni bi bili oporezovani ovom taksom na bogatstvo.

Druga Piketijeva preporuka je „progresivni porez na neto imetak”, i on bi imao mnogo širu primenu jer bi obuhvatio širi sloj od deset odsto najbogatijeg stanovništva na planeti.
Autor na primer opisuje hipotetički američki par koji ima hipoteku od 490.000 dolara na kuću koja vredi 500.000 dolara. Njihovo neto imetak je 10.000 dolara, i oni nisu bogati. Progresivno oporezivanje bi redukovalo porez na imovinu za 90 odsto ljudi i povećalo za onih deset odsto.
Jedan od načina za širi pristup bogatstvu je da se smanje porezi velikoj grupi ljudi, a povećaju onima na vrhu, tako da se bar malo umanji koncentracija bogatstva, ili zatupi imovinska piramida.
Običan svet oseća zamke i prevare kapitalizma. Otkad je izbila kriza banaka 2008. pa do pokreta nezadovoljnika 2011, koji su okupirali sve veće gradove sveta i posebno finansijske institucije, sazrelo je osećanje da je kapitalizam došao u fazu koja od nekadašnje srednje klase stvara paore, a od bogatih ljudi zaštićene oligarhe. Ali Piketi je prikupio naučne dokaze koji pokazuju da nema razloga da se veruje da će kapitalizam ikada rešiti problem nejednakosti. Naprotiv, on postaje sve gori.
Dugo je vladao mit da će, zbog konkurencije, deo profita prestati da se preliva u sam vrh i da će postepeno dovesti do približavanja srednje klase i superbogataša. Dva svetska rata u 20. veku doprinela su privremenom umanjivanju nejednakosti, što je zavaralo ekonomiste. Ali, već od 1980. krivulja je počela ponovo vrtoglavo da raste.
„U 21. veku to nije slučaj samo sa takozvanim bogatim državama – SAD, Velikom Britanijom i zemljama zapadne Evrope – već se ista pojava vidi i u Rusiji, Kini i drugim zemljama koje prerastaju fazu razvoja. Tendencija kapitalizma je da koncentriše sve više imovine u sve manji krug ljudi”, dokazuje Piketi.
Odavno znamo bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve jadniji, primećuju prikazivači ove knjige u svim značajnijim američkim i evropskim medijima. Oni dodaju da je Piketi to sada i naučno dokazao.
„Ovo je prvi put da smo sakupili podatke i pružili dokaze. Iako nisam političar, jasno je da se pokret nezadovoljnika zahuktava i da će to imati političke implikacije u celom svetu – svi mi ćemo ubuduće u svakom pogledu biti sve siromašniji i to će stvoriti krizu. Jasno je da u ovakvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše”, rekao je Piketi na jednoj debati u Americi.
Po njemu, progresivno oporezivanje i globalna taksa na privatnu svojinu sa kojom će morati da se slože sve zemlje sveta jeste „jedino civilizovano i zdravo rešenje”. Drugi način je da se inflacijom obezvrede imeci, ali ona opet najviše pogađa one koji imaju najmanje.

Stručnjaci, ekonomisti i pojedini politikolozi saglasni su da je Piketijeva dijagnoza kapitalizma, sazdana na istraživanjima, potpuno tačna. Navode, međutim, da nema nijedne partije, bilo sa levice bilo s desnice, u Americi ili Velikoj Britaniji koja bi na ovakvom programu uvođenja globalne takse gradila izbornu kampanju.
Sadašnju vladu Fransoa Olanda kritikuju i domaći i strani krugovi, ne zbog njegovih seksualnih grehova, nego zbog progresivnog poreza koje je pokušao da uvede najbogatijima. Jedan procenat onih koji vrte svet nije odustao od svojih privilegija, čak ni kada je pokret „okupatora” pretio da se pretvori u revoluciju.
Sada je, međutim, potpuno jasno da će sa sve malobrojnijom srednjom klasom – jer njihovi prihodi ne rastu ni izbliza onoliko koliko raste ekonomija – socijalno nezadovoljstvo iz generacije u generaciju u ovom veku rasti. A kad nastupi eksplozija, kasno je za prepravke sistema koji se urušava.
———————————-
Ekonomska analiza „Čiča Gorioa”
Pre sto četiri godine, po Piketijevom istraživanju, jednom procentu Francuza pripadalo je 60 odsto nacionalnog imetka, dok je jednom procentu Britanaca pripadalo 70 odsto nacionalnog blaga. Nije ni čudo što je literatura tog doba opsednuta mirazima i nasleđima. Piketi naročito detaljno analizira u svojoj ekonomskoj knjizi Balzakovog „Čiča Gorioa” i dela Džejn Ostin.

Direktori sami sebi određuju bonuse
Ko određuje koliku nagradu i platu će dobiti direktori kompanija i korporacija? Obično u svakoj firmi postoji nešto što se zove odbor za kompenzacije, ali njega imenuje sam direktor. Najviši rukovodioci firme u stvari sami sebe nagrađuju. Ako o nečemu vode računa, onda su to neke ustaljene društvene norme za njihov stalež. Nikako tržišni principi i zakonitosti.
Zorana Šuvaković / politika.rs/ objavljeno: 30.04.2014.


Svaki četvrti stanovnik EU suočen sa siromaštvom
Zemlje koje najviše pogađa siromaštvo jesu one koje sprovode politiku štednje. – Francuzi strahuju da će izgubiti socijalnu sigurnost

Brisel-spo

Sindikalni lideri ističu da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti privreda u EU: Brisel (Foto Rojters)

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Četvrtina žitelja Evropske unije, njih 124 miliona, suočeno je sa rizikom od siromaštva i socijalne izopštenosti, utvrđeno je u upravo objavljenoj studiji francuskog Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomska istraživanja, u kojem se ističe i da siromaštvo najviše pogađa zemlje koje vode politiku štednje.
Siromaštvo naročito raste u Grčkoj, Italiji i Španiji, gde se jedna od četiri osobe suočava sa rizikom od siromaštva. U Grčkoj su izdvajanja za zdravstvo smanjena za 11 odsto u 2010. i 2011. godini. Posledica toga je, na primer, to što grčka vlada danas odbija da pokrije troškove lečenja hepatitisa B i C.

Razlike između bogatih i siromašnih unutar EU su velike – od 2.120 evra, koliko se godišnje prosečno zaradi u Rumuniji, do 32.780 evra, u Luksemburgu. Francuska je, na primer, u sredini, sa 20.600 evra godišnje, to jest 1.720 evra mesečno po stanovniku.

Najveću kupovnu moć u EU imaju stanovnici Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Švedske. Njihov životni standard je daleko veći nego u zemljama u kojima je kupovna moć najslabija: četiri puta veći nego u Rumuniji i Bugarskoj, tri puta nego u baltičkim zemljama i dva puta veći nego u Poljskoj. Najbogatiji su Luksemburžani (60 odsto njih je među 20 odsto najbogatijih u EU), a najsiromašniji Rumuni, a potom Letonci, Litvanci, Bugari, Estonci, Mađari, Hrvati.
Od 2007. razlike u primanjima naročito su se produbile u Španiji, Danskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj, Estoniji i na Kipru, a znatno su se smanjile u Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji, Litvaniji, ali i Nemačkoj.
Kriza je najviše pogodila radno sposobne stanovnike EU, pokazuje studija, koja ukazuje da je u mnogim zemljama sa rastom nezaposlenosti porastao i rizik od siromaštva.
Efekti krize na stanovnike EU manje su se osetili u zemljama sa jakom socijalnom zaštitom, kao što je to slučaj u Francuskoj. Iako je od 2008. do 2013. nezaposlenost u ovoj zemlji porasla sa 7 na 10 odsto, sistem socijalne zaštite je poslužio kao štit od širenja siromaštva u prvom naletu krize.

Uloga socijalnih izdvajanja u borbi protiv siromaštva tradicionalno je snažna u zemljama severne Evrope, kao i u Irskoj i Velikoj Britaniji. Ali u zemljama koje su najjače pogođene politikom štednje, kao što su Grčka, Španija i Italija, socijalni sistem više ne može da ublaži posledice ove politike po životni standard stanovništva, pokazuje istraživanje.
Mere štednje koje je najavila francuska vlada, a koje podrazumevaju rezanje budžeta za 50 miliona evra, idu u pravcu smanjivanja socijalne zaštite i izdvajanja za nezaposlene. Francuzi zbog toga strahuju da će izgubiti sigurnost koju im je pružala jaka socijalna država.
Rezultati istraživanja idu u prilog studije Evropskog sindikalnog instituta iz jula prošle godine, koja pokazuje da je smanjenje plata naročito drastično u zemljama koje primenjuju politiku stezanja kaiša.
„Zaposleni su postali glavna meta mera politike štednje svuda u Evropi”, izjavila je tom prilikom Bernadet Segol, generalni sekretar Evropske sindikalne konfederacije.
Ona je objasnila da politika stezanja kaiša nije doprinela tome da se reše problemi konkurentnosti, naročito u zemljama koje su podvrgnute planu spasavanja finansija, već da je, naprotiv, uvukla Evropu u spiralu koja produbljuje socijalnu i ekonomsku krizu.
Ana Otašević/politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

TamoiOvde-420788_ziferblatlondon008_f

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.


Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

TamoiOvde-420792_ziferblat008_hsVlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________