ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

tamoiovde-logo (1)

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

pecurke-1

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

__________________________________________________________________________________

 

 

VEKOVNI HANGARI PORED KRISTALNE PEČURKE…

tamoiovde-logo

Zašto nam zavide mnogobrojni muzeji vazduhoplovstva širom sveta.

bgd-aero_620x0 Izložbeni prostor pored beogradskog aerodroma obuhvata eksponate koji nas čine prestižnim u svetu

VEĆ pomalo otrcana floskula kako su „Srbi nebeski narod“ ipak ima jedno utemeljenje u istorijskoj nauci. Naime, od kada su poletela braća Rajt, na ovom podneblju su večito postojali ljudi koji su uz ogromnu hrabrost i viteško umeće umeli da se vinu ka nebu.

Zato u Beogradu postoji Muzej vazduhoplovstva koji traje punih 57 godina, sa zbirkom koja je nastajala baš kao i naša istorija: kroz ratove, prevrate, revolucije i druge svetske turbulencije…

Nesvakidašnju postavku, koju sa ponosom ubrajamo među najbolje u svetu, predstavio nam je direktor muzeja Zoran Radojević, podsećajući na profesora Čedomira Janića, koji je celu ideju osmislio i postavio uz današnji aerodrom „Nikola Tesla“.

Zamrznut u vremenu

– Muzej predstavlja aeromiting letelica zamrznut u vremenu – slikovito počinje priču za „Beogradske priče“ Radojević. – Kao u nekom karuselu, posmatrač se kreće kroz vreme i događaje. Pred njim se u slojevima odmotava tehnološka i duhovna evolucija jednog svetskog pokreta, od pionirskih pokušaja do proteklih godina, kada je vazduhoplovstvo doživelo svoj vrhunac. Ovde možete da sagledate razvoj avijacije celog sveta.

Manir svakog stručnjaka koji radi u ovom muzeju jeste da podseća kako „sa očuvanjem sećanja i razumevanjem prošlosti jedino možemo dobro da razumemo sadašnjost“.

– Kroz muzej godišnje prođe oko 40.000 posetilaca, i, po običaju, strani gosti ostaju bez daha. Tokom prethodnih godina delegacije iz inostranstva su sve češće i brojnije. Dragocen jubilej obeležili smo pre dve godine kada smo ugostili milionitog posetioca.

Kao što raste interesovanje i broj gostiju, tako i raskošna muzejska ponuda i broj eksponata narastaju gotovo svakodnevno. Iako su vremena ekonomski teška, ova institucija drži korak sa „rivalima“ iz inostranstva. Oni, možda imaju više novca, ali nemaju istoriju avijacije poput naše, niti raritetne letelice koje su naši stručnjaci decenijama prikupljali.

– Zbirke su postepeno narastale, i prelivaju se izvan postavke i muzejskih depoa – dodaje Radojević. – Sa postojećih 6.000 kvadrata, izložbeni kapacitet je oko 45 letelica, a ukupna zbirka svih vrsta vazduhoplova premašila je 200 primeraka! Kada tome dodamo još toliko avio-motora i različite opreme, jasno je da su nam preko potrebni izložbeni kapaciteti pod čije svodove bi pre svih morali da sklonimo najugroženije zbirke i najvrednije unikate po kojima smo stekli svetsku slavu!

Srećom, za taj problem postoji rešenje, ili makar njegove naznake…

Kumborski hangari

U godini kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva uspeli su da na veličanstven način osvetle ovaj jubilej. Krajem prošle godine, sa azerbejdžanskom kompanijom „Azmont“ u Crnoj Gori su sklopili ugovor o poklonu dva velika hangara sa prostora bivše baze Pomorskog vazduhoplovstva u Kumboru. Ovi hangari su kolosalan istorijski eksponat, koji bi mogao da doprinese procvatu Muzeja i dodatnom okupljanju svetskih turista, koji su već zatečeni vazduhoplovnim blagom koje je deponovano na obodu srpske prestonice.

– Hangari su stari gotovo jedan vek – govori stručnjak ovog muzeja Aleksandar Kolo. – Podigla ih je 1916. godine austrougarska ratna mornarica, a između dva rata koristilo je Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata korišćeni su u sklopu kasarne u Kumboru.

bgd-aero-MALANeobičnom igrom slučaja hangari su dočekali današnje vreme kao najstariji objekti ove namene na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Uz saglasnost crnogorske vlade i Ministarstva odbrane i kulture, hangari su ustupljeni kao kulturna baština i Muzej ih je demontirao i preneo u Beograd.

Čelična konstrukcija oba hangara sada se nalazi iza zgrade Muzeja vazduhoplovstva i čeka novčana sredstva za novo podizanje.

– Hangari su impresivni – dodaje Kolo. – Široki su 41 metar, dugački 36, a na najvišem delu dosežu visinu od 15 metara. Površina samo jednog hangara pod pokrivenom konstrukcijom iznosi oko 1.400 kvadratnih metara. Sa ponovnim podizanjem hangara dobili bismo eksponate nemerljive muzejske vrednosti, a istovremeno bismo unapredili čuvanje i izlaganje basnoslovno vrednih eksponata.

Muzej vazduhoplovstva je, očigledno, samo jedna od institucija koja svojom vrednošću odavno može da blista tokom 21. veka. Možda je najzad došlo vreme da shvatimo kakvo blago su nam preci ostavili u nasleđe?

KUMBOR, 1925!

bgd-aero-uz-antrfileNa fotografiji koju su „Beogradske priče“ dobile ekskluzivno za ovu priliku iz Muzeja vazduhoplovstva, vide se prvi jugoslovenski hidroavioni ispred pomenutih hangara, postavljeni u vazduhoplovnoj bazi u Kumboru 1925. godine.

– To su bili avioni napravljeni u domaćoj fabrici „Ikarbus“ – podseća Kolo. – Nosili su ime „Š.M.“, što je značilo „Školski Mornarički“.

U Kumboru se nalazila prva velika hidrobaza ondašnje kraljevine, pa je tako i kralj Aleksandar dolazio u posebnu posetu ovoj jedinici.

– Iste godine, prilikom posete Crnoj Gori i Boki, kralj je obišao i Kumbor. Tada je leteo na jednom od ovih aviona – podseća Kolo. – Kralju Aleksandru letenje nije bilo strano. On je bio prvi Srbin koji je još 1910. godine leteo u Parizu. Inače, spadao je u retke glave „plave“ krvi, koje su letele za vreme Prvog svetskog rata.

Zoran Nikolić | novosti.rs(12. februar 2014.)

___________________________________________________________________________

FOTO PLUS: MOJE VREME U MUZEJU VAZDUHOPLOVSTVA…

 Bora*S

_________________________________________________________________________

DA LI JE MOGUĆ OPSTANAK…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČUDESNE LIVADE TRANSILVANIJE

Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?

images-2013-07-cudesna_polja_transilvanije_aps_948431623

Snimila: Rina Efendi

Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.

One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.

Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.

Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.

Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.

Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.

Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.

Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže.  Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.

Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”

Autor: Adam Nikolson/nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________