UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.
Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

sonja-tomovic-sundic-slika-190467Sonja Tomović-Šundić

 

 

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PUT KOJIM SE REĐE IDE…

tamoiovde-logo (1)

Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga

Iako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca. Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.

peckTeško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.

Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?

Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.

Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.

Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.

Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.

Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.

Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.

Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.

Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.

U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.

Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.

bizlife.rs

neke od stranica…strana zivot je tezakzivot je tezak1

___________________________________________________________________________________________

MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.

PUT-KOJIM-SE-REDjE-IDE-150x0-00000392217Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek

PUT KOJIM SE REĐE IDE

Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.

Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.

Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.

Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

vulkani.rs

___________________________________________________________________________________________

Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)

Priredio: Bora*S


 

PROTICANJE…

TAMOiOVDE________________________________

TAMOiOVDE-vreme-DSC04158TAMOiOVDE-Vreme-DSC04172                               

               Ne prolazi vreme.

                                                              Mi prolazimo.


_________________________

Bora*S

ŠTA BILJKE ZNAJU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

DA LI BILJKE MISLE?

Koliko su biljke svesna bića?

Ovo je centralno pitanje u novoj knjizi „Šta biljke znaju?“ Danijela Čamovica, direktora Mana centra za biljne nauke na Univerzitetu u Tel Avivu. Kako on tvrdi, biljke mogu da vide, osete miris i da osećaju. Mogu i da postave prepreku kad su opkoljene i upozore komšije kad je nevolja u blizini.

Biljke-500x366Neki kažu da biljke čak imaju i pamćenje. Da li to znači da biljka i misli, kao i da li može da se govori o „neurologiji“ biljaka?

Naučnik Danijel Čamovic otkriva iznenađujući svet u kome biljke vide, osećaju, pamte… Poznato je decenijama da biljke koriste svetlost, ne samo zbog fotosinteze, već i kao signal koji menja način na koji biljka raste. Čamovic kaže da je u istraživanju otkrio jedinstvenu grupu gena neophodnu da bi biljka znala da li se nalazi na svetlu ili u mraku.

Mislilo se da su ovi geni jedinstveni za svet biljaka, što se idealno uklopilo sa njegovom željom da izbegne bilo šta što ima veze sa ljudskom biologijom. Ali na njegovo veliko iznenađenje i protivno svim planovima, kasnije je otkrio da je ova ista grupa gena takođe deo ljudske DNK. Ovo je dovelo do očiglednog pitanja − šta ovi „za biljke specifični“ geni rade u ljudima?

Mnogo godina kasnije saznali su da su ovi geni važni i za životinje, kao tajmer za podelu ćelija, rast neurona i funkcionisanje imunog sistema. Ono što je, prema njegovim rečima, najviše zadivljujuće, jeste to što ovi geni takođe regulišu i životinjske reakcije na svetlost.

On kaže da dok ne promenimo način reagovanja na svetlost, kao što to čine biljke, na nas utiče naš unutrašnji sat, koji nas drži na dvadesetčetvoročasovnom ritmu, i zbog toga kad putujemo preko pola sveta imamo problem s vremenskom razlikom. Ali, kako on kaže, ovaj sat može da bude resetovan od strane svetlosti. „Pre nekoliko godina sam pokazao, u saradnji sa Džastinom Blauom sa Njujorškog univerziteta, da mutantske voćne mušice kojima fale neki od ovih gena gube sposobnost da reaguju na svetlost.

Onda sam shvatio da genetske razlike između biljaka i životinja i nisu toliko značajne koliko sam nekad mislio. Počeo sam da ispitujem paralele između biljne i ljudske biologije, iako je moje istraživanje evoluiralo iz proučavanja biljnih reakcija na svetlost pri proučavanju leukemije kod voćnih mušica“, kaže Čamovic.

Biljke-1 Kompleksni organizmi Čamovic kaže da mnogi ljudi nisu svesni da su biljke kompleksni organizmi koji žive bogate i senzualne živote. Mnogi ih gledaju kao nežive objekte, koji se ne razlikuju mnogo od stena. Činjenica da ljudi lako pobrkaju svileno cveće s pravim, ili veštačku božićnu jelku sa živom, primer je kako se odnose prema biljkama.

„Ako postanemo svesni ukorenjenosti biljaka koja ih čini imobilnim, onda možemo da počnemo da cenimo njihovu sofisticiranu biologiju koja se dešava u lišću i cveću. Ako razmislite o tome, ukorenjenost je veliko evoluciono ograničenje. To znači da biljke ne mogu da pobegnu od loše okoline, ne mogu da migriraju u potrazi za hranom ili svojim parom, kao što to čine životinje. Zato biljke moraju da razviju neverovatno osetljive i kompleksne senzorne mehanizme koji će im dozvoliti da prežive u večno promenljivim okolinama“, kaže Čamovic.

On poredi biljke sa ljudima.

„Ako ste gladni ili žedni, možete da odete do najbližeg izvora vode. Ako vam je vruće, možete da se preselite na sever, ako tražite para, možete da odete na žurku, ali biljke su nepokretne i one moraju da vide gde im je hrana. Moraju da osete vreme i da namirišu opasnost. Samo zato što ne vidimo da se biljke kreću ne znači da se u njima ne odigravaju bogati i dinamični procesi“, tvrdi ovaj naučnik.

Postavlja se i pitanje da li biljke osećaju mirise? Čamovic smatra da prvo mora da se definiše šta je miris kako bi se odgovorilo na ovo pitanje. „Kad omirišemo nešto, osetimo isparljivu hemikaliju koja se širi vazduhom i onda na neki način reagujemo na miris. Najjasniji primer kod biljaka je ono što se dešava tokom voćnog sazrevanja. Možda ste čuli da ako zrelo i nezrelo voće stavite u istu činiju, nezrela voćka sazreva brže.

To se dešava zato što zrele vočke puštaju feromone u vazduh, a zelenije voće oseća to, pa i samo počinje da zri. To se ne dešava samo u našim kuhinjama već i u prirodi. Kad jedna voćka počne da zri, ispušta hormon etilen, koji osećaju susedne voćke, sve dok celo drvo ne sazri manje ili više sinhronizovano“, objašnjava Čamovic.

Parazitska biljka vilina kosa ne ume da koristi fotosintezu i mora da živi na drugim biljkama. Domaćina nalazi zahvaljujući mirisu. Ona može da oseti hemikalije koje ispuštaju biljke u blizini i pokupiće onu koja joj je najprivlačnija. U jednom eksperimentu naučnici su pokazali da ova biljka preferira paradajz u odnosu na pšenicu jer joj se više sviđa taj miris.

 Međusobna komunikacija

Biljka-mesozderka-500x333Dok gomile istraživanja podržavaju ideju da biljke vide, mirišu, osećaju, neke podržavaju i mogućnost da biljke čuju.

Mnogi su čuli priče kako biljke cvetaju u prostorijama gde se sluša klasična muzika, ali sa evolutivne perspektive je moguće da biljkama nije ni potrebno da čuju.

„Naši rani preci su mogli da čuju opasnog predatora koji ih progoni iz šume, dok danas čujemo motor kola koja se približavaju. Iako biljke mogu da se okreću ka suncu, da se savijaju pod gravitacijom, ne mogu da pobegnu. Ne migriraju na kraju sezone. Kao takvima, zvučni signali, koje mi koristimo u našem svetu, biljkama su irelevantni. Uprkos tome, neka najnovija istraživanja daju naznake da biljke reaguju na zvuk, u stvari, više na vibracije“, kaže Čamovic.

Pitanje međusobne komunikacije biljaka intrigira mnoge naučnike. Čamovic kaže da to zavisi od toga kako se definiše komunikacija. „Nema sumnje da biljke reaguju na znakove drugih biljaka. Na primer, ako javorovo drvo napadnu bube, ono ispušta feromone u vazduh koje pokupi okolno drveće, što im daje znak da počnu da luče hemikalije koje će im pomoći da se izbore sa predstojećim napadom buba. Prema tome to je definitivno vid komunikacije“, rekao je.

Čamovic kaže da je neophodno postaviti i pitanje namere. Da li drveće komunicira, odnosno da li napadnuto drvo pokušava da upozori okolno drveće? „Možda ima više smisla da napadnuta grana komunicira sa drugim granama istog drveta u pokušaju za opstanak, dok okolno drveće, samo prisluškuje i ima korist od tih signala“, tvrdi on.

 Pamćenje i mišljenje

Biljke imaju nekoliko različitih formi memorije, kao i ljudi. Imaju kratkotrajno pamćenje, imunu memoriju i čak transgeneracijsku memoriju. „Znam da je nekim ljudima teško da shvate ovaj koncept, ali ako pamćenje podrazumeva formiranje memorije (kodiranje informacija), zadržavanje memorije (čuvanje informacija) i prizivanje memorije (preuzimanje informacija), onda biljke definitivno pamte“, kaže Čamovic.

On to objašnjava na primeru venerine muholovke (Dionaea muscipula) kojoj moraju da budu dodirnute dve dlake kako bi se zatvorila, pa prema tome ona pamti da je bila dodirnuta prvom dlakom, ali to traje samo 20 sekundi, i onda zaboravlja. Dok je kratkotrajna memorija kod venerine muholovke bazirana na elektricitetu, poput neurološke aktivnosti, dugotrajna memorija se bazira na epigenetici − promeni u aktivnosti gena koje ne zahtevaju alternacije u DNK kodu, kao što to čine mutacije, koje se prenose s roditelja na potomstvo.

Čamovic kaže da biljke nemaju neurone kao što ni ljudi nemaju cveće, ali da im nisu potrebni neuroni kako bi imale međućelijsku komunikaciju i skladište informacija i mogućnost njihovog procesiranja. Čak ni kod životinja, nisu sve informacije procesirane i čuvane samo u mozgu.

Različiti delovi biljaka komuniciraju međusobno, razmenjujući informacije na ćelijskom i ekološkom nivou. „Rast korenja je nezavisan od hormonskih signala koji se generišu na vrhovima izdanaka i transportuju do korenja koje raste, dok razvoj izdanka delimično zavisi od signala koji se generiše u korenju. Lišće šalje signale do vrhova izdanka i govori im da počnu da prave cvetove“, rekao je.

„Na neki način jedna cela biljka predstavlja analogiju ljudskom mozgu. Iako nemaju neurone, biljke proizvode, i na njih utiču neuroaktivne hemikalije“, zaključio je Čamovic.

(B92)/vestinet.rs

____________________________________________________________________________________________

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

TAMOiOVDE-Kopaonikk-DSC07652

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

TAMOiOVDE-DSC07723t

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović

TRAGANJE PO SOPSTVENOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

Grafika:Slađana Marinković

Grafika: Slađana Marinković

Koji čovek od vas,

imajući sto ovaca

i izgubivši jednu od njih

ne ostavi devedeset i devet u pustinji

i ne ode za izgubljenom

dok je ne nađe?

 

Jevanđelje po Luki (15,4)

Priredio: Bora*S

DESANKA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 16. мајa 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva, rođena je Desanka Maksimović.

Velika srpska poetesa, književnica i akademik, kao dete učitelja, detinjstvo je provela u Brankovini.Tu je odrastala i učila prve razrede osnovne škole, a danas se u senovitom delu crkvenog dvorišta u ovom mestu nalazi njen grob.

Gimnaziju završava u Valjevu, a potom odlazi na studije u Beograd. Kao student dobija stipendiju francuske vlade i godinu dana provodi i školuje se u Parizu.

Prve Desankine pesme štampane su 1920. godine u časopisu “Misao”.

Skoro ceo radni vek provela je kao profesor gimnazije.

Umrla je u Beogradu, 11. februara 1993.godine.

***

“Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine. Pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kad opeva neku zemlju koja i jeste i nije; koja i postoji i ne postoji. I za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Prve svoje pesme Desanka je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“ i od tada ona neprekidno stvara, tako da spada u nase najplodnije pesnike. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko neprestano….Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju.“ – kaže sama pesnikinja. „Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje…”

Stevan Raičković

Desankine pesme prevedene su na više svetskih jezika, a i sama je „prepevavala” sa slovenačkog,  bugarskog i ruskog jezika.

Uz nezaobilaznu prvu zbirku „Pesme”, posebno se ističu njene poetske knjige: ”Tražim pomilovanje”, „Vrt Detinjstva”, „Gozba na livadi”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj”, „Miris zemlje,” „Otadžbino, tu sam”,”Nemam više vremena”…

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

MASKIRAN ILI SAMO MISLIM DA SAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

SIGURAN

Siguran sam
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj žici

Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reči sto me kriju

Sastaviću krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom

Kao u snu…

Oprezan sam
Tvoje oči gledaju u moj dlan
Ti ne znaš ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti

Pokušaj saznati
Ni iz čega sklopiti
Podigni zavesu
Pokaži sve sto misliš da krijem

Milan Mladenović

OSUMNJIČEN SAM ZA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

M.Antić